Pa možda nije htela sa 40, a sada kada joj je došlo vreme za to shvatila je da u stvari želi.
Za sve postoji svoje vreme. Otvarala sam temu o tome. Bez obzira što mislimo da nešto nećemo želeti ili hteti u nekim godinama, kada te godine dođu promenimo mišljenje.
Često smo kao roditelji sebični pa želimo da su deca tik pored nas, a kada ta deca dođu u zrele godine pitamo se zašto nisu hrabriji, odlučniji. Nisu jer im nismo dozvolili.
Kada deca odu od nas, želimo da ih barem i tako na daljinu imamo uz sebe ali to tako ne ide.
Mislim da je pogresan pristup da deca odlaze, napustaju nas, nas vise nema, mi nismo mi.
Verujem da MI jesmo MI. MI cemo uvek biti MI.
Kao sto smo se dojili - pa smo prestali, kao sto smo se nosili nocu - pa smo prestali...izgubi se jedna forma, pojavi se druga forma.
Ali to je to dete i ja sam ta mama.
Nezamislivo mi je da bude drugacije.
Bliskosti ili ima (i uvek je iste bilo) ili je nema (jer je nikada nije ni bilo).
Dete ne moze da ceka da mama ostari ne bi mu posvetila paznju.
Ko se odluci da rodi dete - radja paket aranzman.
I postaje mama...zauvek.
Ma sta radila, ma gde bila, ma koja drugarica je cekala, ma koliko joj lak bio poluskinut, ma koliko joj se pusilo na terasi.
Prvo mama pa onda sve ostalo...i sve moze da ceka.
I trening, i frizer, i izlazak, i vino i pivo...sve moze da saceka jer nista mami nece faliti da nema namazane nokte sve vreme...ako je frka, moze i bez njih.
Pa ce ih mazati do mile volje kroz par godina...i radovati se pozivu od svog deteta koje poznaje u dusu jer ga je zapravo upoznala kada je bilo malo i ogoljeno.
Pomoci nekome da stasa je najlepsi posao na svetu.
