Тврдио је, да понекад неодлучни људи, упркос свим тешкоћама, настављају оно што еу били предузели, и то баш због те исте своје неодлучности.
Јер да би одустали од донесене одлуке требало би да се још једном одлуче. Понекад су најспремнији и највреднији у извршењу онога на шта су
се одлучили, јер бојећи се и сами да од тренутка до тренутка не одустану од онога што су били предузели и да се не врате у оно мукотрпно ду-
шевно стање неодлучности и неизвесности, у којему су се налазили пре своје одлуке, убрзавају извршење и у ту сврху употребљавају сву своју моћ; на шта их више потстиче бојазан и несигурност да ће моћи победити сами себе, него сам предмет подухвата и препреке, које они требају да пређу да би до тог предмета дошли.
Понекад би говорио у шали, да особе које су навикле да непрекидно саошптавају другима своје мисли и осећања, цикћу и кад су саме ако их
нека муха убоде, или ако им се преврне неки суд, или им исклизне из руке. Насупрот, особе које су навикле да живе саме са собом и да се саме у себе затварају, чак кад би осетиле да ће их ударити кад, а у присуству друтих, не би ни уста отвориле. Сматрао је, да је већина древних и савреме-
них људи, који се цене као велики и необични, постигла ову славу због преимућства неке своје особине у односу на остале своје особине; и да
неко, у коме су душевне особине уравнотежене и сразмерне, па биле и необичне и прекомерно велике, тешко може да изведе ствари достојне јед-
ног или другог епитета, те да савременицима или будућим поколењима изгледа велик и необичан.
Савремене цивилизоване народе делио је на три врсте људи. Прво, на врсту, чија се сопствена природа, па и она заједничка осталим људима, ме-
ња и преображује вештином, или начином грађанског живота. Он је за ову врсту људи говорио да су сви способни за приватне и јавне послове, да са задовољством узимају учешћа у пријатном људском саобраћају и да, наизменично, успевају да буду пријатни оним особама с којима случајно морају да живе, или да су на један или други начин у додиру. Најпосле, да су они способни за начин савременог грађанског живота. А тврдио је, да,
говорећи уопште, само ова врста заслужује и да само њој припада поштовање људи у горепоменутим народима. Друга врста јесте она у којој природа није довољно измењена према природи њеног првобитног стања, и то, или због тога што, како се каже, није била васпитавана, или, јер уска инеспособна каква је била, није могла да прими и да очува утиске и последице вештине, праксе и примера. Ова је врста најмногобројнија, али презрена не мање од себе саме него од других, достојна мало призрења. Све у свему, она се састоји од оних људи који имају или заслужују да носе име гомиле, ма у који ред и стање били стављени од судбине.
Трећа врста, бројно неупоредиво мања од ове две споменуте, готово исто^ тако презрена као она друга, често чак и вишвЈ јесте врста људи у
којима природа, због сувишка снаге, беше одолила вештини нашег савременог живота, искључила је и од себе одбацила, не примивши више него
један мален део њен, који тим људима нц]е довољан за вршење њнхових послова и за њихове односе са осталим људима, па чак ни да умеју да у саобраћају са њима постану пријатни и цењени. Прву врсту делио је на две подврсте: једну сасвим снажну и здраву која презире презир који јој се посвуда указује и која је често радоснија што је презрена, него што би била да је поштована. Она је различита од других не само по природној нужди, већ такође и по вољи и цристанку, далека од нада или уживања од саобраћаја с људима, усамљена у срцу вароши, колико због тога што из-
бегава остале људе, толико и због тога што и њу избегавају други.
Говорио је, да се у природи друге врсте налази снага здружена и помешана са неком врстом слабости и бојажљивости, тако да та природа руши саму себе. Јер људи ове друте врсте, иако по својој вољи нису туђи саобраћају са осталима, желећи да у многим и разним стварима буду једнаки или слични онима из прве врсте, жалећи се у свом срцу због непоштовања које их прати и што изгледају мање вредни од људи неизмерно нижих умом и духом од њих, никако не успевају, упркос свег труда и настојања које употребе, да се израде за практични живот, ни да у саобраћају с људима постану сношљивији, колико себи самима, толико и осталим људима.
Било је доста таквих највећих и најфинијих умова, иако један више друти мање, у последњим временима, а има их и у нашем. Као одличан пример, наводио је Жан Жак Русоа, придружујући му један други пример узет из древних народа, то јест Вергилија, о којему, у латинском животопису
који је написао Донатус, граматичар, а на основу Мелиса, исто тако граматичара и Меценатовог слободњака, стоји, да је говорио врло тешко и врло
мало друкчије од неуког човека. А да је то истина и да је Вергилије, баш због те чудесне финоће ума, био мало способан за саобраћај с људима,
изгледало му је да се то врло вероватно може закључити, колико по врло утанчаној и врло тешкој вештини његовог стила, толико и по сопстве-
ној природи те поезије, као и по ономе што се налази при крају другог дела Георгика. Ту, противно обичају древних Римљана, а особито оних
великог ума, песник открива, да је жељан повученог и самотног живота, и то на такав начин, да се може разумети, да га је на то присилила ње-
гова природа више него што би он томе био наклоњен, и да тај живот воли више као лек и уточиште, него као неко добро. Стога, говорећи уопште, људи ове прве и друге подврсте, нису цењени, осим неки после смрти; а они друге врсте, и живи и мртви, имају малу или никакву цену. И сматраше, да се може устврдити, уопште, да се у нашем времену обично поштовање људи не постиже за живота на други начин до ако се врло много одалечиш и измениш од природног. Осим тога, пошто се у данашњем времену, да се тако каже, цео културни живот налази у људима прве
врсте, чија је природа некако у средини оних двеју осталих, он је закључивао, да се и у овом правцу, као и у хиљаду других праваца, може виде-
ти како се данас употреба, руковање и власт над стварима налазе готово потпуно у рукама просечних људи.
Ђакомо Леопарди - Песме и проза