Oduvek sam razmišljao o životu kao o nekoj vrsti katastrofe.
Suša je druga Balardova apokalipsa, svojevrsno izgubljeno poglavlje koje obično biva izostavljeno u razgovoru o njegovim ranim romanima. Čak i sâm Balard nije bio preterano zadovoljan romanom, i isticao je uglavnom kako je u njemu sadržano nekoliko zanimljivih ideja koje je kasnije razradio u Sudaru i Izložbi grozote. Suša se možda i suviše oslanja na zamrznute prizore sveta koji se polako pretvara u pustinju. Balardova ljubav ka slikarstvu – „Sve su to slike, zapravo, svi moji romani i priče.“ – a naročito nadrealistima, još je očiglednija u ovom romanu, i zapravo se može uspostaviti veza između prizora, koji kao da su istrgnuti iz kakvog košmara da poziraju ispred slikarskog platna, i Balardovog stalnog poigravanja konceptom vremena koje je kod njega uvek subjektivno i teži tome da se zamzne, zaustavi, u skladu sa inercijom njegovih junaka. Zapravo, inercija je naročito naglašena upravo u Suši. Slično Keransu u Potopljenom svetu i Dr Rensom isprva ne želi da napusti svoje boravište i vrati se u civilizaciju. Međutim, za razliku od Keransa, Rensom se ipak upućuje na uzaludno putešestvije u potrazi za obalom i vodom. Ta njegova odluka se kako vreme prolazi može posmatrati i kao prepuštanje jednoj drugoj vrsti inercije, a u to se pretvara i njegova dalja egzistencija. Čak je i povratak njegove otuđene supruge tretiran tek kao trenutak u kome vetar nasumično spoji dva zrnca peska, ne bi li ih isto tako oduvao jedno od drugog. Rensom započinje svoju odiseju kao otuđena osoba i vremenom njegov afekt kao da sve više slabi. Uprkos tome što je ovo roman sa najviše sporednih likova (u poređenju sa Potopljenim svetom i Kristalnim svetom), veze između njih su poput iscepkanih i zamršenih niti, i na kraju se manifestuju u grotesknoj imitaciji života, nalik na kakvu predstavu Žana Ženea.
Rensom je posmatrao odozgo Lomaksa, uvidevši sve razmere njegovog propadanja tokom ovih deset godina. Poput Zmije u ovom prašnjavom Raju, pokušavao je da uzme nazad jabuku i da sačuva, makar na nekoliko nedelja, svet kakav je bio pre Suše. Suprotno tome, za Rensoma je dugo putovanje uz reku bila ekspedicija u njegovu sopstvenu budućnost, u svet voljnog vremena, gde su se prizori iz prošlosti reflektovali, slobodni od svih pritisaka koje nameću sećanje i nostalgija, slobodni čak i od potrebe za hranom i pićem.
Balard u Suši oslikava apokaliptični pejzaž koji, osim u smislu pojedinačnih prizora, nije u svojoj celosti jednako upečatljiv poput onih u romanu koji mu prethodi odnosno sledi. Sledstveno tome i intimna apokalipsa u Suši nalik je na pustinju duha, pa je tako i samo pitanje trenutka kada će protagonista da napusti pozornicu improvizovanog čistilišta i uputi se, poput Keransa, u vreli zagrljaj apokalipse, ovde oličene u nepreglednim peščanim dinama.
Iznenadio se kada je primetio da više ne baca senku na pesak, kao da je napokon prešao granice unutrašnjeg pejzaža koji je nosio u sebi svih ovih godina.
Za razliku od Potopljenog sveta, razlozi za apokalipsu u Suši su potaknuti ljudskim faktorom, koji je, istina, samo deo lančane reakcije, ali to je bio više nego dovoljan povod da neki pojednostavljeno pročitaju roman kao ekološki osvešćenu kritiku, propuštajući da primete kako je, kao i u svakom njegovom delu, kod Balarda u središtu svega ipak čovek, koji niti se bori protiv nastupajućih promena ekosistema niti postaje njihova žrtva, već spremno pruža ruku u pravcu prividnog ništavila.
Kristalni svet jeste poslednja Balardova apokalipsa, ili tačnije rečeno treća u ovom ciklusu, pošto će on i u narednim delima nastaviti da se poigrava sa sličnim motivima, ali sve više se udaljavajući od prepoznatljivog SF miljea. Kristalni svet ujedno predstavlja i krunu ovoj nezvaničnoj trilogiji, kao i roman koji najsnažnije podupire koncept fraktalne apokalipse. Za razliku od Potopljenog sveta i Suše, u kojima nas Balard uvodi u svet već značajno izmenjen nastupajućim promenama, Kristalni svet počinje gotovo kao misterija. Doktor Sanders je lekar koji u Africi pomaže obolelima od lepre, ali prekida privremeno službu ne bi li posetio svoje prijatelje (i supružnike) Suzan i Maksa Kler. Međutim, putevi su zatvoreni, nemoguće je dobiti informaciju šta se zapravo dešava, i Sanders zajedno sa novinarkom po imenu Luiz (koja ga podseća na Suzan) unajmljuje kapetana da ga povede dalje niz reku, u džunglu. Ovako postavljen zaplet bi mogao da zavara i navede na pomisao da je Balard odlučio da nam ponudi nešto konvencionalniju priču u odnosu na ono što smo od njega navikli. Međutim, ovakva postavka proizilazi iz odluke da se, za razliku od prethodnih romana, odiseja još jednog dobrog doktora ovaj put započne od trenutka u kome prorok apokalipse koji čuči u protagonisti još uvek nije u potpunosti probuđen. Posledica toga je i da Sanders od svih Balardovih junaka prolazi kroz možda najveću transformaciju, i jedini od isprva aktivnog junaka, postavljajući pogrešna pitanja pošto još uvek ne naslućuje traženi odgovor, postaje klasični balardovski junak – otpadnik koji u apokaliptičnim dešavanjima prepoznaje ono transcendentno i svojevoljno ga prihvata, poput kakve perverzne pričesti. Od svih apokalipsi (ne računajući tu samo Balardov opus), ova opisana u Kristalnom svetu je možda i najlepša, i Balard kroz brojne opise kristalizovanih šuma, ali i životinja i ljudi, uspeva da dočara nadrealne prizore:
Dugački luk drveća nadnosio se nad vodom, i činilo se kao da iz njega kaplje i blista mnoštvo prizmi, dok su stabla i grane bili oklopljeni svetlom žute i karmin boje koje je krvarilo niz površinu vode, kao da je čitava slika reprodukovana u kakvom prenaglašenom Tehnikoloru. Suprotna obala čitavom dužinom je svetlucala u ovom zamućenom kaleidoskopu, pri čemu su preklapajuće trake boje pojačavale gustinu vegetacije, tako da je bilo nemoguće videti više od nekoliko stopa između stabala.
Okružen blistavom svetlošću koja je izbijala iz njegovog tela, krokodil je nalikovao na fantastičnu heraldičku zver. Njegove slepe oči bile su pretvorene u dva ogromna kristalna rubina. Krokodil se ponovo bacio prema njemu i Dr Sanders ga je šutnuo u njušku, rasprskavajući pritom mokre dragulje koji su mu zagušili gubicu.
Balard je u Kristalnom svetu najeksplicitniji kada je reč o objašnjenju apokalipse, i negde na polovini romana u jednom flash forwardu izlaže nam se deo pisma koje Dr Sanders upućuje svom kolegi i u kome objašnjava mehanizam neobične promene. Kristalizacija, naime, nije delo čoveka, pa čak ni kakva ćudljiva reakcija planete, već se njeni uzroci nalaze u samom tkanju univerzuma koji počinje da se menja. Čak i samo Sunce počinje da se kristalizuje. Promenu kosmičkog pejzaža prati i onaj zemaljski, a njemu se priključuje i onaj unutrašnji, čovečiji. Oboleli od lepre koji se poput duhova šunjaju oko napuštene bolnice svoje „izlečenje“ nalaze upravo u kristalnoj šumi. Kada Sanders napokon pronađe Suzan, ona je kao začarana šumom i zapravo je nalik na glavne junake prethodnih romana – proročica apokalipse.
Dok su prolazili, Sanders je opazio obrise visoke žene u tamnoj odeždi na čelu povorke kako poziva ostale jasnim glasom. Njene blede ruke i lice sijali su kristalnom svetlošću šume.
Balard se u Kristalnom svetu dotiče gotovo svih svojih preokupacija: neraskidivi međuodnosi makro i mikro plana (pejzaža), arheopsihičko vreme, apokalipsa kao ontološka kategorija tj. apokalipsa iznutra… U Kristalnom svetu je posebno naglašen i sam trenutak transformacije koji sadrži u sebi izvesnu inherentnu privlačnost, nezavisno od svih drugih implikacija i posledica. Međutim, ono najvažnije odnosi se na unutrašnji preobražaj. Pokušaj da se iz svakodnevnog, ovovremenog, pa samim tim i konačnog, pređe u sferu vanvremenskog, motivje koji se provlači kroz sva tri pomenuta romana a najizraženiji je upravo u Kristalnom svetu. Sam proces kristalizacije jeste svojevrsni flert sa besmrtnošću, gde zamrznutost u vremenu postaje zamrznutost vremena samog. Ili rečima Dr. Sandersa:
Sve ovo, dragi moj Pole, izostanak bilo kakvog iznenađenja, samo potvrđuje moje verovanje da ova blistava šuma u izvesnom smislu reflektuje raniji period naših života, arhajsko urođeno sećanje o kakvom predačkom raju u kome je jedinstvo vremena i prostora ugrađeno u svaki list i svaki cvet. Sada je svima očigledno da u ovoj šumi život i smrt imaju drugačije značenje za razliku od našeg prozaičnog sveta. Mi smo oduvek povezivali pokret sa životom i protokom vremena, ali na osnovu mog iskustva u šumi pokraj Mont Rojala, znam da svako kretanje neizbežno vodi u smrt, a da je vreme njen sluga.
Sanders je na kraju suočen sa izborom, koji je, naravno, samo prividan. Slično protagonistima Potopljenog sveta i Suše, u poslednjoj sceni ispraćamo Sandersa koji se vraća se u kristalni Raj ne bi li pronašao svoju Evu. Očekivanost takvog kraja, naročito nakon prethodna dva romana, ne bi trebalo shvatiti kao zamerku u smislu predvidivosti ili pak ponavljanja. U ove tri varijacije na istu temu, Balard je u razliličitom ritmu doveo do iste, neizbežne završnice. Ali svaka od varijacija poseduje sopstveni vizuelni identitet, a kroz suptilna nijansiranja protagonista, na prvi pogled toliko sličnih, ostavljeno je više nego dovoljno prostora za brojna čitanja i učitavanja.
Post scriptum: ili jedan rekvijem za tri apokalipse
Da li je, zapravo, nakon svega ovde napisanog i dalje primereno govoriti o pomenutim Balardovim romanima kao o delima na temu apokalipse? Da li je fraktalna apokalipsa tek zgodno zvučeća kovanica, nedovoljno jasna i precizna? Odgovor na drugo pitanje valjalo bi prepustiti sudu javnosti, dok odgovor na prvo pitanje u dobroj meri zavisi od tačke gledišta. Mi trenutno živimo u svetu u kome je zaživeo pridev: balardovski4 , čak i izvan domena književne fikcije, kao reakcija na razne životne situacije (fenomene, pejzaže…) s kraja XX / početka XXI veka. Da li to onda znači da mi trenutno živimo apokalipsu? Tek je na to pitanje teško dati zadovoljavajuć odgovor bez zasebnog eseja (i osvrta na Balardove romane nakon Kristalnog sveta). Ali ako se vratimo Balardovoj SF trilogiji, istina je da su navedena dela apokaliptična onoliko koliko je naša definicija apokalipse rastegljiva. Ukoliko je dovoljno rastegnemo, a da pritom ne dođe do pucanja, shvatićemo da je i sâm Balard svojim delima gotovo jednako rastegao poimanje naučne fantastike. Apokalipsa shvaćena kao globalna katastrofa koja jednosmerno i jednoznačno ugrožava život kao takav, definicija je uska koliko i nezanimljiva i u dobroj meri prevaziđena. Apokalipsa shvaćena kao globalna promena koja provocira život kao takav, definicija je znatno šira i elastičnija. I u takvom pogledu na stvari Potopljeni svet, Suša i Kristalni svet zauzimaju jedno sasvim posebno, počasno mesto.
Dzejms Balard,prevod
Mloš Cvetković
