Quantcast

ODLOMCI KNJIGA koje volimo

Nina

Starosedelac
Supermoderator
Poruka
196.079
"Ako dovoljno brzo trčiš, možda ćeš moći da pobegneš od svoje prošlosti i sećanja na sve što ti je bilo učinjeno, ali i od budućnosti, od neizbežne turobnosti koja sledi. Morala si da trčiš koliko si brže mogla sve dok ne dođeš do ivice između svetova, a ni onda nisi stala, pretrčala si tu granicu kao da je nije bilo, kao da je staklo vazduh, a vazduh staklo, vazduh koji se poput stakla razbijao oko tebe dok si padala. Vazduh koji te je sekao kao da je oštrica. Bilo je dobro pasti. Bilo je dobro ispasti iz života. Bilo je dobro."

Salman Ruždi "Čarobnica iz Firence"
 

Songweaver

Zainteresovan član
Poruka
138
" Zato moraš uvek da imaš na umu da je jedan put samo jedan put; ako osećaš da ne bi trebalo njim da pođeš, onda nipošto ne smeš ostati na tom putu. Da bi ti stvari bile tako jasne, moraš disciplinovano živeti. Samo tada ćeš znati da je bilo koji put samo put, i nema uvrede ni za tebe ni za druge ako ga napustiš, pod uslovom da ti to tvoje srce nalaže. Ali na tvoju odluku da istraješ na jednom putu ili da ga napustiš ne sme da utiče strah ni ambicija. Upozoravam te. Razmotri svaki put dobro i razumno. Isprobaj ga koliko god puta misliš da treba. Onda postavi sebi, ali samo sebi, jedno pitanje. To pitanje je ono koje postavlja samo veoma star čovek. Moj dobrotvor mi je jednom o tome govorio kad sam bio mlad, ali moja krv bila je tada suviše jaka da bih to razumeo. A sad razumem. Reći ću ti koje je to pitanje: ima li taj put srca? Svi su putevi isti: nikud ne vode.To su putevi koji te vode kroz šumu ili u šumu. Mogu reći da sam u životu prošao duge, duge pute, ali nigde nisam stigao. Pitanje mog dobrotvora sad ima smisla. Ima li ovaj put srca? Ako ga ima, to je dobar put: ako ga nema, ne valja. Ni jedan ni ni drugi put nikuda ne vode, ali jedan ima srca, a drugi nema. Na jednom je putovanje radosno, dok god se njemu krećeš, dok god si s njim sjedinjen. Drugi put će te naterati da proklinješ svoj život. Jedan ti daje snagu, drugi ti je oduzima. "

Carlos Castaneda - Ucenje Don Huana
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
44.130
Uopšte govoreći, ima dva tipa pijanica. Jedan koji svi znamo, glup, bez fantazije, čiji su mozak crvi već potpuno izgrizli, koji korača široko
raskrečenim, nesigurnim nogama, pada često u jarak i na vrhuncu svoje ekstaze vidi plave miševe i ružičaste slonove. To je tip na čiji se račun
zbijaju šale u humorističkim listovima.
Drugi tip pijanice ima mašte i vizije. Čak i kad je potpuno pijan, ide uspravno i prirodno, nikad se ne tetura i ne pada, i uvek zna gde je i šta
radi. Nije pijano njegovo teto, nego mozak. On može da bude neobično duhovit i da se ističe dobrim drugarstvom. Ili može da vidi intelektualne
utvare i sablasti, koje su kosmičke i logične i koje dobijaju oblik silogizama. I baš kad se nalazi u takvom stanju, on skida ljuske s najzdravijih iluzija
života i ozbiljno ispituje gvozdenu ogrlicu nužde kojom je okovana njegova duša. To je čas najveće moći Džona Barlikorna.
Svakom je čoveku lako da se skotrlja u jarak. Ali je strahovito iskušenje za čoveka da stoji čvrsto i uspravno na svojim dvema nogama i da zaključi
kako na celom svetu postoji za njega samo jedna sloboda, a to je da može unapred izabrati dan svoje smrti. Za toga čoveka nastupio, je čas Bele
logike (o tome će se kasnije više govoriti), kada on shvati da može poznavati samo zakone stvari – a nikad značenje stvari. To je njegov opasan čas.
Njegove su noge stupile na stazu koja vodi pravo u grob. Njemu je sve jasno. Sve te varljive težnje za besmrtnošću samo su užasavanja duša obuzetih
strahom od smrti i prokletih trostruko prokletim darom mašte. One nemaju instinkta za smrt. Njima nedostaje volja da umru kada dođe vreme da se umire.
One zavaravaju sebe verovanjem da će nadmudriti smrt i osvojiti budućnost, prepuštajući druga stvorenja tami groba ili razornim vatrama krematorijuma.
Ali on, taj čovek, u času svoje Bele logike zna da one varaju i nadmudruju same sebe. Kraj je isti za sve. Nema ničega novog pod suncem, pa čak ni te
tričarije za kojom čeznu slabe duše – besmrtnosti. Ali on zna, on to zna stojeći uspravno i čvrsto na svoje dve noge. On se sastoji od mesa, vina i duhovi-
tosti, od sunčanih atoma i zemaljskog praha, taj osetljivi mehanizam načinjen da se kreće izvesno vreme, da ga popravljaju lekari duše i lekari tela, da bi
na kraju bio bačen u otpatke.

Džek London - Kralj alkohol
 

Fej*

Iskusan
Poruka
6.196
Robert Musil, Čovek bez osobina II ( odlomak. početak )

Kada je Ulrich predveče istoga dana stigao u ...* i izašao iz stanične zgrade, pred njim se prostirao široki plitki trg koji je na obe strane ulivao u ulice, delujući na njegovo sećanje gotovo bolno, što je svojstveno pejsažu koji smo često gledali, a onda ga zaboravili.
“Uveravam vas da se dohodak smanjio za dvadesetposto, a život je za dvadeset posto poskupeo: ukupno je to četrdeset posto!” “A ja vas uveravam da šestodnevno takmičenje povezuje narode!” Ti su mu glasovi dolazili iz uva ; glasovi iz kupea u vozu. Onda je čuo posve razgovetne reči: “Uprkos svemu opera je meni iznad svega!” “To vam dođe kao neki sport?” “Ne, to mi je strast.” - Nagnuo je glavu kao da pokušava istresti vodu iz uva. Voz je bio pun, a put dugačak; kapljice razgovora, koje su tokom vožnje prodrle u njega, izbijale su natrag. Usred radosti i žurbe dolaska, koje su kao iz cevi kroz ulaz u stanicu ulivale u smirenost trga, Ulrich je pričekao da se pretvore u kapljice, pa je sada stajao u usisnoj komori tišine, nastale nakon galame. Istovremeno s nemirom sluha izazvanim na taj način, primetio je neobično spokojstvo. Sve vidljivo bilo je jače izraženo nego inače, a kada bi pogledao preko trga, na drugoj su strani na večernjem svetlu, u bledom odsjaju stakla, najobičniji prozorski krstevi bili tako crni kao da su krstevi na Golgoti. I ono što se kretalo odvajalo se od mira ulice na način neuobičajen za velike gradove. I ono u pokretu i ono zaustavljeno ovde je očito imalo prostora da proširi svoju važnost. To je utvrdio s određenom znatiželjom ponovnog viđenja, promatrajući veliki provincijski grad, gde je proveo kraće, ali ne baš ugodne delove života. U njegovom je biću, što je dobro znao, bilo nečega lišenog domovine i kolonijalnoga: vrlo staru jezgru nemačkog građanstva, koje je pre više vekova dospelo na slavensku zemlju, zamelo je vreme, tako da osim nekoliko crkava i prezimena gotovo ništa više na nju nije podsećalo, a ni od starog jedišta pokrajinskog plemstva, koje je ovaj grad kasnije prepustio drugima, osim sačuvane lepe palate nije više bilo gotovo ničega. No preko te prošlosti nataložili su se u doba apsolutizma debeli slojevi carske uprave sa središnjim službama pokrajine, visokim školama, kasarnama, sudovima, zatvorima, biskupijom, plesnom dvoranom, pozorištem, svim pripadnim ljudima, trgovcima i obrtnicima koje su povukli za sobom, tako da se na kraju tome priključio još i pogon pridošlih preduzetnika, čije su tvornice jedna do druge ispunjavale predgrađa i na sudbinu toga dela zemlje tokom poslednjih razdoblja uticale jače od svega ostaloga. Taj je grad imao istoriju, imao je i lice, no na njemu oči nisu odgovarale ustima, ili brada kosi. Sve je to bilo prekriveno tragovima vrlo burnog, no iznutra praznog života. Moguće je da je takvo stanje pod posebnim ličnim okolnostima omogučavalo vrlo neobične situacije.

Jednom rečju, koja isto tako nije neupitna: Ulrich je osećao nešto “duševno nematerijalno”, u čemu se čovek gubio toliko da je razvijao sklonost raspojasanim umišljajima. Nosio je neobični očev telegram u džepu, a znao ga je napamet: “Primi do znanja da sam preminuo”, glasila je poruka koju mu je stari gospodin ostavio -ili bi - valjalo reći preneo? Rešenje je stajalo ispod nje u obliku potpisa “tvoj otac”. Njegova ekscelencija visoki dvorski savetnik u takvim se trenucima nikada nije šalio: naopaka struktura obavesti zbog toga je bila i prokleto logična jer on je bio taj koji je obaveštavao sina dok je očekujući kraj zapisivao te reči ili ih nekome diktirao, određujući učinak tako nastalog dokumenta u trenutku nakon svoga poslednjeg udisaja; činjenice se možda i nisu mogle tačnije iskazati, no iz tog postupka, gde je sadašnjost pokušavala zavladati budućnošću koju više neće doživeti, dopirao je neugodan mrtvački zadah gnevno raspadnute volje!

Zbog tog pristupa, koji ga je zbog neke povezanosti podsećao i na upravo brižno neujednačen ukus malih gradova, Ulrich je, ne bez zabrinutosti, pomislio i na sestru, udanu u provinciji, s kojom se trebao susresti za nekoliko minuta. Već je tokom puta mislio na nju, jer o njoj baš i nije mnogo znao. S vremena na vreme u očevim bi pismima uredno pristigle i porodične novosti, kao na primer: “Tvoja sestra Agathe se udala”, čemu su bili pridruženi dodatni podaci jer Ulrich u to doba nije mogao doći kući. I negde godinu dana posle već je dobio posmrtnicu mladog supruga; a tri godine nakon toga, ako se nevara, pristigla je sledeća obavest: “Na moje zadovoljstvo, tvoja se sestra Agathe odlučila ponovno udati.” Na tome je drugom venčanju pre pet godina bio i video je na nekoliko dana. No sećao se samo da su ti dani bili poput golemog vrtuljka od beline, koji nikako nije hteo stati. Supruga se sećao, i nije mu se sviđao. Agathi mora da su tada bile dvadeset dve godine, jer je njemu bilo dvadeset sedam i upravo je stekao doktorat; njegova je sestra dakle sada imala dvadeset sedam godina, a on je od toga doba nije ni vidieo, a ni s njom izmenio makar jedno pismo. Sećao se samo da je otac posle često pisao:“»čini se da u braku tvoje sestre, eto, žali bože, nije sve baš onako kako bi moglo biti, iako je njezin suprug sjajan čovek.” Kazao je i ovo: “Jako se radujem poslednjim uspesima supruga tvoje sestre Agathe.” Tako je nekako to, u svakom slučaju, stajalo u pismima, kojima, nažalost, nikada nije poklanjao pažnju; no jednom, toga seUlrich sećao vrlo tačno, jednom je uz prekornu napomenu zbog toga što sestra nema dece bila izražena nada da se bez obzira na to u braku oseća dobro, iako joj njezina narav nikada ne bi dopustila da to prizna. - “..ko zna kako izgleda?” pomislio je. Posebnostima staroga gospodina, koji ih je tako brižno obaveštavao jedno o drugome, pripadalo je i to što ih je oboje, još u vrlo ranim godinama, odmah nakon majčine smrti, udaljio iz kuće:podizani su u odvojenim ustanovama, a Ulrich, koji nije bio uzoran, često se nije smieo vraćati kući preko praznika, tako da sestru ustvari pravo nije vidio još od detinjstva, s iznimkom dužeg vremena provedenog zajedno dok je Agathi bilo deset godina, kada su se međutim jako voleli.

Ulrichu se učinilo prirodnim da se pod tim uslovima ne dopisuju. Šta bi zapravo jedno drugome i pisali?! Kada se Agathe udala prvi put, bio je, kako se uspieo setiti, poručnik, i ležao je u bolnici s ranom zadobijenom u dvoboju: o Bože, kakav je magarac bio! Zapravo, koliko čak različitih magaraca! Naime utvrdio je da sećanje s ranom iz poručničkog doba uopšte ovamo ne pripada: tada je već gotovo bio inženjer i imao je “važnijeg posla”, koji ga je sprečio da prisustvuje porodičnoj proslavi! O sestri su kasnije govorili da je prvoga muža jako volela; nije se više sećao ko mu je to rekao, ali šta zapravo znači “jako volela”?! To se tako kaže. Ponovno se udala, a drugog supruga Ulrich nije mogao podneti: jedino je to bilo izvesno! Ne samo da ga nije voleo na osnovu ličnog utiska nego ga nije volieo ni nakon što je pročitao nekoliko njegovih knjiga i moguće je da gubitak sestre iz sećanja i nije bio posve nenameran. Nije lepo postupio; no morao je sebi priznati da je se čak ni prošle godine, kada je mislio na toliko toga, nije setio ni jedan jedini put, pa čak ni kada je primio obaviest o očevoj smrti. Na stanici je starca koji je došao po njega upitao je li sestrin muž već stigao, a kada je doznao da se profesora Hagauera očekuje tek za sahranu, to ga je obradovalo. Iako je dotada bilo tek dan ili dva vremena, to mu se učinilo poput zatočeništva neograničena trajanja, koje će provesti sa sestrom, kao da su najbliži na svetu. Bilo bi verovatno uzaludno da se upitao u kakvoj je to vezi; verovatno je misao “nepoznata sestra” bila jedna od onih prostranih apstrakcija u koju se mogu smestiti brojni osećaji, neudomljeni nigde drugo.

..... Morali su se oko zida vratiti do prednjeg ulaza, tamo gde su bila kola. Tek tada, u trenutku kada je pred sobom video zatvoreno pročelje kuće, Ulrichu je palo na pamet da ga sestra nije dočekala na stanici. Poslužitelj mu je objasnio da milostiva gospođa ima migrenu, pa se posle ručka povukla, naloživši da je probude kada stigne gospodin doktor. Ima li mu sestra češće migrene, nastavio je ispitivati Ulrich, i odmah požalio zbog te nespretnosti, koja je pred starim poverenikom očeve kuće obelodanila njegovu otuđenost i dotakla porodične odnose o kojima bi bolje bilo ćutati. “Milostiva mi je gospođa naložila da za pola sata poslužim Ëčaj”, odgovorio je starac pokazujući dobar odgoj, s uljudno slepim licem poslužitelja koji uverava da ne razume ništa što nadilazi njegove zadatke.

Ulrich je nehotice pogledao gore prema prozorima, pretpostavivši da bi Agathe mogla stajati iza njih, nadzirući njegov dolazak. Je li ugodna, pitao se, i s nelagodom ustanovio da mu boravak neće biti lep ako mu se ona ne svidi. No to što nije došla ni na stanicu ni do ulaza u kuću budilo mu je poverenje; u tom postupku ogledala se srodnost osećaja jer, pošteno rečeno, jednako neutemeljeno bilo bi da mu pohrli u susret, kao da se i on sam, tek što je stigao, želi sjuriti do očeva kovčega. Porčio je da će biti spreman za pola sata i malo se prihvatio doterivanja. Soba u kojoj je odseo bila je na drugom spratu središnjeg dela graševine, nalik na mansardu. Nekada je bila njegova dečija soba, a sada je bila čudnovato dopunjena s nekoliko očito samo nabacanih komada nameštaja i predmeta, koji su pripadali svetu udobnosti odraslih. “Verovatno se to ne može drukčije urediti dok je pokojnik još u kući”, pomislio je Ulrich smestivši se, ne bez poteškoća, na ruševinama detinjstva, no i s izvesnim osećajem ugode koji se iz tog poda uzdizao poput magle. Hteo se presvući, a pritom mu je palo na pamet da bi mogao obući kućnu odeću nalik na pidžamu, koja mu je dopala u ruke prigodom raspakivanja stvari. “Trebala me barem u stanju doći odmah pozdraviti!” pomislio je. U bezbrižnom izboru toga komada odeće bilo je sadržano malo prekora, iako se očuvao osećaj da sestra verovatno ima neki razlog za takvo ponašanje, koji bi se njemu mogao dopasti, pa je to presvlačenju dalo nešto od uljudnosti sadržane u neopterećenom izrazu poverenja. Obukao je široku meku pidžamu, gotovo poput Pierrtove odeće, s uzorkom od sivo-crnih kvadrata, vezanu na rukama i nogama, a takođe i u sredini; voleo ju je zato što je bila udobna, što mu je nakon probdevene noći i dugog putovanja bilo ugodno dok je silazio stepeništem. No kada je ušao u sobu gde ga je čekala sestra, veoma se začudio svom izboru, jer se zahvaljujući tajnoj igri slučaja našao nasuprot velikom plavokosom Pierrotom odevenim u bledo-sive i crveno-smeđe pruge i kocke, koji je na prvi pogled jako nalikovao na njega.

“Nisam znala da smo blizanci!” rekla je Agathe, a lice joj je radosno sinulo.
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
44.130
Druga noć je samo ponavljanje prve: opet sediš sam u zamračenoj sobi, s bocom viskija koju ovoga puta ispijaš do dna, i dalje nema suza, nema suvislih misli, niti nakane da završiš sa svim i odeš na spavanje. Posle mnogo sati, iscrpljenost te konačno savlada i, kad legneš u krevet u pola pet, zora već počinje da sviće i ptice počinju da pevaju. Namera ti je da spavaš koliko god budeš mogao, deset ili dvanaest sati ako uspeš, jer znaš da je zaborav sada jedini lek, ali nešto posle osam sati, pošto si odspavao neka dva i po sata, i to onako kako samo pijani spavaju - profondamente, stupidamente - zazvoni telefon. Da se telefon nalazio na drugom kraju sobe, sumnjaš da bi ga uopšte čuo, ali on je na noćnom stočiću, tačno pored tvog jastuka, na trideset centimetara od tvog desnog uha, i pošto je zazvonio nekoliko puta (koliko, nikada nećeš znati), tvoje se oči nevoljno otvaraju. Tokom tih prvih sekundi polusvesti, shvatiš da se nikad ti životu nisi gore osećao, da tvoje telo nije više ono koje si nazivao svojim, da je ovo novo i strano fizičko biće primilo udarce stotinu drvenih maljeva, da su ga konji razvlačili stotinama kilometara po kamenitom putu punom stena i kaktusa, i da je pretvoreno u gomilu prašine pošto ga je pregazio valjak od sto tona. Krvotok ti je toliko zasićen alkoholom da ga osećaš kako isparava kroz pore na koži, da čitava soba smrdi na loš zadah i viski - smrdljiv, ošamućujući, odvratan. Ako sada nešto želiš, ako imaš pravo na jednu želju, i po cenu odricanja od deset godina života, jeste da zatvoriš oči i ponovo zaspiš. Ipak, iz razloga koje nikad nećeš razumeti (moć navike? osećaj dužnosti? ubeđenost u to da je poziv od tvoje žene?), okrećeš se, pružaš ruku i dižeš slušalicu. Na vezi je rođaka s očeve strane, deset godina starija od tebe, svadljiva, naporna žena koja svima drži pridike, poslednja osoba na svetu s kojom želiš da razgovaraš, ali sad, kad si već podigao slušalicu, teško da možeš da prekineš vezu jer ona priča i priča i priča, gotovo da ne zastaje da ti da priliku da i ti nešto kažeš, da se ubaciš i prekineš razgovor. Kako je uopšte moguće, pitaš se, da neko brblja tom brzinom kao ona? Skoro kao da je vežbala da ne diše dok govori, da izbacuje čitave pasuse u jednom neprekinutom dahu, da je trenirala za duge nalete logoreje bez interpunkcije i bez potrebe da zastane da povremeno uzme vazduh. Pluća su joj sigurno ogromna, razmišljaš ti, najveća pluća na svetu, a takva upornost, takva zagriženost da se uvek ima poslednja reč na svaku temu.

Pol Oster - Zimski dnevnik
 

Songweaver

Zainteresovan član
Poruka
138
Jedna od onih knjiga za sva vremena, prevazilazi granice vremena.

"" Beli Ocnjak je nalazio sam sebe. Uprkos zrelom uzrastu i divljoj krutosti kalupa koji ga je oblikovao, njegova priroda je dozivela razvitak. U njemu su se razvijala nepoznata osecanja i novi porivi. Menjao se i zakon njegovog ponasanja. On je ranije voleo udobnost i prestanak bola, pa je prema tome podesavao svoje ponasanje. Sada je bilo drugacije. Zbog novih osecanja koja su ga obuzimala, on je cesto birao neudobnost i bol za ljubav svoga boga. Tako je zorom, umesto da skita da bi stogod nasao, ili da lezi u zaklonjenom skrovistu, satima cekao na neudobnom tremu da vidi gospodarevo lice. A nocu, kad bi se gospodar vracao kuci, Beli Ocnjak je napustao topli lezaj, koji je bio izdubio u snegu, da bi cuo prijateljsko pucketanje prstima i reci pozdrava. Odrekao bi se cak i mesa da bude uz svoga boga ili da sme sa njim poci u grad.
Naklonost je zamenula ljubav. A ljubav je bila sonda koja je doprla do dubine u koju nista drugo nije dopiralo. A iz te dubine se, kao odgovor, javlja nova stvar – ljubav.
Uzvracao je ono sto mu je bilo pruzeno. Ovo zaista bese bog, voljeni bog toplote i svetlosti, u cijem svetlu je priroda Belog Ocnjaka pocela da se razvija kao sto se cvet siri na suncu.
Beli Ocnjak nije to pokazivao. Bio je suvise pribran i cvrsto ustaljen u svojoj samoci. Predugo je ziveo povuceno, izdvojeno i tmurno. Nikada u zivotu nije zalajao i sada nije mogao da gospodara pozdravlja lajanjem kad ga ugleda. U izrazavanju svoje ljubavi nije nikada bio nametljiv, nije preterivao, niti pudovao. Nikada ne bi trcao u susret gospodaru. Cekao bi ga na izvesnom rastojanju, ali je uvek cekao, uvek je bio tu. Ljubav prema gospodaru izrazavao je samo pogledom svojih ociju, kojima je pratio svaki pogled svoga coveka. ""

Beli Ocnjak - Dzek London (White Fang - Jack London)
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
44.130
Osmotrimo đavolska sredstva razaranja! Njih su izmislila potpuno nevina gospoda, razumni i uvaženi građani koji su sve ono što i sami želimo da budemo. I kad čitava stvar ode u vazduh i otvori se neopisivi pakao razaranja izgleda kao da za to niko nije odgovoran. Dešava se jednostavno, a ipak je sve to čovekovo delo. Ali pošto se svako u to slepo uveri da on nije ništa drugo do skromno i nevažno biće koje smerno izvršava svoje obaveze te zaslužuje skroman životni opstanak, niko ne primećuje da je ova posve racionalno organizovana masa koja sebe naziva državom ili nacijom gonjena od jedne nelične, nevidljive ali delatne sile koja se od nikog i ničime ne može sprečiti. Ova strahovita sila se uglavnom objašnjava kao strah od susedne nacije za koju se misli da je opse-dnuta zlim đavolom. Pošto niko nije u stanju da spozna gde i koliko je opsednut i nesvestan sopstveno stanje se jednostavno projicira na suseda i na taj način ostvari sveta dužnost, najvažniji kanoni i zarazni gas. Ono što je pri tom najgore jeste da je sasvim u pravu. Susedima se vlada pomoću nekontrolisanog i nekontroljivog straha, baš kakav je on i sam. Dobro je poznata činjenica da su u ludnicama pacijenti koji boluju od straha, daleko opasniji kao takvi gonjeni gnevom i mržnjom. Psihologija rata je ovo stanje jasno istakla: sve što sopstvena nacija čini je dobro, sve što druge čine, rđavo je. Tada je na subjektu zadatak da svu onu prostotu đavolje stvari koje se pripisuju drugom i koje dovode do nesuglasica, prebaci na sopstveni račun. Najiritirajuće u ovoj proceduri jeste ube-đenje da, s jedne strane, ako se ljudi tako ponašaju život postaje snošljiviji i, s druge, osećanje najžešćeg otpora da se ovaj princip primeni i na sebi samome - bar u stvarnosti. Ako to drugi učini ništa bolje se ne bi moglo poželeti; ali ako to sam učini onda je to nepoželjno. Neurotično se ustvari kroz neurozu primorava da ostvari ovaj napredak, ali normalno ne, zato ono doživljava svoju psihičku smetnju, socijalno i politički, u formi masovno psihološkog ispoljavanja na primer ratova i revolucija. Realna egzistencija jednog neprijatelja kome se može natovariti ovo zlo predstavlja nepredvidljivu povlasticu savesti: bar se otvoreno može reći ko je đavo, to jest, da je posve jasno da se razlog zle kobi nalazi spolja a ne u sopstvenom stavu.

Karl Gustav Jung - O smislu i besmislu
 

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.628
Једна Францускиња се поздравила са њим (с Рудолфом Штајнером) рекавши му ''Au revoir''. Он је иза ње отресао шаку. После два месеца је умрла.
:hahaha:
Франц Кафка: Дневници
 

Fej*

Iskusan
Poruka
6.196
"Veza s nevidljivim se izgubila. U novim getima reči rađaju se stare utopije i opet "revolucija u snu" (Tibor Hajaš). Niko neka ne vodi u utopiju, neka ide kud ga oči vode. Teokratija počinje tamo kada svako zna ko je. Vladavina moje slobodne volje jeste u neprekidnom samoobaveštavanju o mojim predrasudama, žudnjama, bolestima.
U život se ne može skriti neposlušnost. Kasno je pitanje: "Kako teče svet?" Treba da poludi da bi na koncu shvatio: I see to fill that. Vidim to potpuno. Kordelija ne kaže ništa. Malo njih osećaju blagost i pomoć ljubavi.
Vrativši se sa Kolime Šalamov kaže da na dušu humanističkih pisaca 19. veka pada težak greh. U 20. veku se pod njihovom zastavom izlila krv greha. Svi teroristi su bili tolstojevci i vegetarijanci, svi fanatici učenici ruskih humanista. Šalamov ne daje oproštaj za ovaj greh.
Tolstoj kaže da je Šekspir krivac, a optužnica za to je upravo analiza Kralja Lira. Po Tolstoju, umetnost se sa Šekspirom sve više udaljavala od svog istinskog cilja, jer je ona kao važna radnja smatrana gotovo jednakom sa službom Božijom. Umesto religiozne materije mašila se svetovnih ciljeva, kako bi zadovoljila želje masa ili vlasti. Ni Tolstoj ne daje oproštaj.
Šekspir kroz Prospera kaže da mu je cilj bilo dopadanje. Ali već zna da je duh propao. Njegovo očajanje neka olakša sveta molitva koja je prinuda milosti: "I meni oprostite."
Jesen je vreme opraštanja. Oni koji slede nisu odgovorni za one koje slede. Svako odgovara za sebe.
Ako bi neko pošao za mnom, najpre neka se okrene nazad, i neka ide kuda ga oči vode.

Lajos Kesegi - Esejisticka srca
 

-Jelena-

Iskusan
Poruka
6.427
Posle Ljubavi
Posle ljubavi ostaju telefonski brojevi koji blede... Posle ljubavi ostaju čaše sa ugraviranim monogramima ukradena po boljim hotelima... Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino naliva u dve čaše i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje sto u kafani i začudjen pogled konobara što nas vidi sa drugima. Posle ljubavi ostaje na usnama metalni ukus promašenosti i adrese pozajmljenih soba od 4 do 6. Posle ljubavi ostaje rečenica - dobro izgledaš ništa se nisi promenila, javi se ponekad imaš još moj broj. Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali. Posle ljubavi, ostaju melodije sa radija koje lagano izlaze iz mode, ostaju tajni znaci, ljubavne šifre, ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada doći, spuštena slušalica kada se javi nečiji tudji glas, hiljadu i jedna laž. Posle ljubavi ostaje rečenica: "Ja ću prva u kupatilo" i odgovor: "Zar nećemo zajedno?" "Ovaj put ne". Posle ljubavi ostaju saučesnici, čuvari tajne koja nije više tajna, ostaje laka uznemirenost kada u prolazu udahnemo poznati parfem na nepoznatoj ženi. Posle ljubavi ostaju nepotpisane razglednice Venecije i Amsterdama, prepune pepeljare, prazno srce, navika da se pale dve cigarete istovremeno, fotografije snimljene u prolazu, zagubljene ukosnice, taksisti koji nas nisu voleli i cvećarke koje jesu. Posle ljubavi ostaje povredjena sujeta. Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene. Posle ljubavi ne ostaje ništa.
Momo Kapor
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
44.130
Jedna neobična ali jednostavna tajna mudrosti svih epoha uči nas da i najmanji čin altruizma, svaka ljubaznost i davanje obogaćuju, a da svaki napor da se osvoje bogatstvo i moć slabi i osiromašuje. To su znali i o tome nas učili Indijci, grčki filozofi i Hrist, i posle njih hiljade mudraca i pesnika čija su dela preživljavala epohe u kojima su živeli, dok su kraljevstva i kraljevi njihovog doba nestali i zaboravljeni. Možete da se složite s Hristom ili s Platonom, sa Šilerom ili Spinozom: svuda vrhovna mudrost uči nas da nisu ni moć ni bogatstvo ono što nas čini srećnim već samo ljubav. Svaki altruizam, svako odricanje u ime ljubavi, svako saosećanje, svako davanje sebe izgleda kao gubljenje vremena, kao lišavanje, ali nije: to je obogaćivanje i uzdizanje i jedini put koji vodi napred.

Herman Hese - Umetnost dokolice
 

Nina

Starosedelac
Supermoderator
Poruka
196.079
"Iako me je fudbal interesovao, ja se nisam mnogo upuštao u diskusije, uglavnom sam ćutao i slušao koliko sam imao strpljenja, dok najzad nije sve to počelo da me nervira. O politici da ne govorim. Nisam mogao da shvatim da nešto može toliko da okupira ljudsku pažnju, da bude toliko važno u nečijem životu. Ipak, s vremenom, nešto treće je sve više postajalo predmet razgovora, bio je to asteroid, zapravo teorija katastrofe, pretnja od udara asteroida u Zemlju. Eto, na našu sreću ili nesreću, postojao je taj svemir koji je bio surova uteha za sve ljudske gluposti. Pretnju od atomske bombe, zapravo, strepnju od atomske bombe, te tehnološke starudije, koja je presduno obeležila moje detinjstvo, zamenila je pretnja, tj. strepnja od asteroida. Možda je to bila najava kraja rata na Zemlji i početak ujedinjenja zemaljskih neprijatelja protiv zajedničkog neprijatelja iz svemira. Uostalom, taj asteroid je mogao biti i neka stravična bomba, poslata sa neke nama nepoznate planete, bomba koja bi definitivno uništila ljudsku rasu i ovaj rajski vrt u kome smo živeli. Možda nam je tako sam Bog pretio zbog svih opačina koje su činjene i koje se i dalje čine u stalnom ratu izmedju ljudi."

Slobodan Tišma "Bernardijeva soba"
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
44.130
Sve što dovodi do bezumlja i muči, sve što pokreće talog sa dna stvari, sva istina sa pakošću u sebi, sve što kida mišice i zgrudvava mozak, sve što je lukavo satansko u životu i u misli – sve zlo, za mahnitoga Ahaba, bilo je vidljivo oličeno i postalo praktično napadljivo u Mobi Diku. On je gomilao na kitovu belu grbu zbir sveg opšteg besa i mržnje koje je njegova celokupna rasa osećala od Adama do danas, a onda, kao da su mu grudi stupa, on je tucao u njima koru svog vrelog srca.

Herman Melvil - Mobi Dik
 

Fej*

Iskusan
Poruka
6.196
Ne postoje lepote detinjstva, postoje naše fantazije o tome, postoje retuširane slike starozavetnih bogova u sećanju, koje zapravo predstavljaju naše roditelje, postoji misao koja je gotovo senzacija, na miris uvojaka s glave nekog kliktavog Kupidona, neku od naših ranih strasti iz vremena ranih jada. Istina je da je sećanje jedini raj iz koga ne možemo biti prognani. Takodje je istina da je sećanje jedini svet u kome mi vladamo i u kome ukus jednog parčenceta ušećerenog raja umočenog u vreli aromat nečega što se zove čaj, a mogao bi se zvati i nektar i tečno zlato i melem za otečene žlezde u doba dečijih bolesti, otvara dveri nečega što mislimo da smo zaboravili, a što možda nikada nije ni postojalo. Stvaran svet samo je sirova gradja, opiljak, okrajak onoga što je moglo biti. I čega će možda biti negde drugde. "Djubrište", rekao bi Šejka. "Prokleta avlija", rekao bi Andrić. "Davos", rekao bi Tomas Man i osmehnuo se.

Sanja Domazet, Bozanstveni bezboznici
 

Fej*

Iskusan
Poruka
6.196
Ja poznajem u trenutku ljude koji su me čitali: to se njima čita na licu. A vi niste izgledali ni slomljeni, ni veseli, ni debeli, ni mršavi, ni ushićeni: izgledali ste zdravi. Znači da me niste čitali ništa više nego vaš jučerašnji kolega novinar. To je uostalom razlog što, svemu uprkos, imam još malo naklonosti prema vama. Imam je još više zato što ste napustili čitanje još pre desete strane: to govori o snazi karaktera, sposobnosti koju ja nikada nisam imao. Osim toga, vaš pokušaj da priznate to sve, mada suvišan, služi vam na čast. U stvari, ja bih vas omrznuo da ste, pročitavši me zaista, bili onakvi kako vas ja vidim.

Higijena ubice, Ameli Notomb
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
44.130
Uopšte, a naročito na osnovu pogrešno shvaćene hrišćanske dogme, svi govore o grešnom telu. To je sasvim pogrešno. Telo ni nema načina da počini greh, jer njegova egzistencija nije normalna, nego se odvija u biološkom krugu.
Kvarnost tela nazivamo bolešću. Greh je moralni defekt. Samo je duh sposoban da ga počini. U početku je prvi greh u svetu duha počinio anđeo svetlosti, i od tada greh se može razumeti uvek samo na nivou duha. Greh je kaljanje svetinje sveta duha.

Bela Hamvaš - Magia sutra
 

Nina

Starosedelac
Supermoderator
Poruka
196.079
"Bili ste kidnapovani?" reče Tengo. "Da, i te kako sam bio kidnapovan. Nekad davno bio je onaj film Kolekcionar - e pa, isto tako. Ja verujem da većina ljudi na ovom svetu i ne pomisli da bi jednog dana mogli da budu oteti. To im ne pada ni na kraj pameti. Je l' tako? Ali, kad te kidnapuju, stvarno su te kidnapovali. To je, kako da kažem, nešto što je praćeno jednim potpuno nadrealnim osećajem. Kažeš sebi: "Mene je neko stvarno kidnapovao." Možeš li da veruješ?"
"Da bi se čovek domogao onoga što je važno, mora da plati odredjenu cenu. To ti je pravilo na ovom svetu."

Haruki Murakami "1Q84"
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
44.130
Ali šta je sećanje koga se ne sećamo? Ili, da pođemo još dalje: ne sećamo se upamćenog iz poslednjih trideset godina; ali potpuno smo u tome ogrezli; zašto se onda zaustaviti na tih trideset godina, zašto ne produžiti i dalje od rođenja taj dosadašnji život?
Kad mi već nije znan sav jedan deo uspomena koje su sa mnom, kad su one već nevidljive za mene, kad nemam moć da ih dozovem, ko mi kaže da u toj meni nepoznatoj masi nema i takvih koje potiču iz vremena daleko pre moga ljudskog života?
Kad mogu u sebi i oko sebe da imam toliko uspomena kojih se ne sećam, taj zaborav (bar faktički zaborav, jer nemam moć da išta vidim) može se odnositi i na neki život koji sam proziveo u telu nekog drugog čoveka, čak i na nekoj drugoj planeti.
Isti zaborav briše sve. Ali šta onda znači ta besmrtnost duše, za koju je norveški filozof tvrdio da stvarno postoji?
Biće koje ću biti posle svoje smrti nema nimalo više razloga da se seća čoveka koji sam bio od svog rođenja nego ovaj da se seća onoga što sam bio pre toga.
Sobar bi usšo. Ja mu nisam govorio da sam već više puta zvonio, jer sam uviđao da sam do tada samo sanjao da zvonim. Bivao sam ipak prestravljen pri pomisli kako je taj san bio jasan kao i java. Da li bi, onda, obrnuto, i java mogla biti nestvarna kao san?

Marsel Prust - Sodoma i Gomora
 

Top