Odlomci knjiga koje volimo

[ukupno]

665. Zadovoljstva čula

"Malo je užitka u zadovoljstvima čula, a mnogo muke, mnogo tuge i još više opasnosti". Ako plemeniti učenik uz pomoć ispravne mudrosti vidi ta zadovoljstva takvim kakva ona jesu, a ipak ne biva ispunjen radošću i srećom koji ne potiču od zadovoljstava čula, ne potiče od štetnih stanja uma, niti ih dostiže na neki drugi način, tada on zbog toga ipak neće moći da se oslobodi okovanosti zadovoljstvima čula.

Buda
Ćula-dukkhakkhandha sutta (MN 14)

 

[Nina]

Tačan datum rođenja neke duše se ne zna. Nije duša vazduh, da je steknemo prvim plačem. Isto tako, ja mislim da kad neko umre, pa kažemo da je ispustio dušu, to ne mora biti baš tako, jer je neko ost’o brez nje i ranije. Ima toga, još kako. Tak’ima je teže živeti, neg’ onima što ih duša bole. Nevolja je što čovek ne zna tačan datum i priliku kad je ost’o bez duše. Dok on to primeti, bude kasno. Niko ne zna di duša ode, al’ ode. To ti je k’o što je Sima Šandorov im’o kera, pa nije vodio računa o njemu, mučio ga i maltretir’o. Ker k’o ker, vole svoga gazdu, al’ jedared i njemu dozlogrdilo, pa očo i niko ne zna di je očo i šta je sa njim bilo. Sima Šandorov je posle prič’o kako niko nije im’o kera k’o što je njegov bio i nad’o se da će mu se vratiti, al’ badava. Nije ni ker blesav.

Goran Tadic..Dusa

 

[ukupno]

666. Unutra i spolja

Lako je steći utisak da meditirati znači ići ka unutra ili boraviti u sebi. Ali "unutra" i "spolja" jesu ograničene kategorije. U nepomičnosti formalne prakse, da, mi zaista okrećemo svoje energije ka unutra. Ali samo da bismo otkrili kako upravo na tom mestu, u svom umu i telu, sadržimo čitav svet.

Jon Kabat-Zinn: Mindfulness Meditation

 

[Rusalka]

"Ima osoba na ovom svetu kojima je suđeno da same sebe unište, i nikakvo razumno dokazivanje ne može da im pomogne.
Što se mene tiče, Justina me je uvek podsećala na mesečara koga su spazili kako korača po opasnom ravnom olovnom krovu na visokoj kuli;
svaki pokušaj da je čovek probudi vikanjem mogao bi dovesti do nesreće.
Čovek je jedino mogao da je nečujno prati u nadi da će je postepeno odvući od dubokih mračnih bezdana koji su zjapili sa svih strana.
Ali nekim čudnim paradoksom, baš ovi nedostaci u karakteru - ove niskosti duše - predstavljali su za mene najveću draž ove kobne dinamičke ličnosti.
Pretpostavljam da su se oni nekako podudarali sa slabostima u mom sopstvenom karakteru kojima sam srećom mogao bolje da vladam nego ona.
Svestan sam da je za nas ljubavni čin bio samo mali deo celovite slike koju je projektovala duševna prisnost što je svakodnevno bujala i granala oko nas.
Dok smo razgovarali neosetno bismo se približili jedno drugom sve dok se ne bismo uhvatili za ruke, ili skoro pali jedno drugom u zagrljaj:
ne iz uobičajene čulnosti koja muči ljubavnike, nego kao da je telesni dodir mogao da ublaži bol istraživanja po sopstvenoj duši."

Lorens Darel "Aleksandrijski kvartet"

 

[ukupno]

667. Uvid u svoje postupke

Ponekad izgleda frustrirajuće da možda čitav sat sediš ovde i provedeš ga u vraćanju; neprekidno vraćaš um natrag na dah. On odluta, ti ga opet vratiš i onda on opet odluta -- kada će za ime sveta doći taj mir i spokojstvo? E pa, da bi im se ukazala prilika da dođu, moraš razviti određeni nivo razumevanja. Dakle, kada vraćaš um, pokušaj da razumeš šta ti to radiš. Kada odluta, pokušaj da razumeš šta se događa, šta si učinio da ga ohrabriš ili mu dopustiš da odluta. Posebno, potrudi se da otkriješ sve one pozitivne i negativne namere uključene u to cimanje tamo-amo. Kada razumeš kako um odlazi i dolazi, stići ćeš do tačke na kojoj si u stanju da ga zadržiš. U isto vreme, razvićeš onu vrstu uvida kojoj i težimo u meditaciji: uvida u svoje postupke.

Thanissaro Bhikkhu: Meditations

 

[Rudjer]

"Ne smem malaksati i umreti zbog ovakve ribe", reče. "Sad kad mi se tako lepo približava, neka mi Bog pomogne da izdržim. Očitaću stotinu Očenaša, i stotinu Bogorodice djevo. Ali nisam u stanju da ih očitam."
Recimo da sam se pomolio, pomisli. Naglas ću se moliti kasnije.

Ernest Hemingvej - Starac i more

 

[gost 223714]

" Kada bih imao jedan komadic zivota, dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju .

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta i podario mi komadic zivota, moguce je da je ne bih kazao sve sto mislim , ali nesumnjivo bih mislio sve sto kazem. Stvari bih cenio, ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace. Spavao bih manje , sanjao vise, shvatio sam da svaki minut koji provedem zatvorenih ociju gubimo sezdeset sekundi svetlosti.

Hodao bih kad drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slusao bih druge kada govore i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade.

Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno , izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.

Boze moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu i cekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja.

Boze moj, kad bih ja imao jedan komadic zivota ... ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Deci bih darivao krila ali bih prepustio da sama nauce da lete, stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu vec sa zaboravom. Toliko sam stvari naucio od vas ljudi...

Naucio sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreca u nacinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom, po prvi put, prst svoga oca,
da ga je zauvek uhvatilo. Naucio sam da covek ima pravo da gleda grugog odozgo, jedino kada treba da mu pomogne da ustane da se uspravi. Toliko toga sam mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kad me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu nazalost poceti da umirem."

Oprostajno pismo Gabrijela Garsije Markesa -Zaljubljen u ljubav

 

[smilingSun]

" Jesam li vas zaboravio? upita se. Ne, nikad! tebe ne, Hanse, ni tebe, plava Inge! Ta vi ste bili oni za koje sam radio, i kad sam slušao kako mi plješću, tajno sam se obazirao da vidim da li vi u njemu sudjelujete....
Da li si ikad pročitao "Dok Karlosa", Hanse Hanzene, kao što si mi obećao kraj baštenskih vrata? Ne čini to! To više ne tražim od tebe! što se tiče kralja koji plače, zato što je usamljen? Tvoje modre oči ne treba da postanu mutne i sanjarske gledajući stalno u stihove i melanholiju...Biti kao ti! još jedanput početi, odrasti kao ti, ispravan, radostan i jednostavan, uredan, valjan i u skladu sa Bogom i svijetom, voljen od onih koji su bezazleni i sretni, tebe uzeti za ženu, Ingeborg Holm, i imati sina kao što si ti, Hanse Hanzene, - živjeti slobodan od prokletstva saznanja i stavralačke patnje, voljeti i živjeti u blaženoj običnosti!...Još jedanput početi? Ništa ne bi pomoglo. Opet bi bilo isto - sve bi se opet zbilo, kao što se već zbilo. Jer neki ljudi neminovno zalutaju, jer za njih pravog puta zapravo i nema." Tomas Man - Tonio Kreger

kad malo bolje razmislim sve bih ovdje prepisala...Man je savršen <3

 

[Net & Neta]

Ljepota je strašna, jeziva stvar! Strašna je jer je niko još nije dokučio niti će to ikada moći, zato što Bog stalno stavlja pred nas nove zagonetke. U ljepoti se susreću dvije obale i sve suprotnosti postoje uporedo. Ja nisam učen čovek, brate, ali sam mnogo o ovome razmišljao. Zaista, tajnama nema kraja! Mnogo je u životu nepoznanica za čovjekova nejaka pleća. Rješavamo ih kako znamo i umijemo i opet smo na suvom. Ljepota!

Nepodnošljiva mi je pomisao da čovjek plemenitog srca i uzvišenog uma, koji je krenuo u život za idealom Madone u srcu, završi u Sodomi. Još je strašnije što se čovjek kome je Sodoma u srcu, ne odriče lako ideala Madone i što u dubini duše može da izgara od istinske čežnje za ljepotom, kao u doba mladalačke naivnosti.

Da, široko je ljudsko srce, preširoko. Volio bih da nije tako. Sam đavo zna šta sve to znači. Ono što je razumu mrsko i sramotno, često je srcu milo i drago. Ima li ljepote u Sodomi? Vjeruj mi, mnogim je ljudima Sodoma lijepa. Da li si znao za tu tajnu? Ono što me užasava je da ljepota nije samo zastrašujuća, već i puna tajni. Bog i đavo se tu bore, a bojno polje im je ljudsko srce. Ali, ljudsko srce hoće da priča samo o sopstvenom bolu. Slušaj, sada ću ti reći šta ono govori…

Dostojevski – Braća Karamazovi

 

[Фјодор]

- Šta ti tu radiš? - upita on pijanca kojeg je zatekao kako sedi u tišini pred gomilom praznih i gomilom punih flaša.
- Pijem - odgovori pijanac turobno.
- Zašto piješ? - upita ga mali princ.
- Da zaboravim - odgovori pijanac.
- Šta da zaboraviš? - raspitivao se mali princ koji ga je već žalio.
- Da zaboravim da se stidim - prizna pijanac sagnuvši glavu.
- Čega se stidiš? - raspitivao se mali princ jer je želio da mu pomogne.
- Stidim se što pijem! - završi pijanac i zauvek utonu u ćutanje.
I mali princ pobeže zbunjen.
"Odrasli su stvarno jako, jako čudni", reče u sebi dok je putovao.

Mali princ

 

[Фјодор]

- Evo moje tajne. Vrlo je jednostavna: čovek samo srcem dobro vidi. Suština je očima nevidljiva.
- Suština je očima nevidljiva - ponovi mali princ da bi zapamtio.
- Vreme koje si posvetio svojoj ruži čini tu ružu dragocenom.
- Vreme koje sam posvetio mojoj ruži... - ponovi mali princ da bi zapamtio.
- Ljudi su zaboravili tu istinu - reče lisica. - Ali ti ne smeš da je zaboraviš. Ti postaješ zauvek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za svoju ružu...
- Ja sam odgovoran za moju ružu... - ponovi mali princ da bi zapamtio.

Mali princ

 

[ukupno]

668. Planiranje budućnosti koja nikada neće doći

Ako moja sreća velikim delom zavisi od prebiranja po sretnim uspomenama i očekivanjima, tada sam tek maglovito svestan ove sadašnjosti. Biću maglovito svestan sadašnjosti i u svim onim dobrim situacijama koje sam predvideo za sebe. Naime, već sam stvorio naviku da gledam unatrag i unapred, i time sam sebi otežao vlastitu prisutnost sada i ovdje. I zato, kad me već moja svest o prošlosti i budućnosti čini manje svesnim sadašnjosti, moram početi razmišljati o tome živim li ja uopšte u stvarnom svetu. Napokon, budućnost je poprilično beznačajna i nevažna ne pretvori li se pre ili posle u sadašnjost. Ali, planirati nešto za budućnost koja nikad neće postati sadašnjošću i nije mnogo apsurdnije od planiranja budućnosti koja će me, kad se dogodi, zateći "odsutnog" i duboko zagledanog u nešto preko njezinog ramena, umesto izravno u njeno lice.

Alan Watts: The Wisdom of Insecurity

 

[Net & Neta]

Ona je hipoteza i kateta, deo dorskog i jonskog stuba, univerzuma i mog sveta.
Kalfa sam ja, sena gruba, sto za njom šeće i trčka, ona je omega i alfa, i teta i eta, i moja cela Grcka...

...Obozavam njemu pidzamu i samo deo donji. To baca me u čamu u krevetu i klonji.
I baca u ekstazu kad dadne meni, šonji, da na tu plavu stazu istrče beli konji. Pidzama plava kolena ima, trbuscic, guzu i butke. Stopala nema, jer je lenja da sprema torbe, putke, da sa mnom krene oko sveta korakom sitnim, prsti-peta, na sate i trenutke...

....Vodio sam ljubav s njenim stopalima, godine te i te. Prvo sam vodio stopalo A, zatim stopalo BE. I dok sam vodio, shvatih, ljubav se ne moze voditi, nije gluva, ni hroma. Rodice se ljubav, roditi, ali treba da se cuva, kao razvratnica doma. Ne treba ljubav kolica, uspeo sam nju ubediti, ljubav se ne moze voditi, ali se moze slediti.

...I tako sledili smo ljubav za njenim stopalima, malenkost jedna i ja, prvo smo sledili stopalo BE, a onda stopalo A. Posli smo u Kanadu, ako se dobro secam, jer nas je dosada klopala. Nismo daleko stigli kad je rekla da je ceskam: ceskaj mi dragi, stopala. Mrak je skinula grafikom petnom i rekla, skaci u bob, znali su Kanadjani sta to znaci, da sam postao rob.

....Volim te kao Nojev natop, Lokovu raspravu o vlasti, kao temeljnu pretpotavku o poreklu vrsta.
Volim te kao curku na teflonu, kao losos-pastetu, kao masline i rotkvce mlade. Volim te kao „Roman o Londonu“, najvise na svetu, kao „Seobe“, „Embahade“.
Volim te kao Krlezinu karmu, Matosevu muku, Dobricinu mrenu, kao slaninu i sarmu, volim te kao zenu...

Aleksandar Djurovic, "Srceplov kroz Mimovek"

 

[ukupno]

669. Sve je naš učitelj...

Od čitavog učenja koje sam čuo od Ađan Čaa, ono o kojem najviše razmišljam je vrlo jednostavno. Još uvek ga ne razumem potpuno, tako da o njemu kontempliram i dan danas. Rekao je: "Sve je naš učitelj". Kasnije sam ovome dodao moje lično tumačenje: "Sve je naš učitelj, ako mu se otvorimo". Odnedavno ovako kažem: "Sve je naš učitelj, bilo da to znamo ili ne". Za mene to znači da nam učenje dolazi na različitim nivoima, čak i kada se na običnom nivou opažanja možda čini da zapravo ništa ne učimo. Nekada je to osećaj u stomaku, nekad neodređena intuicija. I zato sam rekao da je moja praksa bila pokušaj da se uspostavi balans, pre nego da se učenje primi na jednom nivou, na nivou uma, srca ili bilo čega drugog. Stvar je u pokušaju da ga primimo na svim nivoima. Za mene, to se uklapa u učenje o četiri temelja sabranosti, kada smo sabrani na telo, osećaj, um i dhamme (sadržaje uma).

Ađan Thiradhammo: Sumiranje prakse

 

[Net & Neta]

Čovek je subjekt sa dve slabosti vezane za njegovo postojanje i koje ga odlikuju. Svugde treba da voli, svugde treba da moli; eto osnove svih romana : činio je to da bi naslikao bića koja je molio, kao i da slavi ona koja je voleo. Prva su, uslovljena strahom ili nadom, morala biti mračna, ogromna, puna varki i izmišljotina, poput onih koje je stvorio Jezdra u vreme potčinjavanja Vavilona. Druga su bila puna nežnosti i osećanja, kao što su to Karikle i Teagen kod Heliodora. Ali kako je čovek molio, kako je svugde voleo, u svim tačkama Zemljine kugle gde je živeo, uvek je bilo romana, to jest dela fikcije koja su slikala čas izmišljenje predmete njegovog kulta, čas stvarne predmete njegove ljubavi.

Markiz de Sad, - Zločin iz ljubavi

 

[Net & Neta]

Možda će se čitaocu učiniti čudno, da neko može, tako, u Rimu, da se stalno vraća, i sedi na istom mestu. Za one koji samo prodju kroz Rim, teško je shvatljivo, da svaki ima u Rimu samo jedno, svoje mesto. Za njih je Rim, velika, živa, varoš. Jedna fantastična uspomena za posetioca.
Za onoga, medjutim, ko godinama živi u Rimu, večni grad se rastvara, kao neka utroba, kao neka provalija, u kojoj se nalazi mira samo na jednom mestu. Postoje nekoliko Rimova, da se tako izrazim i svi su oni naslagani kao geološki slojevi, jedno preko drugoga, u utrobi zemlje. Ti slojevi se raspoznaju, po fosilima, kao kad se silazi u neki rudnik. Za one koji žive u Rimu, ima ih nekoliko.
Naslagani su u Rimu, narodi, stoleća, varvari, skulpture, razni stilovi arhitekture, prolaznost svega. Ne mogu se svi ti Rimovi znati, ni voleti. Obično svaki zavoli, na kraju krajeva jedan.
Neki zavole antički Rim, drugi Katakombe, treći samo Rim Mikelandjela. Postoji i Rim papa, Rim Ujedinjenja, i nedavni Rim kralja Umberta I. Što se mene tiče, ja sam proučavao Rim Tiberija (ali to je specifična manija).
Svaki od tih Rimova nije samo specifično brdo naslaga, arhitekture, kamenja, istorije, tragedija, nego i mrtvih i bivših ideja. Kad se sa lica Rima, skine maska, varoš je strašna. A i zna se da je i lice u svakog čoveka, maska. I lice Tiberija.
Ljudska ograničenost je takva da su, u Rimu, i najveći i najčuvaniji, ljudi voleli samo jedan deo, kvart, kutak, Rima. Ne mičući se odatle, kao što uostalom i priliči senkama. Cezar, koji je bio, kao što rekoh, najbrži čovek svoga doba, provodio je ovde dan izmedju dva reda čempresa. Car Avgust, uvek u istoj bašti. Ciceron je išao uvek u istu vilu u brdima. neron, na svoju terasu. A u jednoj, mokroj, mračnoj, ulici, i sad još gori lukijernar apostola Pavla.

Crnjanski - Kod Hyperborejaca

 

[Laida]

I posle svega bih ti rekla da si i prestrog! Prema ženama, prema učenicima, slabostima i iskrenim potrebama. Nimalo nije romantično mešati se u intimu svojih učenika, kontrolisati im ‘moralno vladanje’ preteći im da su žene nešto nečisto što će ih zaprljati. Zato su svi i bukvalno pobegli od tebe. – pogledam ga preko ramena i vidim da predano prelistava monografiju svojih radova. Znam da me ne čuje jer mu je na umu šta bi sada uradio drugačije, da li bi neka promena boje ili crteža približila taj večni njegov Ideal njemu samom. A osmehujem se nečujno, jer upravo tu vrstu samoopsednutosti najviše i volim… Razumem.

Umetnik-mislilac, kakav je On, zato možda nije trebao nikog; neuspešan porodični život sa Agnes Fraj, koja je verujem veći deo svog života provela sama i usamljena, je samo jedna od posledica takvog spoja racionalnog, ali i veoma ranjivog, u nemirnom duhu slavnog Direra.
Uostalom kako je i mogao da zavoli devojku koju nikada pre venčanja nije video; njegov otac je isprosio verovatno zbog bogatog miraza. Mladi Albreht je sa samo dvadeset godina uradio svoj autoportret i poslao ga, da bi se njoj i njenoj porodici tako predstavio. I danas je sačuvano to remek delo, sa strogim, ambicioznim natpisom ‘Dela moja, slede puteve, ukazane svevišnjim’ iako je možda i nevoljno slikao za tu priliku, ne baš oduševljen nametnutom obavezom da se oženi.

Preko mog potpisa na konačno dovršenoj slici povlačim potez cinober crvenom koja se sliva sa četke i kaplje kao krv po podu. Ne obraćam više pažnju ni na Direra, ni na vreme i protivrečnosti koje je sa sobom doneo.

Možda sutra preslikam i sve te dovršene likove jednom običnom mrtvom prirodom; nekim predmetima… možda predmetima koji nisu ni lepi, a nemaju saznanje o tome, da bi im to zasmetalo.

 

[Net & Neta]

Uživanja koja je imao sa mnom činiće mu se sada još privlačnija, on
tačno zna da zadovolji moje potrebe duše i tela, zna da me uzvisi i da
me natera da čeznem za njegovim dodirima. Nisam više mogla da odolim toj
želji, htela sam da mi on bude prvi muskarac posle toliko godina
samoće, prvi čije telo ću osetiti, koga ću dodirnuti, zaista dodirnuti, a
ne samo zamišljati pored sebe. Voleće me, jer sam njegova, tako njegova
kao da me je on izvajao samo za sebe. U njegovoj uspomeni biće ne samo
moje bele grudi, nego i moja ljubav za njega, moje obožavanje i iskrena
predanost samo njemu. Patiće, ne samo zato što neće moći da uživa sa
mnom časove ludila i zanosa, nego i zato što neće znati, bez mene, čime
više da zavara dušu. Ali, ja ne želim da on pati, ne želim da
proživljava ono sto ja proživljavam dok čeznem za njim. Uvek će imati
moju ljubav, biću uz njega dokle god me bude želeo. Tako ću moći da ga
zaštitim od patnje.

Hulio Kabo-Rontas – Ona

 

[Rusalka]

U pozadini oholosti stoji strah. Potreban je grubi dojam o vlastitoj inferiornosti kako bi drugi osjetili da nisu dovoljno dobri za nas.
..drsko ignoriranje rađa gotovo prirodnu glad da se privuče pozornost onih koji nas ignoriraju..
Nismo uvijek poniženi neuspjehom; poniženi smo jedino ako u određeno postignuće uložimo svoj ponos
i osjećaj vlastite vrijednosti, a zatim ga ne ostvarimo.
Naši ciljevi određuju što ćemo protumačiti kao uspjeh, a što se može računati neuspjehom.

(A. de Botton: Statusna tjeskoba)

 

[Net & Neta]

Ljudi su postali realniji i trezveniji i mnogi znaju da seksualna privlačnost ne znači ljubav ili da uzajamno prijateljski odnos, makar i suzdržljiv, predstavlja izražavanje voljenja. Taj novi stav pridonio je većem poštenju, premda i češćoj zamjeni partnera. Zamjena partnera ne vodi nužno učestalijem voljenju, a novi partneri mogu se voljeti jednako malo kao i stari. Promjenu od »zaljubljenosti« do iluzije o »imanju« ljubavi često je moguće konkretno pratiti kod parova koji se nisu »zaljubili«. Za vrijeme udvaranja nijedna osoba nije još sigurna u drugu, ali svaka nastoji pobijediti. Obje osobe su žive, privlačne, zanimljive, čak i lijepe – utoliko što životnost uvijek poljepšava lice. Nijedna osoba još nema drugu i zbog toga je energija svake od njih upravljena na bivanje tj. na davanje drugom i stimuliranje drugog. Činom vjenčanja situacija se često bitno mijenja. Bračni ugovor daje svakom partner pravo na isključivi posjed tijela, osjećaja i briga drugog partnera. Nitko više ne mora pobijediti, jer ljubav je postala nešto što se ima, vlasništvo. Oba partnera se prestaju truditi da budu privlačni i da pobuđuju ljubav pa stoga postaju dosadni i zbog toga njihove ljepote nestaje. Postaju razočarani I zbunjeni. Zar to više nisu iste osobe? Nisu li na početku počinili neku pogrešku? Svatko obično uzrok promjene traži u drugom i osjeća se prevarenim. Pri tome ni jedan od partnera ne vidi da oni više nisu osobe kakve su bile u svojoj zaljubljenosti, kako ih je pogreška da je moguće imati ljubav dovela do toga da prestanu voljeti. I sada, umjesto da se uzajamno vole, orijentiraju se na to da zajednički posjeduju ono što imaju: novac, društveni položaj, dom, djecu. Na taj način se, u nekim slučajevima, brak potaknut ljubavlju počinje pretvarati u prijateljsko vlasništvo, u korporaciju u kojoj se dva egoizma stapaju u jedan: egoizam »obitelji«.

Kada par ne može preboljeti žudnju za obnovom prijašnjeg osjećaja ljubavi, jedan od članova para počinje njegovati iluziju da će novi partner (ili partneri) zadovoljiti tu težnju. Počinju osjećati da je ljubav jedino što žele. No ljubav za njih nije izraz njihovog bivanja već božica kojoj se žele podrediti. Stoga oni nužno doživljavaju neuspjeh jer »ljubav je dijete slobode« (kao što kaže jedna stara francuska pjesma) a poklonik božice ljubavi na kraju postaje tako pasivan da biva dosadan te gubi posljednje ostatke svoje nekadašnje privlačnosti. Ovaj opis nikako ne želi reći da brak ne može biti najbolje rješenje za dvoje ljudi koji se međusobno vole. Poteškoća ne leži u braku već u posesivnoj, egzistencijalnoj strukturi oba partnera i, u krajnjem slijedu uzroka, društva u kojem žive. Zagovornici’ modernog oblika zajedničkog života, kao što je grupni život, mijenjanje partnera, grupni seks itd. pokušavaju, koliko ja razumijem stvari, samo izbjeći problem koje imaju u ljubavi, liječeći dosadu uvijek novim poticajima i željom da imaju više »ljubavnika« umjesto da budu sposobni voljeti samo jednog.

Imati ili biti - Erih From

 

[REVELIN]

Gospode

Kad nevolja poraste i stradanja zaredaju,kad bol zaboli odveć,
onda se u meni duša okrene,ispuni me prkos i drska,zlobna ravnodušnost
i crni ponos onih koji odviše pate.
Ne udaraj nas odveć , Gospode i ne daj nam teret iznas naše snage,
da nam se ne pomrači sjaj Tvoj
i da se zlo ne zacari nad nama...

Ivo Andric

 

[ukupno]

677. Biti dobar

Ne postaješ dobar tako što se upinješ da postaneš dobar, već tako što pronalaziš onu dobrotu koja je već u tebi i dopustiš joj da se manifestuje.

Eckhart Tolle

 

[REVELIN]

... kakav besmisao.
Šta smo mi dobili, a šta su oni izgubili? I nas i njih okružavao je jedan pobjednik, potpuni mir prastare zemlje, ravnodušne prema ljudskom jadu...
Ne znam kako sam te noći uspio da preživim stravu, u meni i oko mene, i najdublju tugu poraza, poslije pobjede, nejasan sâm sebi.
U mraku, u magli, u kricima i zvižducima, u očajanju kojem nisam nalazio razlog, u toj dugoj noći nesna, u crnom strahu koji nije od
neprijatelja, već od nečega od mene, rodio sam se ovakav kakav sam, nesiguran u sve svoje i u sve ljudsko.

Meša Selimović - Tvrđava

 

[ukupno]

678. Otkriće

Iako to možda zvuči neobično, kroz meditaciju možda možemo otkriti da smo srećniji nego što mislim da jesmo. Možemo otkriti da su naše stare uslovljenosti pravi razlog našeg nezadovoljstva, pre nego okolnosti u kojima smo u ovom trenutku. Kao i to da je ovaj trenutak sasvim dovoljan ili čak čudesan i d ami to jednostavno nismo ni primećivali.

Wes Nisker

 

[Net & Neta]

"Zasto ne bismo imali pravo da kritikujemo, da smatramo da su ljudi glupi i debili, pod izgovorom da smo ogorceni i zavidni. Ceo svet se ponasa kao da su svi jednaki, kao da smo svi bogati, obrazovani, mocni, beli, mladi, lepi, snazni, srecni, dobrog zdravlja, sa ogromnim kolima.... Ali to nije istina. Prema tome, imam pravo da grdim, da budem neraspolozena, da se ne smesim licemerno sve vreme, da iznosim svoje misljenje kada vidim da stvari nisu normalne i da su nepravedne, pa cak i da psujem ljude. Moje je pravo da gundjam!"


Marten Paz-Kako sam postao glup