Quantcast

Odredbe Berlinskog kongresa iz 1878. godine vezane za Srbiju?!

Mrkalj

Elita
Moderator
Poruka
20.203
Na berlinskom kongresu dobili smo te okruge silom Němačke protiv Rusije koja ih je žělela u velikoj Bugarskoj. Němačka je takvom raspodělom nastojala smanjiti ruski uticaj na Balkanu, a Srbiju je zamišljala u smojoj interesnoj zoni, do čega nije došlo, već je došlo do Prvog světskog rata. Berlinski ugovor imao je i tajni děo koji do danas nije objavljen.
 

krauterbox

Iskusan
Poruka
5.479
Evo ti odredbe ugovora koje se tiču Srbije (od 34. do 42.) imam ih na ruskom, njemačkom i na francuskom.

RUSKI

СТАТЬЯ XXXIV

Высокие договаривающиеся стороны признают независимость Сербского княжества при условиях, изложенных в нижеследующей статье.


СТАТЬЯ XXXV


В Сербии различие в религиозных верованиях и исповеданиях не может послужить поводом к исключению кого-либо или непризнанию за кем-либо правоспособности во всем том, что относится до пользования правами гражданскими и политическими, доступа к публичным должностям, служебным занятиям и отличиям или до отправления различных свободных занятий и ремесл, в какой бы то ни было местности.
Свобода и внешнее отправление всякого богослужения обеспечиваются как за всеми сербскими уроженцами, так и за иностранцами, и никакие стеснения не могут быть делаемы в иерархическом устройстве различных религиозных общин и в сношениях их с их духовными главами.


СТАТЬЯ XXXVI

Сербия получает территории, заключающиеся в нижеследующих границах:
Новая граница следует по нынешней пограничной черте, подымаясь вверх по руслу Дрины от слияния ее с Савой, и оставляя за Княжеством Малый Зворник и Сахар, и продолжается вдоль прежней границы Сербии до Капаоника, от которого отделяется на вершине Канилуга. Оттуда она идет сначала вдоль западной границы Нишского санджака по южному отрогу Капаоника, по гребням Марицы и Мрдар-Планины, образующим водораздел бассейнов Ибара и Ситницы с одной стороны и Топлицы с другой, оставляя Преполак за Турцией.
Затем, она поворачивает к югу по водоразделу Брвеницы и Медведжи, оставляя весь бассейн Медведжи за Сербией; идет по хребту Гольяк Планины, образующему водораздел между Крива-Риекой с одной стороны и Польяницей, Ветерницей и Моравой с другой, до вершины Польяницы. Потом она направляется по отрогу Карпина-Планина до слияния Коинской с Моравой, переходит эту реку, подымается по водоразделу между ручьем Коинска и ручьем, впадающим в Мораву близ Нерадовца, и достигает Планины св. Ильи выше Трговишты. Отсюда она идет по гребню св. Ильи до горы Ключ и, пройдя чрез означенные на карте пункты 1516 и 1547 и чрез Бабину Гору, примыкает к горе Черный Врх.
Начиная от горы Черный Врх, новая пограничная черта сливается с пограничной чертой Болгарии, а именно:
От горы Черный Врх граница следует по водоразделу между Струмой и Моравой, по вершинам Стрешера, Вилоголо и Мешид-Планины чрез Гачину, Чрна Траву, Даркосвку, Драйницу План и чрез Дешкани Кладанец, достигает водораздела Верхней Суковы и Моравы, идет прямо на Стол и, спускаясь оттуда, пересекает дорогу из Софии в Пирот; в расстоянии 1000 метров к северо-западу от деревни Сегуша, подымается потом по прямой линии на Видлич-Планину, и оттуда на гору Радочину в цепи гор Коджа-Балкан, оставляя за Сербией деревню Дойкинчи, а за Болгарией — деревню Сенакос.
От вершины горы Радочина, граница направляется к северо-западу по гребню Балканских гор чрез Ципровец-Балкан и Стару-Планину до прежней восточной границы Сербского княжества, возле Кулы Смилиова Чука и оттуда этой же границей до Дуная, к которому она примыкает у Раковицы.


СТАТЬЯ XXXVII


Впредь до заключения новых соглашений в Сербии никаких изменений не последует в ныне существующих условиях коммерческих сношений княжества с иностранными государствами.
Никакой транзитной пошлины не будет взиматься с товаров, провозимых чрез Сербию.
Льготы и привилегии иностранных подданных, равно как и права консульской юрисдикции и покровительства останутся, как они ныне существуют, в полной силе, пока не будут изменены с общего согласия княжества и заинтересованных держав.


СТАТЬЯ XXXVIII

Княжество Сербия заступает, в соответственной доле, Блистательную Порту в обязательствах, принятых ею как относительно Австро-Венгрии, так и относительно Общества эксплоатации железных дорог Европейской Турции по окончанию, соединению, а также по эксплоатации железнодорожных линий, имеющих быть проведенными на вновь приобретенной княжеством территории.
Необходимые для разрешения этих вопросов конвенции будут заключены немедленно по подписании настоящего трактата между Австро-Венгрией, Сербией и княжеством Болгарии в границах его компетентности.


СТАТЬЯ XXXIX

Мусульмане, владеющие недвижимой собственностью в присоединенных к Сербии территориях и, которые пожелали бы избрать местожительство вне княжества, будут иметь право сохранить в княжестве свои недвижимые имущества, отдавая их в аренду, или же поручая управление их другим лицам.
На Турецко-Сербскую комиссию будет возложено окончательное устройство, в определенный срок, всех дел, касающихся порядка отчуждения, эксплоатации или пользования за счет Блистательной Порты имуществ, принадлежащих государству и богоугодным учреждениям (вакуф), а также разрешение вопросов, касающихся интересов частных лиц, могущих быть затронутыми в этих делах.


СТАТЬЯ XL

До заключения трактата между Турцией и Сербией, сербские подданные, путешествующие или пребывающие в Турецкой империи, будут пользоваться правами согласно основным началам международного права.


СТАТЬЯ XLI

Сербские войска будут обязаны очистить в пятнадцатидневный срок со дня обмена ратификаций настоящего трактата местности, не включенные в новые границы княжества.
Оттоманские войска очистят в тот же пятнадцатидневный срок территории, уступленные Сербии. Им будет, однакоже, дан дополнительный пятнадцатидневный срок, как для очищения укрепленных мест и вывоза оттуда продовольственных и боевых запасов, так и для составления описи снарядов и предметов, не могущих быть немедленно вывезенными.


СТАТЬЯ XLII

Так как Сербия обязана нести на себе часть оттоманского государственного долга за новые территории, присужденные ей настоящим трактатом, то представители держав в Константинополе, вместе с Блистательной Портой, определят размер этой части на справедливых основаниях.
 

krauterbox

Iskusan
Poruka
5.479
NJEMAČKI

Artikel 34.

Die Hohen vertragschließenden Theile erkennen die Unabhängigkeit des Fürstenthums Serbien an, indem sie dieselbe an die in dem folgenden Artikel aufgeführten Bedingungen knüpfen.


Artikel 35
.

In Serbien darf der Unterschied des religiösen Glaubens und der Bekenntnisse Niemandem gegenüber geltend gemacht werden als ein Grund der Ausschließung oder der Unfähigkeit bezüglich des Genusses der bürgerlichen und politischen Rechte, der Zulassung zu den öffentlichen Diensten, Aemtern und Ehren oder der Ausübung der verschiedenen Berufs- und Gewerbszweige, an welchem Orte es auch sei.
Die Freiheit und die öffentliche Ausübung aller Kulte werden allen Angehörigen Serbiens sowie den Ausländern zugesichert, und es darf weder der hierarchischen Organisation der verschiedenen Religionsgemeinschaften noch den Beziehungen derselben zu ihren geistlichen Oberen ein Hinderniß entgegengestellt werden.


Artikel 36.

Serbien erhält die in der hier folgenden Abgrenzung eingeschlossenen Gebiete:
Die neue Grenze folgt der gegenwärtigen Grenzlinie, indem sie den Thalweg der Drina von deren Zusammenstuß mit der Save ab aufwärts steigt, wobei Mali Zwornik und Sakhar bei dem Fürstenthum verbleiben, und geht dann bis zum Kopaonik die alte Grenze Serbiens entlang, von welcher sie sich auf dem Gipfel des Kanilug trennt. Von dort folgt sie zunächst der westlichen Grenze des Sandjaks von Nisch über die südlichen Vorberge des Kopaonik und über die Kämme der Marica und Mrdar Planina, welche die Wasserscheidelinie zwischen den Becken des Ibar und der Sitnica einerseits und dem der Toplica andererseits bilden, wobei Prepolac bei der Türkei belassen wird.

Sie wendet sich sodann nach Süden hin auf der Wasserscheidelinie zwischen der Brvenica und der Medvedja, das ganze Becken der Medvedja bei Serbien belassend, und folgt dem Kamme der Goljak Planina (welcher die Wasserscheide zwischen der Kriva Rjeka einerseits und der Poljanica, der Veternica und der Morawa andererseits bildet) bis zum Gipfel der Poljanica. Darauf nimmt sie ihre Richtung über die Vorberge der Karpina Planina bis zum Zusammenfluß der Koinska mit der Morawa, überschreitet diesen Fluß und geht auf der Wasserscheidelinie zwischen dem Bache Koinska und dem in der Nähe von Neradovce in die Morawa mündenden Bache aufwärts, um die Planina Sv. Ilija oberhalb Trgovište zu erreichen. Von diesem Punkte aus folgt sie dem Kamme der Sv. Ilija bis zum Berge Kljuc, geht über die auf der Karte mit 1516 und 1547 bezeichneten Punkte und die Babina Gora und endet bei dem Berge Crni Vrh.
Von dem Berge Crni Vrh ab fällt die neue Abgrenzung zusammen mit der von Bulgarien, das heißt:
Die Grenzlinie folgt der Wasserscheidelinie zwischen der Struma und der Morawa über die Gipfel des Strešer, Vilogolo und Mešid Planina, erreicht über die Gačina, Crna Trava, Darkosvka und Drainica plan, sodann über den Deščani Kladanec, die Wasserscheidelinie der hohen Sukowa und der Morawa, geht geradewegs auf den Stol und steigt von demselben hinab, um 1000 Meter nordwestlich von dem Dorfe Seguša die Straße von Sofia nach Pirot zu schneiden. Sie geht in gerader Linie wieder auf die Vidlič Planina hinauf und von dort auf den Berg Radočina in der Kette des Kodža Balkan, indem sie bei Serbien das Dorf Doikinci und bei Bulgarien das Dorf Senakos beläßt.

Vom Gipfel des Berges Radočina folgt die Grenze nach Nordwesten zu dem Kamme des Balkans über Ciprovec Balkan und Stara Planina bis zur alten Ostgrenze des Fürstenthums Serbien bei der Kula Smiljova čuka und von dort dieser alten Grenze bis zur Donau, welche sie in Rakowitza erreicht.


Artikel 37.

Bis zu dem Zustandekommen neuer Abmachungen darf in Serbien an den gegenwärtigen Bedingungen der Handelsbeziehungen des Fürstenthums zu den fremden Ländern nichts geändert werden.

Kein Durchgangszoll darf von den Waaren, welche durch Serbien hindurch gehen, erhoben werden.
Die Immunitäten und Privilegien der fremden Unterthanen, sowie auch die konsularischen Gerichtsbarkeits- und Schutzrechte, wie solche heute bestehen, sollen in voller Kraft bleiben, so lange sie nicht im gemeinsamen Einverständniß zwischen dem Fürstenthum und den betheiligten Mächten abgeändert werden.


Artikel 38.

Das Fürstenthum Serbien tritt für seinen Theil an Stelle der Hohen Pforte in die Verpflichtungen ein, welche dieselbe sowohl gegenüber Oesterreich-Ungarn, als auch gegenüber der Gesellschaft zum Betriebe der Eisenbahnen der europäischen Türkei bezüglich des Ausbaues, des Anschlusses sowie des Betriebes der auf dem neu erworbenen Gebiete des Fürstenthums anzulegenden Eisenbahnen eingegangen ist.
Die zur Regelung dieser Fragen nothwendigen Uebereinkommen werden unmittelbar nach der Unterzeichnung des gegenwärtigen Vertrages zwischen Oesterreich-Ungarn, der Pforte, Serbien und, innerhalb der Grenzen seiner Zuständigkeit, dem Fürstenthum Bulgarien abgeschlossen werden.


Artikel 39.

Muselmänner, welche Grundeigenthum in den zu Serbien geschlagenen Gebieten besitzen und ihren Aufenthalt außerhalb des Fürstenthums zu nehmen wünschen, können ihr unbewegliches Eigenthum in demselben behalten, indem sie es verpachten oder durch Dritte verwalten lassen.

Eine türkisch-serbische Kommission hat innerhalb einer Frist von drei Jahren alle Angelegenheiten zu regeln, welche Bezug haben auf die Art der Veräußerung, der Benutzung und des Gebrauchs der Staatsgüter und frommen Stiftungen (Vakufs) für Rechnung der Hohen Pforte, desgleichen die Fragen, welche die etwa hierbei berührten Interessen von Privaten betreffen sollten.


Artikel 40

Bis zum Abschluß eines Vertrages zwischen der Türkei und Serbien sollen die serbischen Unterthanen, welche in dem Ottomanischen Reich reisen oder sich aufhalten, nach den allgemeinen Grundsätzen des internationalen Rechts behandelt werden.


Artikel 41.

Die serbischen Truppen haben innerhalb einer Frist von zwei Wochen, von der Auswechselung der Ratifikations-Urkunden zu dem gegenwärtigen Vertrage ab gerechnet, das Gebiet zu räumen, welches in die neuen Grenzen des Fürstenthums nicht einbezogen ist.
Die ottomanischen Truppen sollen die von Serbien abgetretenen Gebiete innerhalb desselben Zeitraums von zwei Wochen räumen. Doch wird denselben eine weitere Frist von einer gleichen Anzahl Tage gewährt, sowohl um die festen Plätze zu räumen und um die Vorräthe und das Kriegsmaterial aus denselben wegzuschaffen, als auch um das Inventar derjenigen Geräthschaften und sonstigen Gegenstände, welche nicht sogleich entfernt werden können, aufzunehmen.


Artikel 42.

Da Serbien einen Theil der öffentlichen ottomanischen Schuld für die neuen Gebiete, welche ihm durch den gegenwärtigen Vertrag zugetheilt worden sind, zu tragen hat, so werden die Vertreter zu Konstantinopel den entsprechenden Betrag im Einverständniß mit der Hohen Pforte auf einer billigen Grundlage festsetzen.
 

krauterbox

Iskusan
Poruka
5.479

FRANCUSKI


Article XXXIV.

Les Hautes Parties contractantes reconnaissent l′indépendance de la Principauté de Serbie en la rattachant aux conditions exposées dans l′article suivant.
Article XXXV.
En Serbie, la distinction des croyances religieuses et des confessions ne pourra être opposée à personne comme un motif d′exclusion ou d′incapacité en ce qui concerne la jouissance des droits civils et politiques, l′admission aux emplois publics, fonctions et honneurs ou l′exercice des différentes professions et industries, dans quelque localité que ce soit.
La liberté et la pratique extérieure de tous les cultes seront assurées à tous les ressortissants de la Serbie aussi bien qu′aux étrangers, et aucune entrave ne pourra être apportée soit à l′organisation hiérarchique des différentes communions, soit à leurs rapports avec leurs chefs spirituels.


Article XXXVI.

La Serbie reçoit les territoires inclus dans la délimitation ci-après:
La nouvelle frontière suit le tracé actuel en remontant le thalweg de la Drina depuis son confluent avec la Save, laissant à la Principauté le Mali Zwornik et Sakhar, et continue à longer l′ancienne limite de la Serbie jusqu′au Kopaonik, dont elle se détache au sommet du Kanilug. De là, elle suit d′abord la limite occidentale du Sandjak de Nisch par le contrefort Sud du Kopaonik, par les crêtes de la Marica et Mrdar Planina, qui forment la ligne de partage des eaux entre les bassins de l′Ibar et de la Sitnica d′un côté, et celui de la Toplica de l′autre, laissant Prepolac à la Turquie.

Elle tourne ensuite vers le Sud par la ligne du partage des eaux entre la Brvenica et la Medvedja, laissant tout le bassin de la Medvedja à la Serbie, suit la crête de la Goljak Planina (formant le partage des eaux entre la Kriva Rjeka d′un côté, et la Poljanica, la Veternica et la Morawa de l′autre) jusqu′au sommet de la Poljanica. Puis elle se dirige par le contrefort de la Karpina Planina jusqu′au confluent de la Koinska avec la Morawa, traverse cette rivière, remonte par la ligne de partage des eaux entre le ruisseau Koinska et le ruisseau qui tombe dans la Morawa près de Neradovce, pour rejoindre la Planina Sv. Ilija au dessus de Trgovište. De ce point, elle suit la crête de Sv. Ilija jusqu′au Mont Kljuc, et, passant par les points indiqués sur la carte par 1516 et 1547 et par la Babina Gora, elle aboutit au Mont Crni Vrh.
A partir du Mont Crni Vrh, la nouvelle délimitation se confond avec celle de la Bulgarie, c′est-à-dire:
La ligne frontière suit la ligne de partage des eaux entre la Struma et la Morawa par les sommets du Strešer, Vilogolo et Mešid Planina, rejoint par la Gačina, Crna Trava, Darkosvka et Drainica plan, puis le Deščani Kladanec, la ligne de partage des eaux de la Haute Sukowa et de la Morawa, va directement sur le Stol et en descend pour couper, à 1000 mètres au Nord-Ouest du village de Seguša, la route de Sofia à Pirot. Elle remonte, en ligne droite, sur la Vidlić Planina, et delà, sur le Mont Radočina, dans la chaîne du Kodža Balkan, laissant à la Serbie le village de Doikinci et à la Bulgarie celui de Senakos.
Du sommet du Mont Radočina, la frontière suit vers le Nord-Ouest la crête des Balkans par Ciprovec Balkan et Stara Planina jusqu′à l′ancienne frontière orientale de la Principauté de Serbie près la Kula Smiljova cuka et, de là, cette ancienne frontière jusqu′au Danube qu′elle rejoint à Rakowitza.



Article XXXVII.

Jusqu′à la conclusion de nouveaux arrangements, rien ne sera changé en Serbie aux conditions actuelles des relations commerciales de la Principauté avec les pays étrangers.
Aucun droit de transit ne sera prélevé sur les marchandises traversant la Serbie.
Les immunités et privilèges des sujets étrangers ainsi que les droits de juridiction et de protection consulaires tels qu′ils existent aujourd′hui, resteront en pleine vigueur tant qu′ils n′auront pas été modifiés d′un commun accord entre la Principauté et les Puissances intéressées.


Article XXXVIII.

La Principauté de Serbie est substituée, pour sa part, aux engagements que la Sublime Porte a contractés, tant envers l′Autriche-Hongrie qu′envers la compagnie pour l′exploitation des chemins de fer de la Turquie d′Europe par rapport à l′achèvement et au raccordement ainsi qu′à l′exploitation des lignes ferrées à construire sur le territoire nouvellement acquis par la Principauté.
Les conventions nécessaires pour régler ces questions seront conclues, immédiatement après la signature du présent Traité, entre l′Autriche-Hongrie, la Porte, la Serbie et, dans les limites de sa compétence, la Principauté de Bulgarie.


Article XXXIX.

Les musulmans qui possèdent des propriétés dans les territoires annexés a la Serbie et qui voudraient fixer leur résidence hors de la Principauté, pourront y conserver leurs immeubles en les affermant ou en les faisant administrer par des tiers.
Une commission Turco-Serbe sera chargée de régler, dans le délai de trois années, toutes les affaires relatives au mode d′aliénation, d′exploitation ou d′usage pour le compte de la S. Porte, des propriétés de l′Etat et des fondations pieuses (Vakoufs) ainsi que les questions relatives aux intérêts des particuliers qui pourraient s′y trouver engagés.


Article XL.

Jusqu′à la conclusion d′un traité entre la Turquie et la Serbie, les sujets Serbes voyageant ou séjournant dans l′Empire Ottoman seront traités suivant les principes généraux du droit international.


Article XLI.

Les troupes Serbes seront tenues d′évacuer, dans le délai de quinze jours à partir de l′échange des ratifications du présent Traité, le territoire non compris dans les nouvelles limites de la Principauté.
Les troupes Ottomanes évacueront les territoires cédés à la Serbie dans le même délai de quinze jours. Il leur sera toutefois accordé un terme supplémentaire du même nombre de jours, tant pour quitter les places fortes et pour en retirer les approvisionnements et le matériel, que pour dresser l′inventaire des engins et objets qui ne pourraient être enlevés immédiatement.


Article XLII.

La Serbie devant supporter une partie de la dette publique ottomane pour les nouveaux territoires qui lui sont attribués par le présent Traité, les Représentants à Constantinople en endétermineront le montant, de concert avec la S. Porte, sur une base équitable.
 

krauterbox

Iskusan
Poruka
5.479
Незванично, Србија и Црна Гора су признате као 24 и 25 независна држава. Мило Ђукановић (познати црногорски историчар) је открио да је Црна Гора била 24 а Србија 25.
U dokumentu Berlinskog mirovnog ugovora članovi od 1 do 13 odnose se na Bugarsku, od 13 do 22 na Istočnu Rumeliju, član 23 govori o Kritu, a članovi od 26 pa do 33 regulišu poziciju Crne Gore.

Nakon toga slijedi Srbija na koju se odnose članci od 34 do 42 (ebga). Posljednja je Rumunija, odnosno njezin status, koji se uređuje u člancima od 43 do 51.


Tako da ona budaletina Milo ovog puta i ima neke infantilne osnove da lupa gluposti.
 

Bastiani

Poznat
Poruka
7.316
U dokumentu Berlinskog mirovnog ugovora članovi od 1 do 13 odnose se na Bugarsku, od 13 do 22 na Istočnu Rumeliju, član 23 govori o Kritu, a članovi od 26 pa do 33 regulišu poziciju Crne Gore.

Nakon toga slijedi Srbija na koju se odnose članci od 34 do 42 (ebga). Posljednja je Rumunija, odnosno njezin status, koji se uređuje u člancima od 43 do 51.


Tako da ona budaletina Milo ovog puta i ima neke infantilne osnove da lupa gluposti.
Ма да, није то спорно, него ми је смешно...
 

Singidunum011

Zainteresovan član
Poruka
119
Pa tema ti je vrlo skučena, ako hoćeš da samo govoriš o tačkama koje su vezane za Srbiju, i to pisati bez ikakvog istorijskog konteksta. Da bi se razumeo Berlinski kongres MORA se poznavati tadašnja konstalacija velikih sila i njihovih međusobnih odnosa i uzeti u obzir njihove dugogodišnje ambicije. Za samu Srbiju NEOPHODNO je poznavati sam tok rata 1876 i 1877, i zbog čega se uopšte i ušlo u rat i sa kakvim planovima.

Jedna široko rasprostranjena zabluda je da je moćna ujedinjena Nemačka sa Bizmarkom vodila glavnu reč na tom kongresu. Mnogi istoričari su to zaključivali na osnovu pozicije Nemačke kao posrednika i moderatora između Austrije i Rusije činjenice da je bila domaćin. Glavnu reč na tom kongresu vodila je kao i u 99% drugih pitanja najveća sila toga doba Britanija. Britanija je sa svojom turkofilskom politikom mnogo više od Nemačke bila zainteresovana za Istočno pitanje. Čak od svih sila Nemačka se najmanje bavila tim pitanjem. Interesantno je da je jedino britanska diplomatija bila zadovljna svim tačkam ovog ugovora dok su sve ostale države pravile kompromise po mnogim pitanjima.

Ko i u svakom mirovnom ugovoru postoji pobednik i poraženi. Ono što Berlinski kongres čini tako interesantim je teškoća sa kojom se utvrđuje ko je pobednik a ko poražen.

Uz Britaniju koja je diktirala mirovni ugovor najveći pobednik je Austro-Ugarska. Ona je tim ugovorom dobila upravu nad Bosnom i tapiju na Novopazarski sandžak i time te teritorije otela Srbiji iz ruku. Trebalo bi da znaš da je do 1878 prirodni pravac proširenja Srbije bio na zapad, tek u nemogućnosti toga počelo se govoriti o Kosovu i Makedoniji, uostalom povod za ulazak Srbije u rat je bila podrška ustanka u Hercegovini. Podeljena je interesna svera imeđu Austrije i Rusiie koja je bila u korist ove prve jer je u nju ulazila da tada rusofilska Srbija.

Turska je takođe odlično prošla. U poređenju sa San Stefanskim ugovorom koji je Porta potpisala sa Rusijom, Berlinski ugovor delovao je kao velika pobeda turske diplomatije. Ona je doduše izgubila par okruga (dato Srbiji) i nešto krša (dato Crnoj Gori) i Bugarska je konstituisana kao država ali u vazalnom položaju pod Sultanom i Istočna Rumelija kao autonomna oblast u okviru Osmanskog carstva. Budući da je ruska vojska godinu dana ranije bila pred Carigradom, kako su se nadali dobro su se udali.

Rusija je uz Srbiju najveći gubitnik. Poništeni su im svi vojni uspesi, Bugaska nije postala nezavisna država a time i ruska predstraža ka Carigradu (glavna utvrđenja na planini Balkan ostala su u Turskim rukama), izgubili su nadmoćan uticaj u Srbiji za sledećih 25 godina, balkanski Sloveni nisu više gledali na majčicu Rusiju kao spasiteljku već su se okrenuli sebi samima. Diplomatski neuspeh na samom kongresu takođe je bio sramotan. I ono malo uspeha što su dobili u vidu uticaja u Bugarskoj bilo je kratkog daha, tamo se ustanovila hesenska dinastija Batenberg na čelu sa Aleksandrom koji je brzo pokvario odnose sa Rusijom i okrenuo se Nemačkoj i Austriji. Bugarska je posle Srpsko-Bugarskog rata nazivana balkanskom Prusijom.

Srbija je ubedljivo najveći gubitnik Berlinskog kongresa. Od Austrije je izgubila Bosnu ZAUVEK zbog čijeg osvajanja je i ušla u rat. Zbog KATASTROFALNOG vođenja rata srozala se u očima velikih sila i što je važnije u očima balkanskih slovena i pan-slavista. To je bio krah srpskog pijemonta i njene dominacije na Balkanu, (rat sa Bugarskom 1885 bio je samo poslednji ekser u kovčegu), krah više decenijske politike vođene po Načertaniju Ilije Garašanina. Posle rata zemlja se našla u vojnom i finansijskom rasulu i bila je primorana potencialnom okupacijom od Austrije da promeni svoju spoljnu politiku za 180%. Iako je postala nezavisna država Srbija je 80-tih godina po mnogo čemu bila u većem vazalstvu nego u vreme kneza Miloša samo je gospodar sada bila Austrija. Iako smo finansijski bili uništeni Austrija nas je pod pretnjom ultimatuma obavezala na sklapanje trgovinskog ugovora sa njom po povlašćenom položaju i na izgradnju železnice Beograd-Vranje. Krediti koje smo podigli radi naoružavanja, obnove gradova od turskog pustošenja, reparcije stanovništvu, i pre svega izgradnje železnica, napravili su od nas prezaduženu zemlju koja bez stalnih novih kredtita i ustupanja monopolskog položaja stranim kompanijama nije mogla da izbegne bankrot. Na kraju Milanove vlade 1888 država je bila dužna u visini od 6 godišnjih bruto nacionalnih dohodaka. Ako smo i dobili Niš, Pirot i Vranje preskupo smo ih platili. Ono što je mala uteha je da i to što smo dobili nismo uzeli snagom svog oružja već objektivnim okolnostima. Tandžarama i topovima iz ustanka i narodnom vojskom nije se mogao voditi ozbiljan rat, da nije bilo posredovanja velikih sila Turci bi ponovo bili na Kalemegdanu.

Srbija je za ovaj rat bila POTPUNO finansijski, vojno i diplomatski nespremna. Kao i uvek emocije i patriotizam su prevladali i platili smo to skupom cenom. Stanje pre Berlinskog kongresa je za nas bilo vrlo povoljno a to stanje je narušeno upravo našim mešanjem u hercegovački ustanak. Sami smo sebi jamu iskopali.
 

вук са Авале

Aktivan član
Poruka
1.777
Србија на Берлинском конгресу није изгубила Босну, јер је није ни имала: још 8. јула 1876. у Рајхсштату Андраши и Горчаков су се договорили да територијална ширења Србије и Црне Горе могу бити само у првцу Новопазарског саџака, а никако и у правцу Босне и Херцеговине.
 

Bastiani

Poznat
Poruka
7.316
Наша оптика гледања на Српско-турски рат и Берлински конгрес је нејасна и мењала се а изгледа ми да се мења и даље.

Зна се да је за јавност у Србији Берлински конгрес био обесхрабрујући догађај, пре свега због давања права Аустро-Угарској да окупира БиХ. Оно што данас сматрамо као позитивну тековину, а то је међународно признање српске и црногорске државе, у очима савременика није имало нарочит ефекат јер то је било само признавање фактичког стања.

Још је чуднија ствар са српско-турским ратом, који се некад звао Први и Други српско турски рат, а видим данас је чешће да се на њега гледа целовито, с тим да се понекад назива и српско-црногорско-турски рат. Стереотип, какав сам ја на пример учио у школи, гласио је да је Први српско-турски рат завршен неуспешно, а други успешно, после чега је уследио Берлински конгрес који је, из историјске перспективе, био по нас генерално благотворан догађај.

У стварности, без обзира на неиспуњење стратешког циља и критичну ситуацију у коју је у једном тренутку допсела, Србија у "Првом" Српско-турском рату није претрпела никакав војни слом. Исто као што ни у Другом није имала знатнијих војних успеха, него је углавном била реч у напредовању узрокованом руским победама.

У Првом српско-турском рату се догодила Шуматовачка битка која је била страховит турски пораз. Пера Тодоровић, доцније истакнути српски новинар, учесник је те битке као припадник штаба генерала Черњајева који је командовао војском. Иако према његовим закључцима треба бити резервисан јер је био изразито опозиционо оријентисан, а био је и левих политичких убеђења, при томе није имао никаквих војних квалификација, он сведочи (у својим мемоарим - "Дневник једног добровољца") да је пасивност генерала Черњајев, противно ставу официра, крива што Шуматовац није претворен у потпуну победу српске војске, јер Черњајев није схватио размере катастрофе коју су Турци преживели на шуматовачком шанцу и пропустио је да изда наређење о преласку у гоњење.

Оно што је за Србију, важно, то је да је као резултат тих ратова закључен за Србију поражавајући Сан-стефански мир, као производ несхватљиве и потпуно ирационалне руске дипломатије, али да је све то само који месе касније пало у воду Берлинским конгресом. Руски међународни утицај је у то време био тешко пољуљан захваљујући поразу у Кримском рату, и даншњи неки руски историчари држање Русије у то време тумаче тим разлогом. Из данашње перспективе, и то изгледа као за Србију повољан исход Берлинског конгреса - анулирање Санстефанског споразума.

Мислим да није тачно да се Србија окренула ширењу на југ због тога што јој је пут на запад био затворен. Овде је просто била реч о редоследу приоритета. Уосталом, зашто прст кнеза Михаила на споменику показује пут југа?

Када кажем да ми се се чини како квалификација о поразу Србије у Прво Српско-турском рату треба узети релативно, мислим и на то да је Србија за тај рат заиста била потпуно неспремна и да неке одсудне победе нису биле реалне. Да ли је у таквој ситуацији требало уопште улазити у рат је питање политичке процене у том тренутку, и не мислим да је паметно из тога извлачити некаква трајна историјск наравоученија.
 

Singidunum011

Zainteresovan član
Poruka
119
Србија на Берлинском конгресу није изгубила Босну, јер је није ни имала: још 8. јула 1876. у Рајхсштату Андраши и Горчаков су се договорили да територијална ширења Србије и Црне Горе могу бити само у првцу Новопазарског саџака, а никако и у правцу Босне и Херцеговине.
Ti se sada igraš rečima ''ne može se izgubiti nešto što nemaš'', a za slične izraze koji su Srbiju odvajali od Bosne u to vreme je letela glava. Da smo mi slušali šta se ministri spoljnih poslova velikih sila dogovaraju i sledili njihove savete Srbija ne bi ni postojala. Taj isti Andraši posle poraza kod Sadove 1866 i Austro-Ugarske nagodbe 1867 kao član ugarske vlade bukvalno je podilazio knezu Mihailu i nudio mu Bosnu na izvolte samo da bi Srbiju odvojio od Bismarka i Italijanskih revolucionara koji su nas pozivali (kao i cela liberalna stranka i Ujedinjena omladina srpska Svetozara Miletića) da kao saveznici nastavimo rat. Taj isti Gorčakov nas je odgovarao od rata, pa nas je posle kad je Ruzima zapelo kod Plevne, preklinjao da u taj rat udjemo (velikodušno nam je dao rok od nedelju dana da se spremimo).
 

вук са Авале

Aktivan član
Poruka
1.777
Ti se sada igraš rečima ''ne može se izgubiti nešto što nemaš'', a za slične izraze koji su Srbiju odvajali od Bosne u to vreme je letela glava. Da smo mi slušali šta se ministri spoljnih poslova velikih sila dogovaraju i sledili njihove savete Srbija ne bi ni postojala. Taj isti Andraši posle poraza kod Sadove 1866 i Austro-Ugarske nagodbe 1867 kao član ugarske vlade bukvalno je podilazio knezu Mihailu i nudio mu Bosnu na izvolte samo da bi Srbiju odvojio od Bismarka i Italijanskih revolucionara koji su nas pozivali (kao i cela liberalna stranka i Ujedinjena omladina srpska Svetozara Miletića) da kao saveznici nastavimo rat. Taj isti Gorčakov nas je odgovarao od rata, pa nas je posle kad je Ruzima zapelo kod Plevne, preklinjao da u taj rat udjemo (velikodušno nam je dao rok od nedelju dana da se spremimo).
Да, али још пре уласка Русије у рат, Будипештанском конвенцијом, Русија и Хабзбуршка монархија су се споразумеле да се не сме створити 'велика компактна словенска или друга држава'. Кнез Милан је исто тако добио упуство од Цара, приликом сусрета у Плоештију, да Србија треба да уђе у рат тек када Руси пређу Дунав.
То је учињено са закашњењем од 10 дана, 3 дана након пада Плевне ( 13. децембар 1877.)
 

Singidunum011

Zainteresovan član
Poruka
119
Наша оптика гледања на Српско-турски рат и Берлински конгрес је нејасна и мењала се а изгледа ми да се мења и даље.

Зна се да је за јавност у Србији Берлински конгрес био обесхрабрујући догађај, пре свега због давања права Аустро-Угарској да окупира БиХ. Оно што данас сматрамо као позитивну тековину, а то је међународно признање српске и црногорске државе, у очима савременика није имало нарочит ефекат јер то је било само признавање фактичког стања.

Још је чуднија ствар са српско-турским ратом, који се некад звао Први и Други српско турски рат, а видим данас је чешће да се на њега гледа целовито, с тим да се понекад назива и српско-црногорско-турски рат. Стереотип, какав сам ја на пример учио у школи, гласио је да је Први српско-турски рат завршен неуспешно, а други успешно, после чега је уследио Берлински конгрес који је, из историјске перспективе, био по нас генерално благотворан догађај.

У стварности, без обзира на неиспуњење стратешког циља и критичну ситуацију у коју је у једном тренутку допсела, Србија у "Првом" Српско-турском рату није претрпела никакав војни слом. Исто као што ни у Другом није имала знатнијих војних успеха, него је углавном била реч у напредовању узрокованом руским победама.

У Првом српско-турском рату се догодила Шуматовачка битка која је била страховит турски пораз. Пера Тодоровић, доцније истакнути српски новинар, учесник је те битке као припадник штаба генерала Черњајева који је командовао војском. Иако према његовим закључцима треба бити резервисан јер је био изразито опозиционо оријентисан, а био је и левих политичких убеђења, при томе није имао никаквих војних квалификација, он сведочи (у својим мемоарим - "Дневник једног добровољца") да је пасивност генерала Черњајев, противно ставу официра, крива што Шуматовац није претворен у потпуну победу српске војске, јер Черњајев није схватио размере катастрофе коју су Турци преживели на шуматовачком шанцу и пропустио је да изда наређење о преласку у гоњење.

Оно што је за Србију, важно, то је да је као резултат тих ратова закључен за Србију поражавајући Сан-стефански мир, као производ несхватљиве и потпуно ирационалне руске дипломатије, али да је све то само који месе касније пало у воду Берлинским конгресом. Руски међународни утицај је у то време био тешко пољуљан захваљујући поразу у Кримском рату, и даншњи неки руски историчари држање Русије у то време тумаче тим разлогом. Из данашње перспективе, и то изгледа као за Србију повољан исход Берлинског конгреса - анулирање Санстефанског споразума.

Мислим да није тачно да се Србија окренула ширењу на југ због тога што јој је пут на запад био затворен. Овде је просто била реч о редоследу приоритета. Уосталом, зашто прст кнеза Михаила на споменику показује пут југа?

Када кажем да ми се се чини како квалификација о поразу Србије у Прво Српско-турском рату треба узети релативно, мислим и на то да је Србија за тај рат заиста била потпуно неспремна и да неке одсудне победе нису биле реалне. Да ли је у таквој ситуацији требало уопште улазити у рат је питање политичке процене у том тренутку, и не мислим да је паметно из тога извлачити некаква трајна историјск наравоученија.
Upravo sam i rekao da je određivanje pobednika i poraženog u Berlinskom ugovoru vrlo teško, jer je svaka strana mogla da prođe bolje ali i gore nego što jeste. Ipak stojim iza toga da je Srbija izgubila najviše. To kako mi 130 godina kasnije gledamo na taj događaj nije presudno jer nismo mi ti koji su živeli sa posledicama te pogrešne politike. Nismo mi ti koji smo bežali iz Zaječara i Knjaževca, ratovali sa puškama iz doba Napoleona, gladovali jer je vojska razgrabila sve, bosi smrzavali na frontu, gledali kao se pijani ruski avanturisti šeluče po Beogradskim kafanama. Ostali smo razočarani u jedinog prijatelja kojeg smo imali. Ideja vodilja celog naroda o ujedinjenju svih južnih slovena (ili barem Srba ako ništa drugo) delovala je potpuno izgubljena, izgledalo je da će većina srpskog naroda ostati van države Srbije, u stranom ropstvu kako bi to rekli mladi intelektualci i patriote toga doba. Spajanje Srbije i Crne gore takođe je onemogućeno.

To bi bilo kao kada bi neko za 100 godina rekao da je raspad SFRJ i SRJ i bombardovanje bilo dugoročno pozitivno sa Srbiju jer je postala nezavisna država koja se okrenula Zapadu i EU, to bi bilo gledanje samo pozitivnog u moru loših okolnosti.

Poraz koji je u očima Srba (mislim na sve Srbe i u Austriji i Bosni i Srbiji) izazvala okupacija Bosne bio je OGROMAN za savremenike. Pravi politički zemljotres koji je decenijama ostavio gorak ukus.

Mi smo na nagovor jednog posrnulog panslaviste željnog slave i rehabilitacije u očima Rusije (Černjajeva) našu vojsku umesto na Bosnu zbog koje smo i ušli u rat poslali ka Nišu a planirano je kasnije i prodor ka Sofiji. Černjajev je to radio iz svojjih interesa, jer njegov plan nije bila Srbija već sve slovenski ustanak na Balkanu na čijem bi se čelu našao upravo on. Naš prodor u ove krajeve nije bio za naš interes već za Černjajevljev koji je hteo našm krvlju da diže Bugare i ostale protiv Turaka. Zvanična Rusija je od njega prala ruke a mi smo mu dali apsolutnu komandu nad našom vojskom. Sve Srbe koji se nisu slagali sa njim nazivao je srpskim šovinistima koji gledaju samo srpski interes umesto da rade na slobodi svih južnih Slovena. Broj ruskih dobrovoljaca u Prvom ratu bio je svga 2500 od toga oko 700 oficira (srpskih oficira je bilo manje od 500). Među njima je svako bilo i pravih ideologa i boraca za slobodu ali većina su bili avanturisti željni slave i pljačke i begunci od zakona. Njima se Černjajev (čovek inače izuzetne lične hrabrosti) okruži pa se u glavnom štabu srpske vojske naš jezik nije mogao čuti. Černjajev je u Srbiji imao diktatorska ovlašćenja ni knez ni Ristić mu nisu mogli ništa, kada je srpska vlada započela očajničke pregovore o primirju Černjajev je na svoju ruku Srbiju proglasio kraljevinom, jer nije hteo mir sa Turcima. Šta mislite kako je proglašenje kraljevine uticalo na naše napore za primirjem.

Ruski panslavisti i ruski konzul u Carigradu Ignjatijev su nas iz svojih interesa na obećanje da će Rusija ući u rat kada bude videla nas male kako ustajemo protiv carevine 100 puta jače od nas uvukli u ovaj sukob. Ruku na srce nas nije bilo teško zadobiti za tu stvar jer je taj rat želeo i narod i svi političari, panslavisti i Ignjatijev poslužili su im kao dodanti podstrek. Kada javno mnjenje u Rusiji bude videlo kako Turci prolivaju bratsku slovensku krv Rusija neće smeti da ostane nema. Kada se pokazalo da je naša vojska nesposobna za rat oni su nas nagovarali da istrajemo govoreći evo sad će Rusija u rat samo što nije. Srpska vojska je izdržala 4 meseca posle poraza kod Đunisa preklinjali smo Gorčakova da nam izradi primirje što je ruska diplomatija i uradila. Černjajev je posle Đunisa sa svojom svitom napustio Srbiju za nekoliko sati bez da je rekao zbogom ili poželeo sreću u nastavku rata.

Svaki rat ima svoj cilj, povod uzrok, i ono što bi se smatralo neuspehom. Naš plan je bio da osvajamo i dižemo bune po Balkanu, sigurno nije bio da bežimo iz zapaljenog Knjaževca Deligrada itd. Dakle Prvi turski rat bio je potpuna katastrofa.

U Drugi rat zbog nestašice svega (hrane, naoružanja, ljudstva, municije, odeće...) i nepoveranja prema Rusiji ušli smo prekasno. Rat je trajao 6 nedelja a mi smo došli samo do Vranja. Naše napredovanje ka Prištini zaustavile su čete od par stotina Arbanasa.

Iako se slažem da je stanje Rusije posle Krimskog rata uzdrmano njihova diplomatija u ovom periodu nije bila ni neshvatljiva ni iracionalna već naprotiv vrlo promišljena i lukava. Glavni cilj Rusije nije bio srpski barjak u Prizrenu nego ruska mornarica na Bosforu i oni su svoju politiku vodili sa time u planu. Na tom putu Srbija je bila daleka periferija i ako bio žrtvovanje srpskih ciljeva pomoglo ruskim oni se od toga ne bi ustručavali, kao što i nisu.

Glavni pravac širenja Srbije još od ustanka jeste najpre Bosna. Zašto? Zato što je Bosna bila najdalja turska provincija na balkanu sa većinsko hrišćanskim ratobornim stanovništom koje je u zaleđini imalo i svoju braću u Austro-Ugarskoj. Samim tim Bosna je za Srbiju bila mnogo lakši i berićetniji plen nego Kosovo a pogotovo Makedonija u kojoj do pred kraj XIX veka nismo imali nikakav uticaj. Jednom jednostavnom akcijom Srba i Crnogoraca u Raškoj Bosna bi sama pala kao zrela kruška. Tako su barem zamišljali naši političari toga doba.

Ako je 99% Srba taj rat i ugovor smatrao porazom i sramotom ko sam ja da 130 godina kasnije kažem da to nije tako.

Iako verujem da treba izvlačiti istorijska naravoučenija, čemu drugom istorija služi, ovde se ne radi o tome već o zdravom razumu koji tada nije postojao kod naših političara.

Od svih ciljeva koje smo postavili pred rat ispunili smo svega jedan neznatan deo. Postali smo nezavisna država to jeste istina ali vrlo skupo smo platili tu u suštini potvrdu već postojećeg stanja. Pozicija turske vazalne države imala je mnogo prednosti, kao što su i Bugari shvatili. Oni su mnogo duže od nas bili sultanovi vazali i zbog toga stalno dobijali ustupke u Makedoniji koja mi nismo mogli dobiti kao nezavisna zemlja. Srpski narod u Turskoj bio je nepriznat i mogao se izjašnjavati kao Grk ili Bugarin, ići u jedne ili druge crkve i škole. Mi smo prvog srpskog vladiku u prizrenu dobili 1896 do tada Bugari su imali vladike, škole a samim tim i uticaj po celoj Makedoniji. Imali su i crkvu nezavisnu od Carigradske patrijrašije. Sve ovo su dobili kao turski vazali koje je sultan u svakoj kriznoj situaciji hteo da pacifikuje čineći im ustupke. Miloševa poltika na bugarski način.
 

Singidunum011

Zainteresovan član
Poruka
119
Да, али још пре уласка Русије у рат, Будипештанском конвенцијом, Русија и Хабзбуршка монархија су се споразумеле да се не сме створити 'велика компактна словенска или друга држава'. Кнез Милан је исто тако добио упуство од Цара, приликом сусрета у Плоештију, да Србија треба да уђе у рат тек када Руси пређу Дунав.
То је учињено са закашњењем од 10 дана, 3 дана након пада Плевне ( 13. децембар 1877.)
Ti i ja se suštinski ne sporimo, mi jesmo ušli sa 10 dana zakšnjenja ali Rusija je u taj rat ušla mnogo pre nas, dok im je išlo nisu nas se setili.

Sporazmi Rusije i Austrije nisu retkost bilo ih je i posle Berlinskog ugovora. Rusi su obećali ne mešanje u eventualnu aneksiju Bosne, a Austrija se neće mešati u eventualno ujedinjenje Bugarske i Istočne Rumelije.

Ono što ja pokušavam da kažem je da je svako otvaranje Istočnog pitanja predstavlja vrlo komplikovn i pipav diplomatski proces za koji mi nismo bili spremni. Mi smo ti koji su otvorili Istočno pitanje i dali priliku Austriji i Rusiji da se umešaju a samim tim i dele Balkan po njihovom dogovoru. Mi smo mi poslužili kao povod, da je Srbija ostala mirna hercegovački ustanak bio bi ugušen a svi dogovori Gorčakova i Andrašija ostali bi slovo na papiru umesto što su postali realnost. Budućnost slobode južnih Slovena i njihova perspektiva postali su stvar dogovora velikih sila, čime je njeno sticanje znatno usporeno
 

вук са Авале

Aktivan član
Poruka
1.777
Ti i ja se suštinski ne sporimo, mi jesmo ušli sa 10 dana zakšnjenja ali Rusija je u taj rat ušla mnogo pre nas, dok im je išlo nisu nas se setili.

Sporazmi Rusije i Austrije nisu retkost bilo ih je i posle Berlinskog ugovora. Rusi su obećali ne mešanje u eventualnu aneksiju Bosne, a Austrija se neće mešati u eventualno ujedinjenje Bugarske i Istočne Rumelije.

Ono što ja pokušavam da kažem je da je svako otvaranje Istočnog pitanja predstavlja vrlo komplikovn i pipav diplomatski proces za koji mi nismo bili spremni. Mi smo ti koji su otvorili Istočno pitanje i dali priliku Austriji i Rusiji da se umešaju a samim tim i dele Balkan po njihovom dogovoru. Mi smo mi poslužili kao povod, da je Srbija ostala mirna hercegovački ustanak bio bi ugušen a svi dogovori Gorčakova i Andrašija ostali bi slovo na papiru umesto što su postali realnost. Budućnost slobode južnih Slovena i njihova perspektiva postali su stvar dogovora velikih sila, čime je njeno sticanje znatno usporeno
Апсолутно се слажем са твојим претхдним постом.

Србија је у рат ушла вођена романтичарском политиком Књаза Михајла( идеја о народној војсци, о удруженим хришћанима Балкана који ће уз помоћ Мајке Русије се ослободити османлиских окова). Берлински конгрес је послужио као отрежњење.

Остатак деветнестог столећа ће се Србија, управо поучена лекцијама из овог рата и са Берлинског конгреса, пповести у припреми за задатак ослобођења својих сународника.
Историјска прилика је испуштена 1918, а не 1878.
 

zofr

Ističe se
Poruka
2.065
Наша оптика гледања на Српско-турски рат и Берлински конгрес је нејасна и мењала се а изгледа ми да се мења и даље.....





Оно што је за Србију, важно, то је да је као резултат тих ратова закључен за Србију поражавајући Сан-стефански мир, као производ несхватљиве и потпуно ирационалне руске дипломатије, али да је све то само који месе касније пало у воду Берлинским конгресом. Руски међународни утицај је у то време био тешко пољуљан захваљујући поразу у Кримском рату, и даншњи неки руски историчари држање Русије у то време тумаче тим разлогом. Из данашње перспективе, и то изгледа као за Србију повољан исход Берлинског конгреса - анулирање Санстефанског споразума....
Ono sto je vazno za ovaj period istorije, a sto ne spominjes, je Srbija u vreme kneza Mihajla, njegovo ubistvo i vlada namesnistva umesto maloletnog Milana. Upravo je namesnistvo promenilo politiku prema Rusiji i postalo austrofilsko. Rusiji je Srbija bila oslonac u ratovima sa Turcima kako bi ovladala Bosforom i Dardanelima. Kada je Srbija okrenula ledja Rusiji, ona je nasla drugog saveznika na Balkanu - Bugare.

Kolika je, i da li je to greska ko ce znati sobzirom na odnose velikih sila.
 

Bastiani

Poznat
Poruka
7.316
@Singidunum011
Da ne kvotiram ceo dugačak post, ovako je kraće.

Vrlo ti je informativan post i spada sigurno u bolju stranu Interneta :). Sa zanimanjem sam pročitao.

Generalno, rekao bih da se ne slažemo oko zaključaka koji se mogu izvući iz te istorijske situacije. Nisam za to da širimo priču o tome, samo toliko da to ima veze sa mojim generalnim stavom da u politici obično postoji manja mogućnost izbora nego što se to čini. Takvih sitiuacija je bezbroj, meni evo ovako na keca padaju na pamet bar tri.

Ako govorimo o Hercegovačkom ustanku, ne možemo reći da je pogrešno što se Srbija umešala jer se kompromitovala u Srpsko-turskom ratu i imala lošiju poziciju na Berlinskom kongresu, a da nije, možda Bosna ne bi bila izgubljena za nju. Da se nije umešala, sa kakvim moralnim pravom bi uopšte mogla da pretenduje na BiH?

Setih se eto da je Artur Evans (arheolog, čovek koji je zaslužan za otkriće minojske kulture na Kritu), što je malo poznato, učestvovao kao dobrovoljac u Hercegovačkom ustanku i aktivno agitovao za prava hrišćana na Balkanu, suprotno politici Britanske imperije koja je imala konvergentne interese sa Turskom. A sRbija je trebalo da sedi i gleda? Hoću da kažem, podržati ili ne podržati ustanike u Hercegovini, to je samo naizgled bilo pitanje izbora.
 

crni lepotan

Elita
Poruka
21.296
za sad retko dobra tema
hm, bez obzira na sve muke (vazalani odnos prema Austriji, "gubitak" Bosne, velike zrtve i dugovi, poljuljan ugled) Srbija je dobila teritorijalno prosirenje koje je mogla kako-tako da proguta, pitanje je da li bi mlada Srbija mogla da prihvati Bosnu u svoj organizam
mir kao mir je bio dobar kako se Srbija pokazala u ratu i kako je mogla da prodje po miru iz San Stefana
sa druge strane, 60tih godina Srbija je bila u punom zamahu, postala je fakticki nezavisna, imala je ambiciju da ujedini sve Srbe i postane vodeca sila medju Juznim Slovenima
Berlinski kongres je poraz za Srbiju iz 1860-tih, ali je s obzirom na to kakvu je politiku vodila 70-tih dobro je i prosla
a sve potpuno uprskano 1885. godine kad smo napali Bugare izigravajuci neku silu
kakav je Milan bio kralj, dobro je da je sacuvao Srbiju
 
Poslednja izmena:

Lamasu

Iskusan
Banovan
Poruka
5.190
Aneksija BiH od strane A-U je bila dogovorena ili ne?

-1877-The main points of the Convention of Budapest were:Austria may, at a time of its choice, occupy Bosnia and Herzegovina
https://en.wikipedia.org/wiki/Budapest_Convention_of_1877

-1878-Congress of Berlin:The three newly independent states subsequently proclaimed themselves kingdoms: Romania in 1881, Serbia in 1882 and Montenegro in 1910, while Bulgaria proclaimed full independence in 1908 after uniting with Eastern Rumelia in 1885. Austria-Hungary annexed Bosnia in 1908, sparking a major European crisis.
The Vilayet of Bosnia was placed under Austro-Hungarian occupation, though formally remaining a part of the Ottoman Empire until being annexed by Austria-Hungary in 1908. The Austro-Hungarian garrisons in the Sanjak of Novi Pazar were withdrawn in 1908, following the annexation of the Vilayet of Bosnia and the resulting Bosnian crisis,
https://en.wikipedia.org/wiki/Treaty_of_Berlin_(1878)

-In the Budapest Conventions of 1877, the two powers agreed that Russia would annex Bessarabia, and Austria Hungary would observe a benevolent neutrality toward Russia in the pending war with the Turks. As compensation for this support, Russia agreed to Austria-Hungary's annexation of Bosnia-Herzegovina.[1]
After their victory in the war, the Russians then imposed the Treaty of San Stefano on the Ottomans, which, in part, reneged on pledges made in the Budapest Accord and declared that Bosnia-Herzogovina would be jointly occupied by Russian and Austrian troops.[2]

The treaty of San Stefano was overturned by the Treaty of Berlin of 1878. Under article 29, Austria-Hungary received special rights in the Ottoman Empire's provinces of Bosnia-Herzegovina and the Sanjak of Novi Pazar. Article 25 stated: "The provinces of Bosnia and Herzegovina shall be occupied and administered by Austria-Hungary." and continued "... Austria-Hungary reserves the right to maintain garrisons and to have military and trading roads over the whole area of that portion" (the Sanjak of Novi Pazar) "of the ancient Vilayet of Bosnia."[3]
In 1903 a coup in Serbia brought in a new pro-Russian Karađorđević dynasty and shifted political power to elements widely interested in expansion into Bosnia. These Serbs wanted to take over Sanjak of Novi Pazar and Bosnia-Herzegovina from the Austro-Hungarians. Relations between Serbia and Austria-Hungary gradually deteriorated. However, Russia's ability to support Serbia was greatly reduced following military humiliation in the 1905 Russo-Japanese War and the ensuing internal unrest.
https://en.wikipedia.org/wiki/Bosnian_crisis

Any action concerning Bosnia and Herzegovina depended on international opinion, which Austrian-Hungarian authorities were aware of. They used the Young Turk Revolution in the Ottoman Empire to finally annex Bosnia and Herzegovina. The Young Turk movement had gained support in mass protests throughout the Ottoman Empire during 1908
On 5 October the Emperor Franz Joseph announced the annexation of Bosnia and Herzegovina and ordered the Minister of Finance to compose a constitution for Bosnia and Herzegovina. The annexation was announced in Sarajevo two days later, on 7 October. This annexation led to an international crisis, which was solved on 26 February 1909 when the Ottoman Empire recognised the annexation having received material compensation and on the Austrian-Hungarian garrisons leaving the Sanjak of Novi Pazar. By this, Bosnia and Herzegovina was formally under the Austrian-Hungarian sovereignty. On 21 March 1909, the German Empire sent an ultimatum to the Russian Empire to recognise the annexation, which Russia did immediately. Soon, the Kingdom of Serbia recognised the annexation on 31 March, the Kingdom of Montenegro doing so on 5 April.
https://en.wikipedia.org/wiki/Austro-Hungarian_rule_in_Bosnia_and_Herzegovina

Zašto se uopće zove kriza? Meni to izgleda kao pre-planed by big powers.
 
Poslednja izmena:
Top