Odlomci knjiga koje volimo

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Osjećaji gospođe Clay nadjačali su njezine interese, pa je radi mlađeg muškarca žrtvovala mogućnost osvajanja sir Waltera. Međutim, ona također poseduje sposobnosti, a ne samo osećaje; stoga se ne može sa sigurnošću reći hoće li njegova ili njezina prepredenost izvojevati pobedu; hoće li ga, nakon što ju je sprečio u nameri da postane supruga sir Waltera, ona svojom lukavošću i nastojanjima navesti da je učini suprugom sir Williama.
Ne može se sumnjati da su sir Walter i Elizabeth bili šokirani i poniženi gubitkom svoje družice, kao i otkrićem njezine pretvornosti. Svakako, imali su svoje važne rođakinje kod kojih su potražili utehu, ali zasigurno osećaju da je laskanje i ulagivanje drugima, bez laskanja i ulagivanja njima, stanje u kojemu se može samo napola uživati.
Anneinu sreću, nakon što se veoma rano uverila da ladyRussell kani voleti kapetana Wentwortha onako kako bi trebala, pomutila je jedino spoznaja da nema nikakve rodbine koju bi razuman čovek mogao ceniti. U tome je snažno osećala svoju inferiornost. Razlika u njihovu imetku nije bila važna; zbog toga ni u jednom trenutku nije žalila; ali činjenica da nema nikakveu porodicu koja bi ga prikladno primila i cenila, nikakva ugleda, nikakva sklada i nikakve dobre volje koju bi ponudila kako bi uzvratila spremnu dobrodošlicu od strane njegove braće i sestara, bila je izvor jedine boli u inače posvemašnjoj sreći. Na njegov je popis mogla dodati samo dve prijateljice, lady Russell i gospođu Smith. Međutim, bio je spreman obje ljubazno prihvatiti. Uprkos svim njezinim prestupima iz prošlosti, sad je mogao iskreno ceniti ladyRussell. Premda nije mogao reći kako veruje da je bila u pravu kad ih je ranije rastavila, bio je pripravan reći gotovo bilo što drugo njoj u prilog; što se tiče gospođe Smith, ona je posedovala različite vrline koje su je preporučivale brzo i trajno.
Njezine nedavne usluge Anne bile su same po sebi dovoljne, a njihov joj brak nije oduzeo jednu prijateljicu, već joj je osigurao dvoje prijatelja. Ona je bila njihova prva gošća nakon što su se smestili u vlastiti dom, a kapetan Wentworth, pobrinuvši se da ponovno stekne imovinu svojeg muža na Karipskom otočju, pišući i delujući u njezino ime, pomogavši joj da se snađe u svim poteškoćama slučaja, uloživši trud i napor neustrašiva čoveka i odlučna prijatelja, u potpunosti je uzvratio usluge što ih je ona pružila, ili čak kanila pružiti, njegovoj ženi.
Gospođu Smith nije pokvario tako povećan prihod, uz poboljšanje zdravlja, kao i stecanje takvih prijatelja s kojima je često provodila vreme, jer njezina je vedrina i mentalna bodrost nisu izneverile; dok su te osnovne zalihe dobra postojale, mogla je prkositi još većem prirastu svetovnog prosperiteta. Mogla je biti izrazito bogata i savršeno zdrava, a ipak sretna. Njezina je sreća proizlazila iz lepote njezina duha, jednako kao što je sreća njezine prijateljice Anne proizlazila iz topline njezina srca. Anne je bila oličenje blagosti i osetljivosti, što je u potpunosti dolazilo do izražaja u ljubavi kapetana Wentwortha. Njegova je profesija bila jedino što je njezine prijateljice moglo navesti da požele da bude manje osetljiva; strepnja izazvana pretnjom budućeg rata bila je jedino što je moglo potamniti njezinu svetlost. Volela je biti supruga moreplovca, ali morala je platiti danak strahu upravo zbog te profesije koja je, ako je to moguće, istaknutija po svojim domaćim vrlinama nego po svojoj nacionalnoj važnosti.
Jane Austin, Uverenje
 
Kako je sve zbrkano! Neuporedivo je bolje gledati nego misliti, i bolje čitati nego pisati! Ono što vidim, može da me obmane, ali ga barem ne smatram delom sebe. Ono što čitam, može da mi se ne dopadne, ali ne moram da se kajem što sam ga napisao. Kako sve postaje bolno ako o tome mislimo potpuno svesni da mislimo, kao duhovna bića u kojima se odigralo ono drugo udvajanje svesti zahvaljujući kome znamo da znamo. Iako je dan prekrasan, ne mogu da prestanem da mislim. Da mislim, ili osećam ili nešto treće što se zbiva među kulisama gurnutim u stranu. Čamotinja sutona i zapuštenosti, sklopljena lepeza, zamor od prinude da se živi.

Fernando Pesoa - Knjiga nespokoja
 
Obuhvatio je rukama kao da uopše nema dilemu oko toga što radi i kao da ima sve vreme ovog sveta da to uradi. Poljubio je u usta. Učinilo joj se da je prvi put u životu sudelovala u poljupcu koji je sam po sebi događaj. Cela jedna priča, u jednom poljupcu. Nežan uvod, delotvoran pritisak, svesrdno istraživanje i davanje, neužurbana zahvala i zadovoljni odlazak.

Alice Munro, Služba, družba, prošnja, ljubav, brak
 
- Ne opraštam se od vas, uskoro ćemo se videti. „Ja birajući sudbinu, izabrah ludilo“ citirao je stih Mićinskog. I od tog trenutka postao zvanično ukočen. Salutirao je - svi su podigli ruke prema kapama - bacio je na zemlju kapu I konjičkog puka, kleknuo i zagledao se u duge, sutonske, smaragdanoplave senke koje je grupa mrkog drveća bacala na sunčane travnjake. Dželat se približio - onaj isti. Neizreciva čarolija pala je na ceo svet. Nikad nijedan zalazak sunca nije imao za njega tako paklene čari – posebno na pozadini toga što je poslednji put (ah - ta svest o poslednjosti! - pružala mu je krajnje ubistveno zadovoljstvo! okončao je sa ljubavnicom. Više nikada nijedan trenutak uzvišeniji od tog - prema tome zbog čega žaliti život? To oktobarsko popodne predstavljalo je vrhunac.

Stanjislav Ignaci Vitkjevič - Nezasitost
 
Ali u njegovom srcu neprestano je besneo nemir. Najčudovišnije i najfantastičnije misli pohodile su ga noću u postelji. Niti čitavog jednog sveta neopisive raskoši plele su se u njegovoj glavi dok je na umivaoniku otkucavao sat, a mesec vlažnom svetlošću natapao gužvu njegove odeće na podu. Svake noći dodavao je ponešto tkanju svoje uobrazilje, dok mu pospanost zagrljajem zaborava ne bi prekinula žive slike. Neko vreme ovakvim sanjarenjima davao je oduška svojoj mašti; bila su zadovoljavajući nagoveštaj nestvarnosti stvarnosti, obećanje da temelj sveta bezbedno počiva na vilinom krilu. - Veliki Getsbi, Skot Fidzerald
 
Čovek knjige se smesta može prepoznati. Bibliotekar je samo prototip ovakvog čoveka i njegov živi ideal. Ali to se primećuje i na đačetu ako je takozvani dobar učenik. To se naročito primećuje na profesoru, pogotovu na filologu, izuzetno očigledno na knjižaru i ponajviše na antikvaru. I ako se dobro pogleda ovo osobeno knjigoljublje, mogu se zapaziti sasvim čudne stvari. Ljudi s nedostacima? Kratkovidi? Groteskni? Zašto? Sitničavi su i cepidlake, žive u tami i sivi su kao podrumske bube. Postoji duboka srodnost između dobrog učenika, 'profesora, filologa i antikvara, dakle između svakog knjigoljupca i đavola. Đavo je praslika dijaboličnog bića, tog čudnog i zlobnog mušičavka, koji se užasava svetlosti, skriva se u prašnjavim, mračnim i starim budžacima. Sasvim uopšteno: to je osobina filologa: privrženost rečima koja je hotimična i iz zavisti prema životu. Skrivanje pred životom. Kuda? U slova. Dijaboličan je svaki čovek, bio on profesor, učenik, sudija, advokat, naučnik, lekar, sveštenik, svaki onaj koji je privržen slovima, paragrafima, napisanoj reči, knjizi, onaj koji reč stavlja iznad živog života. Knjigoljublje je greh počinjen protiv života: naziv greha: bibliolatrija, — obožavanje knjige kao idola. Knjigoljubac želi slovima da disciplinuje život. Disciplinovanje je samo drugi izraz za — vladavinu. Vladavina je samo blaži izraz za — ubistvo. Dijabolično biće je onaj koji mrzi život i hoće da ga uništi, možda zato što ga se boji, možda iz drugog razloga. To je sada sporedno.
Đavo je praneprijatelj života i donosi smrt, bilo kako da se ta smrt zove: svetlost, duh, znanje, zakon. Strasno uništava sve što je kapriciozno, blistavo, nepravilno, promenljivo, šareno — vašar, pozorište, ljubav, rat —, i hoće svetom da upravlja rečima, slovima, paragrafima. To je dijabolični filistar, pa bio on filolog, profesor, učenik, sudija, naučnik, sveštenik, svejedno. A ispunjenje ovoga dijaboličnog filistra je - bibliotekar.
Polazište je dakle sledeće: svaki bibliotekar je snažno i duboko povezan s podzemnim svetom. Čovek koji sezadržava u neposrednoj blizini knjige bezuslovno pada u bibliolatriju i postaje demonski filistar. To je demonsko filistarstvo, a snažna podzemna veza koja iz njega sledi prvi je korak za razumevanje Roberta Bartona.

Bela Hamvaš - Hiperionski eseji
 
Kao što vidite, ja sam Smrt, ali me se ne morate bojati jer sam ujedno i slika. Pa ipak, u očima vam čitam strah. Ponašate se poput dece koja su se predala igri: iako znate da nisam stvarna, obuzima vas jeza kao da ste susreli pravu smrt, i to mi se dopada. Kad god me pogledate, osećate kako ćete se, kad vas stigne taj poslednji, neizbežni čas, od straha unerediti. Nije to šala: u susretu sa Smrću ljudi – a posebno većina muškaraca hrabrih poput lavova – izgube mogućnost upravljanja vlastitim telom.

Orhan Pamuk, Zovem se Crvena
 
Neko pokuca na vrata.
Oni su!
Trelkovski prokunu paniku koja ga je preplavila. Čuo je udarce svog srca kao odjek udaraca na vrata. Ipak je valjalo učiniti nešto. Bujica prigušenih uvreda i kletvi pokulja mu iz usta.
I tako će opet morati da se pravda, da objašnjava, da traži oproštaj što je živ! Moraće da bude dovoljno ponizan da odagna mržnju i osvoji ravnodušnost. Moraće da kaže nešto ovakvo: ja ne zaslužujem vaš gnev, pogledajte me, ja sam obična neodgovorna životinja koja ne možda spreči zvučne manifestacije svog truljenja, svog života dakle, pa ne traćite svoje vreme na mene, e prljajte ruke udarcima po meni. Podnosite to što postojim. Svakako ne tražim da me volite, znam da je nemoguće, jer nisam neko koga je lako voleti, ali budite milostivi toliko da me prezirete dovoljno da biste me ignorisali.

Rolan Topor - Stanar
 
Цела Немачка је мрачна. Немачка је одувек била мрачна, све до самих великих песника, као Гете, који сам није волео Немачку. Гете је знао да Немачка није његова земља. ''Али и поред тог, желим да будем песник''. То су велики Немци. Велики немачки песник Хелдерлин био је заробљеник идеје да после Грчке Немачка мора Европи да да нови узор. Чак и Хелдерлин, који је био веома велики песник, био је заробљеник германизма, ''немачког духа''. Док Гете и неки други немачки песници то нису били. То је лепа немачка традиција коју треба свако да следи. Традиција Гетеа, Фридриха Ничеа, који никада, а био је велики човек, није био заробљеник ''немачког духа''. Ниче, Штифтер, Мерике, а било је и неколико композитора и наравно много сликара су представљали неки другачији ''немачки дух''.

(Из интервјуа са Хандкеом поводом књиге Правда за Србију)
 
Evil is evil, lesser, greater, middling - makes no difference. The degree is arbitrary, the definition blurred. If I'm to choose between one evil and another, I'd rather not choose at all.

Zlo je zlo, manje, veće, osrednje, ne postoji razlika. Stepen je proizvoljan, definicija nejasna. Ako bih birao između jednog zla i drugog, radije ne bih uopšte birao.
 
Marsovci, svi oni su bili Marsovci... Bili su sa neke druge planete, ali nisu želeli to da priznaju. Glumili su prirodnost. U jednom izlogu ugleda sebe. Nije bio drugačiji. Bio je isti, potpuno sličan čudovištima. Pripadao je njihovoj vrsti, je iz nekog nepoznatog razloga držan po strani. Nisu imali poverenja u njega. Za-
htevali su da se povinuje njihov nesuvislim pravilima i apsurdnim zakonima. Apsurdnim samo za njega, zato što nije razlučivao sve njihove finese i suptilnosti.

Rolan Topor - Stanar
 
Pošto je završio s pesmom, ostao je sedeci na krevetu: po prvi put otkako je u Karsu, pomislio je kako u tome gradu nema drugog posla osim jurcanja za Svilom i pisanja pesama, a to mu je nametalo i beznađe i slobodu. Znao je da bi, kad bi sad uspeo nagovoriti Svilu da skupa s njim ode iz Karsa, živeo s njom srecan do kraja života. Pomislio je, sa zahvalnošću, i na sneg: zatvorivši ceste, priuštio mu je dovoljno vremena da je nagovori, i još ih je zarobio u mestu koje će mu taj posao samo olakšati.

Orhan Pamuk, Sneg
 
Niže, u memli pod krošnjama, leptiri, teški, krupni, tamno oivčeni kao »čitulje«, drhtali su od napora da rašire krila, a još niže — mi gacamo po žutom blatu. S teškom mukom smo se probijali, jer su mene crnci nosili na nosilima napravljenim od džakova, zašivenih jedan uz drugi. Mogli su lepo da me izruče u vodu kad smo prelazili neku baru. Zašto me nisu izručili? To sam saznao kasnije. A mogli su i da me pojedu, pošto im je to već bio običaj.
S vremena na vreme raspitivao sam se sav omamljen kod nosača. Odgovarali su mi uvek: Da, da! Nisu bili svađalice. Čestiti momci. Kad bi mi proliv dopustio mali predah, odmah bi me hvatala groznica. Prosto da čovek ne veruje koliko sam pod tim uslovima bio bolestan.
Čak više nisam ni video jasno, tačnije — sve sam video u zelenom. Noću bi se ovozemaljsko zverinje šunjalo oko našeg logora, palili smo vatru. I ovde-onde, uprkos svemu, poneki krik bi zaparao ogromni crni svod koji nas je pritiskao. Neka je zver zaklana, a ona se i pored svog užasavanja i pred ljudima i pred vatrom ipak nama žalila, tu, u neposrednoj blizini.
Od četvrtog dana nisam više ni pokušavao da razaznam stvarnost među svim nesuvislim grozničavim predstavama koje su se tiskale po mojoj glavi, izmešane s delovima ljudskih likova i odlomcima odluka, s očajanjem bez kraja.

Luj Ferdinand Selin - Putovanje nakraj noći
 
-''Bila je najhladnija i najsurovija osoba koju znam, rušila je ljudima snove koristeći samo par reči, a u isto vreme, niko nije znao da veruje u ljude kao ona, i niko nije znao više i lepše da voli od nje.. I znaš, njen osmeh je uvek bio tu, a opet, ne sećam se da sam je često viđao sretnu. I bila je i tako jednostavna, a opet je sve komplikovalala.. Sve sam ja to znao. I sada znam sve, baš sve o njoj.. a opet - ne znam ništa. Zato valjda i ne mogu da je zaboravim. Ljudi ne zaboravljaju lako obećanja koja nisu mogli ispuniti.'"

Atlas opisan nebom Goran Petrović
 
Ako je tačno da svakom rečju pobeđujemo ništavilo, mi time, takođe, sve dublje potpadamo pod njegovu vlast. Umiremo srazmerno broju reči koje razbacujemo svuda oko sebe... Oni koji govore nemaju tajni. A svi govorimo. Izdajemo se, krčmimo dušu; svako se, kao dželat neizrecivog, upinje da uništi sve tajne, počev od sopstvenih. Nađemo li se s ljudima, tada se zajednički unišavamo jurišajući prema praznini, bilo time što razmenjujemo ideje, bilo što se ispovedamo ili spletkarimo. Radoznalost je izazvala ne samo prvi pad, već i bezbrojna svakodnevna posrtanja. Život i jeste ta nestrpljiva težnja ka padu, ka obeščašćenju devičanskih samoća duše putem dijaloga, iskonska i svakidašnja negacija Raja. Čovek bi trebalo da osluškuje jedino sebe u beskrajnoj ekstazi nesaopštljive Reči, te da iskiva reči za svoje čutnje i stvara zvučne akorde onako kao mu se kad prohte. Ali, on je vaseljenski brbljivac; on govori u ime drugih; njegovo ja voli prvo lice množine. A onaj ko govori u ime drugih vazda je prevarant. Političari, reformatori i svi oni koji su našli kakav opšti izgovor - varalice su. Jedino laž umetnika nije potpuna, jer on izmišlja samo sebe. Izuzmu li se tonjenja u nesaopštljivo, i govorni zastoji koji dolaze iz nemih, neutešnih uzbuđenja, život je tek pusta dreka u prostoru bez kordinata, a vaseljena - geometrija pogođena epilepsijom.

Emil Sioran - Kratak pregled raspadanja
 
Što dalje, sve više shvatam beskorisnost i štetnost naglosti. Ali smo nemoćni protiv raspoloženja i protiv ćudi. U svemu što mi se događa moj je prvi poriv silovitost; popuštam i prepuštam joj se do besnila, padavice, zatim se umoran smirujem i gubim zanimanje za predmet ili povod koji me izbezumio. Iz toga proishodi da je mudrost u skepticizmu i da bi valjalo uvek njime započeti. Ali to je upravo ono za što sam nesposoban. Da nije tako, već bih bio davno rešio sve svoje probleme.

Emil Sioran - Sveske
 
-Šta će učiniti crkva ako nikada više niko ne umre.
-Nikada više mnogo je vremena, čak i ako je reč o smrti, gospodine premijeru.
- Mislim da mi niste odgovorili na pitanje, eminencijo.
- Dopustite da vam uzvratim istim pitanjem:šta će učiniti država ako nikada više niko ne umre.
-Država će pokušati preziveti , iako sumnjam da će joj to uspeti, ali crkva,crkva se, gospodine premijeru,
u toj meri navikla na večne odgovore da je ne mogu zamisliti kako daje odgovore bilo kakve druge vrste...

José Saramago, Kolebanje smrti
 
'' Na solomonskim ostrvima, otočju u južnom Pacifiku stanovnici jednog sela primenjuju jedinstvenu tehniku seče drva. Ako je stablo preveliko da bi se oborilo, seljani ga seku vikom. (Trenutno ne mogu naći taj članak, ali časna reč, pročitao sam ga.) Drvoseče koji poseduju tu osobitu moć prikradu se stablu tačno u zoru i iznenada stanu vikati na njega iz sve snage. Čine to 30 dana.Stablo umre i sruši se. Teorija glasi da vika ubija duh stabla. I seljani tvrde da ta tehnika nikad nije zakazala. "

Robert Fulghum
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

Atomic™
Књига је најјефтније злато
Odgovora
5
Pregleda
257
Black_star
Black_star
Nina
Ko je izmislio "Listu najboljih knjiga"?
Odgovora
5
Pregleda
270
quentin
quentin
Baudrillard
Teror razonode Nova knjiga Aleksandra Ćukovića
Odgovora
0
Pregleda
94
Baudrillard
Baudrillard

Back
Top