Satana je nastavio da nas posećuje i to je činio još otprilike godinu dana; najzad je počeo da dolazi sve ređe i ređe, a onda se veoma dugo nije pojavljivao. Uvek kad bih ga se setio osećao sam se usamljen i setan. Osećao sam da ga naš mali svet sve manje privlači i da može svakoga časa potpuno prestati da nas posećuje. Kad se najzad jednog dana pojavio kod mene, bio sam presrećan, ali to je kratko trajalo. Došao je, kako reče, poslednji put da se oprosti sa mnom. Kazao je da treba da krene u druge svetove u svemiru, da tamo treba nešto da istražuje i da obavi neke poslove, te da će ga to zadržati duže nego što bih ja mogao da čekam na njegov povratak.
„Dakle, ti odlaziš i nikad se više nećeš vratiti?“
„Da“, reče on. „Dugo smo drugovali i bilo je prijatno – prijatno i tebi i meni, ali sada moram da odem i više se nikada nećemo videti.“
„Na ovome svetu, Satano, ali na drugom? Sigurno ćemo se sresti na drugom svetu?“
Na to mi on, sasvim mirno i ozbiljno, ovako čudno odgovori: „Ne postoji drugi svet.“
Neki tanani, divni osećaj iz njegove duše prostruja kroz mene, noseći neko neodređeno, maglovito, ali blaženo osećanje puno nade da su te neverovatne reči možda istinite – da čak mora da su istinite.
„Zar ti to nikad nije palo na pamet, Teodore?“
„Nije. Kako bi moglo? Аli kada bi to samo moglo da bude istina...“
„To je istina.“
Vihor zahvalnosti uskovitla se u meni, ali neka sumnja ga zadrža pre nego što se izli u reči i ja promucah: „Аli... ali... mi smo videli taj drugi svet... videli smo ga u svoj njegovoj stvarnosti, i stoga...“
„To je bilo priviđenje – taj svet ne postoji.“
Dah mi zastade od nabujale nade.
„Priviđenje? ... Pri...“
„Život je samo priviđenje, san.“
To je bio grom iz vedra neba. Bože blagi! Hiljadu puta sam, u svojim razmišljanjima, pomislio upravo to!
„Ništa ne postoji, sve je samo san. Bog – čovek – svet – Sunce, Mesec, beskonačna zvezdana jata – sve je to san, samo san; ništa od toga ne postoji. Ništa ne postoji osim praznog prostora – i tebe!“
„Mene!“
„Аli ni ti nisi ti – ti nemaš tela, ni krvi, ni kostiju, ti si samo misao. Ni ja ne postojim i ja sam samo san – tvoj san, tvorevina tvoje mašte. Za koji trenutak ćeš to shvatiti, onda ćeš me odagnati iz svojih priviđenja i ja ću nestati u ništavilu iz koga si me stvorio. Ja već nestajem – gubim se – odlazim. Sad ćeš se naći sam u beskonačnom prostoru da večno lutaš u toj beskrajnoj samoći bez druga i prijatelja – jer ti ćeš ostati misao, jedina misao koja postoji i koju tvoja priroda čini neugasivom, neuništivom. А ja, tvoj jadni sluga, otkrio sam ti tebe samog i oslobodio sam te.
Sanjaj druge i bolje snove!
Čudno! Čudno je da to nisi naslutio već odavno, već pre mnogo godina, vekova, eona, večnosti! Jer ti si postojao potpuno sam, tokom svih večnosti. Zaista, čudno je što nisi naslutio da su tvoj svet i sve u njemu samo snovi, priviđenja, izmišljotine.
Čudno je jer je sve to tako jasno i mahnito ludo i – kao svi snovi što su: Bog, koji isto tako lako može da stvara dobru decu kao i nevaljalu, više je voleo da stvori nevaljalu; on, koji je mogao svakog od njih da učini srećnim, nije stvorio nijedno srećno dete; on, koji je učinio da ljudi grčevito cene svoj gorak život, a ipak ga je tako škrto skratio; on, koji je večnu sreću dao anđelima, koji je ničim nisu zaslužili, a sada traži od ostale svoje dece da je zasluže; on, koji je anđelima dao život bez bola, a ostalu svoju decu zasuo kletvom crnog čemera i groznih bolesti uma i tela; koji priča o pravdi, a stvorio je pakao; priča o milosrđu, a stvorio je pakao; priča o zlatnim pravilima i praštanju, umnoženom sa sedamdeset puta sedam a stvorio je pakao; koji drugima ptiča o moralu, a sam ga nimalo nema; koji osuđuje zločine, a sve ih sam čini; koji je svojevoljno i stvorio čoveka, a onda odgovornost čovekovih dela pokušava da svali na pleća samog čoveka, umesto da tu odgovornost časno preuzme na sebe, gde joj je i mesto; i, najzad, sa svom tom božanstvenom tupoglavošću poziva tog jadnog i prevarenog roba da ga obožava!...
Ti sada shvataš da je sve to nemoguće, osim u snu. Shvataš da su to potpuno detinjaste besmislice, glupe tvorevine jedne uobrazilje koja nije svesna svojih ćudi – to jest, da je sve to samo jedan san, koji ti sam stvaraš. Svi znaci sna su tu i trebalo je da ih već ranije uočiš. Ovo što sam ti otkrio, istina je; Bog ne postoji, a nema ni svemira, ni ljudskog roda, ni zemaljskog života, ni neba, ni pakla. Sve je to samo san – jedan smešan i glup san. Postojiš samo ti. А ti si samo misao – lutajuća misao, beskorisna misao, misao bez utočišta koja usamljeno luta po praznim večnostima!”
On nestade i ostavi me prestravljena; pošto sam znao i shvatio da je sve ono što je kazao bilo sušta istina.
Mark Tven: Tajanstveni stranac
