Casual Observer
Legenda
- Poruka
- 68.178
Око језика на северу Северне Македоније и великог Србије у светлу бугарских територијалних амбиција и приступања ЕУ
Виктор Савић
У Бугарској академији наука почетком овога месеца је објављена књижица „За официалниja език на Република Северна Македониja”, већег броја аутора. Њоме је исказан став бугарске науке о проблему „македонског језика”. Велики део овога текста нас готово да се и не тиче, али аутори су се потрудили да се и ми заинтересујемо.
Суштина бугарског пројектовања властитог идентитета на друге почива на идеји “државно-политичког континуитета” у најширим могућим границама које је на тренутке успевала да окупира група оногурских Турака - Бугара у опортунистичком нападу на југоисточну Европу за време грађанских ратова у Византији, након њиховог везивања за тло Доње Мезије. Због несклада с стварношћу, бугарски научници прибегавају и идеји о “раширености бугарског језика”, такође формулисаној крајем 19. века.
Тамошња филологија је одавно у сукобу с остатком словенских филологија, вођена хипотезом о “бугарском пореклу” првог словенског књижевног језика: „Језик је настао на “бугарској подлози”, дакле “старобугарски” је; читаво дело Св. Ћирила и Методија сачувано је “захваљујући Бугарској”, у коју су се склонили њихови ученици; из Бугарске је та писменост “пренета” у Србију и Кијевску Русију.” Када је почело стварање „старословенског” језика (око 863), превођењем грчких и латинских текстова на словенски народни говор, бугарски је тада један из групе азијских туркијских језика (домишљање да се тај језик назове „прабугарским”, а словенски „старобугарским” је националистичка конструкција). Солунска област, као ни Велика Моравска немају никакве везе с Бугарима и Бугарском. Ипак, тачно је да је Бугарска као на тренутак и релативно снажна држава по добијању властите црквене организације имала услова да ту писменост унапреди, али је и истина да су Срби и Хрвати словенску писменост добили независно од ње; утицај из „бугарских” крајева дошао је касније, нарочито у време византијске власти (11–12. век).
Бугарски филолози многе западнојужнословенске говоре (*штокавски фонетика, чији је маркер присуство гласова ћ и ђ) такође “сматрају” бугарскима. “Покриће” за овакав став лежи у чињеници да су се неки Словени и оногурски Турци Бугари кроз јединствен државни систем идентификовали с Бугарима а задржали словенски језик. Обичан је то пут за постепени настанак једног народа, али тај се принцип не може присилно примењивати на све друге који су остали изван те државне творевине или су у неком периоду били под њеном окупацијом али не желе да се идентификују с њом.
Данашњи словенски говори с највећег дела Вардарске Македоније не одговарају у свему „бугарским” говорима; Граница између западних и источних јужнословенских говора је далеко на југу.
(Шта се учи у бугарским школама - запазити ове “посебне северозападне говоре” за које иначе у Софији треба преводилац);
Ипак, не могу се поништити резултати
које је дао процес вођен сигурном руком партије на тлу некадашње Старе Србије у новој Југославији, иако то бугарска страна захтева. Но, усудићемо се да поставимо питање: по којим критеријумима је установљена северна граница најјужније републике, на чијем северном ободу се простиру периферијски краци српских, призренско-тимочких говора. Мапа коју доносе бугарске колеге раније је већ објављена и на њој су приказани као природна целина сви призренско-тимочки говори (Србија, делић западе Бугарска, Македонија). Из очигледних разлога изузети су само говори с највећег дела КиМ: аутори су се „задовољили” горанским и другим говорима, идући од крајњег југозапада покрајине до Призрена. У кодификацији македонског књижевног језика (1944/1945), осим „западних” и „источних”, узети су у обзир и „северномакедонски” говори – генетски српски. Деценијама су ови Срби били изложени асимиловању, али и даље постоје насеља са српским становништвом. Српска дијалектологија као „српскохрватска” није могла да се отворено изјасни о проблему. Српским лингвистима је преостајало само да се, после свега, када већ извесни део нашега народа није желео да се утопи у друге, констатује да су ови говори „блиски” призренско-тимочким и да су српски само онда када се неко експлицитно изјашњава припадником српског народа. То је усвојено као опште начело за све крајеве у којима се говори српским језиком. Исто тако, на западу Бугарске уз саму границу протежу се овакви говори.
Пошто су се у оквирима бугарске нације нашли неки од говорника из назначене зоне, једним делом у самој Србији, другим делом у Бугарској, српска наука није форсирала ову тему и “коректно” је препуштала сва питања другој страни. Видевши, међутим, у овоме српску слабост, наше колеге су искористиле присуство малог дела оваквих говора у своме корпусу за различите комбинације. Прво, присвојили су целу призренско-тимочку зону у Србији и Македонији, а затим и читав низ средњовековних споменика који су писани српском редакцијом старословенског језика, с општим изговорним цртама српског језика. У дијалектологији, савременој и историјској, радо се говори о дијалекатским континуумима. Међутим, основни фактор настајања српског језика и оног словенског који ће се временом идентификовати као „бугарски” јесте прекид континуума. Граница која дели западне од источних јужнословенских говора и пролази западом Бугарске толико је изразита да њу, како то истиче проф. Ивић, на словенском терену другде превазилази само граница између западних и источних словенских језика даље на северу.
У идентитетским питањима мора се заузети став, јасан и чврст, али и научно коректан. Дошло је време да слободно кажемо да у неким специфичним случајевима осим српских говора могу постојати говори српскога језика који нису српски. Национално изјашњавање никада, у ствари, и није било лингвистички критеријум. Пуна коректност постиже се само уз уважавање оба фактора.
Научни сарадник Института за српски језик САНУ и доцент на Филолошком факултету у Београду
https://www.politika.rs/scc/clanak/455224/Oko-jezika-na-severu-Severne-Makedonije-i-malo-sire
Ima i ambicioznijih bugarskih viđenja jezičke situacije, sve do Beograda:
Koji su stavovi srpskih proevropskih snaga o ovome, i onih na vlasti i onih koji se bore da dođu na vlast? Bugarska je inače pre par dana sa Hrvatskom i još nekoliko zemalja učestvovala i u “blokadi” “otvaranja klastera 3”.
Poslednja izmena:
