U planinama je nešto drugo − tu se uvek može pobeći, uvek imaš gde da se pritajiš dok nevolјa ne prođe. Tu helikopter nije strašan, u
planinama je samom helikopteru strašno. Pa ipak je strah nerazuman, utoliko pre onaj već znan, preživlјen. Kako se helikopter približavao,
vučica je počela glasno da cvili, sklupčala se, uvukla glavu, ali nervi ne izdržaše, otkide se, i Akbara zahvaćena nemoćnom, slepom bojazni,
poče pomamno da zavija drhteći, poče da puzi na trbuhu ka izlazu, škrgućući zubima zlobno i očajnički, spremna da se uhvati u koštac i ne
mičući se s mesta, kao da se nadala da će nagnati u bekstvo gvozdeno čudovište koje je tutnjalo nad klancem i zbog čije se pojave čak i kamenje
počelo valјati odozgo, kao da je zemlјotres.
Na panične Akbarine vapaje u rupu poviri njen vuk − Taščajnar koji se, otkako je njegova vučica ostala bremenita, većinom nije nalazio u logi,
već u skrovitom mestu sred šipražja. Taščajnar − Kamenodrobitelј, kojeg su tako prozvali okolni čobani zbog razornih čelјusti, dopuzi do njenog
legala i umirujuće arlauknu, kao da je telom štiti od napasti. Slabinama se privijajući uz njega, primičući se sve bliže, vučica nastavi da cvili,
žalostivo se obraćajući da li nepravednom nebu, ili ko zna kome, ili svojoj zlehudoj sudbini, i dugo je još ceptela celim telom, nije mogla da se
savlada čak ni pošto je helikopter iščezao iza moćnog glečera Ala-Mongju i više se uopšte nije čuo iza oblaka.
I u toj planinskoj tišini koja zavlada namah, poput lavine kosmičkog bezvučja, vučica najednom jasno oseti u sebi, tačnije u utrobi svojoj, žive
trzaje. Tako je bilo kada je Akbara, još u prvim danima svog lovačkog života pridavila nekako iz skoka krupnu zečicu: u zečici, u njenom
trbuhu, učinilo joj se tad takođe slično neko takvo micanje nekih nevidlјivih, od očiju skrivenih bića, i ta čudna okolnost zdila je i zainteresovala
mladu lјubopitlјivu vučicu koja je začuđeno načulјivši uši u neverici posmatrala svoju pridavlјenu žrtvu. Toliko je to bilo čudno i nerazumlјivo, da
je ona čak pokušala da zapodene igru s tim nevidlјivim telima, baš kao mačka s polumrtvim mišem. A sada je i sama otkrila u nutrini svojoj isto
takvo breme − podsećali su na sebe oni kojima je predstojalo da se uz srećan sticaj okolnosti pojave na svet kroz nedelјu i po do dve. No zasad
nerođeni mladunci bili neodvojivd materinskog krila, predstavlјali su deo njenoga bića, i zato su i oni preživeli u začinjućoj, nejasnoj, utrobinskoj
podsvesti isti taj šok, isto ono očajanje, kao i ona sama. Bio je to bez njihove prisutnosti, prvi dodir sa spolјnim svetom, sa neprijatelјskom stvarno-
šću koja ih je očekivala.
Čingiz Ajtmatov - Gubilište
