Oblačan, kišovit dan. Nebo je dugo prekriveno oblacima, a kiši se ne očekuje kraj.
U dvorištu je bljuzga, lokve, mokre čavke, a u sobama je suton i toliko je hladno da su i peći ledene. Ivan Petrovič Somov prolazi kroz svoju kancelariju od ugla do ugla i gunđa na vreme. Kiša pravi suze na prozorima i sumrak u sobi rastužuje ga.
Nepodnošljivo mu je dosadno, a vreme nema čime da se ubije … Novine još nisu donete, nema načina da se ode u lov, nije vreme za večeru … Somov nije sam u svojoj kancelariji. Za njegovim stolom sedi gospođa Somov, mala, lepa dama u svetloj bluzi i ružičastim čarapama. Marljivo veze pismo.
Polazeći pored nje, šetajući Ivan Petrovič svaki put joj preko ramena zaviri u zapis. Ugleda velika šepajuća slova, uska i mršava, sa nemogućim repovima i zarezima. Mnogo je mrlja, grešaka i otisaka prstiju.
Gospođa Somov ne voli linije, a svaki njen red, kad dođe do ivice lista, uz užasno grčenje, pada poput vodopada …
“Lidočka, kome toliko pišeš?” pita Somov, videći kako njegova žena počinje da škraba po šestom listu.
“Mojoj sestri Veri.”
“Hm … dugo! Pusti me da čitam, dosadno mi je!”
“Uzmi, pročitaj, samo ovde nema ništa zanimljivo …”
Somov uzima listove papira prekrivene slovima i nastavljajući da hoda, počinje da čita. Lidočka se naslanja na naslon stolice i gleda njegov izraz lica.
Već na prvoj stranici lice mu se izduži i izrazi nešto poput šoka … Na trećoj stranici Somov se mršti i polako češka po potiljku. Kod četvrtog zastaje, plašljivo gleda suprugu i razmišlja. Nakon malo razmišljanja, ponovo uzdiše pa čita … Lice mu izražava zbunjenost, pa čak i strah …
“Ne, to je nemoguće!” Promrmlja završavajući čitanje i bacajući papire na sto.
“Apsolutno nemoguće!”
“Šta?” uplašila se Lidočka.
“Šta! Napisala si šest stranica, provela dva sata pišući i … i da si bar nešto rekla! Barem jednu malu misao! Čitaš, čitaš i pronalaziš neku vrstu pomračenja, kao da razvrstavaš kineske gluposti po kutijama za čaj! Fuj!”
"Da, istina je Vanja …”, kaže Lidočka, crveneći: “Neoprezno sam pisala …”
“Zašto je dođavola, neoprezno? U neopreznom pismu postoji smisao i način, postoji sadržaj, ali ovo… izvini, ne mogu da nađem ni ime! Čisto smeće! Reči i fraze, ali ni najmanjeg sadržaja. Čitavo tvoje pismo izgleda potpuno poput razgovora dva dečaka: “Nemamo palačinke!” – “Došao nam je vojnik!” Žvaćeš urin! Vučete, ponavljate … Misli skaču poput vragova u sito: ne možete da shvatite gde šta počinje, gde šta završava … Pa, da li je moguće?”
“Da sam pisala sa pažnjom, onda ne bi bilo grešaka …”, opravdava se Lidočka.
“Oh, ne govorim o greškama! Jadna gramatika vrišti! Svaka linija za tebe predstavlja ličnu uvredu! Bez zareza, bez tačaka, ali … brrr! A rukopis? Ovo nije rukopis, već očaj! Ne šalim se, Lida … Oduševilo me i zaprepastilo ovo tvoje pismo … Ne ljuti se, draga moja, ali zaista nisam mislio da si takav banglov u gramatici … A u međuvremenu, ti pripadaš obrazovanom, inteligentnom krugu, žena si univerzitetskog čoveka, ćerka generala! Slušaj, jesi li negde učila školu?”
“Završila sam u pansionu von Mebke … ”
Somov sleže ramenima i, uzdišući, nastavlja da hoda. Lidija, shvatajući svoje neznanje i sramotu, takođe uzdiše i spušta oči … Deset minuta prolazi u tišini
“Slušaj, Lidočka, ovo je u suštini užasno!”, kaže Somov, iznenada zastajući pred suprugom i gledajući je sa užasom u lice.
„Ti si majka … da li razumeš? Majka! Kako ćeš naučiti decu ako ni sami ne znaš ništa? Imaš dobar mozak, ali koja je poenta u njemu ako nije savladao ni osnovno znanje? Pa, ako zanemarimo znanje … deca će znanje dobiti u školi, ali i vi šepate u moralnom pogledu! Ponekad lupiš takve stvari da me uši izblede!”
Somov ponovo sleže ramenima, umotava se u rub kućnog ogrtača i nastavlja da hoda … I iznerviran je i uvređen, a istovremeno žao mu je zbog Lide, koja se ne buni, već samo trepće očima … I jednima i drugima je teško i gorko … I jedni i drugi ne primećuju iza svoje tuge kako vreme leti i dolazi vreme za večeru … Sedeći za večerom, Somov, koji voli da jede polako i mirno, popije veliku čašu votke i započne razgovor na drugu temu. Lidija ga sluša, klima, ali ođednom, tokom supe, oči joj se napune suzama i ona počne da jeca.
“Kriva je majka!” – kaže brišući suze ubrusom – “Svi su joj savetovali da me pošalje u gimnaziju, a iz gimnazije bih verovatno išao na kurseve!”
„Na kursevima … do gimnazije …”, promrmlja Somov. „To su krajnosti, ženo! Zamisli da nosiš plave čarape, umesto ružičastih? Mrzim naučnice, nikad ne bih oženio učenu ženu!”
“Ne mogu da te shvatim!Ti i onako ne raspoznaješ boje? Zašto je važno da li nosim plave ili ružičaste čarape? LJut si što sam neznalica, a istovremeno mrziš učene žene; uvredili ste se što u pismu nemam misli, ali i sami lupate gluposti…” planu Lidija.
“Nalaziš krivica za svoje greške, draga moja,” zeva Somov, sipajući sebi drugu čašu… Pod uticajem votke i obilne večere Somov postaje vedriji, ljubazniji i mekši … Posmatra svoju lepu suprugu uznemirenog lica kako priprema salatu, a obuzima ga impuls ljubavi prema ženi…
„Uzalud sam je obeshrabrio jadnu danas …” misli on. „Zašto sam joj rekao toliko groznih reči? Međutim, glupo je za mene, necivilizovano, usko, pa svaka medalja ima dve strane… Možda su hiljade puta u pravu oni koji kažu da je dovoljno da žena voli muža, rađa decu i seče salatu, pa zašto onda treba nešto drugo da zna? Naravno! ”
Istovremeno, seća se kako su pametne žene generalno teške, koliko su zahtevne, stroge i beskompromisne i kako je, naprotiv, lako živeti sa glupavom Lidom, koja se ni u šta ne meša, ne razume mnogo i ne kritikuje. Sa Lidočkom živi mirno i ne rizikujte da naleti na prekor ili svađu…
“Bog sa njima, sa svim pametnim i učenim ženama! Bolje i jednostavnije je živeti sa jednostavnom ženom,” razmišlja uzimajući tanjir piletine iz Lidijinih ruku…
“Dobro, ako želim da popričam sa pametnom i učenom ženom, otići ću do Natalije Andreevne ili kod Marije Frantosove… vrlo jednostavno!” misli Samov mirno.
Autor: Anton Pavlovič Čehov, 1886. Godina
