Milorad Pavic„– Vi mislite da ja ovo sviram? – obrati se podsmešljivo Damaskinu – ni govora! Ja tim zvucima zalivam cvece u bašti pod prozorom. Ono tako bolje raste… Ima pesama koje cvece voli. Kao što ima pesama koje mi volimo. Ali ima i onih drugih, retkih i dragocenih pesama, koje umeju nas da vole. Neke od tih pesama nikada nismo culi i nikada necemo cuti, jer mnogo je više u svetu pesama koje umeju nas da vole od onih, koje mi volimo. Isto vredi i za knjige, slike ili kuce. Zbilja, šta da kažemo o kucama? Jednostavno, neke kuce imaju dar da nas vole, a neke ne. Kuce su ustvari permanentna prepiska izmedu zidara i onih koji u njima stanuju. Domovi ljudi su nešto kao velika lepa ili ružna pisma. Stanovanje u njima može liciti na poslovnu prepisku, na prepisku izmedu dva neprijatelja puna mržnje, prepisku izmedu gospodara i sluge, izmedu sužnja i tamnicara, ali to može biti i ljubavna prepiska… Takvu kucu koja lici na ljubavno pismo hocu da mi sagradiš. Ja znam, nije svakome dato da zapali vatru. Nekima to nikako ne polazi za rukom. Ali, ti možeš. Ja znam da možeš.
– Kako znate, cenjena gospodice? – upita Damaskin i natace kolut dima s mirisom suvih šljiva na njušku hrtu, koji kinu.
– Otkuda znam? E, pa cuj, moj gospodicicu! U svojoj sedmoj godini javile su mi se prvi put misli. Misli jake i stvarne kao konopci. Duge do Soluna i zategnute tako da mi drže uši slepljene s obe strane uz glavu. I nad njima isto tako jake maštarije i osecanja, šta li. Toga je bilo toliko, da sam morala da zaboravljam. Nisam zaboravljala na pude i kilograme, nego na tone, svakoga dana. Tada sam shvatila da mogu da radam decu i da cu ih radati. I odmah pocela da tu stvar uvežbavam. Istoga dana, dakle, u jedan cetvrtak popodne, rodim ja u mislima i bez odlaganja muškarcica od tri godine i pocnem da ga negujem i da ga volim. Ljubav, to je nešto što se uci i uvežbava. Takode, ljubav je nešto što se mora ukrasti. Ako svaki dan ne ukradeš od samoga sebe malo snage i vremena za ljubav, ništa od ljubavi. Dojim ga ja u snovima i opazim da na podlaktici ima ožiljak u vidu sklopljenog oka. Kosu mu mijem vinom, u mašti ga ljubim na uvo da pukne, da zapamti, igram se sa njim „na slovo, na slovo“, pokazujem kako se gleda na moju busolu i trcimo zajedno unatrag kraj neke lepe vode, ili zidamo na Tisi od peska kuce… On raste brže no ja i postaje na moje oci stariji od mene. Šaljem ga u mislima da uci, najpre u Karlovce na srpsko-latinske škole, a potom u Bec na vojno inženjerijsko ucilište da postane veštak u zidanju i da gradi najlepše kuce… Nisam ga videla od tada, a volela sam ga mnogo. I tacno zamišljam kakav je on danas negde u svetu i žudim za njim. Za svojim detetom…
– To je lepa prica, gospodice Atilija, ali gde je tu odgovor na moje pitanje, gde je tu vaša kuca i gde sam tu ja? Hoce li vam vaš izmaštani negdašnji decak sagraditi palatu?
– Hoce – uzvrati Atilija ostavljajuci klavir. Hitrim pokretom ona zavrte rukav Damaskinove košulje i na njegovoj podlaktici se ukaza ožiljak u vidu sklopljenog oka.“
Damaskin- prica za kompjuter i sestar – Rucak
