Književna nagrada
Savezne privredne komore
Književna nagrada Savezne privredne komore bila je poslednja koju sam primio zajedno sa Andreasom Okopenkom i Ilzom Ajhinger za roman Podrum, u kojem opisujem godine svog šegrtovanja na periferiji grada Salcburga, u naselju Šerchauzerfeld; od samog početka tu nagradu nisam dovodio u vezu sa svojom spisateljskom praksom, već sa svojom praksom šegrta i tokom svečanosti u starom dvorcu Kleshajm na reci Salah, koja nije imala nikakve druge veze sa gradom Salcburgom, gospoda iz Savezne privredne komore koja su mi i dodelila nagradu sve vreme su govorila isključivo o Bernhardu šegrtu, a ne o Bernhardu piscu. Među počasnom gospodom trgovačkog poziva osećao sam se neverovatno dobro i tokom čitavog vremena provedenog s njima, nisam stekao utisak da pripadam književnosti, već privredi. Njihova nagrada i poziv u zamak Kleshajm intenzivno su me podsetili na godine mog šegrtovanja, koje smatram korisnim za čitav život, odnosno na vreme kad sam, pod nadzorom svog gazda majstora Karla Podlahe, namirnicama snabdevao stanovništvo naselja Šerchauzerfeld. Pred sam početak svečanosti, vrzmajući se ispred zamka tamo-vamo, osećao sam se opet kao šesnaestogodišnjak ili sedamnaestogodišnjak, a jesenje raspoloženje parka pogodovalo je prilici da rekonstruišem godine svog šegrtovanja – u sivom radnom mantilu, kako s visine od pola metra, na najvirtuozniji mogući način, pritom bez levka, sipam sirće i ulje u flaše izuzetno uskog grla, a što mi nikad niko u radnji nije pokazao. Iz magacina sam u radnju smeštenu u podrumu donosio džakove od osamdeset i sto kila, a subotom popodne klečao na podu i ribao ga, dok je moj gazda radio obračun dnevnog pazara. Ujutru sam skidao makazastu rešetku, uveče je navlačio, a u međuvremenu sanjao da trajno služim ljudima iz naselja Šerchauzerfeld, te svom gazda-majstoru. Kad sam pre nekoliko nedelja, u obližnjem selu, ušao u jednu od mnogobrojnih filijala najvećeg austrijskog koncerna obuće, na zidu su bile ispisane rečenice koje sam ja lično smislio, a tiču se ponašanja učenika na trgovačkoj praksi i potiču iz mog romana Podrum. Uprava tog koncerna prepisala je teze iz moje knjige i iskopirala ih za sve svoje učenike na praksi u nekoliko stotina primeraka. Stajao sam u radnji u kojoj sam nameravao da kupim patike i sa zida čitao sopstvene teze i prvi put u svojoj spisateljskoj karijeri stekao utisak da sam koristan pisac. Pročitao sam svoje teze nekoliko puta, prisutnima nisam stavio do znanja ko sam, a onda sam kupio željene patike i prezadovoljan izašao iz radnje. Podrum opisuje moj nagli zaokret u Rajhenhalerštrase, jednog jutra, trenutak u kome sam, umesto u gimnaziju, otišao na Biro rada u potrazi za mestom šegrta, kao i sledeće. Pred ceremoniju dodele nagrada, u parku zamka Kleshajm, imao sam dovoljno vremena i bio sam dovoljno smiren da se prepustim melanholiji koja me je obuzela, te sam joj se rado i prepustio. Najpre sam sam, a onda s prijateljima, šetao dobro poznatim mi zidinama; uz ove zidine, pomislih, šunjao sam se po završetku rata ne bih li u sumrak prešao zabranjenu granicu, čuvanu pod teškom artiljerijom. Bilo je to pre trideset pet godina. Ovaj zamak Hitler je hteo da pretvori u svoju rezidenciju. A gde je Hitler? U ovom zamku nekoliko puta su prenoćili američki predsednici Nikson i Ford, te kraljica Engleske. A u zamku je sad, pod pokroviteljstvom Savezne privredne komore, smeštena škola, širom sveta poznata, škola hotelijerstva. Učenici škole hotelijerstva su za sve prisutne, za laureate i sve ostale, veličanstveno postavili stolove i pripremili izvrsno gospodsko jelo. Dodela nagrada održala se u predvorju, svečanost je započela kvartetom ili kvintetom. Privrednici ne pričaju mnogo, te je i predsednik Savezne privredne komore, u skladu s tim, bio kratak. Univerzitetski profesori su za sva tri laureata držali počasne govore u kojima su izneli obrazloženje nagrada. Ja sam, navodno, kako su rekli, pronašao apsolutno novu formu autobiografije. Kad su nam uručili čekove, u mom slučaju bio je to ček na pedeset hiljada šilinga, prepodnevna svečanost završena je numerom kamernog orkestra. Svi su, kako u takvim okolnostima i priliči, zauzeli svoja mesta za stolom s tablicama na kojima su ručno bila ispisana njihova imena. Na svoje iznenađenje, sedeo sam tačno pored predsednika Privredne komore grada Salcburga, gospodina Hajdentalera, koji mi je, kad sam se smestio, skrenuo pažnju na to da mi je upravo on bio na usmenom ispitu – trgovačko poslovanje. Sasvim precizno i do detalja seća se događaja od pre trideset godina. Da, rekoh, sećam se i ja. Predsednik Hajdentaler pričao je tiho i dopadao mi se način na koji je govorio. Preko puta mene sedela je Tetka, a s leve strane moj izdavač iz Salcburga. Za vreme pauze, koju je napravio predsednik Hajdentaler, osoba tik do mene za stolom s desne strane, moj izdavač, došapnuo mi je da je Hajdentaler teško bolestan i da mu je preostalo ne više od dve nedelje života; rak, šapnuo mi je izdavač na uvo. Kad mi se gospodin Hajdentaler ponovo obratio, naš razgovor je, po prirodi stvari, dobio sasvim novu dimenziju. Sada sam bio još pažljiviji prema tom otmenom gospodinu koji je, koliko znam, poticao iz jedne od najstarijih salcburških porodica, iz dinastije vlasnika vodenica, a kasnije se ispostavilo da smo i u nekakvom srodstvu. Pročitao je samo Podrum, rekao je, ništa više. Na ispitu trgovačko poslovanje pitao me je za mnogobrojne vrste kineskog čaja, a ja sam pružio sve tačne odgovore. To pitanje, rekao je, bilo je oduvek najteže. Svečanost je bila neusiljena, kako je to samo moguće, kakvi privrednici i jesu. Danas učenici ne umeju da nabroje sve vrste čaja, a kamoli sve različite vrste kafe, stotine vrsta čaja i stotine vrsta kafe, različitih po izgledu i mirisu; najnezgodnije pitanje, rekao je predsednik Hajdentaler.
Naravno da sam tokom čitavog razgovora s njim razmišljao o onome što mi je rekao moj izdavač, na skorašnju, neumitnu smrt mog suseda za stolom. Čitavo vreme razmišljao sam o tome šta i kako da kažem svom nekadašnjem nastavniku trgovačkog poslovanja ne bih li mu ručak učinio što je moguće prijatnijim. Razmenili smo neka iskustva iz zajedničkog rodnog grada Salcburga, podsetili se nekih imena, obojici znanih, nekoliko puta se nasmejali i sećam se da se predsednik Hajdentaler jednom čak glasno i nasmejao. Zna li on uopšte da će uskoro umreti? Da li su to samo loše glasine? Razgovor sa nekim za koga čovek zna da će uskoro umreti nimalo nije lak. U suštini, bio sam srećan kad je sto raspremljen i kad su svi ustali, pozdravili se i rastali. Svečanost je počela tako veselo, a završila se tako tužno. Narednih dana, nakon uručenja nagrada u zamku Kleshajm, u kafeu gde sam u Gmundenu svaki dan prelistavao novine, uvek bih prvo bacio pogled na rubriku s čituljama. Prošlo je već četrnaest dana, a ime Hajdentaler nije se pojavljivalo ni u čituljama, ni u rubrici poslednji oproštaj. No, petnaestog ili šesnaestog dana u novinama, velikim slovima, stajalo je ime Hajdentaler, uokvireno crnim. Moj izdavač se prevario za dan-dva, ali nije širio nikakve glasine. Sedeo sam u kafeu i posmatrao galebove pred prozorom kako iz nemirne vode jezera halapljivo grabe komadiće hleba starih penzionerki i kako uz kreštanje nestaju, i iznenada vratilo mi se sve što mi je gospodin Hajdentaler rekao za stolom u zamku Kleshajm, kao i njegova suzdržanost i otmenost koju je dugovao svom poreklu, te svojoj prastaroj porodici. Da nije bilo nagrade Savezne privredne komore, ja gospodina Hajdentalera ne bih ponovo sreo, i danas ne bih toliko znao o svojim precima koliko znam nakon susreta s njim – sve ih je dobro poznavao.
Tomas Bernhard - Moje nagrade
