Quantcast

Odlomci knjiga koje volimo

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
101.841
U ovoj miletskoj pripovesti ispripovediću ti svakojake zgode i tvoje ću uši na najugodniji način draškati, naravno ako ti se ne čini nedostojnim svrnuti pogled na egipatski papirus ispisan zabavnim nilskim perom: videćeš začuđen kako se ljudska bića predmetnu u druga i kako se posle naizmenice ponovno vraćaju u svoj prvotni lik. Počeću odmah!.

Ko sam ja? Evo me u dva slova.

Atički Himet, i efirski Istam, i spartanski Tenar, te sretne zemlje kojima je večnost osigurana još sretnijim spisima, stara su kolevka moga roda. Tamo sam u nežnoj mladosti naučio atički jezik. Posle sam otišao u latinski grad (Rim), počeo studirati i uz golem trud i napor stekao sam znanje domaćega jezika Kvirićana, jer nisam imao nikakva učitelja koji bi me naputio. I zato, unapred molim za ispriku ako učinim poneku pogrešku, kao stranac u ovomu stranom jeziku, jeziku uznositu.-Uostalom, i sam prelaz s jednoga govora na drugi odgovara, sasvim onoj vrsti koju ja negujem, onoj pravoj igri cirkuskog umeća. A priča je iz Grčke. Pazi, čitatelju, neće ti biti dosadno.

Otišao sam u Tesaliju - jer odanle vučem lozu, s majčine strane, porodica u koju ubrajamo slavnoga Plutarha i njegova nećaka filozofa Seksta. U Tesaliju sam, dakle, pošao poslom. Prešao sam preko strmih planina, vlažnih dolina, svećih livada i preko neravnih polja, i moj domaći belac na kojem sam jahao, bio je prilično umoran. I sam bijah natruđen od sedenja pa sam želio da mi mine umor, te skočih s konja, obrisah mu znoj lišćem, pažljivo mu istrljah čelo, pogladih uši, skinuh uzde i povedoh ga laganim korakom kako bi mu običnim i prirodnim putovima laknulo.I dok je on, prolazeći pokraj livada, okretao glavu u stranu i saginjao je za travom, ja dostigoh dvojicu putnika koji su slučajno išli ispred mene. Dok sam osluškivao što oni razgovaraju, najednom jedan od njih prasnu u smeh i glasno reče: "Prestani, molim te, s tim tako glupim i preteranim lažima!"I kad sam to čuo, rekoh, inače uvek željan nešto novo čuti: "Recite mi šta je to, bogamu; nisam, doduše, znatiželjan, ali želim znati sve, ili bar što je više moguće. A uz ugodan razgovor neće nam biti teško uspeti se na ovo brdo ovde što je pred nama."

I onaj koji je otpočeo, reče: "Laži, dabome, i to tako istinite kao što bi bilo istinito tvrditi da se s pomoću nekakvih čaranja i hokusppkusa mogu brze reke vratiti u izvor, ili mirno more okovati, ili uspavati vetrove, zadržati sunce, skinuti penu s meseca, skinuti zvezde s neba, ukinuti dan i zadržati noć."
A ja rekoh malo sigurnijim glasom: "Ded, kad si već prvi počeo, neka ti ne bude mrsko nastaviti priču. A glede tebe, obratih se drugomu, tebi tvoja tvrdoglavost zatvara uši da ne čuješ istinita kazivanja. A, tako mi boga, to ti nije dobro: samo zabluda i predrasuda vide laž u tomu što nismo pripravni čuti niti pakž'eljni videti ono što se čini da prelazi moć ljudskoga shvatanja. A ako malo bolje pogledaš, uverićeš se da stvari ne samo što su posve istinite nego se vrlo lako mogu i urediti. Eto, ja sam, na primer, sinoć, kad sam se hteo podičiti pred svojim drugovima pri gozbi za stolom, pokušao progutati neki kolač od sira, malo veći nego obično i umalo se ne uguših jer mi je ona lepljiva masa ostala u grlu i tako me zagušila te se nije htelo puno da bi umro. A neki dan sam svojim očima video u Ateni ispred Pekila, nekoga cirkusanta -lutalicu kako je progutao oštar konjički mač, i to s oštricom okrenutom napred! Zatim je, uz nagradu od nekoliko groša, uzeo čak i dugačko lovačko koplje i gurnuo ga u svoju utrobu. I na gvozdu od koplja, na mestu gde kopljača izlazi iz drška, pojavio se mlad dečak, divan kao kakva devojka, i stao plesati tako okretno i tako se savijajući kao da je bez članaka i bez kostiju. Svi mi koji smo bili tu, divili smo se i čudili: čovek bi rekao da je to zmija koja se uvija oko čvorasta štapa s dopola sasečenim grančicama, koji nosi bog-zaštitnik lekara. A sad, molim te, nastavi priču koju si počeo. ja ću verovati i za se i za nj, i u prvoj gostionici u koju budemo svratili podeliću ručak s tobom. Eto, to ti je dobitak koji te čeka."

Apulej - Zlatni magarac
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
256.505
"Bili ste kidnapovani?" reče Tengo.

"Da, i te kako sam bio kidnapovan. Nekad davno bio je onaj film Kolekcionar - e pa, isto tako. Ja verujem da većina ljudi na ovom svetu i ne pomisli da bi jednog dana mogli da budu oteti. To im ne pada ni na kraj pameti. Je l' tako? Ali, kad te kidnapuju, stvarno su te kidnapovali. To je, kako da kažem, nešto što je praćeno jednim potpuno nadrealnim osećajem. Kažeš sebi: "Mene je neko stvarno kidnapovao." Možeš li da veruješ?"

Haruki Murakami "1Q84"
 

pesho

Veoma poznat
Poruka
10.005
„Ako je svet stvoren po meri čoveka, zašto onda osećamo da nas nadrasta? Zašto nas
prirodne pojave užasavaju ili nas postiđuju? Odakle znamo da je nešto dobro a nešto zlo?
Otkuda nam sposobnost da strogo prosuđujemo? Zašto je svet mesto nedostajanja? Zašto
uvek manjka jela, novca, sreće? Zašto postoji nečovečnost? Pa nemamo za to nijedno
racionalno objašnjenje... Zbog čega možemo gledati sebe kao da gledamo tuđinca? Da li je
oko koje gleda isto kao i oko koje vidiš? Ko smo mi, otkud smo se stvorili?

Olga Tokarcuk -Bizarne price
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
256.505
Ne, necu se vratiti. Otisao sam jos pre dvanaest godina, a ovde, u Estersundu, vec sam osam. Imam porodicu. Vidite onog beloglavog decaka tamo? Da, lici. I jeste Svedjanin. Moja zena ga je rodila kao devojka, pre mene; drugi su ovde obicaji. Dao sam mu svoje prezime; oca ionako nije znao. Sad se zove Arne Sretenovic. Jedva se naucio da izgovori celo svoje ime. Ucim ga da govori srpski. I, da vidite, ide mu od ruke, dosta je bistar. Vec cetiri puta sam ga slao, zajedno s njegovom majkom, burazeru Vladi u Beograd. Poneli bi i pare, razume se. Burazer ih je sa svojima - on ima cercicu i sincica - slao na more. A kako bih inace objasnio zasto ih saljem? Ovi blesavi Svedjani misle da je Jugoslavija citavo jedno more. Ne bi mogli ni da zamisle da je neko bio u Jugoslaviji a da nije bio na moru. I ja kad podjem, oni kazu: "On je otisao na svoje more. On ne moze bez svog mora." Meni je ovde lepo. Pre cetiri godine zena i ja smo nekako skupili malo para, uzeli kredit i poceli da dizemo kucicu izvan grada. Ovde je to veliki luksuz. U Beogradu sam ziveo medju dusanovackim kucercima, pa bih to hteo i tu. Kucica mi je skoro gotova. Nije jos sasvim gotova zato sto se ja oko toga bas i ne lomim previse. Stalno nesto oko nje ili po bastici prckam. A i ova ti je zemlja nekako jalova; tek sto se jedan sneg skine, vec pocinje da se sprema drugi. Leta, onog naseg, tako reci i nema. I uvek se nadje nesto posla.

Moj klinac me obozava; a ne mogu da kazem, volim i ja njega. Jedanput, prolazim ulicom, a on stoji s nekim svojim drugarima i hvali se: "Moj stari je u Jugoslaviji bio sampion. Novine su o njemu pisale." A ja nisam bio jugoslovenski prvak. Bio sam prvak Srbije, dve godine, u velteru i polusrednjoj. I svearmijski prvak u srednjoj, kad sam sluzio vojsku. A svojoj majci Arne kaze: "Kad smo ono letos bili u nasoj Jugoslaviji..."

Kad smo se Inge i ja uzeli, zeleo sam da imamo decu. I rekao sam joj: "Ako mi ne rodis klinca, ostavicu te." Ali u pocetku nismo mogli. A posle, kad je presla tridesetu, nekako je pocela da se boji. Naravno, jos za to nije kasno, jos ona moze da rodi. I ako bih navalio, rodila bi ga. Ali onda sam pomislio: mozda bih bar tog straha mogao da je postedim? I rekao sam: "Inge, ti se, izgleda, bojis da rodis?" Ona kaze: "Ne znam cega se vise bojim: toga da rodim ili toga da ces me ostaviti. Znas sta mi je lekar jos onda bio rekao. A meni je sada vec trideset i cetiri." "Pa, u redu", rekao sam. "Mozda nam vise dece i nije potrebno. Dosta nam je nas Arne. Ako se ti slozis." A ona pocela da mi ljubi prljavu bluzu.

Volimo se ja i moja Inge. Istina, ne onako kao da nam je osamnaest ili dvadeset. Ali - volimo se. Pomalo kao drugari. Pomalo mozda kao invalidi. Ali volimo se. I ne pricamo mnogo o tome.

Na Dusanovcu sam isao s najlepsim curama. Bio sam zvezda. Lomile su se oko toga koja ce vise da trza na mene. I pravile sebi reklamu ako bi isle sa mnom. "Ona ide s Ljubom Sampionom", govorile bi. A moja Inge nije lepa, ima kracu nogu i vanbracno dete. Kad je imala dvanaest godina, slomila je nogu. I ostala joj je kraca, za tri santimetra. Nije nista strasno, ali - primecuje se. Tako je i Arnea rodila. Mislila je da ce to tipa zadrzati. A tip sacekao da se on rodi, pa nestao. I, cudna stvar, volim je. Nekad sam cure stalno menjao. A nju cak ni ne varam. Valjda sam omatoreo. Trideset i osma mi je.

Moja Inge ume da bude i dzandrljiva, kao i sve ostale blesave zene. Ona isto ume da zakera: "Opet si uneo blato u kucu! Zasto ne brises noge?" I: "Opet te tvoje blesave novine!" I: "Ovde si mi se popeo s tvojim sindikatom!" I uopste. Po tome su nam, kao sto vidite, obicaji isti. Ali kao sto sam ja naucio da postujem svedske, i ona se naucila da postuje nase. Nekad, u Jugoslaviji, voleo sam da zvalavim. Ni oko cega. Otkako sam otisao, medjutim - prvo jezik, a onda i sve drugo - postao sam cutljiv. Ovde svet, uostalom, i nije bas mnogo pricljiv. I kad dodjem kuci neraspolozen ili ljut, ili kad me uhvati moje ludilo, i cutim, ona me ne dira. cuti i sama. Nije to za zenu bas mnogo prijatno, ali moja Inge i to podnese. A kad me prodje, onda mozemo po starom. I, mada takve stvari ipak retko cinim - obicno gledam da im pomognem na neki drugi nacin - kad neki nas covek, iz Jugoslavije, ovde bas zaglavi, ja ga i kuci odvedem. A narod ovde nije los, ali, nekako, tvrd je na paru: otac za sina ne zna, sin za majku, svako ima svoju racunicu i svoju kasu. I retko jedan drugome u kucu zalaze. A moja Inge nas docekuje s osmehom i kaze tipu srpski: "Mi volimo nasa Jugoslavija." I pere mu prljave gace, i kuva mu pasulj sa slaninom i sarmu, i prebira po nasem vesu i odvaja mu moje stare kosulje: dok se malo ne snadje. I kad nas je prosle godine jedan takav bio pokrao - nista strasno: drpio jedno moje odelo i neke sitnice, ali ja sam se jeo kao Mesec: eto kakvi smo! - ona mi kaze: "Nemoj da se sekiras. Sav je bio propao, jadnik. Mi cemo zaraditi drugo."

Pre dve godine sam se opet bio zapio - desava mi se to povremeno - i, onako pijan, samo sam seo za volan i odjurio pravo za Jugoslaviju. Osam dana nisam dolazio na posao. I mirno sam primio otkaz. Kriv sam, sta imam da se bunim? Ali moj sindikat se pobunio; a ovde je sindikat veoma jak. "On", kazu, "ima pravo da vidi svoju domovinu. On ima pravo da vidi svoje more. Kakva smo mi zemlja ako nasem najboljem radniku ne mozemo da dozvolimo da vidi svoje more?" A ja, kazem, nisam imao pravo, a nisam imao ni volje nikoga da molim, iako mi se posao bas nije menjao: svih osam godina sam u istoj fabrici. I lepo im, ljudski kazem: "Sta se, bre, zezate? Kakvo more, kakvi bakraci! Niti sam na more isao niti koji djavo. Bio sam se nazdrekao. Zato bi me i u mojoj Jugovini najurili." "A ne", kazu oni. "Svoje dousnike zato ne otpusaju. Otpustili su te zato sto si sindikalista. A uz to ti si jos bio i bolestan! Mi to mozemo i da dokazemo! Ne smeju zbog toga da te otpuste."

Glavu dajem ako je iko od njih ista od toga shvatio. Oni prosto misle da smo svi mi udareni, keve mi! I kad prodju ovuda i cuju kako urlicemo nase pesme i ovakve suze valjamo, oni misle - nismo citavi. 'Leba mi, veze nemaju. Ali, ovako rezonuju: ako si ti lud, slobodno i to mozes da budes, i imas pravo na to, samo nemoj da napravis neki izgred. A za mene su ovako mislili: taj sigurno jeste udaren, ali kad to njemu dodje, on predoseti, pa sedne u kola i ode u njegovu ludu Jugoslaviju. Je li napravio neki saobracajni prekrsaj ? Nije. Je li ucinio nesto drugo? Nije. E, pa onda, u redu! Zar za nas nije jos i bolje sto je otisao?

I prilicna se guzva oko toga napravila. cak su i neke sindikalne novine pocele da me brane - izlazi ovde jedan takav listic: on je, kazu, bio bolestan. Dosao neki dasa iz tih novina. "Ma, jok", kazem mu ja, "niti sam bio bolestan niti je uopste potrebno da se oko toga pravi neka guzva. Naci cu drugi posao." I stvarno sam to odmah mogao. Ali onda mi moja Inge kaze: "Kazes da si kriv. A ja tebi opet kazem da mi to ne mozemo da razumemo. Kako mozes da budes kriv? Ne mozes da budes kriv. Bio si bolestan! Jer kad neko usred radnog vremena iznenada zaustavi masinu, baci kombinezon i ode u fabricki klub i tamo za tri sata popije dvadeset flasa piva, i poslovodu, koji dodje da ga pozove da se vrati, otera u materinu i gadja praznom flasom, a onda, onako u kosulji po hladnoci, sedne u kola i nekud odjuri, tako da mu zena i dete pet dana ne znaju gde je, i tek se petog dana, ko zna koliko daleko odatle, negde u Austriji osvesti i javi telegramom, i zatim se mirno vrati kao da se nista nije ni desilo, onda to stvarno niko zivi ovde ne moze da shvati. Ko to ovde radi? Ko je to ovde ikad uradio? I bas zato sto ne mozemo da razumemo, mi moramo da mislimo da si bio bolestan. To je - kao nekakva menstruacija. Kod vas ih, izgleda, imaju i muskarci. I kad ih vec imaju, imaju i pravo na njih. Zato, pusti ti njih neka oni to samo teraju, nemoj ih zadrzavati."
I stvarno su me vratili. A kad sam prvi put dosao na posao, samo sto mi na ulazu nisu slavoluk bili postavili....

"Kad su cvetale tikve".Dragoslav Mihailovic
 

Sanovnik

Buduća legenda
Poruka
34.601
Iz knjige Jonathan Lee Vice-A "Pupoljak zla"

Ditrih Hefler je pričao dalje ...
- Nikola Tesla je bio Srbin; moram priznati da Srbima baš nisam naklonjen.
Veoma čudan narod: ne možete ih ukrojiti ni u jedan svetski poredak. Iako znaju da gube, bez krvi neće dati nijednu svoju teritoriju.
Za vreme Drugog svetskog rata stradali su koliko i Jevreji... Za jednog nemačkog vojnika ubijano je 100 Srba, mađarske kaznene jedinice su ih klale i bacale pod novosadski most.
Bugari su im upadali u sela i ubijali žene, decu i starce na najsvirepiji način. Hrvatska ustaška vojska je napravila specijalan nož za klanje Srba, a katolički sveštenici su išli sa njom govoreći: »Vi koljite, a mi ćemo da vas odrešujemo od
greha.«
Turci su im odvodili mušku decu. Prekrštavali su ih i muslimani i katolici.
U Prvom svetskom ratu Francuzi su im poslali topove, ali pogrešnu đulad da bi se
što duže branili a što više izginuli; slali su im brašno za vojsku pomešano sa piljevinom, da bi im na kraju rata naplatili i pertle. Nemački avioni su ih bombardovali 1941. godine, a saveznički 1944. godine.
Rekli su „ne" Turcima, „ne"
Austrougarima, ustali su protiv nemačke okupacije, i protiv Staljina 1948. Nikada nisu hteli ni u jedan savez, ni u jedan pakt, niti van svojih granica.
Na Kosovu su stali protiv Otomanskog Carstva da zaštite Evropu.
Posle su ustali protiv Austrougarske da zaštite svoju veru. Nema carstva ni sile protiv
koje se nisu digli.
Ubili su cara Murata i prestolonaslednika Ferdinanda, i sopstvenog kralja su
obezglavili kad je hteo da ih podjarmi austrougarskom politikom.
Zanimljive je, takođe, da su u momentima svih svojih krvavih istorijskih
stradanja uvek ostajali bez svojih saveznika. Na bojnom polju su pobeđivali, za pregovaračkim stolom gubili... pri tome nikada nisu bili teroristi niti antisemiti, podjednako vole sve ... čak ni mrave ne gaze jer su i oni božija stvorenja - dodao je gadljivo i sa prezrenjem.
Dejv je ćutke posmatrao Ditriha Heflera slušajući kako se silno žesti na očiglednu nepokornost jednog naroda...
Hefler je otpio gutljaj čaja i nastavio ...
- Moram priznati da zaista nisam shvatio šta su to Srbi branili i zašto su se uvek vraćali na isti prostor oko Kosova ... znate, Kosovo je srpska svetinja, tu
su se uvek vodili najžešći srpski ratovi, najveće su udare trpeli baš na tom mestu ... moje kolege će se složiti da su srpski generali i vojskovođe bili najbolji
vojnici i stratezi... a motiv njihove odbrane i žrtve bio je »Za krst časni i slobodu zlatnu«...
Ne znam šta će današnji političari uraditi sa njima; ako poživim biće interesantno gledati... Dosad su se samo Evropljani kupali u srpskoj krvi, a sad ih i Amerikanci već deset godina pritiskaju raznim sankcijama ne bi li ih oslabili.
Ruke svojih vojnika još nisu okrvavili, to su prepustili svojim hrvatsko-muslimansko- albanskim slugama.
Rezultat više nego jadan: Srbi su postali svojevrsna američka noćna mora. Amerika je mislila da će Srbe preko noći naučiti
pameti... nisu se poučili evropskim iskustvom. Mi se borimo protiv njih već vekovima ... - zavrteo je glavom - taj narod je poput feniksa: uvek se diže iz krvavog pepela.
Moram dodati da u tom sukobu imam pomalo navijačke strasti ... prosto je iritirajuće da tako malobrojan narod, a ima ih tek toliko da ih možete staviti u
nekoliko većih prekookeanskih brodova i preseliti zauvek sa Balkana, uspeva da odoli svim svetskim osvajačima ...
Dejv je odložio praznu šoljicu od najfinijeg austrijskog porculana ... Naročito ga je zaintrigiralo šta su to Srbi toliko branili i od Austrougara i od Rusa i od Nemaca i Otomanskog Carstva, pa, evo sad i od Amerikanaca ...
- Profesore Hefler! ... Šta znate o Srbima?
- Znam da ih ne volim - bio je gotovo decidan. - Da nije bilo Srba svetski poredak bi bio danas mnogo drugačiji. Oni žive u predsoblju Evrope ... niti
Evropa zbog njih može u Aziju niti Amerika opet, zbog njih, može u Evropu ...
Oni su čuvari vrata četvorosobne kuće, pred tim vratima ceo svet je stalno zveckao oružjem i novcem ... ne reaguju ni na jedno ni na drugo.
Još nije pronađena tajna lozinka; bojim se da će i Amerikanci izgubiti strpljenje ... Šta god da se Srbima nudi oni to odbijaju ...
- A profil naroda? - upitao je Dejv ...
-Apsolutno su nepredvidljivi: nekada savršeno urade ono što tražite od njih, a onda, kako njihova poslovica kaže, „okrenu ćurak naopako" ...
Mnogo su krvarili zarad Evrope, i još se niko nije rasplakao nad srpskom sudbinom. Svet je nekako sa oduševljenjem prihvatio njihovu satanizaciju, a niko nije pomislio da se oni jednostavno brane.
Mislite da su se Srbi nasekirali što ih svet ne voli. Verujte, ni najmanje. Gotovo da i nisu pokušali da svet razuvere ...

Sve to što im se dešava Srbi smatraju za svojevrstan Antihristov napad na
pravoslavlje, i u toj borbi jedini saveznik im je Bog ... Pod takvim pritiscima kakve oni trpe, verujte mnogi bi ga se odrekli ... Čini se da su oni spremni da
otrpe do kraja. "
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
256.505
“Jedno od pitanja koje mi najcsce postavljaju glasi:Koji objektiv da kupim?naravno da bih odgovorio na to pitanje,moram i ja da postavim jedno vazno pitanje:Koliko je stabilan vas brak?to pitam jer ako je brak zaista stabilan i ako se zasniva na poverenju,paznji,saosecajnosti i zdravom strahu od vatrenog oruzja moguce je da ce opstati cak i ako se jedan od bracnih partnera opredeli za ozbiljno bavljenje fotografijom.u suprotnom ne odgovaram na pitanje jer ozbiljno bavljenje fotografijom zaista testira stabilnost braka.na primer,doci ce trenutak,zapamtite ove reci,kada cete morati da donesete odluku da li cete kupiti nov ,brz,f/2.8 objektiv ili ostati u braku.”

Scott Kelby Digitalna fotografija
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
101.841
Nikakav list ne visi za mene u šumi; ja neću podignuti nikakav kamen u planinama; ja neću naći nikakvih vrata ni u jednom gradu. Ali u gradu sebe samoga, na kontinentu svoje duše, ja ću naći onaj zaboravljeni jezik, izgubljeni svet, neka vrata na koja mogu ući, i muziku koja je čudna kao bilo koja što je ikad zazvučala.

Tomas Vulf - Pogledaj dom svoj, anđele
 

pesho

Veoma poznat
Poruka
10.005
Na uglu, gde je pre nekoliko minuta jednog jadnog nezaposlenog
čoveka nemilosrdno raskomadao elegantni automobil, masa se brzo
razišla, pošto su se svi uverili da se u ovom gradu sa osam miliona
stanovnika ne ostavlja razmrskano ljudsko telo jednostavno da leži
kao plen orlušinama i psima, ili za ispunjavanje profesionalne
dužnosti novinskim reporterima i fotografima. Ne. Nikada. Ta u
pitanju je jedna visokocivilizovana gradska uprava, koja sve čini da
napaćenim ljudima olakša život, da im ga učini ugodnim, a bolesne i
ranjene ponovo osposobi za rad.

Bruno Traven - Aslana Norval
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
101.841
Utorak, 2. avgust 1983. godine.

Jedna beleška o privremenosti

Moj je status uvek privremen. Bio sam privremeno bogat, privremeno siromašan, sad sam opet na putu da postanem privremeno bogat. Bio sam privremeno srećan i nesrećan, pametan i glup, zdrav i bolestan, bio sam privremeno u zatvoru i na slobodi. Privremeno sam u Engleskoj, biću privremeno u Jugoslaviji.

Takođe privremeno sam živ, jedino ću stalno biti mrtav.

Borislav Pekić - Život na ledu
 

vaya con dios

Zainteresovan član
Poruka
294
"Samo voljena žena sme da pita, zahteva, da prebacuje i kori. Da se nestašno igra i koketuje sa bolom.
Koketerija nevoljene žene je ružna groteska, njeni zahtevi su nasilje, prekori -plačno moljakanje. Onaj ko traži u ime svoje neuzvraćene ljubavi, prlja i sebe i tu ljubav, vukući je kroz blato poniženja"
Ženski rodoslov, LJ.Habjanović
 

pesho

Veoma poznat
Poruka
10.005
Želela je da se s njim upozna, da govori ruski – toliko joj se činio privlačan sa svojom
neotesanošću, turobnošću i niskim zavrnutim okovratnikom koji mu je iz nekog razloga
davao izgled muzičara – i bila je zadovoljna što je uopšte ne primećuje i ne traži izgovor
da s njom razgovara, kao što su činili svi ostali neoženjeni muškarci u hotelu. Nije bila
osobito lepa, pravilnim crtama njenog sitnog lica nešto je nedostajalo, kao da je priroda
izostavila ono poslednje, odlučujuće mućkanje koje bi je učinilo lepom – ostavljajući iste
crte, ali im podarujući neko neizrecivo značenje. Ali, imala je dvadeset pet godina, njena
moderno ukovrdžana kosa bila je uredna i divna, a imala je i jedan način okretanja glave
što je odavao nagoveštaj mogućeg sklada, obećanje stvarne lepote koje je u poslednjem
trenutku ostajalo neispunjeno.

Vladimir Nabokov - Luzinova odbrana
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
101.841
»Čovjek ne smije umjetnost shvatiti odviše doslovno.« Sjeti se što je njegov svak Philip Quarles rekao jedne večeri kad su razgovarali o poeziji. »Naročito kad se radi o ljubavi.«
»Čak ni onda kad je istinska?« upitao je Walter.
»Postoji mogućnost da bude suviše istinska. Nepatvorena, poput destilirane vode. Kad je istina samo istina, onda je neprirodna, ona je apstrakcija koja ne sliči
ničemu u stvarnom svijetu. U prirodi uvijek ima tako mnogo irelevantnih stvari izmiješanih s osnovnom istinom. To je razlog zašto umjetnost djeluje na čovjeka — upravo zato jer je nepatvorena sa svim tim irelevantnim pojedinostima stvarnog života. Prave orgije nisu nikad tako uzbudljive kao pornografske knjige. U nekom djelu Pierrea Louysa sve su djevojke mlade i njihov stas savršen; nema tamo štucanja ili neprijatnog zadaha iz usta, nema dosade ni umora, nema iznenadnih sjećanja na neplaćene račune ili poslovna pisma koja čekaju odgovor, da prekinu užitak. Umjetnost ti dojam, misao i osjećaj pruža sasvim čiste — kemijski čiste, mislim«, dodao je uz smijeh, »a ne moralno.«

Oldos Haksli - Kontrapunkt
 

Mika

dream catcher
Moderator
Poruka
11.573
"Prijeđe rukom preko čela i očiju, kao da želi razdrijeti koprenuk koja ih je zastirala.
- Bože moj - reče nervozno se smiješeći - neću ga moći pročitati. Moram se smiriti.
Nekoliko puta duboko uzdahnu i obrisa oči. Sad je bolje vidjela.
"Katerino", pisalo je na pergamenu, "nikad nisam bio vješt peru, ali prije no što
nestanem zauvijek, želio sam ti reći posljednji zbogom i zaželjeti ti sreću koju
zaslužuješ! Rekli su mi da si je već našla, i ova moja želja nema više vrijednosti.
Zar ja nisam mrtvac koji još diše, ali koji - jao! nije još prestao misliti? Mogu da ti
kažem da si odsada slobodna, i to mojom voljom."
Katerini presta srce kucati. Njeni prsti su gužvali pergamenu, ali ona nastavi čitanje.
Nastavak je bio još gori:
"Onaj kojeg si izabrala dat će ti sve ono što ti ja nisam mogao dati. On je vrijedan i
dostojan tebe. Bit ćeš bogata, poštovana, čašćena. Ali ja, Katerino, iako mrtav,
nisam još uspio ubiti ljubav u svom srcu i ne mogu više ostati u ovom kraju gdje
tebe više neće biti. Ono što se moglo prihvatiti dok si ti bila blizu, sada kad si
daleko, nije više moguće. Ne želim više crkavati kao štakor u rupi i polako se
raspadati u dnu ovog podruma. Želim umrijeti pod vedrim nebom i - sam! Fortuaat,
koji je sa mnom bio u neprekidnom dodiru, pomogao mi je pobjeći uz opasnost
svog života i usprkos mojoj izričitoj zabrani. On će biti moj posljednji prijatelj...
Sjećaš li se onog hodočasnika kojeg smo zajedno sreli? Mislim da se zvao Barnabe i
čujem ga još kako nam govori: "U teškim časovima koje ćete proživjeti sjetite se starog hodočasnika svetog Jakova!" Sjeti se Katerino! Na grobu apostola ponovo je
progledao... Ako Bog bude dao, i ja ću ozdraviti od ove proklete bolesti. Živjet ću
tada pod drugim imenom i svoj mač ću posvetiti svetom ocu u borbi protiv
nevjernika. No, ako milost ozdravljenja ne bude dana grešniku kao što sam ja, ja ću
ipak pronaći način da umrem kao čovjek. Ovdje se naši putovi zauvijek razilaze. Ti
ideš k sreći, a ja k svom udesu. Zbogom, Katerino, ljubljena moja!"
List ispade iz ukočenih ruku Katerine. Užasna bol i bijes miješala se u njezinu srcu."

Katerina- Juliette Benzoni
 

Nikita

Buduća legenda
Moderator
Poruka
43.508
"Ako dovoljno brzo trčiš, možda ćeš moći da pobegneš od svoje prošlosti i sećanja na sve što ti je bilo učinjeno, ali i od budućnosti, od neizbežne turobnosti koja sledi. Morala si da trčiš koliko si brže mogla sve dok ne dođeš do ivice između svetova, a ni onda nisi stala, pretrčala si tu granicu kao da je nije bilo, kao da je staklo vazduh, a vazduh staklo, vazduh koji se poput stakla razbijao oko tebe dok si padala. Vazduh koji te je sekao kao da je oštrica. Bilo je dobro pasti. Bilo je dobro ispasti iz života. Bilo je dobro."

Carobnica iz Firence, - Salman Ruzdi
 

Nikita

Buduća legenda
Moderator
Poruka
43.508
"Žene su se uvek žalile na muškarce", rekao je Birbal, "ali ispostavilo se da su svoje najdublje primedbe čuvale jedna za drugu, jer dok od muškarca očekuju da budu nestalni, izdajnici i slabići, svom polu sude po višim standardima, očekuju više od svog pola - lojalnost, razumevanje, poverljivost, ljubav - i bilo je očigledno da su sve odjednom shvatile da na ta očekivanja nije odgovoreno."

Carobnica iz Firence, - Salman Ruzdi
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
256.505
"MIRKO: Zaveži, deda! Mi moramo osvojiti svetsko tržište! Mi moramo imati veći profit od najvećih tvornica automobila! Smrt je jedini siguran i večiti posao! Sve može da izumre i da nestane, jedino će smrt večito biti živa i besmrtna! Iz godine u godinu, budućnost smrti je sve perspektivnija! Drugovi i drugarice...

AKSENTIJE: Bez drugarica. One su pokojne.

MIRKO: Ma nemoj da me prekidaš!

LAKI: Deda!

MILUTIN: Tata, udariću te.

BILI PITON: Dozovlite mu da rekne mudre reči.

AKSENTIJE: Duboko se izvinjavam.

MIRKO: Vi vidite, niste ćoravi, koliko ljudi gine u svetu, po raznim ratištima. Vi vidite koliko ljudi umire od raznih bolesti i od gladi! Mi se moramo probiti i sve te ljude uzeti pod svoje! Dosta je bilo sitnih poslova u Beogradu! Mi smo prevazišli ovaj grad i ovu zemlju! Mi smo sposobni da sahranimo ceo svet! Došao je pravi trenutak za veliki svetski posao!

PRISUTNI: Živeo!!!"

Dušan Kovačević "Maratonci trče poslednji krug"
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
101.841
Sidarta je već dugo živeo životom sveta, životom naslade, a da ipak nije istinski učestvovao u njemu. Ponovo su se u njemu probudila čula ugušivana onih žarkih godina provedenih kod šamana, okusio je izobilje, okusio je sladostrasna uživanja i moć, ali uprkos svemu u srcu je dugo i dalje ostao šaman i mudra Kamala je to jasno prozrela. Još uvek je njegovim životom upravljala sklonost i veština da razmišlja, da čeka i da posti, ovozemaljski ljudi - detinji ljudi - još uvek su mu bili tuđi, kao što je i on njima bio tuđ.

Herman Hese - Sidarta
 

Nikita

Buduća legenda
Moderator
Poruka
43.508
. Šta je to toliko čarobno kod prvog snega? Prilika da vidimo nešto još neokaljano, još neoskrnavljeno? Da uživamo u draži trenutka kada stiže novo godišnje doba, u divnom početku, pre nego što postane izgaženo i pokvareno? .....
... Marijam je ležala na sofi, ruku gurnutih između kolena, gledajući snežni vrtlog kako se izvija i kovitla s druge strane prozora. Setila se kako je Nana jednom rekla da je svaka pahulja uzdah jedne ranjene žene negde u svetu. Da svi uzdasi lete u nebo, skupljaju se u oblacima, a onda se lome u sićušne deliće koji tiho padaju dole na ljude...."

Hiljadu čudesnih sunaca - Haled Hoseini
 

Nikita

Buduća legenda
Moderator
Poruka
43.508
Te noći sam se zaljubio u glas. Samo u glas. Nisam hteo da cujem ništa vise. Digao sam se i otišao.
Bila je kao vrba. Kakva li ce biti u zimu, u mojim godinama? Još uvek je vidim, uvek ću je videti ocima Adama. One nespretne, duge noge, dok izlazi iz aviona, povijeno telo dok džara vatru, sa nama, u logoru, lakat savijen u mom pravcu dok pije vodu iz termosa.
Nekoliko meseci kasnije, prilikom jednog glupog izlaska u Kairu, igrala je sa mnom valcer. Iako pripita, imala je neosvojivo lice. Čak i sada verujem da se tada, tim izrazom lica, najvise otkrivala. Onda kada smo oboje bili pripiti, a ne ljubavnici.
Sve ove godine pokušavao sam da otkrijem šta je htela da mi kaže tim pogledom. Meni je to onda ličilo na prezir. Sada mislim da me je proučavala. Njenu čednost je iznenadilo nešto u meni. Ja sam se ponašao onako kako se obično ponašam u barovima, ali ovoga puta u pogrešnom društvu. Imao sam razne vrste ponašanja za razne ljude."

Engleski pacijent - Majkl Ondatje
 

Nikita

Buduća legenda
Moderator
Poruka
43.508
Nema malih boli. Nema malih boli pod ovim suncem. Ptica s trnom u grudima pokorava se nekom nepromenjenom zakonu; on je tera da se nabode na trn i da umre pevajuci. U trenutku kad joj trn prodre u grudi; ona nije svesna da joj on donosi smrt. Jednostavno peva i peva dok u njoj ima snage za poslednji pev. Mi, medjutim, kad zabijemo sebi trn u grudi, mi znamo. Razumemo. A ipak to cinimo. Ipak to cinimo..."


"Ptice umiru pevajuci"
Colleen McCullough
 

Nikita

Buduća legenda
Moderator
Poruka
43.508
Sedosmo u čamac, ona sede kraj mene na moje sedište i dodirnu me svojim kolenom. Ja je pogledah i ona mi na tren uzvrati pogled. Pričinila mi je prijatnost time što me je dodirnula kolenom, počeh da se osećam nagradjenim za taj gorki dan i radost mi se vraćala kada ona iznenada promeni položaj, okrete mi ledja i poèe da razgovara sa doktorom koji je sedeo kraj krme. Celih četvrt sata nisam postojao za nju. Onda uèinih nešto zbog čega se kajem i što još uvek nisam zaboravio. Njena cipela pade sa noge, ja je zgrabih i zavitlah u vodu daleko od čamca, od radosti što je blizu ili od potrebe da skrenem pažnju na sebe i podsetim je da postojim - ne znam. Sve se zbi tako brzo, nisam razmišljao, to mi je samo tako sinulo. Dame vrisnuše. A ja se ukočih od toga što sam učinio, ali kakva je korist bila od toga? Što je učinjeno, učinjeno je. Doktor mi priteče u pomoć, on uzviknu: Odveslajte! i usmeri čamac ka cipeli; u sledećem trenutku je veslač zgrabi upravo u trenutku kada se napunila vode i nestala ispod površine: čovek se skvasi visoko uz ruku. Onda odjeknu višeglasno ura sa oba čamca, jer je cipela bila spasena.


Knut Hamsun, mesto iz knjige PAN
 

Nikita

Buduća legenda
Moderator
Poruka
43.508
"Novost u mojem načinu života je sljedeća: sva pitanja ostaviti neriješena. Dakle, ne zatvoriti mišljenje, nego upravo otvoriti sva vrata. Ne svezati u čvor, nego rasplesti sve čvorove. Pitanja ne riješiti, nego ih naći što više i što opasnija i, po mogućnosti, najoštrije ih postaviti. Ne zatvoriti se prema rješenjima djelatnosti duha, nego otvaranjem svih prozora i vrata pustiti duhu slobodan ulaz i osigurati propuh. Nikakav čvrsti odgovor i tvrdnja.Nikava čvrsta pogodba i ustanovljenost. Nikakvo načelo. Nikakvo uvjerenje. Neka dođe zrak i neka me prožme, i neka peče sunca. Jedini način da sazrim. Rješenja, ako su dobra, uvijek me ushićuju. Ali neka nitko od mene ne traži da i ja riješim nešto. Ništa mi nije tako daleko kao to da stvorim sustav. I ništa me više ne zabavlja nego tzv. pogled na svijet. Potrebno mi je da svakoga trenutka slobodno raspolažem sobom i da zadržavam sebi pravo da radim što hoću. Paradoks. Paradoks je pokušaj da se bude istinitiji od istinitog. Paradoks je apsurd. Ali ja se sjajno osjećam u tom paradoksu. Jer me apsurd stalna otvoronost za mogućnost čuda. Čudo je zgusnuta zbilja. Čak nije ni ozbiljenje. Više od toga - ispunjenje. Time što sva vrata i sve prozore ostavljam otvorenima dan i noć, sebe činim dostupnim generirajućoj moći duha. Pustite unutra sunce. Alles stehet im Wunder. Duša je dijete Deset tisućokožne Vatre, deset se tisuća koža mora oljuštiti da bi bilo ono samo, da posve sazri, da se ozbilji i da mu tijelo bude kao u Henoka - živa vatra i svjetlost. Jer tijelo je zgusnuti duh."

Béla Hamvas - "Jasmin i maslina
 

vaya con dios

Zainteresovan član
Poruka
294
''Želja je kao vetar, premešta prašinu s jednog mesta na drugo, zamračuje njome ponekad ceo vidik, ali na kraju stišava se i ostavlja staru i večnu sliku sveta iza sebe...Delo koje se rađa iz želje, čovekove želje, ili ne doživi ostvarenje ili nije trajno... Trajna dela na zemlji ostvaruju se božjom voljom, a čovek je samo njeno slepo i pokorno oruđe.''

I.Andrić, Na Drini ćuprija
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.