Odlomci knjiga koje volimo

[Baudrillard]

Sada ih više nema. A nema ni svih drugih - svih koji su hodali i stajali među namještajem u mom rodnom domu.
Dobro, ne svih, ali nema onih do kojih mi je bilo stalo. Brat Ernst, koji je bio tako jak i tako glup i tako dobar, moj
pomoćnik i moj zaštitnik u svim avanturama u koje upadaju dječaci školske dobi - nema ga više. Otišao je u Australiju
i nitko ne zna je li živ ili mrtav. I moja lijepa sestrična Alice koja je stajala tako uspravna i blijeda uz klavir i pjevala, s
pogledom mjesečarke i glasom koji je svjetlucao i gorio, pjevala tako da sam drhtao od hladnoće stisnut u kutu velike
ostakljene verande, pjevala kako nikoga nikada nisam čuo da pjeva, što se s njom dogodilo? Udala se u siromaštvo,
za učitelja iz malog grada, i već je stara i bolesna i oronula. Kad sam je prošli Božić sreo kod njene majke, odjednom
sam briznuo u plač, prešlo je i na nju, pa smo oboje plakali... A njena sestra Anna, ona s užarenim obrazima, ona koja
je imala istu strast prema plesu kao njena sestra prema pjevanju, ona je pobjegla od onog nitkova za kojega je bila
udana s drugim nitkovom koji ju je poslije ostavio. Priča se da sada živi prodajući svoje tijelo u Chicagu. A njihov otac,
taj dobri, lijepi, bistri ujak Ulrik, za kojeg su mi uvijek govorili da mu sličim, iako sam mu bio sličan po ružnome, bio je
uvučen u istu propast koja je uništila mog oca i umro je kao i on, u jedva prikrivenoj bijedi... Kakva ih je to pošast u samo
nekoliko godina sve odvela ili u grob ili u bijedu, sve, sve, čak i većinu naših prijatelja kojih su naše sobe na blagdane bile
pune?
Bog zna što je to bilo. Ali nikoga više nema.

Hjalmar Soderberg - Doktor Glas

 

[Nina]

Snezana
Momo Kapor

Jedne Nove godine, ne secam se vise koje, izadjoh pred jutro na ulicu.
Bilo je to u ono daleko vreme dok je jos padao sneg i jelke bile
prave, a ne plasticne.
Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbacenim sarenim kapama
od kartona. Ucini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.
Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?
Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom
ispod koga je svetlucala duga vecernja haljina, tako nestvarno tanka,
i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sasivena od magle i paucine.
Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu drzala samo dva
jedva vidljiva zlatna kaisica. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre.
Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridrzavala je ovratnik
kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka,
istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.
Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu,
poput najfinijeg nakita?
Prosla je pokraj mene ne primetivsi me, kao u snu. U prolazu
obuhvati me oblak nekog egzoticnog mirisa. Nikad ga posle nisam
sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne,
ridja! Imala je ogromne tamne oci; u to sam siguran.

Zasto je napustila pre vremena novogodisnje slavlje? Da li je
neko ko je te noci bio s njom zaspao ili odbio da je prati? Da li
se napio i bio prost?
Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li mozda jedan
od retkih nocnih setaca koji je imao srecu da je vidi licno?
Ili je to bila Snezana kojoj su dojadili pijani patuljci?
Ali, zasto je plakala?
Jesam li vec rekao da sam ovu pricu napisao samo zbog toga da
je ona mozda procita i javi mi se telefonom?
Vec vise od petnaest godina razmisljam o tome zasto je plakala
one noci.

 

[Baudrillard]

O idealno rđavoj državi

Lešeku Kolakovskom

Aristotel je pisao da onaj ko hoće da razmotri pitanje najbolje države, treba najpre da odredi koji je način života najbolji, jer ako to ostane nepoznato, ne može se znati ni koje je državno uređenje najbolje ..."
(DNEVNIK, 1968)

Koja je država dobra – ne znam. ali je sasvim sigurno da nije:
država u kojoj ste najbezbedniji ako ste u zatvoru;
država čija je budućnost večita, a prošlost traje samo koliko i ona;
država u kojoj snaga caruje, a um valja klade;
država u kojoj ste prinuđeni drugima da kopate jame da sami u njih ne biste upali;
država u kojoj se jednakost sastoji u bedi, a sloboda u nejednakosti;
država čiji su građani taoci njene vlade;
država u kojoj ste srećni ako ste živi;
država u kojoj svako zna šta treba da uradi ali ne zna zašto;
država kojoj nije dosta što je podnosite već zahteva da to činite sa oduševljenjem;
država koja se poziva na nebo kad joj ne ide dobro, a na sebe kad joj pođe bolje;
država u kojoj je sve što se čini neizbežno, a sve što je neizbežno nikad se ne događa;
država čije se vođe prenose na rukama, a njihova vlast ispod ruke;
država u kojoj su sredstva za proizvodnju u privatnim rukama, ona u kojoj su u državnim rukama, a naročito ona u kojoj sredstva za proizvodnju nisu u ničijim rukama;
država u kojoj mesto očevine nasleđujete strah;
država u kojoj je jedina pouzdana rubrika u novinama – čitulja;
država u kojoj zemlja pripada onima koji na njoj gladuju;
država u kojoj mašine zamenjuju radnike, a radnici mašine;
država čiji vas vojnici uče geografiji suseda;
država u kojoj lakše menjate pol nego prošlost;
država u kojoj je građanin odgovoran za svoje pretke, ali ne odgovara za svoje potomke;
država u kojoj određivanje slobode počinje njenim ograničenjima;
država u kojoj zakoni ne prethode prestupima, već ih slede;
država u kojoj je ćutanje najrašireniji oblik javnog mišljenja, a obožavanje najrašireniji vid javnog delovanja;
država u kojoj se vi i onaj koji vas progoni borite za iste ideale, samo je pitanje ko će prvi opaliti;
država u kojoj se ljudi ne sahranjuju samo na grobljima;
država čiju himnu slušate kao sopstveno opelo.

Borislav Pekić - Tamo gde loze plaču

 

[Baudrillard]

Ivanjska noć. Svijetla, plava noć. Sjećam te se iz djetinjstva kao najlakše,najvrtoglavije, najprozračnije od
svih noći, zašto si sada tako zagušljiva i mučna?
Sjedim za prozorom i razmišljam o svom životu, pokušavam otkriti zašto je krenuo u sasvim drugom smjeru
od života ostalih ljudi, toliko daleko od uobičajenih puteva.

Hjalmar Soderberg - Doktor Glas

 

[Baudrillard]

Svaki put kad ga vidim, sjetim se anegdote koju sam jednom čuo o Schopenhaueru. Taj je oštri filozof sjedio
tako jedne večeri u kutu svoje kavane, sam kao i obično, kad su se vrata otvorila i ušao je jedan antipatičan tip.
Schopenhauer ga je promotrio s izrazom gađenja i užasa, a onda se bacio na njega i počeo ga udarati štapom.
Samo zbog njegova izgleda.
Dobro, ja nisam Schopenhauer, ali kada sam vidio pastora kako mi se približava, bilo je to na mostu Vasabron,
odmah sam se zaustavio i okrenuo da promotrim krajolik, rukama se uhvativši za ogradu. Sive zgrade uz zaljev
Helgeandsholmen, trošna gotička arhitektura drvene kuće na javnom kupalištu koja se izlomljeno zrcalila u vodi,
velike stare vrbe koje su umočile svoje lišće u bujicu. Nadao sam se da me pastor nije vidio i da me neće prepo-
znati s leđa i već sam gotovo zaboravio na njega kad sam ga odjednom spazio kako stoji kraj mene držeći se za
ogradu, isto kao ja, i nakrivivši glavu, u identičnom stavu kao prije dvadeset godina u crkvi Sv. Jakova gdje sam
sjedio na obiteljskoj klupi uz svoju blaženu majku i prvi put ugledao tu zastrašujuću fizionomiju koja se uzdigla s
propovjedaonice poput neke odvratne gljive i iz sveg glasa grunula Oče naš. Isto debelo, sivkasto lice, isti prljavo-
žuti zalisci, sada možda malo prosijedi, i isti nedokučiv, podao pogled iza naočala. Ne mogu mu pobjeći, ipak sam
ja njegov liječnik, kao što sam liječnik i mnogih drugih, i povremeno mi dolazi sa svojim bolestima.
“Dobra vam večer, gospodine pastore, kako ste?”
“Nije dobro, nije dobro, srce mi je loše, neravnomjerno kuca, mislim da ponekad po noći i stane.”
Drago mi je, pomislim, samo ti umri, stari pokvarenjače, pa da te više ne gledam. Osim toga imaš mladu i lijepu
suprugu kojoj vjerojatno piješ krv na slamku i koja će se, kad umreš, preudati za nekog puno boljeg čovjeka. Ali
naglas sam rekao:
“A tako, možda biste mogli doći do mene koji dan pa da vidimo kako stoje stvari.”

Hjalmar Soderberg - Doktor Glas

 

[Baudrillard]

Željeti znači moći odabrati. O, zašto je tako teško odabrati!
Moći odabrati znači moći se odreći. O, zašto je tako teško odreći se! Jedan se mali princ spremao na izlet;
pitali su ga: želite li jahati na konju ili ploviti brodom? A on je odgovorio: želim jahati na konju i ploviti brodom.
Sve bismo željeli imati, sve bismo željeli biti. Želimo imati sve zadovoljstvo sreće i svu dubinu patnje. Želimo
patos onoga tko djeluje i mir onoga tko promatra. Želimo tišinu pustinje i buku na forumu. Istovremeno želimo
biti misao usamljenika i glas naroda; želimo biti i melodija i akord. Istovremeno! Kako bi to bilo moguće!
“Želim jahati na konju i ploviti brodom.”

Hjalmar Soderberg - Doktor Glas

 

[Baudrillard]

Jesen hara po mom drveću. Kesten ispred prozora već je gol i crn. Oblaci u teškim grupama putuju preko
krovova, nikada ne vidim sunce.
Nabavio sam nove zavjese za radnu sobu: sasvim bijele. Kad sam se jutros probudio, prvo sam pomislio da
je padao snijeg, u sobi je vladala ista onakva svjetlost kao kad padne prvi snijeg. Učinilo mi se da osjećam miris
tek napadalog snijega.
I uskoro će stići, snijeg. Osjeća se u zraku.
Dobrodošao je. Neka dođe. Neka pada.

Hjalmar Soderberg - Doktor Glas

 

[Lada]

VI

Иг се замислио: како је та моћ наликовања недокучива.

Она одговара двема супротстављеним потребама људске природе, навици и новини. Навика која је закон, сам ритам бића, код Ига се са једном оштрином уприличила, са којом је донела одлуку да његовој судбини нема лека. Пошто је десет година живео крај жене која му је одувек била драга и није могао више од ње да се одвикне, продужио је да се њом бави и док је била одсутна, и да њен лик тражи у другим лицима.

Укус за новину није ништа мање нагонски. Човек се умори од поседовања једног те истог добра. Он у срећи не ужива, као ни у здрављу, сем када се догоди оно супротно.

У љубави се првенствено ради о таквој врсти истанчаности, дражи једне новонаишле жене, која би личила на ону пређашњу.

Иг је у њој уживао повишеном слашћу, он, кога су самоћа и бол већ поодавно учинили осетљивим на та душевна превирања. Није ли уосталом то било из једног урођеног осећаја за пожељне подударности, да је дошао да живи у Бриж, чим је постао удовац?

Имао је оно што би се могло назвати „смисао за сличност“, један осећај, себи придодат, крхки и патетичан, који је путем одржавања хиљада односа, међусобно присаједињавао ствари, дрвеће ородио са сином Деве Марије, успоставио једну телеграфију без материјалног преносиоца, и то између своје душе и неутешних кула.

И баш је био због тога Бриж и одабрао, онај Бриж одакле се море повукло, као и срећа, исто тако. То је већ била једна сличност у појави, а и зато да би размишљања његова, у сазвучју била са тим највећим од Сивих Градова.

Туробност тог сивила улица у Брижу, где сваки дан изгледао као Дан свих Светих. То сивило, саткано од белине калуђерских капица и црнила поповских мантија. Тајна је тог сивила у једној вечитој полужалости.

Јер свуда се те фасаде, дуж улица, шарене у недоглед: једне су окречене бледом зеленом бојом, друге су од избледелих цигала спојене белим; али друге, сасвим по страни, црне су, оштри цртежи угљеном, нагореле гравире, којима ту прискаче у помоћ мастило, надокнадивши блиске тонове, незнатно светлије; и, у целини, сивило је оно што се диже, лебди, шири се тик уз зидове, постројене у облику кејова.

Песма звона, тиме би се пре могла да замисли црном; или препокривена, у простору истопљена, стиже она с једним тако сивим јеком, што се повлачи, одбија, таласа по води канала.

И самој тој води, нису по вољи толики одрази; кројачица плавог неба, црепови кровова, снег од лабудова што плове, зеленило јаблана у приобаљу, сједињују се на путу безбојне тишине.

Ту постоји, неким чудом поднебља, једно узајамно продирање, нека непозната атмосферска хемија која разлаже исувише живе боје, доводи их до једне обједињености као у сновиђењу, неког амалгама, рекло би се, сиве буновности.

То ће бити као да су доста честа измаглица, светлост под велом северног неба, гранит са кејова, кише које падају непрестано, померања звона, утицали њиховим легирањем на боју ваздуха, па тако и на овај остарели град, на пепео мртвог времена, ту прашину из пешчаника Година, која се на северу нагомилава, њеним потихим радом.

Ево зашто је Иг желео да се тамо повуче, не би ли осетио како његове последње делиће енергије засипа песак, заглибљују се под овом ситном прашином од вечности, што му такође и душу чини сивом, у боји града!

Данас је тај осећај сличности, једним наглим и скоро чудесним упадом, још имао учинка, али на обрнут начин. Као и којим је обртом судбине, у овом Брижу, тако далеком од његових првих успомена, нагло био подигао то лице, које треба да све њих васкрсне?

Иако је то било пуким случајем, Иг се ипак препустио опијености од те Џејнине сличности са покојницом, као што се он некада одушевљавао сличношћу њега самог, са градом.


Извор: Жорж Роденбах, Тај мртви Бриж, превео Мирослав Алага-Богдановић

 

[Lada]

Све су Девице срећне и спокојне, огледавши своју одважност у оклопима, што се сијају као огледала. И тај лук, одакле је смрт долазила, он сам се чинио као млад месец.

Овом префињеном лепотом уметник је изразио како је агонија, за девице испуњене вером, била само једно телесно преиначење, једно искушење, прихваћено у корист најскорије радости. Ево зарад чега се мир, који је већ завладао у њима, простирао све до пејзажа у позадини, испуњавајући њихову душу, као да ју је просвећивао.

Анђеоско поимање мучеништва! Рајско виђење једног сликара исто толико побожног колико и генијалног.

Иг је био потресен. Он се замислио над вером тих великих фландријских уметника, од којих су нам ова заиста заветујућа дела преостала, оних који сликају онако као што се моле.

Тако се од свих тих приредби: уметничких дела, оних златарских, дела грађевинарства, кућа које су изгледале као манастирске, забата у виду митре, улица украшених богородицама, ветар испуњен звонима, ка Игу сливао као један пример побожности и строгости, зараженост једним католицизмом окорелим у ваздуху и у камењу.

Истовремено му је његово најраније, толико побожно детињство, навирало, и, са њим, једна носталгија за невиношћу. Он се осећао помало грешним у очима Бога, једнако као и пред лицем смрти. Сам појам греха се наново појављивао, испливао је.

Понајвише од једне недељне вечери, када је случајно ушао у катедралу да би одслушао службу и оргуље, а присуствовао крају једне проповеди.

Свештеник је проповедао о смрти. А коју другу тему па да изабаре у том жалосном граду, која се сама по себи намеће, нуди се, и сама показује своје лозе са црним гроздовима, око свога тела обмотане, све до проповедникове руке, која сам отреба да их убере. О чему да се прича, ако не о ономе што је свуда у ваздуху: о неизбежној смрти.

И којом је другом мишљу продубити него оном о спасу његове душе, која је овде основна брига, и непрекидна страва за савест.

Сада је свештеник разматрао смрт, ону Добру Смрт, која је само представљала један прелазак, и поводом спасења душа, исто тако говорио о смртном греху, што ће рећи, ономе који од смрти чини праву смрт, без избављења и без поновног задобијања драгог нам тела.

Иг је слушао, да није био лишен тога да се помало осети и потресеним, а стојећи крај једног стуба. Велика је црква била тмурна, једва понеком лампом осветљена, и понеким воштаницама. Вереници су се у једну црну масу саставили, сенкама скоро спојени у једно тело. Њему се чинило као да је био сам, да се свештеник освртао за њим, управо њему и обраћао. Некако случајно, или услед те његове уобразиље што га је занела, као да је та реч која није помињала име разматрала његов случај. Да! Он је био у блудном стању! Иако се узалуд трудио да га његова грешна љубав не намами и сам од себе призивао то оправдање из разлога сличности. Он је починио путени чин: чинио је оно што је црква одувек најстрожије укоревала – живео је у некој врсти конкубината.

Сад он, ако Вера право каже, да се хришћани који су спасени поново налазе, њу никада неће поново видети, Ожаљену и Светицу, зато што није само и искључиво њу пожелео. Смрт неће ништа друго да уради, него да одсуство учини вечним, и посвети једно раздвајање за које је уверен био да је привремено.

Он ће касније, као и сада, живети далеко од ње; и заиста ће му доћи да се, за казну, вечно и занавек, тога узалуд сећа.

Иг изађе из цркве у једној бесконачној пометености. И, од тога дана је, помисао на грех витлала њиме, врзмала се около, забијала свој клин. Тако би радо пожелео да се од исте те помисли избави, буде ослобођен. Пало му је на памет да се исповеди, не би ли ублажио тиме пометњу, и преметање душе, у које је клизио. Али требало се покајати, живот изменити; и, упркос јадима, свакодневним мукама, он није осећао више да има снаге да напусти Џејн, и поново остане сам.

Ипак, град је, са свога лице Веренице, прекоревао, наваљивао. Он му је супротстављао модел своје сопствене чедности, свог строгог придржавања вери.

И звона су затварала очи, док је он, сада сваке вечери тумарао у једној све оштријој зебњи, патећи и због љубави прем аЏејн, и од жалости за покојницом, а у страху од свога сагрешења и могућег проклетства. Звона су убеђивала, најпре пријатељски, дајући добар савет; али убрзо поставши немилосрдна, укоревала су га, видљива и око њега приметна, да тако кажемо, ако чавке око кула, угуравши се, упадајући му у главу; присиљавајући га и спорводећи насиље над њим, како би му његову сироту љубав узели, и како би га отргнули из његове грешности.

ЖОРЖ РОДЕНБАХ

 

[Lada]

Тако је он клизио и њихао се, наслоњен на мека црна узглавља, за оном другом црном кљунастом барком, привезан страшћу за њен траг. Понекад ју је губио из вида: тада је осећао жалост и немир. Али његов вођа, као да је добро увежбан у оваквим налозима, умео је свагда да му поново предочи оно за чим жуди, служећи се лукавим маневрисањем, брзим попречним вожњама и преким путевима. Ваздух је био миран и јако је мирисао, сунце је тешко жегло, кроз пару која је небу давала оловну боју. Вода је клокоћући ударала о дрво и камен. На узвик гондолијера, пола опомена пола поздрав, долазио је отпоздрав из тишине лабиринта по чудном договору. Из малих, високо засађених вртова, преко трошних зидова, висили су цветни гроздови, бели и пурпурни, и мирисали на бадем. У мутноме се оцртаваху арапски украси ћерчива. Мраморне степенице једне цркве спуштаху се у воду; на њима је чучао један просјак, уверавао о својој беди, и пружајући шешир превртао очи да ми се види беоњача, као да је слеп; један старинар пред својом шпиљом позиваше пузавичким покретима пролазника да сврати к њему, у нади да ће га преварити. То је била Венеција, мазна и сумњива лепотица – тај град, пола бајка, пола клопка за странце; у њеном ваздуху који носи клице трулежи, расипно је негда набујала уметност, музичарима је она уливала гласове који њишу и сладострасно уљуљкују. На његовом путу у авантуру чинило му се да му око упија такву раскош, да се такве мелодије улагују његовом уху; он се још и сећао да је град болестан а да то таји из грамзивости, и мотрио је необузданије на гондолу која је пред њим лебдела.

И тако пометен друго ништа није ни знао ни хтео но да без престанка иде за предметом који га је распламтео, да о њему сања кад је далеко, и по обичају оних који воле, да говори нежне речи самој његовој сенци. Самоћа, туђина, и срећа позног и дубоког заноса храбриле су га, и наговарале да допусти себи и оно што је чудновато, не стидећи се и не руменећи; и тако се збило, кад се позно вечером враћао из Венеције, да се задржао на првом спрату хотела, пред вратима лепог дечка, да је наслонио чело на шарку, и дуго се није могао одвојити, излажући се опасности да га затекну и нађу у тако безумном положају.

Извор: Томас Ман, Смрт у Венецији, превела Аница Савић-Ребац, Новости, Београд, 2004.

 

[Baudrillard]

Zamislimo prolećni dan u gradu, u nekoj zemlji sličnoj onoj koju je opisao Vitkjevič. Jedan od njegovih junaka ide u
šetnju. Muči ga nešto što bi se moglo nazvati tištanjem apsurda . Kakav je razlog postojanja svih tih predstavnika
vrste homo, tog besmislenog vrzmanja, tih osmeha, te jurnjave za novcem, tih životinjskih i glupih razonoda? Uz
malo pronicljivosti lako je podeliti prolaznike na niz tipova, pogoditi njihovu klasnu pripadnost, njihove običaje i to što
ih ovoga trenutka zaokuplja. Perspektiva vremena podleže skraćenju: detinjstvo, zrelo doba i starost prolaznika
skupljaju se u jedno, protiču za sekundu, na mestu prolaznika je još samo vazduh. Razmatranje na fiziološkom
planu, postojanje upravo toga prolaznika, umesto drugoga - nema nikakav smisao. Međutim, proničući u njihove
umove, tamo se otkrivaju neverovatne gluposti. Oni nisu uopšte svesni toga da ništa nije njihovo lično, da sve
pripada istorijskoj formaciji koja ih je stvorila: njihova vrsta zaposlenja, njihova odeća, njihovi pokreti, njihova vrsta
osmeha, njihova verovanja i pogledi. Oni su otelovljena sila inercije, upravo zato što podležu iluziji da su svoji, a u
stvari nisu ni u čemu svoji. Kada bi to bile duše, kao što je učila Crkva, ili Lajbnicove monade! Ali, ona vera im je
već poništena. Ono što ostaje je velika odvratnost prema trajanju pojedinosti, prema tom mentalitetu, za koji svaka
pojava postoji posebno: jesti, piti, zarađivati, ljubakati se, rađati decu. I šta dalje? Da li to treba da traje?

Česlav Miloš - Zarobljeni um

 

[Sousuke Aizen]

Zamislimo prolećni dan u gradu, u nekoj zemlji sličnoj onoj koju je opisao Vitkjevič. Jedan od njegovih junaka ide u
šetnju. Muči ga nešto što bi se moglo nazvati tištanjem apsurda . Kakav je razlog postojanja svih tih predstavnika
vrste homo, tog besmislenog vrzmanja, tih osmeha, te jurnjave za novcem, tih životinjskih i glupih razonoda? Uz
malo pronicljivosti lako je podeliti prolaznike na niz tipova, pogoditi njihovu klasnu pripadnost, njihove običaje i to što
ih ovoga trenutka zaokuplja. Perspektiva vremena podleže skraćenju: detinjstvo, zrelo doba i starost prolaznika
skupljaju se u jedno, protiču za sekundu, na mestu prolaznika je još samo vazduh. Razmatranje na fiziološkom
planu, postojanje upravo toga prolaznika, umesto drugoga - nema nikakav smisao. Međutim, proničući u njihove
umove, tamo se otkrivaju neverovatne gluposti. Oni nisu uopšte svesni toga da ništa nije njihovo lično, da sve
pripada istorijskoj formaciji koja ih je stvorila: njihova vrsta zaposlenja, njihova odeća, njihovi pokreti, njihova vrsta
osmeha, njihova verovanja i pogledi. Oni su otelovljena sila inercije, upravo zato što podležu iluziji da su svoji, a u
stvari nisu ni u čemu svoji. Kada bi to bile duše, kao što je učila Crkva, ili Lajbnicove monade! Ali, ona vera im je
već poništena. Ono što ostaje je velika odvratnost prema trajanju pojedinosti, prema tom mentalitetu, za koji svaka
pojava postoji posebno: jesti, piti, zarađivati, ljubakati se, rađati decu. I šta dalje? Da li to treba da traje?

Česlav Miloš - Zarobljeni um

opaa još jedna bratina ^^
liči na mešavinu bukovskog i šopenhauera xaxa čitaću ga za par decenija vrv

 

[Baudrillard]

Uvek me je plašila skoro potpuna praznina u meni, to što, u stvari, nemam nikakvog ozbiljnog razloga da postojim. Sad sam bio pred proverenim dokazima sopstvenog ništavila. U ovoj sredini, toliko različitoj od one u kojoj sam ja imao svoje sitne navike, odmah sam se tako reći istopio. Osećao sam se vrlo blizu nepostojanja, jednostavno. Tako sam otkrio da čim sa mnom prestane da se govori o bliskim mi stvarima mene više ništa ne može da zadrži od zapadanja u neku sivu dosadu, u nekakvo sladunjavo, užasno propadanje duše. Da ti se zgadi.

Luj Ferdinand Selin - Putovanje nakraj noći

 

[Nina]

Stari Profesor je praznih očiju zurio u plafon.
"Svaki čovek u svom srcu zna", rekao je, "da nema ničega što bi bilo vredno truda."

Gilbert Kit Česterton, Covek koji je bio cetvrtak

 

[Baudrillard]

Poziv na dijalog

Nekad smo pozivali na igru, danas zovemo na dijalog. Živimo u zlatnom dobu dijaloga. Sinovi se suprostavljaju Očevima. Očevi jedni drugima. Zaraćeni izmenjuju bombe, ali i reči. Lekari diskutuju sa ludacima, Ludaci sami sa sobom. Dželati se ispovedaju žrtvama, Žrtve svojim Dželatima. Živi se prepiru sa Mrtvima. Vlade i njihovi narodi nalaze se u stanju permanentnog dijaloga.

Dijalog se vodi između marksista i katolika, misionara i ljudoždera, sudija i krivaca, učitelja i učenika, umetnika i kritičara, proizvođača i potrošača. Između polova, naroda, rasa, vera, doktrina i ideja, takođe. U toku su privredni, naučni, vojni, ekumenski, raketni dijalozi. Dvostrani, trostrani, višestrani, čak i jednostrani. Na vrhu kao i na dnu.

Oko četvrtastih stolova, oko okruglih stolova, i bez stolova. Množe se diplomatski pregovori, načelni dogovori, javni izgovori, tajni ugovori, aktuelni razgovori i ulični nagovori. Krilatica veka je: Hleba, igara i dijaloga! a njegovo osnovno načelo: Neka svet propadne, samo da se razgovori nastave!

Pa šta je, najzad, taj dijalog, bez kojeg više ne možemo ni na molitvu? (Mi se, naime, i ne molimo više, mi sa Bogom razgovaramo.) Dijalog je razmena reči, tačnije – izmena rečima iskazanog mišljenja čiji je krajnji cilj da to mišljenje ni po koju cenu ne izmenimo. Otuda smo pre spremni da slušamo kako dvojica neupućenih razmenjuju svoja mišljenja, nego kako ga jedan upućeni saopštava.

Otuda, ako se dvojica, nekim čudom slože, ne verujemo ni jednom ni drugom. Otuda smo tako strasno privrženi dijalogu. Znamo, naime, da on neće nauditi našem mišljenju. Upamtite, to što oni dele – vaše je mišljenje! Oni vas potkradaju, eksploatišu, identitet vam rasturaju! Oni vam oduzimaju vaše jedino dobro – vaše nezavisno mišljenje! Zato se nikada nemojte složiti sa onima koji se sa vama slažu.

Smesta promenite stav, i gledajte da čuvate nezavisnost duha. Sve ostalo je opsena. "Slažem se" – to je najnečasnija, najbednija misao koju možete da izgovorite. Ona svedoči da ste izgubili svako samopoštovanje. Za to se nikada nigde, ni s kim i ni s čim nemojte složiti. Ne nasedajte argumentima, ne dajte se razlozima, ne verujte očiglednostima, prezirite aksiome - oni su tu da vas ponize.

Budite uzvišeno postojani kao onaj velikan duhovne nezavisnosti Gaspard d'Estaing, filosof i polihistorik, koji je potopljen u vrelo ulje pobedonosno izjavio: "Ne gori, dakle i ne peče!" – a zatim umro. Nikada nikome i nizašta ne priznajte da je u pravu. Ni po cenu života.

Vaše mišljenje je najbolje, jer za njega nikome ništa ne dugujete: ni iskustvu, ni tuđoj mudrosti, ni nauci, ni istoriji, ni otkrovenju – samo sebi. Nemojte se saglasiti čak i ako vas ubeđuju da ste pametni. Savladajte vaše ustreptalo srce koje žudi da se sa tim složi – to je klopka! Oni žele samo vašu saglasnost. Zatim će od vas tražiti da se, budući pametni, i u drugim stvarima sa njima složite.

A kuda bi vas odvelo to popuštanje – odvelo bi vas u anonimnost. Ne, vi ćete im reći da ste budala, dopustićete da se oko toga razvije dijalog, a vi ćete, ako mene poslušate, razume se, otići tamo gde ćete na miru moći da slušate jednog čoveka koji će vam o jednoj temi govoriti na jedino moguć način. Treba li da kažem da ćete, najverovatnije, taj čovek biti vi.

Želim vam uspeh, i neka vas pri tom ohrabruje izvesnost da je najbolje Dijaloge sastavljao Platon.

Borislav Pekić - Tamo gde loze plaču

 

[Nina]

"Uvek sam mislio da ako zelis da upoznas coveka, u ovom slucaju zenu, ne treba da je izvodis na romanticnu veceru uz svece - dovoljno je pazljivo posmatrati dok radi. Kada je ona potpuno usredotocena i posvecena, ali ne na tebe.

Kapirate sta zelim da kazem?"

Dzulijan Barnz.. Ljubav

 

[Baudrillard]

Veliki umovi znaju ljudski rod znajući sebe, dok oni sitni umovi moraju da steknu iskustvo da bi poznavali ljude.

Fernando Pesoa - Heteronimi

 

[Nina]

Ja i svet

Činjenica da ja postojim potvrđuje da svet nema nikakvog smisla. Kako da nađem smisao u padovima čoveka, dramatičnim i nesrećnim, kada se sve svodi, u krajnjoj instanci, na prazninu i patnju koja je zakon ovog sveta? To što je svet dozvolio postojanje ljudskog primerka mog tipa dokazuje samo da su mrlje na takozvanom suncu života tako velike da će vremenom da mu sakriju svetlost. Zverstvo života me gazilo i pritiskalo, iseklo mi krila u punom letu, i pokralo mi sve radosti na koje sam imao pravo. Sva moja preterana revnost i sva paradoksalna i luda strast koju sam uložio da bih postao sjajan pojedinac, sva demonska vradžbina koju sam konzumirao da bih navukao budući oreol i sav zanos koji sam nasipao za organsko preobraženje ili za unutrašnje svitanje, pokazali su se slabijim od zverstva i iracionalnosti ovoga sveta koji je prosipao u mene sve svoje negativne i otrovne rezerve. Život nije otporan na veliku temperaturu. Zbog toga sam došao do zaključka da najuznemireniji ljudi, sa unutrašnjim dinamizmom dovedeni do paroksizma, koji ne mogu prihvatiti uobičajenu temperaturu, moraju propasti. To je aspekt životnog demonizma, ali i aspekt njegovog nedostatka; on objašnjava zašto je život privilegija mediokriteta. Samo mediokriteti žive na normalnoj temperaturi života; ostali se troše na temperaturama koje život ne podnosi, gde ne mogu da dišu , osim ako se nalaze jednom nogom s one strane života. Ne mogu doneti ništa na ovaj svet, jer imam samo jedan metod: mtod agonije. Žalite se da su ljudi zločesti, osvetoljubivi, nezahvalni ili licemerni? Predlažem vam metod agonije, kojim ćete se privremeno spasiti od svih ovih nedostataka. Primeniti ga na svaku generaciju, pretvorite ga u agoniju, u iskustvo poslednjih trenutaka, da bi u stravičnom mučenju pokušao veliko čišćenje iz vizije smrti. Potom ga pustite i ostavite da beži od straha sve dok iscrpljen ne padne. I garantujem vam da je učinak neuporedivo ispravniji od svih koji su dobijeni normalnim putem. Kada bih mogao, doveo bih vasceli svet u agoniju, da bih ostvario čišćenje korena života; stavio bih goruće i ubedljive plamenove na te korene, ne da bih ih uništio, već da bih im dao drugu snagu i drugu toplinu. Vatra koju bih ja upalio u ovom svetu, ne bi donela ruševine, već kosmički preobražaj. Na taj način, život bi navikao na visoku temperaturu i ne bi više bio medij za madiokritete. A možda u ovom snu ni smrt ne bi bila imanentna ovom životu.

Emil Sioran – Krik beznađa

 

[Baudrillard]

U noći dočeka Nove 1980. godine zatekoh se na železničkoj stanici u Stalaću. Pamtim da je noć bila hladna i vedra i da je mesečina obasjavala
udžerice i barake. Ležao sam tako na peronu, sa torbom podmetnutom pod glavu, suvišan tu, kao i na bilo kojem drugom mestu i slutio da decenija
koja nastupa neće doneti ništa dobro. Naročito ne meni. Izgleda da sam negde napravio kobnu grešku. Prekonoć sam ušao u opticaj. Okolina je
iznenada počela da obraća pažnju na mene i da se interesuje za moj status. Malo-pomalo počinjao sam da se socijalizujem. To je bio loš znak. Ali
više se nije moglo nazad. Moralo se bežati. Tako sam se i obreo u Stalaću. Samo nekoliko razgovora u kojima sam pristao da odgovorim na pitanja
tipa: misliš li da se negde zaposliš? nameravaš li da se ženiš? gde bi najradije živeo? bilo je dovoljno da me upletu u nerazmrsivo klupko ljudskih
odnosa i da me učine zavisnim od sistema. Odjednom sam izgubio svoju volju-koja-nije-želela-ništa i bila pouzdan oslonac u svetu bez ravnoteže, a
kako nisam bio izgradio psihološki kostur ambicija, namera i pretvaranja, našao sam se na vetrometini, svestan da se oko mene nešto događa i da tim događanjima upravlja logika sistema u kome za mene nema mesta. Tada već nije bilo mesta ni za mnoge koji su svim silama nastojali da se uklope. Hiperprodukcija ljudi, koju je sistem obilato propagirao, izazvala je zastoj u distribuciji komunizma i pogodnosti su bile dostupne samo malom broju
proverenih. Šta sam ja tu imao da tražim?
Za mene, jedva da je i u vozu bilo mesta.
Sedeo sam u polumračnom uglu stanične restoracije i čekao da hiroviti Red vožnje Jugoslovenskih železnica donese presudu o mom daljem životu.

Svetislav Basara - Sveta mast

 

[Lada]

Весна Тодоровић
У ЗНАКУ СВЕТЛОСТИ

Пролегомена
Будући да је свјесност најдубља природа и суштина душе,
што си више свјеснији, то си више духовнији.
Руми, МЕСНЕВИЈА VI

Посвећеност, у контексту значења појма, препознајемо међу људским чиновима лаичког карактера – као посвећеност некој особи, неком циљу, задатку од личног или општег значаја. У ту категорију спада и посвећеност уметничком позиву, а подразумева се и било који други професионални избор. Посвећеност је без сваке сумње веома сложена животна категорија, јер подразумева структурну вишеслојност на бази психолошко-етичких одлика скупине хуманих врлина: љубав и вера у властити избор, оданост животном опредељењу, одговорност према одлуци, истрајност, чак и пожртвовање, потреба за напредовањем, истраживањем, продубљивањем знања…
Посвећеништво, са друге стране, представља појам који припада духовној сфери људских делања, чији се смисао у ранијим вековима везивао искључиво за религију, или магијске ритуале. У основи се односи на унутрашња персонална напредовања на плану свести, усмерена ка спиритуалном подвигу. Модерна времена озбиљан посвећенички статус аплицирају у проширено поље, међу световна професионална делања, свугде где се очекује могућност отварања ума у процесу вољног проширивања индивидуалне свести. Према нашем сазнању, била би то поља математике, астрономије, биологије и физике, те филозофије, теологије и психологије – уз уметничке делатности (књижевну, ликовну и музичку), области које представљају најплодније тле за врхунски духовни напредак јединке, тле које отвара озбиљне могућности за обликовање отворености ума и померања граница свести ка спознаји властитог места у поретку ствари, у односу на читаво човечанство и текуће друштвено-историјске процесе, али и у односу на положај човека у Универзуму. Истина, у првом случају засигурно знамо да постоји интерактивност. Но, да ли и Универзум реагује на наше активности? И ко даје одговор на то питање: искључиво наука или је у стању да то учини и наш отворени ум? И, ако реагује, да ли, као и у односу са Богом (јер религиозност не искључујемо из овог круга) можемо да очекујемо да будемо третирани као добра, односно непослушна деца? Или је Универзум напросто хладан и незаинтересовани ентитет? Верујемо, да одговор лежи у разлогу нашег постојања, а да већ и само трагање за њим припада процесу ширења свести.

ЛИКОВНО СТВАРАЊЕ КАО ПОЉЕ КАТАЛИТИЧКОГ ДЕЈСТВА
Пола века праћења ликовног стваралаштва на нашој сцени, и шире у мери доступности, потом и критичарског деловања усмереног на појединачне или групне појаве, природно омогућује издвајање маркантних појава и уобличавање тема општег значења. Међу њима се, као веома посебно, искристалисало питање уметниковог освајања сфера духовности посредством стваралачког чина. Увид нам говори да су ретки уметници, који су у потпуности освестили тај чин, при коме се спајају путање стваралачког дара, интелигенције и образовања са емотивно менталним процесима самоспознаје. Из такве моћне симбиозе, као испод плашта божанског надахнућа, неминовно ничу ликовна решења кристалне чистоте, чија симболика у целости одише енергијом највећег унутрашњег подвига једне људске индивидуе. Сасвим смо свесни да у великом низу уметника, наших савременика, неке нисмо уопште запазили, а неке можда нисмо умели да препознамо у оваквом контексту. Односно, или нисмо умели, или нисмо имали праву прилику да проширимо тај уски круг. Са друге стране, непобитно је да без обзира на више него очигледну уметничку обдареност (а сходно томе и њихов значајни уметнички допринос историји уметности), велики број уметника овакве могућности не узима у обзир, а можда их и не препознаје.
Без освешћене склоности да дајемо предност било ком облику ликовног писма, издвајамо неколицину имена уметника из наше средине, у чијем делу смо препознали или наслутили духовне разговоре са властитом свешћу. А чије је дело у тих пола века настајало на наше очи. Уз битну напомену, да смо већини из круга издвојених овим специфичним разлогом, били у прилици да изблиза пратимо стварање од њихових почетака, до данас. Са друге стране, захваљујући датуму властитог рођења и мало животне среће, могли смо да испратимо стваралачки зенит неких, за нашу средину веома значајних уметника. Све њих које смо препознали као одуховљене посвећенике, предочавамо у хронолошком реду према години рођења: Иван Табаковић, Љубица Цуца Сокић, Коста Богдановић, Леонид Шејка, Бојан Бем, Љиљана Бурсаћ, Миодраг Мишко Петровић, Коста Бунушевац, Биљана Вуковић, Јагода Живадиновић, Љиљана Стојановић, Ранка Лучић Јанковић, Милета Продановић, Емир Шкандро, Катарина Зарић, Драгана Тодоровић Скорић, Бојан Оташевић… и Мехмед Слезовић. Слезовића наводимо при крају овог списка, јер је управо његов скорашњи опус темељно покренуо артикулацију увида у појаву које смо већ неко време свесни. Са жељом да је макар у краћем обиму опишемо и обележимо као једну од могућих поставки унутар тумачења поетско-семантичких слојева уметничког дела, предочићемо ток аналитичког размишљања на тему Слезовићевог последњег уметничког циклуса, Медитације на Сени.

РЕЧ, ДВЕ О ПОДАЦИМА ИЗ СЛЕЗОВИЋЕВОГ CURRICULUM VITAE
Мехмед Слезовић је ђак београдског Факултета ликовних уметности, где је осим дипломе основних студија сликарства стекао и двоструку магистратуру (сликарства 1987. и графике 1990), две специјалности чије ће се дисциплине непрекидно и равноправно преплитати у његовим уметничким деловањима од завршетка студија до данас. Том споју ваља припојити и трећу, за уметника значајну, независно схваћену категорију – цртеж.
Слезовић је у бити интровертна личност, али радозналог и отвореног ума према свем знању овога света. Упућујући се стазом непрекидног додавања личном образовању, са лакоћом је увелико превазишао оно што, иначе, сјајна београдска школа уметности пружа. Његова специјалистичка путовања и учешће у уметничким радионицама су омогућавала бројне сусрете са људима, културама и уметношћу широм света, постајући извор надахнућа и спознаја непроцењивих вредности. У свом дневнику, вођеном током боравка у Истанбулу, Слезовић пише: „Сада већ знам да време проведено овде у Цариграду није изгубљено и да сам заправо овде не само да бих упознао ову земљу, сагледао њену културну и историјску баштину, већ и потражио одговор на запитаност о релацијама Истока и Запада у духовном сагледавању и испољавању њихових цивилизацијских модела. Тај судар је овде врло изражен а мене занима да ли ова пукотина између светова отвара простор за једну уметничку визију која се не мора везати за било коју припадност“1 . Драгоцени увиди на лицу места, допуњени помним ишчитавањима теоријско филозофске литературе, обликовали су уметникове чврсте интелектуално ерудитске конструкције. Из таквог животног концепта, који негује темељан приступ знању и спознајама свих врста, происходи и тема његовог доктората Уметнички цртеж у савременој пракси и теорији. И, сасвим у складу са изабраним путем, он остварује и универзитетску каријеру, као професор сликања и цртања на Департману за уметност Универзитета у Новом Пазару.
Студијски боравак у Паризу 2012. године иницира настајање маркантног низа слика, извођених применом цртачке методологије, под називом поетско алузивног призвука, Медитације на Сени. Непрекидан раст овог опуса прати се до данас, захваљујући самосталним изложбама, почев од Париза 2012, те у Београду 2014, 2015; 2017. и у Београду и у Нишу. Ваља нагласити да је за свако излагање Слезовић представљао новонастала дела на ову тему, уз понека из претходно приказаних, а која се дискретно појављују на сваком излагању, што тумачимо као неку врсту мотивско-мисаоног везивног ткива. Овако конципиран ланац, уз значајну ликовну, шаље и веома сложену поетско-значењску поруку.

 

[Lada]

"Iz opštih umetničkih i pojedinačnih ljudskih razmatranja Erika izvlači koren: nikada se ona ne bi mogla potčiniti nekom muškarcu kao što se toliko godina potčinjavala majci. Majka je protiv Erikine eventualne udaje, zato što se moja kći nigde ne bi mogla svrstati i nikada potčiniti. Ona je naprosto takva. Erika ne treba da odabere životnog saputnika, jer je nesavitljiva. A nije više ni mladica. Ako niko ne može da popusti, brak se loše završava. Bolje da ostaneš ti sama, kaže majka Eriki. Na kraju krajeva, majka je Eriku načinila onim što je sada. Zar još niste udati, gospodjice Erika, pita mlekadžijka, a pita i kasapin. Znate kako je, meni se niko ne dopadne, odgovara Erika."

"Vreme prolazi, i mi prolazimo u njemu. One su zajedno zatvorene pod staklenim zvonom za sir, Erika, njene nežne zaštitne čaure, njena mama. Zvono se može podići samo ako neko spolja uhvati staklenu dršku i povuče je naviše. Erika je insekt u ćilibaru, bezvremen, bez starosti. Erika nema istoriju i ne priredjuje istorije."
E.J -Pijanitkinja

 

[Lada]

"Iz opštih umetničkih i pojedinačnih ljudskih razmatranja Erika izvlači koren: nikada se ona ne bi mogla potčiniti nekom muškarcu kao što se toliko godina potčinjavala majci. Majka je protiv Erikine eventualne udaje, zato što se moja kći nigde ne bi mogla svrstati i nikada potčiniti. Ona je naprosto takva. Erika ne treba da odabere životnog saputnika, jer je nesavitljiva. A nije više ni mladica. Ako niko ne može da popusti, brak se loše završava. Bolje da ostaneš ti sama, kaže majka Eriki. Na kraju krajeva, majka je Eriku načinila onim što je sada. Zar još niste udati, gospodjice Erika, pita mlekadžijka, a pita i kasapin. Znate kako je, meni se niko ne dopadne, odgovara Erika."

"Vreme prolazi, i mi prolazimo u njemu. One su zajedno zatvorene pod staklenim zvonom za sir, Erika, njene nežne zaštitne čaure, njena mama. Zvono se može podići samo ako neko spolja uhvati staklenu dršku i povuče je naviše. Erika je insekt u ćilibaru, bezvremen, bez starosti. Erika nema istoriju i ne priredjuje istorije."

Viktor Peljevin

 

[Nina]

"I nisam mogao da podnesem to što je bila i prisutna i odsutna, to što jesam i nisam bio u njenom prisustvu. Sećate se onih filozofskih priča po kojima postojimo samo dok neko ili nešto van nas samih opaža naše postojanje? ... Ako bude trepnula, nestaću."


Džulijan Barns Troje

 

[Lada]

Imam recept, slušaj: sada, odmah, idi na reku, i samo malo hodaj uz nju, uzvodno ili
nizvodno, svejedno, samo hodaj pored reke, daj malo da ona ponese ono čega ti je više
nego što ti treba. Reka i onako može da nosi ono što ne može da proguta.

"Zimski dnevnik " - Srđan Valjarević

 

[Lada]

Ima ljudi o kojima tako rado i željno slušam da bi se moglo pomisliti da o njima naposljetku znam više nego što oni sami znaju...ali zazirem od njihovih slika i klonim se svake vizualne predstave o njima, baš kao da postoji posebna i opravdana zabrana da upoznam njihov lik.
Isto tako, ima ljudi koje godinama susrećem na istom mjestu, o kojima razmišljam, koji mi izgledaju kao zagonetke koje upravo ja treba da odgonetnem, a ipak im se nikad ne obraćam, prolazim tiho mimo njih kao što oni prolaze mimo mene, samo se upitno gledamo, držeći usta čvrsto zatvorena. Zamišljam kako bi tekao naš prvi razgovor i uzbuđujem se pri pomisli koliko bih neočekivanih stvari tada doznao.
I na kraju, ima ljudi koje godinama volim, a da oni o tome pojma nemaju, ja starim i, malo pomalo postaje sve ispraznija iluzija da ću im to ikada kazati, premda vječito zamišljam taj prekrasni trenutak. Ne bih mogao živjeti bez tih temeljitih priprema za buduće događaje i, kad dobro promislim, čini mi se da su mi te pripreme isto toliko važne koliko i ona velika iznenađenja, koja me pogode kao grom iz vedra neba, tako da stanem kao ukopan."


Elias Canetti - "Igra očiju"