Ogorčenost kao najtoksičnija emocija..

Ja mislim da se ogorcenost lako leci , ali necu da se mesam ljudima....
Ima kad je vezaqna za dogadjaj onda se naravno ne moze izleciti zbog nekih drugih stvari, ali necu o tome....
Može da se eliminiše ako neko to želi . Al uglavnom joj urade nadogradnju ,a ne eliminaciju.
Ја сам суштински такав али верујем да је промена могућа.
moguće je sve , ali ne ako se ne pokrene u tom pravcu
 
Jel može to biti nezadovoljstvo? Da ne bude gorčina, jer ona podrazumeva
da smo sve već pokušali i da ništa nije uspelo i sad nam ostaje samo da
bljujemo vatru.
Ako sam samo nezadovoljna, onda mogu mnogo toga. Da, ni ja ne pristajem
na to ''pa život je takav''. Ne mora biti takav i nisam zadovoljna.
Pa ne, ako je tema ogorčenost.
Ja je vidim kao niz razočaranja kad čovek nema više vere u bližnje, u svet, u sebe.
Kad oseća da nema više svrhe a ni volje (snage, mogućnosti) da nešto promeni.
Pitanje je šta da radi onda, čemu da se posveti, kuda da usmeri svoje misli, kako da se ponaša, da li ima pravo da zagorčava drugima sve...
 
U jednom trenutku života, kad se čaša prelila, osetila sam da sam ljuta na ceo svet.
Ta ljutnja bi me odvela u ogorčenost.Ogorčenost ko zna gde...
Na sreću, ispoljila se jedna od crta mog karaktera te sam ako ništa drugo, brzo postala svesna da ću, nastavim li tako, naneti mnogo boli i nepravde onima koje najviše volim.
Kako nisam želela da se bilo ko zbog mene oseća loše, ljutnja se povlačila.
Ona je imala ulugo svojevrsnog štita,
što od sopstvenih emocija, što od želje da niko ne vidi te emocije.
Često, još uvek, postavljam pitanje najbližima, da li se osećju u mom prisustvu umorno i sumorna,
da li zračim negativnom energijom i sl.
Čisto da proverim...Deca su mi nepogrešiv radar, pa uvek strepim kad im prilazim.
Priznajem da odahnem kad dobijem njigov osmeh, zagrljaj, ljubav...
 
Ne vjerujem da postoji osoba koja u svom životu nije osjetila neku ogorčenost, nešto kao viši stepen ljutnje, bijesa. Za razliku od njih ogorčenost je teško osjećanje koje nas je preplavilo zbog nečega što prevazilazi naše moći tj gdje smo totalno nemoćni da bilo šta možemo promjeniti. Obično su to teške nepravde, ili neka neispunjena očekivanja.. još gore je kada smo ogorčeni na samog sebe, na svoje neke postupke koje nas nikako ne opravdavaju u sopstvenim očima.
Većina nas iz toga izadje kako-tako, neko lako, neko teže, medjutim po neke se to završi fatalno gdje količina ogorčenosti prevazilazi želju za životom.
 
images


Često kažemo da vlada kolektivna apatija. Ali, apatični ljudi se ne
bune. Oni su već od svega odustali. Ogorčeni ljudi se pak bune
protiv svega i svakoga, bilo da za to ima razloga ili ne. Potisnuta
ljutnja i razočarenja stvaraju gorčinu, koja se izliva u svim segmentima
života.

Šta raditi kada osetimo u sebi gorčinu?

Da li zvučati ovako?
To što se zabavljate i što vam je nešto interesantno, samo znači da
ste površni i glupi. Da. Da ste pametni ovako kao ja i vi bi se smarali
i videli bi da je ceo svet otišao dođavola. Odavno više nema smilsa
ništa pričati. Kome? To sve zombirano, ošamućeno.. Jedino što još
vredi je reći svima da su budale.

Ili preduzeti nešto mudrije?
Завист је још гора... Она нема попуст другим људима...


Огорченост напушта човека кад прихвати све што тренутно бива као тако, без озлоједе, са Благодарењем Богу за све добро и све лоше, што ће сигурно проћи...
 
Kao moderator uopšte nisam u obavezi da nešto analiziram. Otvorim temilicu
i vi žbrljajte, a ja nadgledam i milina.

Kao osnov vidim gordost. Gordost nam ne dovzoljava da primetimo svoje
realno mesto u svetu i realne mogućnosti. Pa se ili istripujemo da možemo
da spasimo planetu ili da smo nemoćni načisto. Dve strane istog novčića.
a možda i grešim..
Грешиш... Гордост је слепа за правилно сагледавање, јер себе прецењује и даје себи највиши значај и место од неопходног.. Она види само себе и ништа даље од себе не може да је утеши...

Основ сваког гледишта је самољубље које је по природи неутралано... Ако узљуби душевно здравље, постаје извор побожности и самоодрицања Божијим примером, а ако узљуби телесни спокој и благостање, прелази у гордост, тј. Егоманијачење своје реалне самобитне ништавности
 
Завист је још гора... Она нема попуст другим људима...


Огорченост напушта човека кад прихвати све што тренутно бива као тако, без озлоједе, са Благодарењем Богу за све добро и све лоше, што ће сигурно проћи...
Svi smo zavisni od necega , juce mi snajka ( koja se ugojila nakon trudnoce ) objasnjava kako joj je nenormalno cudan osecaj kako toliko zeli da smrsa i da izgleda i da se oseca bolje dok u isto vreme nema dovoljno volje da smanji hranu , cak je po internetu trazila neke blokatore za hranu ( kao za zavisnike od droge ili cirke ) , ja joj rekao savrseno si opisala zavisnost.
 

Back
Top