Odlomci knjiga koje volimo

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Имали смо још и чика Артура, ни он није био цвећка! И из њега је кипела чулност. Мој отац је према њему гајио неку
врсту наклоности, био је слаб на њега. Живео је као прави боем, на маргинама друштва, на тавану, у ванбрачној за-
једници с келнерицом. Онаје радила у ресторану преко пута Војне школе. Захваљујући томе, мора се признати, добро
су јели. Артур је био кицош, носио је брадицу, плишану пелерину, шимике и пушио на дугачку лулу. Било га је брига за све.
Уживао је да „осваја“. Пред крај, често се веома тешко разбољевао. Са својим драганама тада је остајао у кревету по осам
дана. Када му недељом дођемо у посету, није се увек најпристојније понашао, нарочито према мојој мајци. Помало ју је
подбрцкивао. Мој стари полуди. Кад изиђемо од њега, заклињао се у све ђаволе овог света да долазити више нећемо.
„Стварно, тај Артур! Понаша се недолично!!“ Ипак смо навраћали.

Луј-Фердинанд Селин - Смрт на кредит
 
После сваког поремећаја у нечијем животу, јавиће се посматрачи, коментатори. Њихова је улога у следећем: они МО РАЈУ уочити промену код тебе. Ти једноставно, ни по природи ствари, нити по и.иховој логици, НЕ МОЖЕШ ОСТАТИ ИСТИ. Свашта сам чуо о себи, доживео. Ослабио сам, пукао, пропао, угојио се, остарио, оседео, једноставно: „Променио си се, чoвече!” Једино што још нисам ни од кога чуо је: „Ниси се уопште изменио.” Најласкавији коментар ми може биги: „Па, ниси ослабио... (баш); добар си, ниси пукао... (сасвим)” и тако до бесмисла и назад. Најзанимљивије је што те искрене и доброна- мерне или забринуте опаске чујеш понекад и у размаку од пар минута, а притом имају екстремне контрадикције у себи. Деси се да чујем: „Како си пропао, човече!”, а одмах затим: „Шго си се толико угојио?” То су људи који ће једном причати: „Ма, да му мене није било... ” Да, знам, црк’о бих од глади, ходао четво- роношке, а дупе, као кер, брисао о ливаду... Људима је јако важно да те спусте, доживе и представе као нулу и да се затим лично постарају да те, из тих ужасних гована, која су сами ме- сили и изнедрили из својих глава, они лично извлаче.

Све прође, па и доживотна
Жарко Лаушевић
 
"Mnoge mlade ljude još uvek, kao u stara vremena, nešto tera ka umetnosti, većinu njih tuda teraju njihovi roditelji, jer se ti roditelji nimalo ne razumeju u umetnost, znaju taman toliko da je ima. I zbog toga se toliko raduju!"
"Kritike ona ne mora da se boji, glavno je da nešto zazvuči, jer je to znak da se dete preko tonske lestvice uspelo u više sfere a telo ostalo dole kao mrtva ljuska."
"...Pri tom, sva umetnost neće moći da je uteši, mada se o umetnosti svašta priča, pre svega da je utešiteljka. Ponekad, doduše, ona tek donosi patnju."

Elfride Jelinek "Pijanistkinja"
 
„Kada voliš nekog, to je kao kada se useljavaš u kuću“, imala je običaj Sonja da kaže. „U početku se zaljubiš u sve ono novo, svakog jutra se iščuđavaš što pripada tebi, kao da se plašiš da će neko odjednom uleteti na vrata i saopštiti da je došlo do krupne greške i da nije predviđeno da živiš na tako lepom mestu. Ali kako godine prolaze, fasada se kruni, drvo puca tu i tamo, i počinješ da voliš kuću ne toliko zbog svega onog što je čini savršenom, već zbog svega onog drugog. Upoznaš sve njene uglove i budžake. Kako da izbegneš da ti se ključ zaglavi u bravi kada je napolju hladno. Koje podne daske se pomalo ugibaju kada staneš na njih i kako tačno treba da otvoriš vrata plakara da ne bi škripala. Upravo sve te sitne tajne čine kuću tvojim domom.“

Čovek po imenu Uve - Fredrik Bakman
 
Da bi čovek bio dobro viđen i ugledan, trebalo je požuriti i navrat nanos se sprijateljiti s civilima, jer su ovi u pozadini, što je rat trajao duže, bivali sve pokvareniji. Odmah sam to shvatio, i to čim sam se vratio u Pariz, kao i to da su se u žena uspalile guzice i da matorci usta ne sklapaju, a ruke im ne miruju: čas su pod nekom suknjom, čas u tuđem džepu.
Nasleđivali su u pozadini borce, brzo su naučili šta je slava i kako je treba podnositi — hrabro i bez bola. Majke, čas bolničarke čas mučenice, nisu se više
rastajale od dugih crnih velova, a ni od malih diploma koje im je blagovremeno Ministar dostavljao preko opštinskog službenika. Jednom reči, stvari su se organizovale, Na pristojnim sahranama čovek je takođe vrlo tužan, ali ipak misli na nasledstvo, na iduće letovanje, na udovicu, koja je slatka i za koju kažu da je i temperamentna, i da je pred njim, naprotiv, dug život, da možda nikad neće
crći... Ko zna?
Kad tako ideš u pogrebnoj povorci, svi ti duboko skidaju šešir. To ti je milo. Samo tad se treba lepo ponašati, pristojno izgledati, ne smejati se glasno, radovati se samo u sebi. To je dopušteno. Sve je dopušteno kad se ne vidi.
U vreme rata, umesto u prizemlju, igranke su bile u podrumu. Borci su to prihvatili, čak im se to i dopadalo. Tražili bi ih čim bi stigli, i niko u tome nije video ništa sumnjivo. Samo je hrabrost, u stvari, sumnjiva. Biti telesno hrabar? Onda tražite i od gliste da bude hrabra, jer je ružičasta i bleda i meka kao i mi.
Što se mene tiče, nisam više imao razloga da se žalim. Čak sam bio na najboljem putu da me oslobode zahvaljujući ratnoj medalji, koju sam dobio, i rani i svemu tome. Dok sam se oporavljao, doneli su mi medalju u samu bolnicu. I istog dana sam otišao u pozorište da je pokažem civilima na pauzi. Bio je to snažan utisak! To su bihe prve medalje koje su se viđane u Parizu. Nego šta!

Luj-Ferdinand Selin - Putovanje nakraj noći
 
Najvažnije stvari je najteže reći. To su stvari kojih se sramimo jer ih reči umanjuju - kad ih izgovorimo, stvari koje su se činile neograničenima dok su bile u našoj glavi stisnu se na običnu, životnu veličinu. Ali, ima tu još nešto, zar ne? Najvažnije stvari su preblizu mestu gde je zakopano naše tajno srce, kao putokazi prema blagu koje bi neprijatelji rado ukrali. I dogodi se da s naporom otkrijemo neku tajnu, a da nas ljudi čudno gledaju ne shvatajući što smo uopšte rekli ni zašto smo mislili da je tako važno da smo bili na rubu suza dok smo govorili. Mislim da je to najgore. Kad tajna ostane zaključana ne zato što nije ispričana, nego zato što je niko nije razumeo.

Stiven King - Tajna
 
Netremice gledajući preda se, kao da nije videla svetinu koja je neprestano prolazila. S vremena na vreme uzimala bi čašu, okvasila usne i vrlo je brzo odlagala. Saznao sam samo da je muzičarka, da se zove Klemans, da je onaj vojnik kom-pozitor, prijatelj Debisija, Forea i čitave svite slavnih muzi-čara za koje nisam ni pomišljao da postoje. Da živi na Mon-martru u umetničkoj sredini, da dobro poznaje norveškog slikara Edvarda Munka, da su njeni budući svekar i svekrva glupi koliko i velikodušni i da mrzi selo.Odjednom sam pomislio da se neću baš proslaviti kad joj budem ispričao da sam mali inženjer specijalista za mosto-gradnju na železnici, što je vrh uspona koji je otpočeo s mojim dedom kovačem i ocem upraviteljem jednog dvorca koji je pripadao Kompaniji za vode, da sam oduvek živeo na selu ili po varošicama u unutrašnjosti, da sam u Parizu počeo da radim u maju i da mi rat nije ostavio vremena da upoznam bogzna šta.
Oči su joj malo živnule kad me je upitala da li je neko ostao da me čeka kad se vratim iz rata. Odgovorio sam joj da nisam vezan ni za koga. Zaprepastila se. Optužila me je da sam zavodnik; imam lice zavodnika, rekla je.Kako da joj objasnim da sam od ljubavi upoznao samo rasplinuta osećanja koja sam u školi gajio prema devojkama iz viših razreda? A ženâ da sam imao vrlo malo. Prva se zvala Ernestin Majol. Vrlo važno kako se zvala, uostalom. Bila je ćerka oblasnog beležnika, karikature prgavog buržuja. S njom sam spoznao žene u jednom ambaru, na dvorskom imanju kojim je upravljao moj otac.

Oficirska soba - Mark Digen
 
Petra, sve naše odluke imaju određenu težinu. Svi se mi svakog dana igramo boga. Kad žena kupi nov par skupih cipela, taj isti novac je mogla potrošiti da nahrani nekoga ko skapava od gladi. U izvesnom smislu, njoj su te cipele važnije od nečijeg života. Svi ubijamo da bismo učinili sebi život prijatnijim. Ne kažemo to tako. Ali to radimo.

Harlan Koben-Drži se
 
Sretoše se noć i dan na tesnom krevetu i to ih podstače da se smešaju u jedno, pa se spojiše pod krošnjom jednog drveta koje je želelo da brzo umre a nije znalo kada će umreti. Potom se sretoše u moru koje ne prestajaše s tlapnjama što su ga opijale. Sretoše se u pesmi koju ponavljaju jedan čovek i jedna žena, pa je noć bila dubok i prozukao glas, a dan visok i milozvučan. Sretoše se oko praznih trpeza za kojima sede gladni i ćute. Sretoše se u stisnutoj šaci deteta koje još sisa, zapalog u san, sačekaše da mu se prstići na ruci opuste pa se noć izvuče prva. Za njom pođe i dan, ljut iz nekog nepoznatog razloga, i više se ne sastajahu, jer se ne mogahu usaglasiti. Noć je volela samo svoju boju i svoje zvezde i svoj mesec, a dan je voleo samo svoje sunce i nije prihvatao da se ma s kim poredi. Ali se potom složiše da ih zadivljuje neki čovek s mnogo snova. On sanja da će postati ministar unutrašnjih dela u zemlji s mnoštvom policajaca i zatvora i da će ga smesta opkoliti posrednici ljudi željnih da sačuvaju svoje živote i bogatstva, pa će mu ponuditi raznorazne darove, od grdnih svota novca i automobila i palata i imanja do žena koje se čovek ne bi usudio odbiti. On će ih, međutim, zlovoljno osmotriti i prezrivo se okrenuti od njih. Ali posrednici, koji veruju da je čovek stvoren da jede i biva jeden, ne gube nadu, već mu nude, kao nov poklon, tajnu pomoć koja ga može učiniti premijerom, što on ne odbija, već ih podstiče da požure, govoreći im da je najbolja stvar kod poklona da brzo stigne. Preuzima pare, automobile, palate, imanja i žene. Nastupa noć kojoj ne sledi dan. Noć se oholi jer je ono čemu se zadivila dokazalo da je vredno divljenja, a dan se kaje.

Zekerija Tamir - Smejaćemo se
 
Ali šta je sećanje koga se ne sećamo? Ili, da pođemo još dalje: ne sećamo se upamćenog iz poslednjih trideset godina; ali potpuno smo u tome ogrezli; zašto se onda zaustaviti na tih trideset godina, zašto ne produžiti i dalje od rođenja taj dosadašnji život?
Kad mi već nije znan sav jedan deo uspomena koje su sa mnom, kad su one već nevidljive za mene, kad nemam moć da ih dozovem, ko mi kaže da u toj meni nepoznatoj masi nema i takvih koje potiču iz vremena daleko pre moga ljudskog života?
Kad mogu u sebi i oko sebe da imam toliko uspomena kojih se ne sećam, taj zaborav (bar faktički zaborav, jer nemam moć da išta vidim) može se odnositi i na neki život koji sam proziveo u telu nekog drugog čoveka, čak i na nekoj drugoj planeti.
Isti zaborav briše sve. Ali šta onda znači ta besmrtnost duše, za koju je norveški filozof tvrdio da stvarno postoji?
Biće koje ću biti posle svoje smrti nema nimalo više razloga da se seća čoveka koji sam bio od svog rođenja nego ovaj da se seća onoga što sam bio pre toga.
Sobar bi usšo. Ja mu nisam govorio da sam već više puta zvonio, jer sam uviđao da sam do tada samo sanjao da zvonim. Bivao sam ipak prestravljen pri pomisli kako je taj san bio jasan kao i java. Da li bi, onda, obrnuto, i java mogla biti nestvarna kao san?

Marsel Prust - Sodoma i Gomora
 
"Bili ste kidnapovani?" reče Tengo.

"Da, i te kako sam bio kidnapovan. Nekad davno bio je onaj film Kolekcionar - e pa, isto tako. Ja verujem da većina ljudi na ovom svetu i ne pomisli da bi jednog dana mogli da budu oteti. To im ne pada ni na kraj pameti. Je l' tako? Ali, kad te kidnapuju, stvarno su te kidnapovali. To je, kako da kažem, nešto što je praćeno jednim potpuno nadrealnim osećajem. Kažeš sebi: "Mene je neko stvarno kidnapovao." Možeš li da veruješ?"

"Da bi se čovek domogao onoga što je važno, mora da plati odredjenu cenu. To ti je pravilo na ovom svetu."

Haruki Murakami "1Q84"
 
Pomisao na sve te žene koje su godinama radile da bi teškom mukom zaradile ukupno dve hiljade funti, i nastojale svim silama da sakupe trideset hiljada funti, izaziva u nama prezir prema sramnom siromaštvu našeg pola. Šta su onda naše majke radile kad nisu imale nikakvo bogatstvo da nam ostave? Puderisale noseve? Paradirale na suncu u Monte Karlu? Na kaminu su stajale neke fotografije. Merina majka – ako je to ona bila na slici – možda je u slobodnom vremenu bila rasipnica (izrodila je trinaestoro dece jednom svešteniku), ali ako je tako, njen veseli i rasipnički život je ostavio jako malo traga na njenom licu. Izgledala je kao domaćica; stara gospođa sa kariranim šalom zakačenim velikim brošem; sedela je u pletenoj stolici nagovarajući jednog španijela da pogleda u fotoaparat, sa nasmejanim ali ipak napetim izrazom kao da zna da će se pas pomeriti čim blic sevne. A da se kojim slučajem bavila biznisom, da je postala vlasnica fabrike za proizvodnju veštačke svile ili magnatkinja na berzi; da je ostavila dve ili tri stotina hiljada funti Fernemu, mi bismo večeras opušteno sedele i teme našeg razgovora bi možda bile arheologija, botanika, antropologija, fizika, priroda atoma, matematika, astronomija, relativitet, geografija. Samo da su g-đica Siton i njena majka i pre nje njena majka naučile veliku umetnost pravljenja novca i svoj novac zaveštale, kao njihovi očevi i pre njih dedovi, za osnivanje lektorata i profesura, nagrada i stipendija namenjenih svome polu, mi bismo večeras veoma podnošljivo večerale ovde gore jarebicu i bocu vina; nadale bismo se, bez potrebe za prekomernim samopouzdanjem, da ćemo prijatno i dostojanstveno provesti život u zaklonu jedne od profesija koja je obdarena opštim obrazovanjem. Možda bismo nešto istraživale ili pisale; lutale po vrednim mestima naše planete; sedele razmišljajući na stepeništu Partenona ili bismo u deset odlazile u kancelariju i vraćale se kući u pola pet da malo pišemo poeziju. Samo, da je g-đa Siton počela da se bavi biznisom sa petnaest godina – tu se javila iznenadna prepreka u argumentaciji – ne bi bilo Meri. Šta o tome, pitala sam, misli Meri? Među zavesama je stajala oktobarska noć, mirna i lepa, sa nekoliko zvezda uhvaćenih u drveću koje je počelo da žuti. Da li je spremna da se odrekne svoga dela u svemu tome, svojih uspomena (jer bili su srećna porodica, iako velika) na igre i svađe gore u Škotskoj, koju neumorno hvali zbog dobrog vazduha i dobrih kolača, da bi se Fernemu moglo darovati recimo pedeset hiljada funti jednim potezom pera? Jer, da bi se darovao koledž, bilo bi potrebno porodicu potpuno potisnuti. Da stekne bogatstvo i da izrodi trinaestoro dece – to nijedno ljudsko biće ne bi izdržalo. Pogledajmo činjenice, rekosmo. Prvo, treba devet meseci dok se beba rodi. Onda se beba rađa. Zatim treba tri ili četiri meseca dojiti bebu. Kad je beba nadojena, sigurno treba provesti još pet godina u igranju sa njom. Ne možete, izgleda, pustiti decu da jurcaju po ulicama. Ljudi koji su ih videli kako divlje jure u Rusiji, kažu da taj prizor nije prijatan. Ljudi kažu, isto tako, da se čovekova priroda oblikuje od prve do pete godine života. Da je g-đa Siton, rekoh, zarađivala novac, kakve bi ti uspomene imala na igre i svađe? Šta bi znala o Škotskoj i njenom finom vazduhu, kolačima i svemu ostalom? Ali bespredmetno je uopšte postavljati ovakva pitanja, jer ti nikada ne bi došla na svet. Štaviše, podjednako je bespredmetno pitati se šta bi bilo da su Meri Siton i njena majka, i pre nje njena majka, zgrnule ogromno bogatstvo i položile ga u temelje koledža i biblioteke, jer, kao prvo, za njih je bilo nemoguće da zarađuju, a kao drugo, da je i bilo moguće, zakon im je uskraćivao pravo da raspolažu novcem koji bi zaradile. Tek poslednjih četrdeset osam godina g-đa Siton ima sopstveni dinar. Jer u prošlim vekovima to bi bilo vlasništvo njenog muža – misao koja je, možda, imala udela u tome što g-đa Siton i njena majka nisu učestvovale u berzanskim poslovima. Svaki peni koji zaradim, možda su govorile, biće mi oduzet i uložen po muževljevoj pameti – možda u osnivanje neke stipendije ili lektorata u Bejljolu ili u Kingzima, tako da me sticanje novca, čak i kad bih mogla da ga zaradim, mnogo ne zanima. Bolje da to prepustim mužu.

U svakom slučaju, bez obzira na to da li krivica jeste ili nije do stare dame koja je gledala u španijela, ne može biti sumnje da su iz nekog razloga naše majke vrlo ozbiljno pogrešno vodile svoje poslove. Nijedan peni nije se mogao uštedeti za "udobnosti"; za jarebice i vino, školske čuvare i krzna, knjige i cigarete, biblioteke i razonodu. Najviše što su one mogle bilo je da podignu gole zidove na goloj zemlji.

Virdžinija Vulf - Sopstvena soba
 
Često iznova proživljavam trenutke u kojima sam ih obarao i gazio, slatke udarce, drobljenje i poskakivanja amortizera preko tela. Dvanaestocilindrični mercedes nema para kad su snaga i kontrola u pitanju! Oduševio sam se kad sam u novinama pročitao da je među mojim žrtvama bila i jedna beba! Ugasiti tako mladi život! Zamislite šta je sve propustila? Patriša Krej, počivaj u miru! Sredio sam joj i mamu! Vreća za spavanje puna džema od jagoda! Uzbudljiva pomisao, zar ne? Razmišljam o čoveku koji je ostao bez ruke, i još češće o dvojici paralizovanih. Muškarac je nepokretan samo od pojasa nadole, ali je Martina Stover sada samo ''glava na štapiću''! Nisu umrli, ali verovatno ŽELE da jesu! Šta kažete na to, detektive Hodžiz?
Sad verovatno mislite: ''S kakvim bolesnim i iščašenim perverznjakom imam posla?'' Ne mogu vas kriviti zbog toga, ali bi se o tome dalo raspravljati! Smatram da bi veliki broj ljudi uživao u onom što sam tog dana učinio. Izvlačim taj zaključak na osnovu činjenice da veliki broj ljudi uživa u knjigama i filmovima (pa čak i u televizijskim emisijama) u kojima se prikazuje mučenje i odsecanje udova, itd., itd., itd. Jedina razlika je u tome što sam ja doista učinio ono o čemu mnogi maštaju. Nisam to uradio zato što sam bio gnevan ili lud, već zato što nisam znao kakvo će to iskustvo biti, izuzev da će biti neponovljivo i bogato uspomenama ''koje traju čitav život'', kao što se često govori. Većini ljudi navuku Olovne Čizme u detinjstvu. Primoravaju ih da ih nose čitavog života. Pomenute Olovne Čizme zovu se SAVEST. Ja ih nemam. Zbog toga mogu da se vinem daleko iznad glava Normalne Gomile. I šta bi bilo da su me uhvatili? Pretpostavljam da bi me gomila rastrgla na komade, da se mercedes gospođe Treloni zaglavio ili otkazao na licu mesta (što nije bilo verovatno, pošto je auto vrlo dobro održavan). Znao sam da ta mogućnost postoji. To je samo doprinelo uzbuđenju. Nisam zbilja verovao da će to učiniti zato što su ljudi uglavnom ovce, a one ne jedu meso. (Pretpostavljam da bi me malo izbubecali; mogu da podnesem batine). Najverovatnije bi me uhapsili i izveli pred sud, na kom bih se pozvao na neuračunljivost. Možda sam neuračunljiv (više puta mi je to padalo na pamet.) U tom slučaju je reč o neobičnoj vrsti neuračunljivosti. Bilo kako bilo, novčić je tog dana pao na pravu stranu. Izvukao sam se.

Stiven King- Gospodin Mercedes
 
Турци су мислили да су Срби најстрашнији револуционарни народ, стални земљатрес који прети њиховој империји, јер су српска деца одведена и одгајана у Цариграду, као јаничари, били најнеустрашивији браниоци Падишаха и његове државе. Један од султана је рекао: Цела моја Империја од Меке и Медине до Шумадије мирише као ружино уље из џенета, само Шумадија увек смрди на барут из Шејтанове радионице.

Епископ Николај Велимировић, Сабрана дела, књига III
 
Mali ljudi, koje mi zovemo 'deca', imaju svoje velike bolove i druge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo davno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost.

Ivo Andrić –Deca
 
Nije, međutim, istina da London ima strašnu klimu, da ima dugu zimu, – a nestaje u neku jezivu, žutu, tešku maglu, kad se nevidi ni prst pred nosom u životu. Bilo je i toga, ali je i to prošlo. Prva zima, – priča mi taj Rus, – kad je sa ženom u London došao, bila je kao što su zime na Krimu. Ličila je na proleće. Druga je bila malo hladnija, kišovita, ali je i to brzo prošlo. Snega nije ni bilo. Nije bilo snega, da učini, da sve postane tiho, belo, čisto, lepo, – i grad i ljubav u gradu, kao što je to nekad bilo, u Petersburgu, u njegovoj mladosti. Vlaga je, katkad, bila neizdržljiva, to je istina, magla je bila zagušljiva, kiša je padala, dugo, dugo. Nađa mu je, međutim, govorila da treba podnositi i tu, neprekidnu kišu. Englezi smatraju baš takav, kišoviti dan, kao „dobri, stari, engleski dan“. „A good old English day”, – kažu. To ponavljaju, kad kažu: „Dobro jutro“.
Kad su došli u London, Nađa, sirota, očekivala je da će zima da bude, onakva, kakva je opisana u Dikensu. Siročad će se, o božićnim praznicima, smrzavati na materinom grobu. Trogatelno. Međutim, i treća zima u ratu prošla je brzo. Bilo je magle i boleština, ali je i to kratko trajalo. A četvrta je bila hladna, ali se prekinula brzo. Temza se nikad nije smrzavala. On se, kaže, pitao: gde nađoše Englezi toliku siročad, to jest, gde nađe Dikens toliku siročad, da se smrzava na majčinom grobu? – Niti su siročad ostavljana da se smrzavaju na materinom grobu, niti je uopšte smrzavanja bilo. Čak je London bio i topao. Nikad topliji nije bio. Čak i velika, klasna razlika, koja je, kažu, u miru, i te kako vidna, bila je nestala. Svako je svakoga oslovljavao. U podzemnoj stanici Piccadilly, o ponoći se igralo. A hranjene su, hlebom, i tice u Hajd Parku, iako je hleb bio redak, – iako se to sa pet funti sterlinga kažnjavalo. Mačkama su, stare žene, u ruševine i izgorele kuće, nosile čak i mleko. Iako je i to bilo zabranjeno. Nađa je to svojim očima videla. Svet se bio, – priča mi taj čovek u vojničkom šinjelu, zaboravio. Kad je otadžbina u opasnosti, u Engleskoj se vodi računa i o sirotinji. Cela je Engleska, u stvari, jedno veliko osiguravajuće društvo, – viče taj u vagonu. – Nezaposlen je već više od godinu dana. Sve je tako skupo. Tek ove zime, – poslednje zime u ratu, – Engleska mu je pokazala, šta zna, kad hoće. Snega je bilo dva meseca. Neki strašan vetar nosi vejavicu, kao da je u Rusiji, – duva čak sa severnog pola. Vozovi su stali. Auti se napuštaju i ostavljaju na drumu. Sve je ledeno. A nema ničega, – ni planina, ni šuma, – da zadrže te ledene vetrove, što sa polarnih mora, duvaju. Svud je more oko nas. Svud je uokolo Okean. Tonemo, – čujem kako neko viče u vagonu. Nađa, tonemo! A neki blag, mio, ženski glas, čujem kako odgovara: Kolja, daragoj, – zajedno ćemo.

Miloš Crnjanski - Roman o Londonu
 
Лепота није сатанско оруђе кушања људи, но једно између добара, којима Бог дарује људе. Само кад хоће да казни, онда Бог обраћа лепоту у ругобу, иначе Бог је увек творац лепога и доброга. Све су ствари тако чудно лепе, да оне мора да све исходе од Бога, мора да их је Бог све својом моћи и својим рукама саздао, мора да је све ствари Бог створио за себе.

Николај Велимировић, Сабрана дела, књ. II
 
Volim samo melanholične i erudite, koji su načitani i mogu da šetaju svoje žalosti kroz sve pesnike. Kakvo zadovoljstvo imati
pri ruci citate za sve gorčine, da možeš prizivati nemačkog mistika, indijskog pesnika ili francuskog moralistu, u svakodnevnim
odzemljenjima... Ako ti je priroda darovala zov žalosti, nemoj okolišati sa sumanutim darom, nemoj propustiti nijednu priliku da
se razrešiš stvari i bića.
Danonoćno čitaš lutajući kroz vekovni strah; nemoj zaboraviti da čitanje zamenjuje opijum.
Knjige treba gutati kao uspavljujuća sredstva. Niko ne čita da bi znao, već da bi zaboravio.
Kao i kafane, biblioteke su plod dosade. Zanimljivo je biti tužan, opkoljen bezbrojnim knjigama i skrušen erudicijom u delikatnoj
raskoši melanholije; stresati snove kao prašinu sa starih tomova, uzdignuti se ka poreklu ružnog u svetu, iscrpljujući istoriju i
ljudske varke!

Emil Sioran - Suze i sveci
 
ЕНАКОВИ СИНОВИ
У стара прастара времена живљаху џинови међу људима. Код свих народа на земљи очувана су предања о тим џиновима. Такво предање очувано је и код српског народ, у причама и песмама. Свуда су синови представљени као легендарне јуначине са натчовечанском силом. Да су џинови некад постојали на земљи, ми, поред свих легенди и прича, не бисмо могли веровати кад и Свето Писмо не би о томе сведочило. Али и у Светом Писму Божјем спомињу се и описују џинови, и то не као легендарна бића већ као стварни људи, који су заиста живели као историјске личности. Библија зна земље у којима су џинови живели, описује изглед тих џинова и подвиге њихове, и чак наводи неке по имену. То су такозвани Енакови синови. О њима су Јевреји прво дознали од Мојсијевих ухода, који беху послати да уходе земљу обећану. То је било овако: […]

Николај Велимировић, Сабрана дела, књ. VIII
 
Davno, davno - toliko sam star da mi se sve dogodilo pre tako mnogo godina - pročitao sam jednu priču o Sokratu. Išao je sa nekim prijateljem ulicom i pozdravio jednoga koga su sreli.
"Nije otpozdravio!", rekao je prijatelj uvređeno.
Sokrat se nasmejao i rekao: "Meni ne smeta što sam pristojniji od njega!"

Knut Hamsun- Po zaraslim stazama
 
Makijaveli: Želeo bih da povučemo jasne konsekvence. Dokle se prostire Božija ruka nad čovečanstvom?
Ko je taj koji stvara suverene?

Monteskje: To su narodi.

Makijaveli: Zapisano je: Per me reges regnant. Što doslovno znači: Bog stvara kraljeve.

Monteskje: To je prevod namenjen Vladaru, o Makijaveli, i posudili ste ga od jednog od svojih
najpoznatijih učenika u ovom veku , ali to nije prevod iz Svetoga pisma. Bog je ustanovio
suverenitet, ali ne ustanovljuje suverene. Njegova svemoćna desnica se ovde zaustavlja, jer tu počinje
čovekova slobodna volja. Kraljevi vladaju prema mojim zapovedima, moraju vladati po mome zakonu - takav je smisao božanske knjige. Da je drugačije, onda bi trebalo reći da je Providnost postavila kako dobre tako i loše vladare; trebalo bi se pokloniti pred Neronom kao i pred Titom, pred Kaligulom kao i pred Vespazijanom. Ne, Bog nije hteo da najsvetogrdnije vladavine mogu prizivati njegovu zaštitu, da se najogavnije tiranije mogu pozivati na njegovu investituru. On je narodima, kao i kraljevima, prepustio odgovornost za njihova dela.

Makijaveli: Sumnjam da je sve to što kažete posve pravoverno. U svakom sluĉaju, po vama, narodi su ti koji raspolažu suverenim autoritetom?

Monteskje: Pripazite da se, osporavajući to, ne okomite na jednu posve zdravorazumsku istinu. Nije to nikakva novost u istoriji. U starim vremenima, u srednjem veku, posvuda tamo gde se gospodstvo
uspostavilo bez najezda ili osvajanja, suverena je vlast stvorena slobodnom voljom naroda, biranjem kao njenim izvornim oblikom. Da navedem samo jedan primer - u Francuskoj je tako glavar karolinške loze nasledio Klodvigove potomke, i vladalaĉka kuća Igoa Kapeta zamenila dinastiju Karla Velikoga. Nema sumnje, pravo nasledstva postavilo se namesto izbornosti. Slava pokazanih zasluga, javno priznanje i tradicije ustalili su suverenitet u krilu glavnih evropskih porodica, i ništa nije bilo legitimnije od toga. Ali, načelo nacionalne svemoći je potvrđivano kroz revolucije i uvek bilo spominjano pri posvećivanju novih vlasti. To je jedno davnašnje i pretpostavljeno načelo koje se samo na konkretniji način ozbiljilo u različitim ustavima modernih država.

Makijaveli: Ako narodi biraju svoje gospodare, onda ih oni mogu također, zar ne, i svrgnuti? Ako imaju pravo uspostaviti oblik vladavine koji im odgovara, ko će ih onda sprečiti da ga po svome hiru i menjaju? Iz vaših doktrina neće proisteći režim poretka i slobode, nego neograničeno razdoblje
revolucija.

Monteskje: Nemojte brkati pravo sa zloupotrebom do koje može doći za njegova vršenja, niti načela s njihovim primenama; ta su razlikovanja od fundamentalnog znamenja, bez njih ne bi bilo kraja
nesporazumima.

Makijaveli: Nemojte se ponadati da ćete mi umaknuti od vas tražim logičke konsekvence; ako želite,
uskratite mi to zadovoljstvo. Ali, želeo bih znati, da li, po vašim načelima, narodi imaju pravo srušiti
suverena?

Monteskje: Da, u krajnjim slučajevima i iz pravednih pobuda.

Makijaveli: Ko će suditi o krajnjim slučajevima i o pravednosti tih krajnosti?

Monteskje: A ko bi, po vama, to trebao biti, ako ne narodi sami? Zar od početka sveta nije bilo tako? To je, nema sumnje, strašna ali spasonosna, neizbežna kazna. Kako ne vidite da bi ih protivna doktrina - ona koja bi ljudima nalagala poštivanje i najgnusnijih vladavina - vratila pod jaram monarhijskoga fatalizma?

Makijaveli: Vaš sistem pokazuje jednu jedinu manjkavost: polazi od nepogrešivosti narodnog razuma; ali, zar narodi nemaju, kao i ljudi, svoje strasti, svoje zablude, svoje nepravde?

Moris Žoli - Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskjea
 
О КОСИДБИ НА ТРОЈИЦЕ
Прича нам брат Мита Орлић из Даља, 1931. Године догодио се код нас овај случај. Један човек који се није Бога бојао ни људи стидео узме косу и изађе на ливаду на дан Свете Тројице да коси. Косио је сам у пољу. Нигде никог више на раду докле се оком могло видети. Косећи тако тај човек наједном чује глас детињи. Окретао се он тамо-амо, али није видео никога. Продужи посао. Наједном опет плач детињи. Учини му се као познат глас, као глас његовог синчића. Ту у близини био је кукуруз његовог брата. Он остави косу и пође по кукурузу да види, какво то дете плаче. Но није нашао ништа. Потом поново чује глас детињи, и позна јасно глас свога детета. Онда он остави посао и врати се кући. Кад је стигао пред кућу, чује онакво исто плакање дечје. То је олакао његов синчић, кога је он изјутра оставио здрава и весела. Ушавши у кућу, нађе дете у тешкој ватри. Те ноћи дете испусти душу.

Николај Велимировић: Емануил (књига V)
 
Neko je rekao da je dosada osiromašenje bogatih. Istina je da se siromasi ne dosađuju. No, šta ćemo sa očajanjem, tim moralnim podnebljem siromaštva?
Svet se deli na vlasnike i prosjake. Budući u sredini, siromasi obrazuju bezbojnu večnost istorije. Prosjaci su reakcionari kao i vlasnici. Niko ne želi promenu
ili progres. Samo se siromasi trude i nose teret. Bez njih ne bi postojalo društvo, jer vlasnici su životinje, a prosjaci ništa ne žele.
Kada siromasi ne bi postojali, ideja građanina ne bi imala nikakvog sadržaja.
Njihova anemija hrani državu, njihove nade su vene društva a očajavanje krv istorije.
Ima bezbroj rešenja protiv bede; nijedno protiv siromaštva. Tako se rodilo ovo čovečanstvi: sa nekoliko bogatih, sa nekoliko prosjaka i nekoliko siromaha.

Emil Sioran - Suze i sveci
 
Poslednja izmena:
изнео сам још пива и сели смо. кроз зидове сте могли да чујете радио
станицу из глупих патролних кола. два клинца од двадесет две године са
пиштољима и палицама биће непосредни доносиоци одлуке о 2000 година
старом идиотском, хомосексуалном, садистичком хришћанству.

није чудо што су се осећали добро у својим глатким и дебелим црним
униформама, већина полицајаца су слуге из ниже средње класе којима ако
дате шницлу у тигањ и жену са иоле пристојним дупетом и ногама, и мали
тихи дом у Говнограду – убиће те да докажу да је Лос Анђелес у праву, хапсимо
вас, господине, жао нам је, господине, али морамо то да урадимо,
господине.

две хиљаде година хришћанства и са чим завршавате? радио станице из
патролних кола које покушавају да одрже распадајућа говна у целини, и
чиме још? гомилама ратова, малих ваздушних напада, пљачкашима на
улицама, тучама ножевима, толико лудака да просто заборавите на њих,
једноставно их пуштате да преплаве улице, били у полицијским
униформама или без њих.

Čarls Bukovski - Noćne ulice ludila
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

Atomic™
Књига је најјефтније злато
Odgovora
5
Pregleda
263
Black_star
Black_star
Nina
Ko je izmislio "Listu najboljih knjiga"?
Odgovora
5
Pregleda
280
quentin
quentin
Baudrillard
Teror razonode Nova knjiga Aleksandra Ćukovića
Odgovora
0
Pregleda
96
Baudrillard
Baudrillard

Back
Top