Kada se roman Henrija Milera
Rakova obratnica pojavio 1935. godine, pozdravljen je krajnje opreznim rečima hvale, što je u nekim slučajevima očigledno bilo uslovljeno strahom da čitalac ne ispadne uživalac pornografije. Među onima koji su ga hvalili bili su T. S. Eliot, Herbert Rid, Oldus Haksli, Džon Dos Pasos, Ezra Paund – sve u svemu, ne baš pisci na glasu u to vreme. Zapravo, tema ove knjige, a u izvesnoj meri i njena duhovna atmosfera, pre i pripadaju dvadesetim nego tridesetim godinama dvadesetog veka.
Rakova obratnica je roman u prvom licu, ili autobiografija u ruhu romana, kako god vam drago. Sam Miler je uporno naziva čistom autobiografijom, ali tempo i pripovedačka tehnika ove knjige jesu karakteristični za roman. U pitanju je priča o američkom Parizu, ali ne baš onakva kakvu očekujemo, zato što ispada da su Amerikanci koji se pojavljuju u njoj švorc. U godinama ekonomskog procvata, kada je dolara bilo u izobilju a kupoprodajna vrednost franka bila mala, Pariz je zadesila bujica umetnika, pisaca, studenata, diletanata, turista, razvratnika i pukih zevzeka kakvu svet verovatno nikada nije video. U nekim je četvrtima broj takozvanih umetnika mora biti nadgornjavao broj radnika – štaviše, veruje se da je krajem dvadesetih u Parizu bilo čak trideset hiljada slikara, mahom tobožnjih. Meštani su do te mere bili oguglali na umetnike da su promukle lezbijke u somotnim pumparicama i mladići u grčkim ili srednjevekovnim kostimima mogli proći ulicom potpuno neopaženi, dok je duž Sene kod Notr-Dama bilo gotovo nemoguće prokrčiti put kroz šumu slikarskih štafelaja. Bilo je to doba autsajdera i zanemarenih genija, a svima je na usnama bilo
Quand je serai lancé[1]. Kako se ispostavilo, nikom nije lancé, iznenada, poput novog ledenog doba, banula je recesija, kosmopolitska bagra umetnika je iščezla, a prostrani kafei sa Monparnasa koji su tek deset godina ranije do sitnih sati bili krcati hordama kreštavih pozera postali su mračne grobnice u kojima više čak ni duhovi ne obitavaju. Upravo o ovom svetu – opisanom, između ostalog, u
Taru Vindama Luisa – Miler piše, ali on se bavi samo nižim slojem lumpenproleterskog ruba kojem je uspelo da preživi recesiju zato što se delom sastoji od istinskih umetnika, a delom od istinskih protuva. Zanemareni geniji, paranoici koji se uvek „spremaju“ da napišu roman koji će oduvati Prusta jesu tu, ali oni su geniji samo u retkim trenucima kada se ne dovijaju za sledeći obrok. Većim delom, reč je o priči u kojoj se opisuju sobe radničkih hotela koje vrve od bubašvaba, makljanja, pijančenja, jeftini bordeli, ruske izbeglice, prosjačenja, prevare i privremeni poslovi. Celokupna atmosfera sirotinjskih pariskih četvrti onako kako ih vidi stranac – kaldrmisani sokaci, kiseli vonj smeća, bistroi sa masnim tezgama od cinka i izlizanim ciglenim podovima, zelene vode Sene, plavi mundiri Republikanske garde, polomljeni metalni pisoari, osobeni slatkasti miris stanica podzemne železnice, cigarete koje se raspadaju, golubovi u Luksemburškim baštama – sve, ili bar osećaj svega toga je tu.
Naizgled, nema materijala koji bi manje obećavao. U vreme kada je Rakova obratnica objavljena, Italijani su ulazili u Abisiniju, a Hitlerovi koncentracioni logori već su bili počeli da bubre. U središtu intelektualne pažnje bili su Rim, Moskva i Berlin. Nije delovalo kao trenutak u kojem bi ikakav izuzetan roman o američkim klošarima koji žicaju za piće u Latinskoj četvrti imao izgleda da bude napisan. Naravno, pisac nije dužan da piše o savremenoj istoriji, ali pisac koji jednostavno ignoriše najznačajnije javne događaje uglavnom je ili danguba ili čist idiot. Sudeći isključivo po temi Rakove obratnice, većina bi verovatno ovu knjigu uzela za običan delić bezobraštine koje nam je pretekla iz dvadesetih godina. Ali, skoro svi koji su knjigu pročitali gotovo istog trena su se uverili da u pitanju nije ništa slično, već jedno krajnje izuzetno delo. Kako i zašto izuzetno? Na to pitanje nikad nije lako dati odgovor. Bolje da počnem od utiska koji je Rakova obratnica ostavila na mene lično.
Kada sam prvi put otvorio Rakovu obratnicu i shvatio da je puna nepristojnih reči, prva moja reakcija bila je odbijanje da budem zadivljen. Verujem da bi se većina ljudi tako postavila. Kako god, nakon izvesnog vremena činilo se da mi je i atmosfera knjige, uz bezbroj detalja, ostala u sećanju na jedan poseban način. Nakon godinu dana objavljena je Milerova druga knjiga, Crno proleće. Rakova obratnica je do tada već bila mnogo živopisnije prisutna u mom umu nego kada sam je premijerno čitao. Prvi utisak o Crnom proleću bio je da ovo delo predstavlja nazadovanje, uz činjenicu da ne poseduje istu snagu jedinstva kao Milerov prvenac. Opet, nakon još godinu dana bilo je mnogo odlomaka iz Crnog proleća koji su takođe bili pustili korenje u mom pamćenju. Očigledno je da su ovo knjige koje za sobom ostavljaju osoben ukus - knjige koje „stvaraju svet za sebe“, kako glasi izreka. Ovakve knjige nisu nužno dobre knjige, mogu to biti dobre loše knjige kao što su Rafls ili Šerlok Holms, ili perverzne i morbidne knjige poput Orkanskih visova i Kuće sa zelenim kapcima. Ipak, naiđe tu i tamo roman koji nam ukaže na neki novi svet otkrivajući ne ono što nam je nepoznato, već ono što znamo. Ono što je istinski značajno u vezi Uliksa, primerice, jeste upravo svakidašnjost njegove građe. Naravno da u Uliksu ima i mnogo toga još, jer Džojs je na neki način pesnik, a takođe i ogroman pedant, ali njegovo pravo postignuće jeste što je na papir stavio ono što je poznato. Usudio se – jer stvar je usuda koliko i tehnike – da iznese imbecilnosti unutrašnje svesti i time otkrije Ameriku koja je svima bila pred nosom. Eto nama čitavog jednog sveta građe za koju ste po njenoj prirodi smatrali da je neizraziva, a nekome je pošlo za rukom da je izrazi, i to za posledicu ima razbijanje, u svakom slučaju privremeno, samoće u kojoj ljudsko biće obitava. Kako čitate neke odlomke
Uliksa osećate da su Džojsova i vaša svest jedno, da on zna sve o vama iako za vas nikada nije čuo, da postoji neki svet van vremena i prostora u kojem ste vi i on zajedno. I premda ne podseća na Džojsa u drugim pogledima, primesa ove osobine postoji i kod Henrija Milera. Ne svuda, zato što mu je delo prilično neujednačeno i ponekad, pogotovo u
Crnom proleću, teži da se sklizne u puko praznoslovlje ili vodnjikavi svet nadrealista. Ali pročitajte pet, deset stranica neke njegove knjige i osetićete jedinstveno olakšanje koje ne potiče toliko od činjenice da razumete, koliko od činjenice
da vas neko razume. „On zna sve o meni“, osećate; „napisao je ovo samo za mene“. Kao da možete da čujete glas koji vam se obraća, topli američki glas, bez laži u sebi, bez popovanja, čisto jedna implicitna pretpostavka da smo svi isti. Na tren ste utekli lažima i uprošćavanjima, stilizovanom, marionetskom kvalitetu obične proze, čak prilično dobre proze, i bavite se prepoznatljivim doživljajima ljudskih bića.
Ali kakvim događajima? Kakvih ljudskih bića? Miler piše o čoveku na ulici i, kad smo već tu, baš šteta što je reč o ulici punoj bordela. To vam je kazna što ste napustili domovinu. To znači presađivanje vaših korena u pliće zemljište. Izgnanstvo je verovatno tegobnije za pisca nego za slikara ili čak pesnika, zato što će ga za posledicu otrgnuti od radničkog života i suziti mu opseg kretanja na ulicu, kafe, crkvu, bordel i atelje. Sve u svemu, u Milerovim knjigama čitate o ljudima koji žive životom izgnanika, ljudi koji piju, pričaju, razmišljaju i bludniče, ne o ljudima koji rade, žene se i podižu decu; šteta, jer bi i jedan i drugi niz aktivnosti bio opisan podjednako dobro. U
Crnom proleću postoji krasan flešbek Njujorka, uzavrelog Njujorka punog Iraca iz doba O. Henrija, ali najbolje su pariske scene i, s obzirom da su kao društveni tipovi potpuno bezvredni, pijanci i klošari iz kafea obrađeni su osećajem za oblikovanje karaktera i majstorstvom tehnike kojima nema ravnih u ma kojem od romana objavljenih u skorije vreme. Ne samo da su svi oni verodostojni, već su i potpuno poznati; imate osećaj da su se sve njihove dogodovštine desile vama lično, premda čisto kao avanture one ne predstavljaju ništa posebno. Henri radi sa jednim setnim studentom iz Indije, onda nalazi drugi posao u nekom odvratnom francuskom liceju tokom talasa hladnog vremena kada se cevi u nužnicima zamrzavaju, odlazi na pijanke u Avr sa svojim prijateljem Kolinsom, pomorskim kapetanom, posećuje bordele gde nalazi prelepe crnkinje, vodi razgovore sa svojim prijateljem Van Nordenom, piscem koji u glavi ima vrhunski roman, samo nikako da se nakani i da počne da ga piše. Njegovog prijatelja Karla, na ivici gladovanja, odvodi bogata udovica koja želi da ga oženi. Tu su beskonačni, hamletovski razgovori u kojima Karl pokušava da odluči šta je gore, biti gladan ili spavati sa staricom. On do detalja opisuje svoje posete udovici; kako je odlazio u hotel obučen u svoje najbolje odelo, kako je pre nego što je ušao zaboravio da mokri, pa je celo veče predstavljalo jedan dugačak krešendo patnje itd. A na kraju krajeva, ništa od toga nije tačno, udovica čak ni ne postoji – Karl ju je jednostavno izmislio kako bi se napravio važan. Cela je knjiga, manje-više, u ovom stilu. Zašto su onda ove čudovišne trivijalnosti tako zanimljive? Prosto zato što celokupna atmosfera deluje jako poznato, zato što sve vreme imate osećaj da se ove stvari dešavaju
vama. A taj osećaj imate zato što je neko odlučio da odbaci žanrovski jezik običnog romana i izvuče
real-politik unutrašnje svesti na površinu. U Milerovom slučaju, ne radi se toliko o istraživanju mehanizama svesti koliko o dugu prema svakodnevnim činjenicama i svakodnevnim osećanjima. Jer, istina je da veliki broj običnih ljudi, možda zapravo i većina, govori i ponaša se upravo onako kako je ovde zabeleženo. Bezobzirna vulgarnost kojom likovi u
Rakovoj obratnici govore jako je retka u prozi, ali je izuzetno uobičajena u stvarnom životu; iznova sam imao prilike da slušam upravo takve razgovore od ljudi nisu čak ni bili svesni da im je jezik vulgaran. Valja istaći da
Rakova obratnica nije knjiga nekog momčeta. Kada je objavljena, Miler je bio u svojim četrdesetim, i premda je od tada napisao tri ili četiri druge knjige, jasno je da je sa svojim prvencem živeo godinama. U pitanju je jedna od onih knjiga koje polako sazrevaju u uslovima siromaštva i tmine, uz ljude koji su svesni onoga što imaju, pa im se da čekati. Njihova je proza zadivljujuća, a tu i tamo u
Crnom proleću i više od toga. Nažalost, nemam mogućnosti da citiram; nepristojnih reči gotovo je svuda. Ali nabavite
Rakovu obratnicu, nabavite
Crno proleće i probistrite naročito prvih stotinu stranica. One će vam pružiti predstavu o tome šta se još uvek može, čak i ovako kasno, sa engleskom prozom. U njima se sa engleskim postupa kao sa govornim jezikom, ali govornim jezikom koji se koristi
bez straha, tj. bez straha od retorike, ili od nesvakidašnje ili poetske reči. Vratio se pridev, nakon desetogodišnjeg izgnanstva. U pitanju je lepršava, nabrekla proza, proza koja ima ritam, nešto posve drugačije od jednoličnih i uzdržanih iskaza i kafanskih dijalekata koji se trenutno traže.
U kitovoj utrobi,DzordzOrvel 1940
