Quantcast
  • Dragi prijatelji, obaveštavamo vas da smo spojili forume "Košarka", "Fudbal", "Tenis" i "Ostali sportovi" u novi forum "Sport" koji se nalazi u kategoriji "Život".

Odlomci knjiga koje volimo

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Nikita

Buduća legenda
Moderator
Poruka
43.873
Uvek je vodila ljubav kao da joj je poslednji put, tako je sve radila, tako je zivela; ali nama ovo zaista jeste, mada nijedno od nas to ne zna, poslednji put. Poslednji put za ove grudi. Grudi Helene Trojanske bile su tako zadivljujuce da kada ih je, po padu Troje, prinela muzu, Menelaj nije bio u stanju da joj naudi. Neodlucna ruka je ispustila mac. Ovo je zena koju volim i ovo su njene grudi. Bezbroj puta premotavam ovu traku u svojoj glavi. Jesi li pokazala zemljotresu svoje grudi, Vina, jesi li ih prinela bogu oluje, zasto nisi da jesi, mozda bi, ma sigurno bi, prezivela.

Ovo su grudi zene koju volim. Stavljam nos izmedju njih i udisem njihov ostar miris, njihovu zrelost. Stavljam svoj ud medju njih i osecam dodir njihove punoce."


Salman Ruzdi "Tlo pod njenim nogama"
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
102.275
Hibert, oduvek svestan postojanja dva sveta, u ovom je planinskom selu bio svestan tri. Selo je ležalo na obroncima Peninskih Alpa, a on je uzeo sobu u malenoj pošti, gde je na miru mogao da piše knjigu, istovremeno uživa u zimskim sportovima i u hotelima pronađe sebi društvo, kad mu se prohte. Ta tri sveta što su se tu susretala i mešala, njegovoj su maštovitoj prirodi delovala veoma očigledno, mada je upitno da li bi ih neki drugi um, slabije opremljen intuicijom, video tako jasno definisane. Bio je tu svet engleskih turista, uljudan, tobože obrazovan, svet kom je, u svakom slučaju, rođenjem pripadao; bio je tu svet seljaka koji ga je privlačio, koji mu je bio drag - jer voleo je i cenio njihov tegobni, jednostavni život; a tu je bio još jedan svet - koji je mogao samo da nazove svet Prirode. Tom je poslednjem svetu, međutim, zbog strastvene pesničke uobrazilje i buntovnog paganskog instinkta hranjenog sopstvenog krvlju, osećao da najveći deo njega pripada. Drugi su pozajmljivali tog sveta, reklo bi se, za povremene posete. Tu, kraj same duše Prirode, krio se njegov središnji život.

Aldžernon Blekvud - Drevna svetla
 

Nikita

Buduća legenda
Moderator
Poruka
43.873
...Poleander uključi računalo i tek što se malo zagrijalo poviče:
- Moj mozgiću! Moje najbolje računalo! "Elektro-zmaj" prijeti da će me istjerati iz moga kraljevstva i ođuzeti mi moje prijestolje. Pomozi mi i reci što da radim, kako da ga pobijedim?
- A ne - odgovori računalo. - Najprije priznaj da imam pravo u svemu oko čega smo se prepirali. Osim toga, želim da me ne zoveš drukčije nego feldmaršal svih računala, a smiješ me oslovljavati još i sa "Vaše Feromagnetičnosti".
- Dobro, dobro, imenujem te feldmaršalom i obećavam ti sve što želiš. Ali, pomozi mi!
Računski stroj počne zujati, škripati, zatim se nakašlja i reče: - Stvar je jednostavna. Mora se načiniti "elektro-zmaj" "snažniji od onoga na Mjesecu. On će svladati zmaja na Mjesecu, slomiti mu električni kostur i tako postići željeni cilj.
- Sjajno! - klikne kralj. - Možeš li razraditi planove tog zmaja?
- Bit će to superzmaj - odgovori računski stroj. Mogu ne samo razraditi planove nego načiniti i samog zmaja. Ako se strpiš trenutak, kralju moj, učinit ću to odmah. - Na računalu se uistinu počne naizmjence paliti mnoge žaruljice, u njemu je sada škripalo i zujalo jače nego prije. Nekoliko minuta poslije toga iz otvora na boku računala pojavi se svojevrsna golema električna užarena pandža.
Opazivši je, kralj krikne:
- Stani, staro računalo!
- Kako me to oslovljavaš?! Ja sam feldmaršal svih računala!
Ah, da - potvrdi kralj. - Vaša Feromagnetičnosti, "elektro-zmaj" kojeg upravo stvaraš svladat će, doduše, onoga na Mjesecu, ali će sam ostati na njegovome mjestu. Kako da potom uklonim njega?
- Trebat će načiniti još snažnijega - objasni računalo,
- O ne! Ne poduzimaj onda radije ništa, molim te. Što imam od toga da se na Mjesecu pojavljuje sve veći i sve opasniji zmaj?! Želim da tamo ne bude nikakvog zmaja!
- Stvar onda postaje znatno drukčija - mirno se raču nalo. - Zašto mi nisi to odmah rekao? Vidiš i sam kako se nelogično izražavaš. Pričekaj dok razmislim... Opet se začu zujanje, pištanje, škripanje, dok nakon nekoliko minuta računalo ne progovori: -Treba načiniti anti-Mjesec, na njemu postaviti anti-zmaja i lansirati ga u putanju oko Mjeseca... - Odjednom se začuje neko pucketanje a kad ono prestane, računalo nastavi: - ... sažvače i zapjeva: 'Robot sam mali, ne bojim se vode, kad dođem do jarka, zaletim se i - hop - preskočim, tra-la- -la, tra- la- la!'
- Što to govoriš? - začudi se kralj. - Kakve veze ima anti-Mjesec s tom pjesmicom o mladom robotu?
- Kakvog to robota spominješ? - zapita računalo. - Ah, shvaćam; to je zabuna. Čini mi se da u mojoj unutrašnjosti nešto nije u redu; zacijelo je negdje nešto pregorjelo.
Kralj počne tražiti kvar. Nakon dvadesetak minuta otkrije da je jedna elektronska cijev pregorjela; zamijeni je i zapita računalo što da učini s anti-Mjesecom.
- Kakvim anti-Mjesecom? - začudi se računalo koje je u međuvremenu zaboravilo što je maloprije govorilo. - Ništa ne znam o anti-Mjesecu .. čekaj, da razmislim.
Ono zaškripi, zazuja i nastavi:
- Mora se načiniti opća teorija o borbi protiv "elektro- -zmajeva"; njena primjena protiv zmaja na Mjesecu bit će tada dječja igra.
- Postavi mi takvu teoriju, molim te! - zavapi kralj.
- U tu svrhu moram najprije stvoriti više eksperimentalnih "elektro-zmajeva".
- O ne! Hvala lijepa! - poviče kralj. - Onaj jedan zmaj želi mi oteti prijestolje, a što bi tek bilo kad bi ti stvorio mnoštvo nemani?
- Tako misliš? Dobro, onda moramo primijeniti drugu metodu: strategijsku varijantu postupnog približavanja. Pođi do teleprintera i javi zmaju da ćeš mu ustupiti svoje prijestolje ako obavi tri potpuno jednostavne matematičke operacije..
Kralj pošalje brzojav, a zmaj ubrzo odgovori da prihvaća prijedlog. Na to se kralj žurno vrati k mudrom računalu.
- Sada mu - reče on - postavi prvi zadatak: neka se podijeli sam sa sobom!
Kralj ga posluša. "Elektro-zmaj" se podijeli sam sa sobom ali budući da je u jednom "elektro-zmaju" samo jedan "elektro-zmaj", to je on i dalje ostao na Mjesecu - ništa se, dakle, nije promijenilo.
- Ah, što si učinilo! - jadikovao je kralj dok je trčao podzemne odaje tako brzo da su mu papuče ispadale s nogu
- Zmaj se podijelio sam sa sobom, ali to nimalo nije pomoglo - on je i dalje na Mjesecu.
- Ne smeta - odgovori računalo. - Dobro znam što radim; bio je to potez da se on zavara. Javi mu sada nek iz sebe izvadi korijen.
Kralj prenese poruku, a zmaj počne vaditi korijen. Vadio ga je i vadio, izvijao se, cicao, šištao, pištao i tutnjao kad li se najednom smiri - izvadio je korijen!
Kralj se vrati k računalu....


Stanislaw Lem "Bajka o kompjuteru koji se borio sa zmajem"
 

Nikita

Buduća legenda
Moderator
Poruka
43.873
...)

Na ćeliji pred kojom su se zaustavili bio je broj 38. Stražar otvori, zagleda pažljivo visoki mali prozor i rešetke na njemu, krčag i praznu policu, i zalupi bez reči vrata za mladićem koji ostade neko vreme nasred ćelije ne puštajući stvari iz ruku.

Ćelija je bila malena, ali sa dve železne postelje između kojih se jedva moglo proći i dve stolice od nebojene čamovine.

Do ručka je vreme prošlo dosta brzo. Izmerio je ćeliju uzduž i poreko, razgledao oskudne predmete u njoj i komadić sivog zida koji se vidi kroz visok prozorak. Zatim je seo i mislio o tom koga će mu ubaciti na drugu postelju. U tim mislima bilo je i straha i nade, ali su sve završavale strahom. Tamničke misli brzo uzleću, ali brzo i padaju.

Kad se svrši ručak i kad iznesoše sudove, otpoče prvo popodne u samici. Pošto je njegova pažnja brzo i pohlepno pokupila i utrošila sve što je ova uboga ćelija pružala, otpoče posmatranje i trošenje samoga sebe.

Dugo je slušao šum u svojim ušima. Izgledalo mu je kao da to zujanje jača i raste, i na mahove mu se pričinjalo kao da će se ono pretvoriti u određen zvuk, možda u ljudsku reč. Pažnja je bivala sve napregnutija, očekivanje sve življe i kad je već izgledalo da je došlo do vrhunca i približilo se ostvarenju, odjednom bi onaj šum padao ponovo u jednolično beznadno zujanje koje ne kazuje ništa. Tako se s vremena na vreme ponavlja ta bolna plima i oseka razdraženog sluha. A čudo se ne dešava.

U igru su počela da ulaze i ostala čula. Pre svega oči. Pogled mu je padao na ruke koje su počivale na kolenima. Posmatrao je žile, nokte, bore, naročito one koje idu oko zglavkova kao dvostruki sitno pleteni lančići. Praznina je otpočinjala istu igru sa vidom kao tišina sa sluhom. Kad se dugo zagledao u te ruke što miruju na kolenima počinje da zamišlja da su to nečije ruke i da se nada da će se one odvojiti i ispuniti prostor pred njegovim očima novim neviđenim i radosnim pokretima i rasterati samoću i čamotinju. Gleda ih zaneseno, pričinja mu se da se lagano pomiču i odvajaju. Nada ludo raste. Evo, sad će se slobodno dići ruke drugog živog bića! Ali kad mašta dođe sasvim blizu ostvarenja, zanesen pogled se vrati u stvarnost: pred njim leže samo njegove poznate ruke, vezane za njega i utamničene s njime. tada samo nemoćno makne prstima, kao napola mrtav insekt. A već idućegn trenutka pogled mu se ukoči i zamagli, i ponovo otpočinje kratka iluzija, osuđena unapred na beznadan pad.

Na svojim nepomičnim rukama hapšenik je najpre ugledao sunce. Ne sunce sâmo, jer ono ne dopire nikad u ovu ćeliju, nego njegov rumeni, daleki, posredni odblesak. Veliko afričko sunce, koje je pre tri meseca slobodan gledao kako se diže nad Sredozemnim morem, bilo je ništa prema ovom jedva primetnom sjaju. Raširi malko prste. Podiže lice prema prozoru, kao da je taj prozor nevidljivo sunce.

-Jedno je sunce. Jedno isto svuda.

Govorio je sam sebi, u zanosu, i odmah su mu se reči pretvarale u pevanje i lice u zanesenu, nasmejanu grimasu čoveka koji je preplavljen i zaslepljem jarkom, neizdržljivom sunčevom svetlošću, i naslonjen na ogradu broda-peva.

Mora i gradove, planine i polja, on nije mogao da vidi. Ali to nije bilo ni potrebno. Sve je imao, sve je bilo blisko, prisno i mogućno, jer je ugledao sunce. To nije više bio veliki sjajni kolut koji ga je dopratio kroz gradske ulice do tamničkih vrata. Ne, to što je on sada znao kao sunce i zvao suncem, to je bilo ovo nevidljivo a svagdašnje, nemirno i drhtavo strujanje koje je ispunjavalo i pokretalo svaki delić ne samo njegovog tela nego i svega oko njega, i same mrtve stvari. Sunce - u isto vreme i tečnost i zvuk i dah, sa ukusom vina i voća, stalno u pokretu sa žarom vatre i svežinom vode, i što je glavno, neiscrpno i nepresušno - sunce.

-Postoji samo sunce - govorio je sam sebi kao pijan, misleći kako bi se te reči mogle pevati kao melodija.

Da, u stvari postoji samo sunce, a sve ovo što živi, diše, gamiže, leti, sja ili cvate, samo je odbleska toga sunca, samo jedan od vidova njegovog postojanja. Sva bića i sve stvari postoje samo utoliko ukoliko u svojim ćelijicama nose rezerve sunčevog daha. Sunce je oblik i ravnoteža; ono je svest i misao, glas, pokret, ime.

Sad to zna jasno i bez dvoumljenja kao što nikad ništa do sada u životu nije znao. Eto, to je našao u dnu mračne i vlažne ćelije u kojoj je bio nevin zatvoren. I od toga je ceo zvučao kao žica i osećao potrebu da peva, sam ne zna da li glasno ili nečujno, uvek istu misao i istu melodiju.

O, vasiono, šta ima u tvojim visinama, neznanim, slobodnim i prostranim i za one modre nebeske opne, kad se ovakva blaga od saznanja kriju po jadnim ljudskim tamnicama! I šta nose u sebi svemirske maglice i komete koje proleću nebom, kada ovo jadno ljudsko telo izgladnelo, u senci i vlazi, bijeno i ustrašeno, može da razvije ovaj žar i ovoliki zanos radosti!

U istinu, najveće čudo bilo je u tome da se ovo telo pod teretom velike iluzije i silnog zanosa, drži u ravnoteži, koliko-toliko i da može da savlada ovu neodoljivu potrebu za letom i kliktanjem, i da se nekom čudnom opet sunčanom, protivtežom drži da se, umesto kliktanja, ne raspe u nečujnu eksploziju kao sunčana zlatna prašina koja se gubi u suncu.

Osećao je na mahove da mu u utrobi gori i sja celo sunce i da mu se dijafragma podiže i talasa kao plamen i da mu taj unutrašnji sjaj bije i suklja na oči, na nosnice, na sve pore. Tada je imao bolne i divne trenutke velikog nezadržljivog, žitkog smeha, koji je navirao iz njega kao topljeno zlato, i tako snažno da je širio usta, kao pevač, od bojazni da se ne uguši ili da ne prsne. A sunce u njemu neprestaje da sja, svemoćno i jedino, neiscrpno, nepresušeno.

Iz tog zanosa prenuše ga zveket ključeva i škljocanje brave. Delila se voda po ćelijama. Dolazilo je vreme spavanju. Nije ni primetio da je ćelija bila već mračna. U tom trenutku nad njim se, visoko na samom plafonu, odjednom, kao sama od sebe, zapalila sijalica opletena žicom. Brzo se svukao i legao u levu postelju. Sve mu je izgledalo blago i dobro. Spavao je tvrdo, sanjajući neprestano sjajno sunce i neke moćne, fantastične odevene ljude kako se suncu klanjaju. A oko njih nepregledna stada i teška natovarena kola, koja se savijaju i škripe pod teretom bogate žetve.

A kad je, sutradan u svitanje, hladno i sumračno svitanje, bio probuđen oštrim i hladnim zvukom hapsanskih zvona, čudio se bez bola i ogorčenja što je noć puna sunca i bogatstva, a jutro sivo, ubogo, bez zračka i videla.

Na sunčanoj strani

Sunce-Ivo Andrić
 

-Jelena-

Veoma poznat
Moderator
Poruka
11.583
0F47E107-209F-4C83-BE39-ECE3D6796394.jpeg

Dnevnik - Vladeta Jerotic
 

Nikita

Buduća legenda
Moderator
Poruka
43.873
““Dosta je”govorio sam sam sebi dok su me noge,koracajuci lijeno po strmoj padini planine,nosile dolje,prema mirnom potocicu;”Dosta je”,ponavljao sam udisuci smolasti miris borova gaja koji je postao narocito jak i prodoran od svjezine veceri koja se spustala;”Dosta je”,rekoh jos jednom posto sam sjeo na humak obrastao mahovinom upravo nad potokom i zagledao se u njegove tamne i spore valove iznad kojih je gusti trschak dizao svoje blijedozelene stabiljke…

“Dosta je” trebam da se ostavim tumaranja i zanosenja,treba da se obuzdam;vrijeme je da stisnem glavu sa obje ruke i naredim srcu da cuti.Necu vise da se predajem slatkom blazenstvu nejasnih,ali zanosnih osjecaja,necu vise da letim za svakim novim oblikom ljepote,necu vise da hvatam svaki treptaj njenih finih i jakih krila…
Sta imam od toga sto se upravo sada vecernje rumenilo sve sire i sve crvenije razlijeva nebom,kao da ga raspaljuje neka strast koja sve pobjedjuje?Sta imam od toga sto je na dva koraka od mene,usred vecernje tisine,sjaja i miline,odjednom zapjevao u rosnoj dubini nepokretna zbuna slavuj,tako carobnim glasom kao da prije njega nije na svijetu bilo slavuja,pa on prvi zapjevao prvu pjesmu o prvoj ljubavi?....Sve je to vec bilo,bilo i ponavljalo se i ponavlja se tisucu puta,pa kad pomislis d ace se sve to nastaviti tako kroz cijelu vjecnost-kao po naredbi,po zakonu-bude ti cak krivo!Da…bude ti krivo!…”


I.Turgenjev
 

Nikita

Buduća legenda
Moderator
Poruka
43.873
"Jelda je u Avganistanu prva noc meseca dzadija,prva noc zime i najduza noc u godini…Od Alija sam naucio predanja jelde,da se prokleti nocni leptiri bacaju na plamen sveca i da se vukovi penju na planine u potrazi za suncem…
Kad sam odrastao,u knjigama poezije citao sam da je jelda noc bez zvezda u kojoj nesretni ljubavnici bdiju,trpe beskonacnu tamu i cekaju sunce da se digne i donese im voljene.Posto sam upoznao Soraju Taheri svaka noc u nedelji za mene je postala jelda…
Soraja…Jutarnje sunce moje jelde…"


"Postoji samo jedan greh, samo jedan. A to je krađa. Svaki drugi greh neka je vrsta krađe. Kada ubiješ čoveka kradeš život,kradeš pravo njegove žene na muža, otimaš njegovoj deci oca. Kada slažeš kradeš nečije pravo na istinu. Kada varaš, kradeš pravo na pravdu."

''Lovac na zmajeve''- Khaled Hosseini
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
102.275
Prelistavam Dnevnik. Za Crnoberzijance mi je nužan jedan dobar Nemac. A potom i jedan ludi Srbin. Prvi bi dokazivao da svi Nemci nisu rđavi. Drugi da svi Srbi nisu pametni. Oba su mi nužna zbog uverljivosti radnje. (A dobar Nemac takođe i zbog prevoda na nemački.)
Nadam se „dobrog Nemca“ naći među pozadinskim grenadirima, s kojima sam, na majčinom imanju u Bavaništu , između četrdeset prve i četrdeset četvrte, igrao ping-pong, sve dok nisam shvatio da bi se to jednog dana moglo protumačiti kao kolaboracija s neprijateljem i baciti senku na moje izglede da u budućnosti postanem „neko i nešto“, uloga na koju se građanin, uz požrtvovani trud porodice i znatne novčane izdatke, još od malih nogu sprema, pa ako, uprkos tome, „niko i ništa“ ostane, može svoj poraz pripisati samo sebi, ako je baš tako malerozan da nema istorije koja će mu pružiti opravdanje. Što se tiče ludog Srbina, njega nisam morao da tražim u ratu. Za njega mi je stajao na raspolaganju ceo Dnevnik...

Borislav Pekić - Život na ledu
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
256.945
"Iz opštih umetničkih i pojedinačnih ljudskih razmatranja Erika izvlači koren: nikada se ona ne bi mogla potčiniti nekom muškarcu kao što se toliko godina potčinjavala majci. Majka je protiv Erikine eventualne udaje, zato što se moja kći nigde ne bi mogla svrstati i nikada potčiniti. Ona je naprosto takva. Erika ne treba da odabere životnog saputnika, jer je nesavitljiva. A nije više ni mladica. Ako niko ne može da popusti, brak se loše završava. Bolje da ostaneš ti sama, kaže majka Eriki. Na kraju krajeva, majka je Eriku načinila onim što je sada. Zar još niste udati, gospodjice Erika, pita mlekadžijka, a pita i kasapin. Znate kako je, meni se niko ne dopadne, odgovara Erika."
"Vreme prolazi, i mi prolazimo u njemu. One su zajedno zatvorene pod staklenim zvonom za sir, Erika, njene nežne zaštitne čaure, njena mama. Zvono se može podići samo ako neko spolja uhvati staklenu dršku i povuče je naviše. Erika je insekt u ćilibaru, bezvremen, bez starosti. Erika nema istoriju i ne priredjuje istorije."

Elfride Jelinek "Pijanistkinja"
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
102.275
„Danas je dan uoči Svetog Đorđa. Zar ne znate da će noćas, kada izbije ponoć, sva zla sveta biti u punom zamahu? Znate li kuda idete i u šta se upuštate?“ Bila je očigledno veoma pometena, tako da pokušah da je utešim, ali bez uspeha. Na kraju se spustila na kolena i stala da me preklinje da ostanem ili da bar pričekam dan-dva pre nego što krenem. Sve je to izgledalo veoma glupo, ali nisam se osećao baš prijatno. Međutim, posao sam morao obaviti i nisam smeo da dopustim da me bilo šta omete u tome. Zato pokušah da je podignem i rekoh, što sam ozbiljnije mogao, da joj zahvaljujem, ali da mi je dužnost najpreča i da moram da idem. Ona tada ustade, obrisa oči i, skinuvši raspeće sa vrata, ponudi mi ga. Nisam znao šta da radim, jer engleski sveštenici su me učili da na takve stvari gledam kao na neku vrstu idolopoklonstva, pa ipak činilo mi se da bi bilo veoma nezahvalno od mene da odbijem staricu koja je mislila samo najbolje i bila u takvom duševnom stanju. Primetila je, čini mi se, prisenak sumnje na mom licu, jer mi je sama stavila brojanice oko vrata i rekla: „Radi tvoje majke“, a zatim je izašla iz sobe. Ispisujem ovaj dnevnik dok čekam na kočiju, koja, razume se, kasni; raspeće mi je još uvek oko vrata. Da li zbog staričinog straha, mnogih avetinjskih tradicija ovog mesta ili zbog samog raspeća, ne znam, ali um mi nije tako bezbrižan kao obično. Ako ova knjiga ikada stigne do Mine pre mene, neka joj prenese moje zbogom. Evo kočije!

Brem Stoker - Drakula
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
256.945
Sretnem nepoznatog čoveka na ulici koji mi priđe, i kaže:
'Znate, ona vaša pesma...' - spominjući upravo onu koju sam ja odbacio - '...toliko je moja, u njoj sam našao sebe'

Eto, tako se poljuljam i pomislim, kako svaka pesma nađe svog čitača.
Pesnik je veći, što se više ljudi nađe i prepozna u njegovu pesništvu.
Poezija iliti čarolija. Jedan je pesnik napisao čak i pesmu da će svi pisati poeziju, ja sam odgovorio: - Neće svi, samo neki. Nije svaki pesnik koji piše pesme. Ali,ko će taj biti, koji će reći: pesnici na jednu stranu, a oni koji pišu pesme na drugu. Nema toga. Možda je i u tome sva čar, čarolija.

Dragutin Tadijanović (iz intervjua 1995.)
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
102.275
Činjenica je da sam od najranijih dana, možda već od svoje druge ili treće godine, živeo kao nekakav gluvonem čovek. Noseći odmalena ritualnu crnu odeću, baš kao svi pravi pesnici iz prošlog stoleća, imao sam neki neodređen osećaj da i ne izgledam tako loše. Ali, umesto da prilazim devojkama, svestan da bih pred njima mucao ili crveneo, radije sam mirno prolazio pored njih odlazeći što dalje, pokazujući nezainteresovanost koja nije imala ama baš nikakve veze sa onim što sam duboko u sebi prema njima osećao. Za mene su sve one bile jedna velika nedokučiva tajna. Želeo sam da umrem spržen na toj tajanstvenoj lomači, da potonem u taj bunar neistraženih dubina, ali nisam imao smelosti da se prepustim toj vatri i toj vodi. A pošto nisam imao nikoga ko bi me tamo gurnuo, prolazio sam pored tih očaravajućih obala i ne gledajući ih, a kamoli im se smešeći.

Pablo Neruda - Priznajem da sam živeo
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
256.945
Paolo Koeljo - Alhemičar

Kada je Narcis umro, došle šumske nimfe i zatekle dotle slatkovodno jezero pretvoreno i krčag slanih suza.
- Zašto plačeš? - upitaše šumske nimfe.
-Placem za Narcisom - reče jezero.
- Ah, nimalo nas ne čudi što plačeš zbog Narcisa - nastaviše one. I pored toga što smo mi sve stalno trčale za njim po šumi, ti si bilo jedino koje je imalo priliku da izbiza posmatra njegovu lepotu
- Pa zar je Narcis bio Lep? - upita jezero.
- A ko bi to osim tebe mogao bolje da zna? -odgovoriše iznenadene nimfe.
-Na kraju krajeva, on se svakoga dana s tvojih obala naginjao nad tebe.

Jezero je na trenutak začutalo.

Najzad, reče: - Ja placem za Narcisom, alii nikad nisam primetilo da je Narcis lep.
Oplakujem Narcisa zato što sam, uvek kada bi se on nagao nad mene, moglo i dnu njegovih očiju da vidim odraz svoje sopstvene lepote.
 

Mika

dream catcher
Moderator
Poruka
11.799
"Uvijek sam smatrao da je prijatelj čovjek koji i sam želi oslonac, polutina koja traži dopunu, nesiguran u sebe, pomalo smoljav, nužno dosadan, mada drag, jer izanđa, kao žena. A on je cjelac, uvijek svjež i uvijek drukčiji, pametan, smion, nemiran, siguran u svemu što je preduzimao. Ništa mu nisam mogao ni dodati ni oduzeti, i bez mene i sa mnom bio je ono što je, i ja mu nisam bio potreban. A opet se nisam osjećao nižim. Pitao sam ga jednom, kako to da je baš meni poklonio prijateljstvo. Prijateljstvo se ne bira, rekao je, ono biva, ko zna zbog čega, kao ljubav. A ništa ja nisam tebi poklonio, već sebi."

(Derviš i smrt)
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
256.945
Logoraši u ovom veku, ubeđen sam, nisu oprostili svojim mučiteljima. A to je stvarno ''strašan dokaz'' da Hristov osnovni zakon ljudi ne mogu da prihvate. Ta čovekova nemoć da oprosti ubici određuje i njegovu granicu. Njegovu pravdu. Moć za dobrotu. Veru u čoveka. I moje pravo da mu ne oprostim. Zločin veći od zločina jeste ravnodušnost prema zločinu.

D. Ćosić - Vreme vlasti
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
256.945
Kako bih želeo (pa čak i s ironijom, kao Aristofan staroga Sokrata) ljuljati lepo svoj smrknuti pogled na belom oblaku pod letnim nebom u hladovini terase na lakom maestralu.Lagano prozračno nebo, daleko, visoko. Niko ga još nije noktom ostrugao, nitko još nije pljunuo na nebo.
"Pljujem ja na tvoje nebo"
"A što ti vredi kad to ne možeš i učiniti?"

Ranko Marinković, Ruke
 

Mika

dream catcher
Moderator
Poruka
11.799
Zaratustra pak gledaše po narodu i cudaše se. Pa onda progovori ovako:
Covek je konopac, razapet izmedu životinje i natcoveka, – konopac iznad ponora.
Jedan opasan prelazak, jedno opasno putovanje, jedan opasan pogled unatrag, jedno opasno oklevanje i zastajanje.
Što je veliko na coveku, to je da je on most a ne cillj: što se na coveku može voleti, to je da je on i prelazak i zalazak.
Ja volim one koji ne umeju da žive, osim kao oni koji zalaze, jer su to oni koji prelaze.
Ja volim velike prezritelje, jer su veliki poštovatelji, i strele ceznuca za drugom obalom.
Ja volim one, koji ne traže tek u zvezdama razloge da zadu i da budu žrtvovani: nego se žrtvuju zemlji, da bi zemlja jednom postala natcovekova.
Ja volim onog, koji živi da bi saznavao i koji hoce da saznaje, da bi jednom živeo natcovek. I tako hoce on svoj zalazak.
Ja volim onog, koji radi i pronalazi da bi natcoveku kucu sagradio i za njega zemlju, životinju i biljku pripremio: jer tako hoce on svoj zalazak.
Ja volim onog, koji voli svoju vrlinu: jer vrlina je volja za zalaskom i jedna strela ceznuca.
a volim onog, koji ne zadržava za se ni truna duha, vec sav hoce da je duh svoje vrline: tako on koraca kao duh preko mosta.
Ja volim onog, koji od svoje vrline nacini svoju naklonost i svoju kob: tako on hoce vrline svoje radi još da živi i da ne živi više.
Ja volim onog, koji nece da ima odviše mnogo vrlina. Jedna vrlina je više vrlina nego dve vrline, jer je više cvor na koji se veša kob.
Ja volim onog, cija se duša rasipa, koji nece da mu kažu hvala niti uzvraca: jer on uvek poklanja i nece da se sacuva.
Ja volim onog, koji se stidi kad kocka padne u njegovu korist i koji tad pita: ‘zar sam ja varao u igri’? – jer hoce da zade.
Ja volim onog, koji zlatne reci svojih dela unapred baca a još uvek više drži nego što je obecao: jer on hoce svoj zalazak.
Ja volim onog, koji opravdava buduce ljude a iskupljuje prošle: jer on hoce od sadašnjih da propadne.
Ja volim onog, koji kažnjava svoga boga, zato što voli svoga boga: jer on mora propasti od gneva svoga boga.
a volim onog, cija je duša duboka još i u ranjenosti, i koji može da propadne i usled malog doživljaja: tako taj ide rado preko mosta.
Ja volim onog, cija je duša prepuna, tako da zaboravlja sam na sebe i sve se stvari nalaze se u njemu: tako ce sve stvari biti njegov zalazak.
Ja volim onog, koji je slobodna duha i slobodna srca: tako je njegova glava samo utroba njegova srca a srce njegovo tera ga u propast.
Ja volim sve one, koji su teške kapi, pojedinacno padajuci iz tamnog oblaka, koji se nadvio nad covekom: one oglašuju da je blizu munja i odlaze u propast kao glasnici.
Vidite, ja sam jedan glasnik munjin i jedna teška kap iz oblaka: a ta munja zove se natcovek. –

Tako je govorio Zaratustra -F.Niče
 

Duma Chitach

Početnik
Poruka
42
Peti dan nakon što sam se bio uselio u sobu bilo je jasno da tako više ne ide. Il' umri il' živi, ******, rekao sam sam sebi, a ne ovako, kao mutav trut. Digao sam se i osjećao dobro. Istuširao se, obrijao već pet dana staru bradu, odjenuo najljepšu odeću.
- A sad idemo van među ljude, van na kišu, ***** kišu, nek pada, nisi od šećera, nećeš se istopiti, idemo naći posao, curu, malo živjeti, ***** to cmoljavo uzdisanje, tu patetičnu tugu, tu nostalgiju koja i nije ništa drugo do izgovor za lijenost, ***** to čovječe, pa nisi još mrtav. Umrijet ćeš i ovako i onako, kamo se žuriš?
Tako je govorio poznati glas u glavi, glas koji bi me često tjerao da se dignem iz mrtvila, glas koji bi spašavao od depresija, koji bi izvlačio iz mulja nezdravog odustajanja od života, od kukavičluka koji nije dopuštao ni da živim, a ni da sebi prekrarim muke. Međutim, treba biti iskren pa reći kako me taj isti glas još češće gurao tamo gdje mi nije bilo mjesto, izbacivao me iz orbite, tjerao me da činim ludosti, da ne mislim na posljedice, da zaboravim kako ponekad, negdje i nekako, treba prikočiti, usporiti i sletjeti. Bio bih raketa neko vrijeme, ali uvijek bi mi u presudnom trenutku ponestalo goriva. I zatim bih padao ostavljajući plameni trag iza sebe, padao dugo i bolno, bez ičega da me uspori. Na kraju bih opizdio o tlo.

Bekim Sejranović - Ljepši kraj
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
256.945
Kad bismo hteli da potuno slomimo čoveka, da ga uništimi i kaznimo najstrašnijom kaznom, od koje bi i najokoreliji zlikovac zadrhtao i unapred se bojao, trebalo bi samo učiniti da rad bude sasvim beskoristan i besmislen. Iako je robijaški rad i ovakav kakav je neinteresantan i dosadan, on je ipak sam po sebi razuman: robijaš pravi ciglu, kopa zemlju, malteriše, zida - njegov rad ima smisao i cilj.

Robijaš se ponekad i oduševi na svom poslu, želi da ga uradi veštije, brže i bolje. Ali kad bi ga, recimo, primorali da stalno presipa vodu iz jednog čabra u drugi, da tuče pesak ili da gomilu zemlje prenosi s jednog mesta na drugo, tamo i nazad - mislim da bi se robijašposle nekoliko dana obesio ili počinio hiljadu prestupa kako bi zaradio smrt i tako se oslobodio poniženja, muke i sramote.

Zapisi iz mrtvog doma – Dostojevski
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
256.945
"Ko je bez vida, mora biti biti uvek na oprezu. Zvuči jednostavnije nego što usitinu jeste. Moraju se pratiti pokreti i disanje. Ako bih bio nepažljiv, čula bi me prevarila. Poigrala bi se sa mnom kao bezobrazna deca koja traže pažnju. Na primer, ako sam nestrpljiv, želim da sve ide brzo. Požurim i, naravno, naletim na čaj ili na činiju supe. Ili ne čujem šta drugi govore, jer su moje misli ko zna gde. Dešava se isto ako u meni ključa bes. Naljutio sam se jednom na nekog mladog monaha i odmah nakon toga ugazio u ognjište u kuhinji. Nisam čuo pucketanje, niti sam namirisao vatru. Bes je potisnuo moja čula. Tin Vine, nije problem u očima i ušima. Bes nas čini gluvim i slepim. Strah, ljubomora i sumnja, takođe. Kada se plašiš ili si ljut, preokorene ti se svet i izbačen si iz ravnoteže. Dešava se isto i ljudima koji vide, ali oni nisu svesni toga."

Jan-Filip Zendker- "Osluškivanje srca".
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
102.275
Kako je duboka zagonetnost Nevidljivoga! Ne možemo da ga ispitamo svojim bednim čulima... svojim očima koje nisu kadre da zapaze ni ono što je suviše maleno, ni ono što je suviše veliko, ni suviše blizu, ni što je suviše daleko, ni stanovnike jedne zvezde, ni stanovnike kaplje vode... svojim ušima koje nas obmanjuju, jer nam treperenje vazduha prenose u obliku zvukova; one su vile koje čine čudo i kretanje pretvaraju u šum, i tom metamorfozom rađaju
muziku, koja unosi pesmu u nemi život prirode... svojim čulom mirisa, slabijim od njuha psa... svojim čulom ukusa koji jedva može da razabere koliko je staro neko vino. Ah! Kad bismo imali još neke druge organe koji bi za nas činili druga čuda, koliko stvari mogli bismo još da otkrijemo oko sebe!

Gi de Mopasan - Neobične priče
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
256.945
Ameli Notomb "Lastavičin dnevnik"

Budimo se u tami u potpunom neznanju. Gde smo, šta se događa? U jednom smo trenutku sve zaboravili. Ne znamo jesmo li dete ili odrasla osoba, muškarac ili žena, krivi ili nedužni. Je li to tama tamnice ili noći?

Znamo samo jedno, tim jasnije što nam je to jedina spoznaja: živi smo. Nikada nismo bili toliko živi, i to je sve. Od čega se sastoji život u tom deliću sekunde u kojem imamo retku povlasticu da budemo lišeni identiteta?

Evo od čega: od straha.

No nema veće slobode od tog kratkog zaborava buđenja. Dete smo koje poznaje jezik. Možemo imenovati bezimeno otkriće svog rođenja: gurnuti smo u stravu živog bića.

U tom razdoblju česte teskobe, čak se i ne sećamo da se tako nešto može dogoditi prilikom buđenja. Ustajemo, tražimo vrata, izgubljeni smo kao u hotelu. A nakon sećanja odjednom opet nastane telo i vrate mu ono što služi kao duša. Umireni smo i razočarani: mi smo, dakle, to; mi smo , dakle, samo to.

Odmah potom vrati se spoznaja o geografiji vlastitog zatvora. Moja soba vodi do umivaonika gde se zapljuskujem ledenom vodom. Šta to nastojimo oribati s lica pomoću te energije i hladnoće?

Potom počinje rutina. Svako ima svoju: kafa i cigarete, čaj i tost ili pas i uzica. Svoju smo putanju uredili tako da što više umanjimo strah. Zapravo provodimo vreme u borbi protiv straha življenja. Smišljamo definicije kako bismo ga izbegli: zovem se tako i tako, radim tu i tu, moj se posao sastoji od ovoga i ovoga. No skrovita teskoba nastavlja potkopavanje. Ne možemo potpuno ućutkati njen govor. Jer misliš da se zoveš tako i tako, da se tvoj posao sastoji od ovoga i onoga, ali, kada si se probudio, ništa od toga nije postojalo. Možda zato što i ne postoji.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.