ОДГОВОР НА ЛАЖИ!

[PAC-PAC]

28.02.2006.

Будимир Дубак за Сведок:

ИДЕ МИЛО ЛАЈЧАКОВОМ ПРУГОМ



Мило Ђукановић је успио да оствари оно о чему су могли само да сањају најсрећнији диктатори. Цијелу државу је претворио у затвор. То није, на жалост, метафора.

Ових дана читамо, да је спушки затвор ЗИКС, својеврсни диспечерски центар Милове државе. Објелодањује се да су из затвора, путем мобилних телефона, диригована и нека убиства. Али, из спушког затвора се не организују само физичке ликвидације, већ, вјеровали или не, и избори.

Није никаква тајна да у изборној кампањи поједини затвореници одлазе на одсуство, снабдјевени великим свотама новца. Један такав се недавно повјерио свом суграђанину, мислећи да је ''њихов'', и испричао му како је учествовао у предизборној кампањи на Цетињу.Каже да кога могу да ''приволе силом'' и бесплатно да гласа за ДПС, то је чиста добит. Међутим, има и оних које мора да исплати. То је најчешће неупоредиво нижа свота од оне коју је добио овај ''благајник'' за подмиривање гласа. Слободњак на одслужењу затворске казне још је устврдио да је најбољи активиста ДПС-а, поткрепљујући то бројком од преко 500 гласова које је обезбиједио на локалним изборима. Али, ни ту се није зауставио у својој исповијести, већ се похвалио како је он један од ''службеника'', којима се дијели оружје, ''да је више наших''.

Нарочито је интересантна циљна група овог ловца на гласове. То су млади људи, трагично подлегли зависности од дроге. Ову популацију допуњава и социјално безнадежни слој пензионера и дворских романтичара, који још препричавају одисеју краља Николе, Гаету и Божићну побуну.

Већ смо поводом Мојковца причали о невјероватном доприносу историји ''изборног бешчашћа'', кроз примјере да су дјеца за ''хонорар'' родитељима крала личне карте, како не би могли да гласају против Мила.

Ових дана такође кола застрашујућа прича да осуђеници за најтежа дјела имају обећања да ће им бити скраћен рок издржавања казне у ЗИКС-у, зависно од тога колико су обезбиједили гласова својих сродника, пријатеља, кумова и ''пословних партнера'' за суверену Црну Гору.

Све ово неодољиво подсјећа на култни филм Романа Поланског ''Бал вампира''. Како стоје ствари, за Ђукановићеву приватну државу и међународни имунитет доминантно ће да гласају они који су постали жртве дукљанског инжењеринга и насиља.

 

[PAC-PAC]

Недавно госпођа, која живи као избјеглица у једном црногорском приморском граду, казује потресну причу. Пришло јој неколико ''јуначина'', с пријетњом да се неће добро провести она и њена породица, уколико не буду гласали за суверени Монтенегро. Госпођа је, што за ову причу није неважно, по националности Хрватица, и безрезервно подржава заједничку државу Србију и Црну Гору.

Приче су одвећ суморне, па је стога неопходно мало и запјевати. Има чувена пјесма о Лајковачкој прузи, која је ових дана добродошла за разбибригу.

Будући да је Ђукановић издејствовао тзв. два ''економска колосјека'', никако не може да пристане на вожњу ка Бриселу у заједничком купеу са Србијом, на једном државном колосјеку.

Ђукановић је ушао у причу о референдуму, увјерен да ће успјети да убиједи ЕУ како је његова држава најдемократскија у Европи, па и шире, и да Европа треба да прихвати његове стандарде, ако има намјеру да уђе у Европу.

Међутим, ''дукљански математичари'' никако не успијевају да објасне како неко ко тврди да има апсолутну већину може да се љути на препоруке ЕУ, којима се фактички фаворизује мањина, која чини тзв. суверенистички блок.

Потпредсједник ДПС-а Филип Вујановић је у Милочеру, на форуму Кран Монтана, изговорио реченицу која најбоље дефинише овај апсурд. Залажући се за проценат од 41%, да буде произведен у већину, потребну за валидну одлуку на референдуму, казао је: ''Треба дати шансу евидентној већини за независну Црну Гору''. Како то да се ''евидентној већини'' не дозвољава шанса да одлучи о независности Црне Горе, не би могао да одгонетне ни Алберт Ајнштајн, који је потпуно недужан постао жртва своје Теорије релативитета.

На овом Форуму је доминантно вођена расправа о томе шта ће се догодити уколико дукљани на референдуму не остваре цензус од 55% од изашлих. Уколико се, рецимо, догоди да достигну проценат од 54, 999999% да ли ће то бити исто што и округлих 55%. Учесници скупа, за који би се могло рећи да је био симпозијум математичара, већински су закључили да је то исто. Недостајало им је само да се позову, не више на Лајчака, већ на Лајбница (1646-1716),и његову Теорију инфинитезималног рачуна. Узалуд их је тврда узданица Ферхат Диноша тјешио да је 55% достижно.

Нарочито је било запажено иступање њемачког новинара Михаела Мартенса. Он је испричао анегдоту, у којој разговарају њемачки и италијански амбасадор. Њемац пита откуд Италији право да прислушкује црногорског премијера. Екселенција, италијански амбасадор, одговара свом колеги како нису имали намјеру да улове Мила, већ шверцере дувана, али ''да им се ту убркао глас премијера''. Овај новинар је након те ''неслане'' шале казао да зна да више никад неће бити позван у Црну Гору. Ко зна зашто му је то добро?

Кад је већ ријеч о шалама треба обавезно поменути и друга Мираша, чије истурено одјељење ради у Ловћенцу, под фирмом ''Крсташ''. То су, да подсјетимо, крсташи који се боре против сопственог права гласа.

Мираш је иначе познат као проклети распоп, који ноћу у црној спаваћици устаје и пајсерима обија православне храмове. Носи браду, коју је отео Деда Мразу, пред Нову годину, и не скида је ни током љета. Тај дукљански духовник, који је био срећно ожењен у Риму, сада у Црној Гори борави као самац. Повремено га његови вјерници изводе у провод, али му не дозвољавају да остане колико хоће, већ га пред зору, кад први кокоти закукуричу, враћају у самачку капелу. Е, тај духовник има намјеру, баш у Ловћенцу, уз помоћ поменутог ''Красташа'', да подигне објекат, у којем би се ''дукљани колонисти молили''. Ктитор тога јединственог кафића је извјесни келнер Стевовић, колега Бебе Поповића.

Матија је ту замишљену грађевину од тврдог материјала најбоље описао, кад је казао да ће шанк бити олтар, а на крову ће да свијетли петокрака. Није напоменуо да ће се служити пиће уз химну ратног злочинца, усташе Секуле Дрљевића, а на шљемену вити ''Ранков барјак'', са жутом кокошком. Тако ће њихова богомоља посвећена другу Титу и КА-ПЕ-ЈОТ-у бити комплетна.

Референдум се приближава. Долази прољеће. Али, није реално да температура достигне 41. подиок. То у Подгорици бива само усред врелог љета. Међутим, до тада ће дукљане ваљда проћи опасна врућица, у којој изговарају потпуно неразумљиве поруке, и у магновењу сањају фантастичне снове.

Ових дана се широм Црне Горе пјевуши нови хит, по нотама популарне мелодије ''Иде Миле лајковачком пругом''.

Додуше, ријечи су мало измијењене и прилагођене матерњем језику. Али то не мијења смисао референдумског хита, чији наслов гласи ''Иде Мило Лајчаковом пругом''.

Поента је у томе што поменута пруга има само један смјер.

 

[PAC-PAC]

Извор:
http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/2006/03/01/srpski/A06022801.shtml


Unija albanskih država do 2010.

Strategija i ciljevi velikoalbanskih separatista su definisani još 1878. godine, kada je održana Prva prizrenska liga.Tada je odlučeno da se radi na stvaranju velikoalbanske države od delova teritorija više balkanskih država. Ključni novi dokumenti koji su definisali i "opravdali" koncept stvaranja "velike Albanije" su: "Memorandum" Foruma albanskih intelektualaca Kosova od 26. oktobra 1996. godine i "Platforma za rešenje albanskog nacionalnog pitanja" Albanske akademije nauka iz Tirane, koja je napisana u leto 1998. godine, i kao i "Memorandum" prevedena na engleski jezik i poslata u ceo svet.

Jedini cilj Albanaca po "Memorandumu" je njihovo ujedinjenje u jednu jedinstvenu samostalnu albansku državu. I albanska Akademija nauka u svojoj "Platformi" polazi od toga da su Albanci praktično podeljeni u pet država i smatra da je jedini put za rešenje albanskog pitanja ujedinjenje u jednu državu.Ova "Platforma" albanske Akademije nauka je zapravo precizno definisana velikoalbanska strategija koja je jasno odredila pravce delovanja, ciljeve i razvoj događaja na ovom delu Balkana.

Borba za stvaranje "Velike Albanije", po konceptu Albanske akademije nauka, će se voditi na sledeći način:
1. Kosovo sa Preševom, Bujanovcem i Medveđom u prvoj fazi treba da postane republika (država), a Albanci treba da pruže garanciju da će ta republika podjednako biti otvorena prema Srbiji kao i prema Albaniji, čime će postati faktor mira u jugoistočnoj Evropi. Dakle, najmanje što se može prihvatiti u sadašnjim okolnostima je da Kosovo postane konstitutivni element (država) u SCG;


Svoje za svoje

Amerika uz pomoć Velike Britanije i uz ćutanje i pomirljiv ton Nemačke,Francuske i Italije nameće, po svaku cenu, svoje rešenje o statusu Kosova i Metohije (KiM). Plafon američkog cinizma je u tome što se, u takvoj situaciji Beogradu nudi da preuzme odgovornost za aktivno i konstruktivno učešće u pregovorima o statusu KiM i za njihov ishod koji su oni već unapred predvideli kakav će biti. Amerikanci uz to mudro ćute da bi nezavisno KiM nanelo ozbiljnu štetu ulozi Srbije na Balkanu. Imajući sve to u vidu; ne dolaze u obzir nikakve priče o kompenzacijama na čijoj drugoj strani su: ulazak u EU ili evroatlantske integracije, čak ni o razmeni teritorija jer se na kraju sve svodi na trgovinu "svoje za svoje".




2. Problem Albanaca u Makedoniji, koji čine 35 odsto stanovništva treba rešiti na jedan od dva načina: ili da se Makedonija konstituiše kao dvonacionalna država (status konstitutivnog naroda za Albance) po uzoru na Austrougarsku, ili tako što će se u Republici Makedoniji formirati posebna albanska autonomna pokrajina;
3. Albansko pitanje u Crnoj Gori rešiće se tako što onaj deo kompaktne albanske etničke teritorije, koju čine Plav, Gusinje, Rožaje, a to je "severozapadno Kosovo", treba da postane samostalna autonomna pokrajina, sa Ulcinjem kao glavnim gradom. Albanci u Crnoj Gori čine samo 8 odsto stanovništva, ali navodno ne uživaju nacionalna građanska prava. Zbog toga su, kaže se, pravoslavni Albanci iz Crne Gore potpuno asimilovani, dok su uspešan otpor pružili jedino katolički i muslimanski Albanci, samo zahvaljujući tome što imaju kompaktnu teritoriju;

4. U Grčkoj navodno Albanaca ima znatno više nego što se to priznaje, pa u cilju zadovoljavanja i njihovih prava, treba dozvoliti da u osnovnim školama albanska deca uče pisanje i čitanje na albanskom jeziku, a u srednje škole moraju se uvesti predmeti kao što su istorija Albanije, istorija albanske književnosti na albanskom jeziku i drugi njima slični. Naravno, uz sve to da se Albancima koji su proterani 1945. godine, tj. njihovim potomcima omogući povratak. Granice "Velike Albanije" bile bi: Niš na severu i Epir na jugu.
Ova "Platforma" je zapravo definisala ciljeve u prvoj, prelaznoj fazi, kada treba stvoriti nove albanske države i autonomije na Kosmetu, u Crnoj Gori, Makedoniji i Grčkoj, steći prevlast i homogenizovati teritorije na kojima Albanci žive. U drugoj, konačnoj fazi te države treba spojiti sa maticom Albanijom. U svealbanskoj političkoj strategiji u okviru fazne "Velike Albanije" i federalizacije "albanskog prostora" ključ je nezavisnost Kosmeta. Stvaranjem te druge šiptarske države dobilo bi se jezgro koje bi sebi privuklo ostale "albanske okupirane teritorije".

Ohrabreni podrškom dela međunarodne zajednice i otvorenom pomoći SAD i Nato politički i vojni(teroristički) lideri velikoalbanskog separatističkog pokreta, čije su centrale u Prištini i Tirani, su tokom 2004. godine usaglasili strategiju i usvojili planove aktivnosti za realizaciju definisanih ciljeva na "albanskim etničkim teritorijama". Određene su, organizovane i delimično raspoređene vojne (terorističke) snage na područjima koja su na udaru velikoalbanskih pretenzija. Pored političko-diplomatske akcije velikoalbanski pokret je, dakle, pripremio planove i snage za vojno delovanje, koje treba da pojača političku akciju ako to bude potrebno, i da uputi poruku međunarodnoj zajednici da Šiptari uvek mogu da pribegnu i vojnim metodama rešavanja krize i ostvarenja svojih ciljeva.

Šiptarski političari i paravojne formacije okupljene oko terorističke organizacije "Albanska nacionalna armija", zajedno sa njenim političkim krilom "Nacionalnim komitetom za oslobođenje okupiranih teritorija" definisali su 2004. godine strateške interese Šiptara na Balkanu. Njihov cilj je nezavisno Kosovo (potpuno odvajanje od Srbije), federalizacija Makedonije (severozapadni deo bi pripao Šiptarima) i ujedinjenje Albanaca kroz procese albanske balkanske federalizacije (federacija, odnosno unija albanskih država),što je koncept "velike Albanije". Taj proces treba da se odvija u više faza. Planirano je da se "nezavisno Kosovo" stvori u periodu 2005-2006. godina; federalizacija Makedonije da se okonča do 2007. godine, a da se uspostavljanje albanske unije obavi po principu stvaranja Evropske unije, do 2010. godine. U sastavu te planirane nove države na Balkanu bili bi; Kosovo i Metohija, jug centralne Srbije, jug Crne Gore, severozapadni deo Makedonije, severozapadni deo Grčke i zapadni deo Bugarske.

Političko krilo terorističke "Albanske nacionalne armije", "Front za nacionalno ujedinjenje Albanaca"(FNUA) je krajem oktobra 2005. godine u izveštaju "Departmana za diplomatiju" upozorilo da "teritorija Kosova pored aktuelne teritorije koja je pod protektoratom OUN obuhvata i druge teritorije koje su kolonizovali Srbi i drugi narodi, a to su: istočno Kosovo, koje obuhvata Preševo, Bujanovac, Medveđu i Toplicu i vardarska dolina u Makedoniji". Dalje se kaže da su "sve te nabrojane teritorije bile, jesu i uvek će biti albanske, da su sve te teritorije odvajkada nacionalne teritorije Albanaca i predstavljaju pokrajinu Republike Albanije koja se naziva Kosovo".

 

[PAC-PAC]

Traže Toplicu


Ahtisari je američki emisar

SAD otvoreno govore da njihov stav o statusu Kosova i Metohije podržava i specijalni izaslanik generalnog sekretara UN Marti Ahtisari. Postavlja se pitanje, a ko bi smeo u to i da posumnja u Kontakt - grupi osim Rusije.




Takva strategija ozvaničena je sredinom januara 2006. godine u "Platformi o specijalnom statusu Preševske doline" koju su usvojili šiptarski odbornici skupština Preševa, Medveđe i Bujanovca. Platformom se traži rešavanje "nerešenog političkog statusa albanskog stanovništva" tako što bi Šiptari na tom području dobili poseban status u okviru Srbije("poseban konstitucionalno - teritorijalni region"), što bi bila izvršena "totalna demilitarizacija Preševske doline", a pitanje javne bezbednosti bilo u isključivoj nadležnosti "multietničke" policije. Za ostvarivanje tih ciljeva traži se formiranje zajedničkog predstavničkog tela-Nacionalnog veća, povratak raseljenog stanovništva, uz naknadu štete na njihovim imanjima. Podrazumevaju se "specijalne veze" Preševske doline sa Kosovom. Rečju, šiptarski odbornici traže da to područje bude zapravo pokrajina sa statusom republike, što je Kosmet bio u jednom periodu. Ključni zahtev, međutim, je stav da se "odbornici obavezuju da će se u slučaju nepoštovanja načela Kontakt - grupe u vezi sa statusom Kosova i eventualnih promena njegovih granica, angažovati za ujedinjenje Preševske doline sa Kosovom".

Plan velikoalbanskih separatista je da se izdejstvuje promena statusa juga centralne Srbije, a da se tokom prelaznog perioda ka konačnoj nezavisnosti Kosmeta stvore uslovi za pripajanje toj planiranoj novoj šiptarskoj državi. Šiptarske političke vođe su veoma zadovoljne sadašnjim stanjem na jugu centralne Srbije jer su stavili pod kontrolu institucije lokalne vlasti, imaju ekonomsku i finansijsku premoć, nesmetano deluju na planu stvaranja uslova za specijalni status i otcepljenja tog dela teritorije Srbije i njegovom pripajanju Kosmetu, a potpuno su , skrivajući se iza manjinskih prava i građanskih i verskih sloboda, vezali ruke državnim organima da se takvim aktivnostima suprotstave.

Paralelno sa političkim i medijskim aktivnostima na planu promene statusa tzv.Preševske doline velikoalbanski separatistički pokret deluje i na vojnom, tačnije terorističkom planu. Za slučaj da bude potreban dodatni pritisak na Srbiju radi nezavisnosti Kosmeta napravljen je plan vojne akcije na jugu centralne Srbije i određene snage za tu operaciju. Mogući novi sukobi na prostorima "albanskih okupiranih teritorija" predviđeni su u Makedoniji i na jugu centralne Srbije i oni bi po planovima šiptarskih separatističkih političkih i vojnih lidera trajali kratko, dok je jači sukob, koji bi trajao osam do dvanaest meseci, predviđen na severozapadu Grčke. Velikoalbanski štab za rukovođenje mogućim vojnim (terorističkim) akcijama na jugu centralne Srbije nalazi se u Gnjilanu, u komandi Kosovskog zaštitnog korpusa. Ratnim planom šiptarskih separatista za jug centralne Srbije predviđeno je izvođenje jačih akcija i širenje sukoba sa glavnim ciljem da se preseče Koridor 10 i stavi pod kontrolu šiptarskih formacija.

Plan za jug centralne Srbije

Presecanje Koridora 10 je od posebne važnosti za šiptarske stratege da bi mogli da predstave svoje ciljeve i animiraju međunarodnu zajednicu po pitanju definisanja novog statusa za Šiptare u tri opštine na jugu centralne Srbije. Sastavni deo tog ratnog plana, koji će biti realizovan ako bude potreban dodatni pritisak na Srbiju, je da preko svojih lobista na zapadu pojačavaju pritisak na Srbiju da se demilitarizuje taj deo njene teritorije. Šiptarski stratezi procenjuju da bi u slučaju da preseku Koridor 10 međunarodna zajednica dala zeleno svetlo Srbiji da deblokira taj izuzetno značajan međunarodni putni pravac, ali da bi odredila broj vojnika i policajaca za tu akciju koju bi strogo kontrolisali posmatrači. U tom slučaju, smatraju šiptarski stratezi, njihove snage bi odnele pobedu i porazile "srpske snage".

Tu "pobedu" bi ostvarili zbog "premoći u ljudstvu, savremenoj tehnici i oružju", te zahvaljujući podršci određenih obaveštajnih i bezbednosnih struktura sa zapada. Osnovni cilj šiptarskih stratega u tom ratnom planu za jug centralne Srbije je da što duže drže pod blokadom Koridor 10, da ne dozvole našim snagama da ga deblokiraju, pa da kontrolu nad Koridorom, uz jaku medijsku kampanju, predaju međunarodnim snagama, koje bi posle neuspeha snaga bezbednosti Srbije, sa Kosmeta prešle na jug centralne Srbije. Teroristi bi pred kamerama svetskih televizija predali Koridor 10 pod uslovom da se naše snage potpuno povuku sa juga centralne Srbije i da se opštine Preševo, Medveđa i Bujanovac stave pod protektorat NATO ili EU.

 

[PAC-PAC]

Ponovo oružje u ruke


Šiptarski separatisti i teroristi za sada na jugu centralne Srbije nemaju snage potrebne za pokretanje većih akcija, ali mogu pojedinačnim akcijama, ako to bude potrebno, da podižu napetost i utiču na šiptarsko stanovništvo. Većina ekstremista i bivših pripadnika terorističke organizacije OVPMB nalaze se na Kosovu, u Gnjilanu i selima duž administrativne linije s kosmetske strane. Nosilac aktivnosti Šiptara sa juga centralne Srbije na području Kosova je "Udruženje raseljenih istočnog Kosova-Vatra" čija je ispostava u tzv. Preševskoj dolini "Savet za integraciju Albanaca istočnog Kosova".

Na novembarskom sastanku predstavnika tih udruženja i političkih partija Šiptara "istočnog Kosova" sredinom novembra 2005. godine u Gnjilanu naređeno je da "bez obzira na propagandu srpskih političara" za Šiptare prioritet ostaje nezavisnost Kosova, zbog čega se mora nastaviti sa pritiscima na državne organe Republike Srbije, što će biti "najveći doprinos i pomoć Albanaca Preševske doline braći na Kosovu". "Savet za integraciju Albanaca istočnog Kosova" je u pismu Aljbinu Kurtiju poručio da u slučaju da "prostor istočnog Kosova bude zaboravljen, albanskom narodu preostaju samo dve mogućnosti: da ponovo uzme oružje u ruke ili da odoli srpskim okupatorima i kompletno se preseli na Kosovo".
Budući da na jugu centralne Srbije šiptarske vojne(terorističke) vođe ne raspolažu značajnijim snagama sa Kosmeta je nedavno ubačena specijalna dvadesetočlana teroristička grupa koja se nalazi na području Velikog Trnovca. Zadatak terorista iz te grupe je da vrbuju, regrutuju, obuče i naoružaju nove teroriste sa područja "istočnog Kosova" i da po dobijenom naređenju s Kosova izvode terorističke akcije do pristizanja glavnine terorističkih snaga sa Kosmeta (formacije ANA i KZK) i iz Makedonije. Pomoć bi im pružili i islamski ekstremisti poput vehabija koje su za godinu dana delovanja uspele da stvore značajna uporišta na tom području.

Za vojne (terorističke) akcije šiptarskih separatista na području juga centralne Srbije zadužena je "divizija Adem Jašari", koja je jedna od četiri "divizije Albanske nacionalne armije", sa sedištem u Gnjilanu. Rečju jug centralne Srbije zajedno sa severozapadnim delom predstavlja narednu etapu nakon planirane nezavisnosti Kosova u realizaciji "unije albanskih država" odnosno "velike Albanije". Ako taj anticivilizacijski, anahroni i ratni projekat bude realizovan onda će za Balkan ključna reč u periodu pred nama umesto mira biti ekstremizam, terorizam, kriminal i rat. Da li je to evropska budućnost Balkana?
piše: Milovan Drecun, vojnopolitički komentator
_________________

 

[gost 304860]

Samo da se ova ozbiljna tema vrati na prvu stranu gde joj je i mesto.

 

[Marty Misterija]

Da to je ta STALEŽNA MONARHIJA koja se zove Novoradikalnavojska Slobodoumna Vučka.........

ПРАВОСЛАВНА СТАЛЕЖНА МОНАРХИЈА
ОТАЧАСТВЕНИ ПОКРЕТ ОБРАЗ, зато немо млатиш

 

[gost 304860]

Stefan Lazarević

NATPIS NA MRAMORNOM STUBU NA KOSOVU


Čoveče koji Srpskom zemljom stupaš
bilo da si došljak ili ovdašnji,
ma ko da si i ma šta da si,
kada dođeš na polje ovo
koje se zove Kosovo,
po svemu ćeš ugledati puno kostiju mrtvih,
te sa njima i kamenu prirodu,
mene krstoznačnog i kao steg
videćeš kako posred polja uspravno stojim.

 

[Marty Misterija]

Стефан Лазаревић

НАТПИС НА МРАМОРНОМ СТУБУ НА КОСОВУ

Човече који Српском земљом ступаш
било да си дошљак или овдашњи,
ма ко да си и ма шта да си,
када дођеш на поље ово
које се зове Косово,
по свему ћеш угледати пуно костију мртвих,
те са њима и камену природу,
мене крстозначног и као стег
видећеш како посред поља усправно стојим.

 

[Marty Misterija]

Деспот Стефан Лазаревић

ОВЕ РЕЧИ НАПИСАНЕ БИШЕ НА
МРАМОРНОМ СТУБУ НА КОСОВУ

Човече који Српском земљом ступаш,
било да си дошљак или овдашњи,
ма ко да си и ма шта да си,
када дођеш на поље ово
које се зове Косово,
по свему ћеш угледати пуно костију мртвих,
те са њима и камену природу,
мене крстозначног и као стег,
видећеш како усправно стојим.
Да не проминеш и да не превидиш,
као нешто залудно и ништавно,
но молим те, приђи и приближи се мени,
о љубими,
и размотри речи које ти приносим,
и из тога ћеш разумети због кога узрока
и како и зашто стојим ја овде,
јер истину говорим,
ништа мање од живога,
да ћу вам изнети у суштини све што се збило.
Овде негда бејаше велики самодржац,
чудо земаљско и рига српски,
звани Лазар, кнез велики,
побожности непоколебими стуб,
доброразумља пучина и мудрости дубина,
огњени ум и заштитник странаца,
хранитељ гладних и смиловање ништих,
скрбних смиловање и утешитељ,
који воли све што хоће Христос,
коме иде сам по својој вољи
и са свима својима, безбројним мноштвом,
колико је под руком његовом.
Мужеви добри, мужеви храбри,
мужеви, ваистину, у речи и делу
који се блистају као звезде светле,
као земља цветовима шареним,
одевени златом и камењем драгим украшени,
многи коњи изабрани и златоседлани,
сведивни и красни коњаници њихови.
Свеплеменитих и славних
као какав добри пастир и заштитник,
мудро приводи духовне јагањце,
да у Христу добро скончају,
и приме мучења венац,
и вишње славе учесници буду.
И тако сложно велико безбројно мноштво,
скупа с добрим и великим господином,
добром душом и вером најтврђом,
као на красну дворану и многомирисну храну,
на непријатеља се устемише,
и праву змију згазише,
и умрвише дивљу звер и великог противника,
и неситог ада сведајца,
велим Амурата и сина његовога,
аспидин и гујин пород,
штене лавово и василисково,
па са њима и не мало других.
О, чудеса Божијих судбина,
ухваћен би храбри страдалац,
безаконим агаренским рукама,
и крај страдању сам добро прима,
и мученик Христов постаје,
велики кнез Лазар,
Не посече га нико други, о љубими,
до сама рука тога убице, сина Амуратова.
И све ово речено сврши се
лета 6897, индикта 12, месеца јуна 15, у дан уторак,
а час је био шести или седми,
не знам, Бог зна.

 

[gost 304860]

Тако треба брате... у праву си...

 

[Marty Misterija]

МА рекох да допуним, немој шта замерити

 

[gost 304860]

Момчило Селић
О ЈЕДНАКОСТИ



Рат у Космосу није између добра и зла, колико Соја и Несоја.

Зло, понекад од Соја из нужде почињено, мање ружи, обешчашћује и усмрћује од добра којим се понекад служи Несој.

Лаж, којом Сој понекад ублажује бол или поругу Постања, мање штети од истине којом Несој увек убија, черечи или унаказује.

Бог је, не заборавимо, Господ, а ваљан човек господин.

А Несој је олош, светина, фурда.

Господ и господин су личности, а олоши у најбољем случају појединци у потрази за хором – не би ли се крекетом споразумевали, тиском и виком надгласавали, линчом убеђивали.

Једнакости између отмености и нискости зато не може бити, још мање између бића и знања, а понајмање између живота и вештине. Кад је Аристотел питао даровитог Александра зашто не вежба више свирање, будући великан му је казао: – Да се не бих извештио.

Разговора између неједнаких зато нема, и стога космички Рат. Јер, себи признати своје стање Несој може таман колико и господин срамоту. “У добру се не понеси, у злу се не понизи!” кажу Срби. Само ништаци кличу над палим непријатељем, и ридају над изгубљеним саборцем; Срби противнике поштују и кад нису тога вредни, захваљујући Господу на данима проведеним међу Људима на Земљи.

Злобом, завишћу, љубомором и пизмом испуњава Несој свој дух и душу; радошћу и због туђе лепоте, храбрости и отмености уздижу се племићи.

Отимачином, крађом и стицањем, Несој се убеђује да је чему, док Сој себе и друге осећа, свестан да сем части, из живота нема шта понети. Несој стално рачуна, вага, пребројава се и пројектује; ранама и милошћу, Човек разговара са светом и Богом. Ништаци Господа не признају будући да Га нису видели, с Њим се надмудривали или надгорњавали. А властела се увек сврставала у низ, Марко Миљанов говорећи: – Има бољи човек од мене, и зове се Миљан Вуков!

Ништаљудима нема бољих, још мање добрих. Мртвима признају што не опраштају живима; очњаком на туђи гркљан због ордења, награда, титула и звања, подсмевају се себи сличнима.

А Марко Миљанов Поповић умро је скроман, знајући где је све подбацио. Као и ми ступао је Откровењем: одрекавши се себе многи га беху издали, а Отаџбином беху му зајахали кукавци какве у кућу не би припустио.

Али, сва су времена Последња: нема нам поправног, ма шта веровали будисти или хиндуси. Јер не добија се живот на пробу, будући да је и Откровење само бљесак, а ми њиме затечени као бегунци од лаве. Нема, наиме, једнакости, у смрти колико ни у животу. “Бескрајне су људске потребе!” покушавао је и себе зато да убеди мој отац, некадашњи партизански комесар. Јер и његова, коначна, потреба била је да пред собом, преда мном, и непризнатим Богом, остане господин; лаж да нико није херој својој жени (или породици) давно је раскринкана, уз остале досетке софиста.

Господин није улога нити поза, већ облик постојања.

Читавих је и народа који господство не признају јер га не познају нити препознају. Ругачи, пучке нације, свесни су само хтења и нужде; “Свако иште поштовање!” каже ми ћерка, гимназијалка, нашта је подсећам да га ваља и заслужити.

Јер обраћајући се и непознатима са “господине” или “госпођо”, ми им пружамо прилику. И недостатнима се тако јављамо, лажући себе више него њих, будући да је овај свет, очигледно, толкиновски насељен човеколиким бићима. Заповест на уљудност при саживоту с њима нужна је, претпостављам, с неке утакмице можда и Богу немиле. Јер, сумњам да би нас Он тек тако бацио међу Њих, без могућности да Им препознамо лик. Мимикрија људскости потребна је, очито, Некоме; трајна и беспоштедна, та борба мимо рвања са собом, и космосом као духом и твари, не служи на част ником. Кудити римску арену а њу прихватати лицемерно је; звати оне који то нису људима, као и некад значи лагати себе и друге заиста безочно.

 

[gost 304860]

Опште нечовештво, међутим, не даје нам право на гордост, бахатост, охолост или убиство. Гује и акрепи, аждаје и лешинари, преживари и свиње, рибе и птице део су маште Творца – с ким би се огледали да није Њих? Но, зашто повећавати хендикеп прилажењем поскоку као блавору?

Милош Обреновић, кажу, није дебелима дозвољавао никакав озбиљнији положај у Србији, говорећи: – Ди је он за власт, кад ни лебу да одоли!

– Ја да уводим племство? – ругао се, такође – па ти да будеш Гроф Шаров, а онај Барон Кулов!? Код њега, јавна сцена налик данашњој није могла проћи. Опасност, и од соја и од несоја, препознавао је физиогномијски; мада никакав карикатуриста самаштенија је прозивао, горштак пореклом из Рашке.

Текућим Откровењем, уједначавање свега и сваког се убрзава. У медијима, ставови попримају већи значај од чињеница: од Киплингове шале о мајмунима који свако јутро гласају да Сунце изађе, до повлађивања или снисхођења новинарима нема велике разлике. Нажалост, многи лумени и јесу заменљиви; само се у спорту, засад, задржало право кадрих и најбољих да то буду без исприке.

Посебан вид уједначавања стигао нам је и с интернетом; такву врсту разговора вероватно ни атински демагози нису имали на уму. Јер, у Перикловој Атини, тридесетак хиљада пуноправних грађана познавало се са агоре или бојног поља, свесни својих мана, врлина, породица и предака; на интернет форумима, као за млетачких машкара, псеудоними се препиру без обзира на старешинство, искуство, способности или врлину. Стога, није ни чудо да су занети појмовима а не животом. За њих, заточнике виртуелног света, истински као да није одвише битан, будући да се не да delete-овати.

Ђаво је, значи, само Несој; Прокрустова постеља мора да је углавном била кратка. Јер, истезање још нико није преживео док сечење јесте, нарочито ногу. Једнакости теже само недостатни, док се људи диве и диче бољима од себе, у њима налазећи смисленост света. Наиме, и далтонисти се могу радовати сазнању о бојама, и нади да ће их видети, макар у Онокрају.

 

[gost 304860]

Рас извини али ово је било јаче од мене... разумећеш,.

 

[PAC-PAC]

У СЕЋАЊЕ

ДРАГОШ КАЛАЈИЋ

УСТАЈТЕ НА ДЕСНУ НОГУ!

Велики српски интелектуалац, Драгош Калајић, више није међу живима. Својевремено је наш лист имао час да објављује његове ексклузивне чланке. Ово је један од најбољих, из 1990. године...

ПИШЕ: Драгош КАЛАЈИЋ

Премда се данас и овде странке опозиције удружују због заједничког непријатеља - извесно је да ће се у будућем парламенту поделити на леву и десну страну, према неписаном протоколу који траје од времена Француске револуције. У почетку таквих подела посланици верни идеалима монархије и "старом режиму" седели су на десној страни Парламента а представници "трећег сталежа" и заговорници буржоаске револуције на левој. Током два столећа, силом светске превласти демоније економије и материјализма, лева страна се проширила скоро до краја првобитне десне стране, сатеравши носталгичаре будућности обнове племениташке традиције на маргину политичке сцене. Савремена граница између деснице и левице заправо раздваја два блока ближих или даљих потомака првобитне, буржоаске-либералне левице.
Ако изузмемо комунистичке и "нео-фашистичке" партије или покрете, савремене разлике између левице и деснице у парламентима Запада могу се изразити процентима пореске политике и ступњевима сензибилности спрам питања националног суверенитета и интегритета. Левица се увек и свуда залаже за знатна повећања пореских стопа, односно за богатије државне буyете те издашније јавне сервисе и помоћи "угроженим" мањинама. Посланици деснице обично сматрају да таква повећања пореских обавеза обесхрабрују предузетништво, због чега се капитал сели изван земље, ка повољнијим зонама профита, што прети повећањем незапослености, рецесијом те општим осиромашењем. Зато се десница залаже за смањење пореских обавеза, исправно тврдећи да таква мера охрабрује предузетништво, повећава обим унутрашњих инвестиција капитала, отвара нова радна места, смањује обим незапослености и доприноси општем благостању. Наравно, изложена стратегија подразумева смањење државног буyета, сужавање јавних сервиса те ускраћивање или умањење помоћи многим "угроженим" мањинама.
Пораст незадовољства мање способних слојева друштва помаже левици да дође до власти а пропадање привреде под теретом раскалашног левичарског буyета ствара нову врсту незадовољства које враћа власт десници. Историјско искуство система парламентарних демократија Запада осведочава изванредне таленте левице да троши или траћи капитале пореских обавезника, док се десница доказала као штедљив, шкрт или мудар администратор друштвеног богатства. Први период власти левице карактерише еуфорија и оргија благостања и расипништва: тада се немилице троши оно што је десница на власти марљиво уштедела. Када се залихе стечене политиком деснице потроше - наступа криза и масе призивају у помоћ десницу, ускраћујући поверење левици.

НАДНАЦИОНАЛНИ КАПИТАЛ ПОМАЖЕ ЛЕВИЦУ
Левичари себе рекламирају као поборнике друштвене правде и једнакости, хуманизма и солидарности са угроженима, оптужујући десничаре за егоизам и аморализам, у корист богатијих и на штету сиромашнијих слојева. Међутим, у свим скандалима политичке корупције и лоповлука, на оптуженичким клупама скоро редовно седе посланици партија левице. У последњем овогодишњем скандалу велепљачке, који је карактерисао политичку сцену Француске, левичарска већина у Парламенту је безочно и бесрамно заштититла имунитетом своје посланике, социјалисте, оптужене за корупцију.
Неупућене може изненадити чињеница да наднационални капитал маде ин УСА у Европи подржава и помаже партије левице. Многи су разлози такве, само привидно парадоксалне, опције. Пре свега, левица је углавном или потпуно равнодушна спрам интереса националног политичког, културног и економског суверенитета. Левица је обично спремна да изда националне интересе у корист "интернационализма" или масонског "новог поредка" односно светске псеудо-империје капитала, по формули масонског симболизма са основне новчанице прве и највеће масонске творевине, Сједињених америчких држава: "Из Мноштва Једно". Реч је о идеалу стапања свих раса, етнија и нација у једно једнообразно, "сиво" човечанство. По истом програму, све религије ваља ујединити у једну једину, наравно масонску.
Успешно избегавајући пореске ступице у земљама где наднационално делује, одговарајући капитал увек и свуда настоји да превлада отпоре националних привреда поткупљујући савезништво државне администрације. Најефикаснија помоћ државне администрације наднационалном капиталу је тамо где она располаже великим овлашћењима интервенције у домену привреде. Таква овлашћења тражи и преузима левица освајајући власт, док десница није погодан сарадник наднационалног капитала јер се залаже за смањење обима државних интервенција у привреди. Отуда и предузетништво националних или мањих размера, осећајући се угроженим од офанзиве наднационалног капитала - тражи и налази најбољу одбрану у партијама деснице. Осим тога, десница показује свуда сензибилност спрам интереса националног и политичког, економског и културног суверенитета. У савременим условима инвазије гладних маса Трећег света на Европу, крајња десница поприма све већи значај и снажнију улогу јер садржи највећу националну самосвест и одговарајућу вољу одбране и националног суверенитета и идентитета.

 

[PAC-PAC]

"ОБАЗРЕТИ СЕ НА ДЕСНО"
Излишно је истицати да речи левица и десница означавају вредносне појмове али их је упутно осветлити. Медији условљавања и производње "јавног мњења" у служби разноврсних "интернационала" наднационалног капитала, усадили су у масама предоyбу да је левица све добро а десница све лоше. Зато су протагонисти партија деснице (изузев екстремних) до скора истрајно и застрашено одбијали такво одређење, трвдећи да у парламенту заузимају заправо место "центра". Ретки су били примери смелости издвајање из дресиране масе, попут оне са којом се велики писац Чарлс Буковски исповедио: "Кад год чујем за неког да је десничар - поуздано знам да је то чеовек који мисли својом главом".
Очевидност слома и наказности многих левих пројеката - почевши од комунистичких или социјалистичких - изазвала је актуелни процес превредновања вредносних значења левице и деснице. Стара значења истрајавају само по инерцији, попут оне коју опажамо у терминолошким одређењима позиције Горбачова и Лигачова, на политичкој сцени СССР. Медији прву позицију означавају као леву а у другу као десну, зато што Горбачова сматрају заступником добра а Лигачова заступником зла. Међутим, такво одређење потпуно проотивуречи класичној терминологији, јер је "перестројка" покрет ка десници политичког хоризонта, док су њени комунистички ортодоксни противници, остали верни левој оријентацији.
Занимљиво је и упутно спознати традиционално значења левице и деснице, јер су она управо потпуно супротна модерним. Одлазећи, велики Немањић је српском народу завештао суштину својих сазнања у формули савета за будућност: "За путеве на десној страни зна Бог а на левој су ђаволови". По биографу Теодосију, свети Сава је пошао "десним (правилним) путем". Хришћанску основу изложеног наслеђа осведочавају бројни библијски искази негативног одређења левице и позитивног одређења деснице. По хришћанској предаји, десни пут води рају а леви паклу. Псалм 142,5 упућује вернике да се Судњег дана "Обазру на десно" јер је тамо престо Заштитника. По Јеванђељу светог Матије (ХХХВ, 31), "тада ће Краљ рећи онима који се налазе на његовој десној страни: дођите ви благословени од Оца мога и преузмите Краљевство за вас припремљено од стварања света. Тада ће рећи онима који су на његовој левој страни: бежите од мене проклетници у вечну ватру која је припремљена за ђавола и његове анђеле".
Неопходно је додати да је немањићко упутство почивало и на српској те словенској паганској традицији. Према Српском митолошком речнику (издање "Нолит" Београд, 1970) лева страна је "слабија, назадна и несрећна" а десна је "јача, напредна и срећна". Лево је свет смрти а десно је свет живота. У неким српским крајевима још истрајава обичај путника да се на раскрсници прекрсте три пута те пљуну на леву страну, где се купе вештице и ђаволи. У питању је средство беле магије којим се одбијају коби, демонске силе и несреће са левице. Истом поретку припадају и многи други обичаји, од сипања вина десном руком (јер лева нагони на опијање) преко забране храњења детета левом руком (јер привлачи болештине и слабости), до свадбеног ритуала, где се на венчање полази и у младожењину кућу ступа десном ногом. Зато и дан-данас, када видимо зловољна, свадљива или поремећена човека кажемо да је "устао на леву ногу".
Раскриливши поглед широм континента индо-европских култура, опазићемо да је изложени симболизам левице и деснице универзално распрострањен. У латинском језику реч десно (деxтер) је синоним "срећног", повољног", "доброг", "честитог" "исправног", те "праведног" док лево (синистер) означава све супротно, дакле "несрећно", "неповољно", "зло", "искварено", "погрешно" и "кобно". Изложена значења подразумева Тацит када пише "сиц синистра фама ет румор синистер" (Анали, ВИ, 32, 1. 2). Знатан део наведених значења сачуван је у савременим изравним или посредним, наследницима латинског језика. Примерице, према Ларусовом речнику француског језика синистре означава све што је "мрачно, страшно, ужасно" те "најаве несрећа".

 

[PAC-PAC]

ЛЕВА И ДЕСНА РУКА
У римским и хеленским визијама "живота после живота" опажа се раскршће душа. Левим, широким путем одлазе зли, ниски и искварени а десним, уским путем се упућују добри, племенити и врли. Слични симболизам осведочава и најдаља индо-европска традиција, у Индији, разликујући путеве "Леве руке" и "Десне руке". У овом животу пут "Десне руке" (Дакшиникара) предузимају људи склони реду и закону, мудрости и знању, правди и суверенству ума над страстима животиње у човеку. Пут "Леве руке" (Ваманакара), предузимају изрод Арија и припадници најнижих каста. То је пут хаоса и анархије, беззакоња и подложности демонима те најнижим страстима. Таквом људском материјалу преостаје једино сексуалност као једина могућност самостварења те су школе "Леве руке" углавном посвећене одговарајућим упућивањима. Неке школе "Леве руке" чак и данас препоручују канибализам и сексуална општења са лешевима, узимање измета и испијање мокраће, ритуална силовања и убиства.
Продорнијим спознајним погледима може бити занимљива истина да изложени симболизам левице и деснице карактерише не само људски већ и биолошки те космички амбијент. Примерице, логаритамске спирале најстаријих, сачуваних, шкољкастих заштита живота су десносмерне у нашој хемисфери. Истраживања модерне биологије су недавно открила да је и спирална структура генетског материјала такође десносмерна. Сви опажени случајеви левосмерности спиралне структуре генетског материјала осведочавају аномалију, болести или дегенерацију. Коначно, и спиралне структуре покрета свемирских галаксија су десносмерне.
Како објаснити тај свемир осведочења правила да су живот, ред и срећа десносмерни а смрт, хаос и несрећа левосмерни? Питање превазилази оквире нашег задатка али ћемо назначити пут сазнања. Мислимо да је за изложену запитаност савршено погрешна или левичарска она оптика која све ствари и појаве своди на материјалистички режим и одговарајућу механику узрока и последица. Примерице, ако симболизам деснице и левице у култури покушавамо објаснити чињеницом да је десна људска рука обично вичнија од леве, она отвара ново питање: зашто је десница способнија од левице? Зашто су људи углавном дешњаци? То је чињеница која припада свемиру као мајушни део његових десносмерних осведочења те га не може објаснити већ изискује објашњење. Неопходно је да се изврши обрт спознајне перспективе, да се преузме управо онај систем оптика који је својствен традицији десне мисли Европе. Дакле, неопходно је физички свет сагледати из метафизичке перспективе, како је препоручивао наш највећи учитељ, Платон. Смисао левосмерности и десносмерности почива у метафизичким исходиштима и одређењима овог света ствари и појава.
Срспко историјско искуство трагично потврђује традиционални симболизам левице. Све големе несреће, трагедије, лишавања, пљачке, помори и страдања - дошли су са леве стране, изазвани силама и идеологијама леве оријентације, од масонерије до комунизма. Такво искуство ваља имати у виду приликом првих послератних слободних избора за Скупштину. Партије левице лако је препознати већ по називима, по њиховој склоности да се представљају као "демократе", "социјалисти" или "реформске снаге".

(ПОГЛЕДИ, БРОЈ 268, СЕПТЕМБАР 2005)

 

[migud]

From:

• "The truth behind Pentagon's war in Bosnia"
  Teach-in, October 12, 1995
  Manhattan Community College, City University of New York
  
  
  (Among participants: Mr. Ramsey Clark, former U.S. Attorney General)

Speech by: Nadja Tesich, Writter, Professor of Film, Filmmaker



Ultimately I am talking about fascism of a different sort. Right here. In this country. It's hard to talk about fascism in ten minutes so let's start -- part one, what I saw and I did and the analysis of the propaganda against the Serbs these past four years. You should know that I am forced to simplify or I would talk for days. When the civil war started in '91, I went back. I had decided that if what I saw in the papers about Serbia was true, then I'll never go back again. I was born there but I have lived here most of my life.

What I saw was a drastically different image from the one in the US press --people crying about the breakup, the wounded, the refugees from Slavonia, and the first very mutilated kids in the hospitals. I speak the language, I could move in and out, listen unobserved, these were not the people described as barbarians in the Times. The Times reporter Chuck Sudetic would set the tone, a man whose background was Croatian. The essential thing is that prior to this he had a top security job in Washington. I didn't know this at the time, I just knew something was wrong about his reporting. Back in New York, I attempted to correct this information, what was true, what was lies, but largely I tried to add the missing parts of the picture. Always with names and events that could be checked. Without attacking any other group I tried to talk about the suffering on the Serb side. The embargo which turns the country into an economic concentration camp, factories shut, hospitals without spare parts, doctors without plastic gloves, operations with no anesthesia, lack of medicine, kids dying because of the embargo, along with old people and those not so old. When I reported these things, I was called a nationalist.

I contacted most of the papers, most of women's magazines, television stations including PBS, Nightline, Time, Newsweek, Vanity Fair, the Times magazine section, Mother Jones, Harper's, the New Yorker etc. Nobody wanted to hear about doctors, or ordinary people, or about a woman called Azra from a Muslim background who goes to Belgrade every year from Florida. Nobody wanted to hear about Croatians living in Belgrade or the real story how three women, me included, Muslim, Croat and Serb, travelled together to a funeral in a village in western Serbia. This was too peaceful for them, not exciting enough. They wanted to hear about rapes (Got any rape stories, we want to hear about rapes) but the moment I mentioned Serb women raped, they were not interested.

My letter against the embargo of any of the ethnic groups in Yugoslavia appeared in the Times badly mutilated. All the references to Germany and the US were cut, as well as references to Cuba, as well as US weapons sales. It was the only letter published even though I wrote many. An essay appeared in The Nation because it was about theater in Belgrade. Every detail in it was checked for accuracy. My brother's essays were not published nor were thousands of letters written by Americans, historians, anthropologists who knew the Serbs and Serbia.

Films about Serbia were not shown, either those made by Americans or those made by documentary filmmakers in Belgrade. Footage done by an American woman from Channel 2, Amy Bodden, about refugees and badly scared kids, done without a single cut, with her present in every shot, with my simultaneous translation, nobody wanted to see. Nobody wanted to see a half-hour interview with Karadzic even though I offered to do the same half-hour films with the same questions with Mr. Izetbegovic and the Croatian leader in Bosnia. When I spoke on the radio about US advisers and the CIA in Bosnia I was called a communist. My only pleasure was that they knew I was there watching. I would find my words used by some of them in the interviews on TV. If I push hard, if I annoy them I get letters back, sometimes they get angry then lose control when I call and give me very valuable information. I try to enjoy even that tiny bit -- I made them angry. Still on a given day, it's a lonely struggle. You grow desperate. I would tell them then, for the hell of it, what their reporter is doing, where and who he sleeps with. I suggested a piece for the Voice called, 'How to Spot Serbs on the Subway.'

 

[migud]

I could talk about American journalists in Belgrade who often didn't even know where they were, but I don't have time. They wanted someone to tell them fast fast in fifteen minutes about history and the people but they didn't really need anything since they knew from day one what they would write. It was easy. Many carried a sheet from Ruder Finn which told them who is the good and who the bad guy. In this war journalists abdicated or let's say they wanted to keep their jobs. The honest ones were barred from their papers. I learned much about journalism, what gets printed, what not, and much about propaganda and American culture at this moment. I lived as if in wartime, gathering information from all sorts of people, Texas, France, Sweden, short wave radios. My telephone bills were huge. And as in wartime things happened -- my family united vis ? vis the US bombs. We stopped arguing about politics. And as in wartime some friends left me, others I divorced. All sorts of middle class liberals of the Upper West side who didn't want to hear a single detail after my many trips but would ask instead, 'Do you think Belgrade should be bombed?' I realized I was confronting something unprecedented in my experience, a new type of dictatorship, deadly because invisible, subtle, like a virus, it's a part of the air and culture you breathe. It's there even when you sleep. I call it the dictatorship of the new world order.

In order for the Pentagon and NATO to accomplish their aim, they had to, together with Germany, destabilize the country, put Yugoslavia under embargo, bomb the Bosnian Serbs with clean bombs, killing nobody, right, eliminate the entire community of Serbs in Krajina who had lived there for centuries -- but first they had to create an enemy in the American mind so it would look like a fight of good against evil, the West fighting savages, barbarians, and everyone would cheer,feel good and hate collectively as a replacement for suppressed hatreds here in Americans' own civil wars now.

The image was done in ten days. Good Christian, God-loving Slovenes, or Croats in a family setting or church, and the Serb looking like fascists and with a gun. Later, Muslims in Bosnia were added as good and western too, people who are just like you and me, and they play the piano. A Serb was a male, without women children or church. Later his face almost disappeared and he remained as an evil presence except when shown as a rapist or criminal.

"We had a job to do and we did it. We are not paid to moralize,' said James Harff, director of Ruder Finn Global Public Affairs, a Washington D.C. public relations firm which was paid to turn Serbs into monsters, fascists and beasts. "Speed is vital," he said, "it is the first assertion that counts. All denials are entirely ineffective." Any means were good. Remember, this could happen again to any other group.

As in advertising or audience research for a movie you know your target, your aim, you know this country's obsessions and fears (sex and violence) and you keep it going either as psycho-drama or a soap opera. Everyone looks the same in Yugoslavia so you can use dead or massacred Serbs and you can also in addition claim they are others, image of dead Serbs are called Muslim or Croat by the time they reach New York although they were something else in some European papers and in the original photos. But the essential is how you long you keep the image on. One entire community of Krajina Serbs disappears in four days while Sarajevo goes on for three years. Croatia takes over one third of the territory in one day and it's over. A few protesting letters appear. It only proves how democratic the US is. Meanwhile entire villages disappear and here nobody knows.

It helps that Americans don't know the country or the history so that too can be rewritten. Serbs, who fought against fascism and died, exterminated in the camp of Jasenovac are now lying about it, we are told. President Clinton invites Mr. Tudjman to the inaugural of the museum for the victims of the Holocaust and not a single Serb survivor is permitted to be there even through the present state of Croatia borders on fascism and Mr. Tudjman says that the Holocaust never happened and that Jews really killed those Serbs in the camp of Jasenovac because the Jews wanted their money. And here are Tudjman and Clinton looking happy together. America was always comfortable with fascism.

It helps that Americans have short memories. The New York Times prints that Bosnian Serbs owned 64 percent of the land, then a few months later you are told that they conquered 75 percent. It doesn't add up but nobody pays attention. Everything gets erased and chewed up, no past or future, just profit now. Whole landscapes disappear, and cultures, and nobody pays attention much, nobody remembers that America killed millions of Vietnamese then recently said it's time for us to forgive them, nobody remembers Chile, Panama, Guatemala, Salvador etc. etc. and they won't remember Yugoslavia either after they helped destroy it. This is a nation run by psychopaths. We are in the new world order.

From a PR agency hired by Croatia then Muslim Bosnia, with huge budgets which in addition include funding from outside, secret bank accounts (America, Germany, and even the Vatican), with the help of Washington, the image machine goes to the main papers and then by the time it reaches TV, the word 'presumed guilty' is dropped. Instead it says The New York Times reports.... It makes it legitimate.

The headlines are against the Serbs even when the article is supposed to be about their suffering.

In all this, the other side is not permitted to speak, so it looks like a jury for a black man who has no lawyer, his mouth is taped shut and the jury is all white and some are members of the Klan.

Exports and false witnesses appear. Gelb, Lewis and Eagleburger, all three at once on PBS. Bomb Belgrade, Gelb wrote day after day, then became an expert on TV. Eagleburger said, I want to wipe the smile from the face of all Serbs. He became an expert too.

The CIA becomes a reliable informant, on TV and the press. They are there whenever it's needed. They have pictures from the planes of the Bosnian Muslim graves but not a single picture of Serbs from Krajina, walking on foot in the terrible heat and bombed in addition from the planes. Of course not. The CIA is a a part of the cleanup.

American witnesses appear, like the CIA, for credibility. Fake stories in women's magazines, fake documentaries. Like the one narrated by an American nurse on channel seven. We don't know where she is nor who she is. It's enough that she is American. She talks about rapes and she cries.

An American journalist narrates in a montage of a few shots how he has discovered mass graves. We don't see his face, at all.

 

[migud]

Bianca Jagger becomes an expert on Bosnia. She cries too.

Slavenka Drakulic, a journalist from Zagreb and and a small time opportunist, uses the Times for a piece about thousands upon thousands of rapes which she could not have witnessed. Besides her dialogue is bad, a ten year old girl does not talk like a fifty year old woman. I used to teach dialogue and screenplays.

By the time the correction is done, by an independent group of doctors, this is only a few lines in The Times that nobody sees.The figure of 20.000 victims was based on actual interviews with four people.

On the radio new specialists, all Americans, talk about how the Ottoman empire was wonderful to everyone.

The staged massacres in Sarajevo get a splash but not the investigation of them, nor the result. It occurs to me that maybe it was the CIA who did the job, it wouldn't be the first time after all.

The massacres appeared always before an important step the US would do against the Serbia and the the Serbs. The last massacre becomes the reason why NATO or the US must bomb Bosnian Serbs in an unprecedented orgy of missions, yet NATO decided two days before the massacre. They lie on and on, but nobody really pays attention because we are in the New World Order.

Words like genocide, ethnic cleansing, camps are there to produce an emotional response yet they actually whitewash the real genocides done to Serbs and Jews in the Second World War. In fact the first ethnic cleansing was done to Serbs in Western Slavonia at the beginning of the war and the biggest cleansing was the USA- CIA-Croatia united effort against Serbs in Krajina. Two hundred thousand people. Hundreds dying in the heat. And what do you call thousands of missions against Bosnian Serbs, the largest military operation in Europe since World War Two? What do we know about the number of dead? Zero. It's called "low collateral damage" by the Pentagon.

The word 'Western' appears all the time in the US media these four years. The good is Western. The Western is honest and clean. What is the other? I ask Steven Kinzer, for whom I took pictures as we ran to interview Bosnian Serb refugees from Sarajevo who looked like the dead dug up. Why is it, I ask him, that Croatia which he says borders on fascism, is called a democracy and Belgrade is called a dictatorship? Belgrade at that time in '92 looked like anarchy, hundreds of opinions, twenty different parties. He said Americans think of them as Western and you not. What is western?

NATO is. Germany is, and so is the US. The east is sly, they lie and they cheat. Serbs lie all the time, according to the U.S media. In Nazi propaganda, Jews lie and rape Christian virgins too but there is more to this. German fascism and American racism unite at some point. Vanity Fair gives me a clue in an essay on how Serbs make love, they do it with savagery, the entire hotel shakes and he, the writer, just suffers from jealousy and horror listening to their screams. Those savages are interrupting his sleep. So, a Serb is a male with no mother or father, no wife or kids, he has no culture, plays no piano, and rapes thousands. Does this remind you of anything? Who is the rapist in the American racist mind? The answer is given to me. People I have known for many years and those I have not known asked me these years where I was from in Yugoslavia. Serbia I said.

'You don't look like them,' they would say stepping back, looking scared or embarrassed. None of these people had ever been to Yugoslavia. Why, I asked finally. You are nice, they say. You mean civilized, I ask. Well yes, and you are so fair, you could be a German or a Swede.

It occurred to me then that Serbs who look the same as the other groups in Yugoslavia were actually dark in the American mind.I can't decide if this darkness was internal or some other or both at the same time. While all this went on, Croatians thanked Germany and America now, Bosnian Muslims kept crying oh America come help, please help, we are really western just like you while the Serbs kept moaning oh America why don't you love us, we fought fascism together. In spite of all the misery that the embargo has done to present Yugoslavia, I think they are ahead now because they know America does not love them. Ultimately America loves nobody not even their own children. Or there would be money for schools without rats, no leaking roofs, money for hospitals, money for life instead of prisons here and death with those billion dollars worth of perfect clean killing machines in Bosnia. I am glad the Serbian and my mother's romance with the American dream is over. It never really existed or it was a Hollywood production that the country dumps like its garbage all over the world. You can destroy with it, you can kill entire cultures, but that's a whole other story.


Oprostite, ali nemam volje da prevodim. Mada, tekst nije tezak.

 

[JABUCHILO]

ma jeste kako nije. za slab stomak je tezak.

 

[PAC-PAC]

Свети Владика Николај Велимировић


НЕБЕСКА ЛИТУРГИЈА



Хај, шта се оно чује из даљине:
Дал су вјетри, дал су вихорови,
Ил шуморе горе јаворове,
Ил са земљом трава разговара,
Ил певају на небеси звезде?
Нит су вјетри, нит су вихорови,
Нит шуморе горе јаворове,
Нит са земљом трава разговара,
Нит пјевају на небеси звезде,
Но се служи Света Литургија
У небесном царству Христовоме.
Службу служи Јован Златоусте
И са њиме три стотин владика,
Све владика земних мученика
И три хиљад часних свештеника,
Свештеника Божјих угодника.
Ђаконује Ђаконе Стеване
И са њиме свети Лаврентаје.
Свети Павле чита Посланије,
Свети Лука свето Јеванђеље,
Крсте држи царе Константине
А рипиде свети стратилати
Димитрије и с њим Прокопије,
Георгије и с њим Јевстатије
И остали многи стратилати.
Огањ носи Огњена Марија,
Тамјан пали Громовник Илија
А Крститељ водом покропљава.
Херувими поје Херувику
А цар славе седи на престолу
Лицем својим небо осветљава.
С десна му је света Богомајка
Огрнута звјезданом порфиром
Свети Сава жетал придржава,
А народа ни броја се не зна,
Више га је но на небу звјезда.
Измјешани свеци с анђелима
Па се не зна ко је од ког љепши.
Кад се света литургија сврши
Светитељи Христу прилазили
И пред њиме поклон учинили,
Најпоследњи Светитељу Саво
И са Савом Срби светитељи.
Свети Саво метаније прави,
Ал се не хте светац да усправи
Већ остаде на земљи лежећи.
Тад прилази света Богомајка
Да подигне Светитеља Саву,
Јер јој Саво Хиландар посвјети,
Ал се Саво диже на кољена
И даље се дићи не хоћаше
Већ остаде пред Христом клечећи.
Благи Христос Саву миловаше
Од милоште вако му збораше:
"Чедо моје Немањићу Саво,
Што си ми се тако растужио,
Никад тако ти плакао ниси,
Ниси тако плако за Косовом
Кад је Српско потамњело царство
Потамњело царство и господство
Казуј мени, моје чедо драго,
Како стоји сада Србадија:
Како стоји вјера у Србаља,
Јесу л Срби кано што су били
Или су се Саво измјенили,
Поју ли ми многе литургије,
Дижу ли ми многе задужбине.
Кано некад у време Немање
И сина му Светитеља Саве,
И славнога Милутина краља
И Стевана милог ми Дечанца,
И Лазара мог мученика
И Милице славне Љубостињке,
Ангелине мајке Крушедолке,
И осталих цара и књегиња,
Да л се и сад тако Бог поштује,
Да л Србијом свете пјесме брује,
Јеванђеље да л се моје шири,
Српска земља да л тамјаном мири,
Светли ли се образ у Србина
Пред људима и пред анђслима,
Великаши да л праведно суде,
Богаташи да ли милост дјеле,
Да л суседа сусед оправдава,
Да л нејаког јаки подржава,
Поштује ли млађи старијега,
Да л дјевојке држе дјевојаштво,
Да л попови по светињи живе,
Калуђери да л за народ клече,
И да л греју пештере сузама
И за народ топлим молитвама.
Да ли народ недјељу светкује,
Да л празником цркву испуњује?
Казуј мени, дични свститељу,
Српског рода други спаситељу
Каква ти је голема невоља
Те ти рониш сузе низ образе,
Пјесму неба плачем завршаваш?"
Тад говори Светитељу Саво:
"О Господе, велики и силни,
Пред киме се тресу херувими,
Има л ишта теби непознато?
Та ти видиш срце у човјеку
И познајеш најтајније мисли.
Видиш црва под кором грмовом.
Под каменом гују отровницу
На дну мора свако зрно пјеска.
Не могу се од тебе сакрити.
Тамних људи тамна безакоња,
Због којих си на крсту висио;
Али твоја љубав све покрива,
Из љубави незнаније јављаш,
Из љубави ти о знаном питаш,
Да ти кажем што ти боље знадеш.
Нису Срби кано што су били.
Лошији су него пред Косовом,
На зло су се свако измјенили.
Ти им даде земљу и слободу,
Ти им даде славу и побједу,
И државу већу Душанове,
Ал даром се твојим погордише,
Од тебе се лицем окренуше.
Господа се српска изметнула,
На три вјере оком намигују,
Ал ниједну право не вјерују,
Православље љуто потискују.
Одрекли се српскога имена,
Одрекли се својих крсних слава,
Свеце своје љуто увредили.
А ко диже цркву задужбину,
Не диже јс Теби него себи.
Цркве дижу да их виде људи,
Цркве дижу, Богу се не моле,
Нит Божији закон испуњују.
Великаши правду погазили,
Богаташи милост оставили,
Не поштује млађи старијега,
Но се млађи паметнији гради,
Нит нејаког јаки подржава,
Већ га ломи док га не саломи,
Нит сусједа сусјед оправдава,
Већ се куне криво за неправду,
Због блатњаве земље од аршина.
Свештеници Вером ослабили,
Нит дјевојке држе дјевојаштво,
Свилу носе грехом се поносе,
Млади момци поштењу се смију,
А свој разврат ни од ког не крију,
.

 

[PAC-PAC]

Нити народ за недјељу мари,
Ни за празник ни обичај стари,
Нит празником црквс испуњује,
Празне цркве ка пећине пусте,
Празне душе, па празне и цркве;
Свуд се црни црно беззакоње.
Стид ме једе и стид ме изједе.
Због гријеха народа мојега,
Што и мене држиш близу себе.
Зато плачем мој Предраги Спасе,
Вјечност ми јс кратка за плакање,
Волио бих и у паклу бити,
Само Срби да сс Богу врате".
Мирно Господ саслушао Саву,
Па подиже своју свету главу;
И мислима небеса потресе.
Заблисташе муње и громови,
Надуше се гарави облаци,
Лед се просу о Петрову дану,
Сва побјеле земља Србинова,
Ка од губе губава грешница.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога нити својих гријеха.
А све Саво на кољени клечи,
Блиједо му лице од ужаса.
Тада Господ ваши попустио,
По воћу се ваши ухватише,
Обрстише шљиве и јабуке,
Сасушише питоме воћњаке,
По питомој земљи Србиновој.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога нити својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.
Тада Господ помор попустио,
Да помори и старо и младо.
Ударише љуте болезање,
Тесна гробља и мало гробара,
Гробарима отежашс руке.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога нити својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.
Тада Господ кризу попустио,
Пуна земља сваког изобиља,
А сви вичу: нигде ништа нема.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога нити својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.
Тад Сатану Господ одријешио,
Из пакла га на Србе пустио,
Да до рока своју вољу врши,
И да чини што је њему драго,
Са државом и са српским тјелом,
Само да се не дотиче душе.
А Сатана војске подигао,
Од звјериња свога и људскога,
Све од самих Божјих противника,
И својијех једномишљеника,
Којих би се марва застидјела,
И вепрови дивљи посрамили.
Пакленим их огњем наоружо,
Повео их на земљу Србију.
Бљуну огањ из адових жвала,
Па запали кућу Србинову,
Све разгради што је саграђено,
Све прождера што је умјешено,
Све однесе што је изаткано,
Све разграби што је уштеђено,
Све раскући што је закућено,
Све попљува што је освећено,
А господу у окове веза,
Старјешине врже на вјешала,
Ил умори глађу у тамници,
Поби момке, зацрни ђевојке,
Згрчи мајке над кољевке празне,
Над кољевке празне и крваве.
Још завеза језик у Србина,
Да не смије пјеват ни кукати,
Нити Божје име спомињати,
Нити брата братом ословити;
Још завеза ноге у Србина,
Да не смије слободно ходити,
Осим тамо куд га коноп води,
Коноп води или кундак гони;
Још завеза руке у Србина,
Да не смијс радит ван кулука,
Нити сјести, нити хљеба јести,
Без сатанске горде заповјести,
Нити ђецу своју својом звати,
Нит слободно мислит ни дисати.
Тако ишло за дуго земана,
Док набуја Земља Србинова
Од мртвијех српскијех телеса,
И од крви српских мученика,
Ка тијесто од јакога квасца.
Тад анђели Божји заплакали,
А Срби се Богу обратили,
Јединоме свому пријатељу
Јединоме своме Спаситељу,
Вишњем Богу и светоме Сави.
Тад се Саво стресе од ужаса,
Скочи, викну иза-свега гласа:
"Доста, Боже, поштеди остатак!"
Тад је Господ послушао Саву,
На српско се робље ражалио,
Те Србима гријехе опрости.
Засија се лице Србиново,
Зазвонише звона на весеље,
Замириса земља од тамјана,
Заблиста се Христова истина,
Зацери се милост и поштење,
Анђели се са неба спустише,
Па Србију земљу загрлише.
Хај, шта се оно чује из даљине?
То се опет служи литургија,
У небесном царству Христовме.
Службу служи светитељу Саво,
И са њиме три стотин владика,
И три хиљад српских свештеника.
Ђаконује Ђакон Авакуме
Што на коцу за Христа пострада,
На баиру усред Биограда.
А Цар Славе сједи на престолу,
Док са земље грми ко олуја,
То Србија кличе - АЛИЛУЈА!
Благо мајци која Саву роди
И Србима док их Саво води

 

[PAC-PAC]

Портрет Џона Болтона, кога је председник Буш упркос противљењу јавности и Сената, указом поставио за новог америчког амбасадора у УН

Ево како размишља Џон Болтон: „Такозвано право на хуманитарну интервенцију даје нам повода за забринутост. Од њега се онима који га заговарају зацакле очи од среће, али са становишта других оно представља огољену агресију. Невине српске цивиле бомбардовали смо до бесвести, у циљу повратка Албанаца који су извршили етничко чишћење остатка Срба са рушевина у које је претворено Косово.”
…………………………………….
Пре доласка на место заменика државног секретара, често је говорио да БиХ треба да буде подељена између Србије и Хрватске, уз муслимански ентитет у средини.
………………………
Болтонов реализам по питању Балкана захтева смелост јер је у великом раскораку са ставовима америчког политичког и медијског естаблишмента. Његови ставови дијаметрално су супротни апсурдним хвалоспевима левице наводној „мултиетничности” БиХ и КиМ, али у исто време супротстављени су и самодеструктивној склоности већине неоконзервативаца да подржавају муслимански фактор на Балкану.
…………………..
Болтон схвата да Хашки трибунал за ратне злочине у бившој Југославији – самопроглашена степеница на путу успостављања глобалног система универзалног правосуђа – није успео да их реши. У интервјуу октобра 2004. Болтон је изјавио да је Хаг, уместо да покрене процес међунационалног помирења, израстао у претњу регионалној стабилности која ће „створити нове анимозитете који ће довести до будућих напетости”.
…………………………..
Рекао је и да би Бушова администрација желела да судске процесе за ратне злочине пребаци из Хага домаћим судовима, јер Трибунал не поседује демократски кредибилитет нити одговарајуће инструменте за спречавање злоупотребa моћи и утицаја: „Зато је наша стратегија привођење започетих процеса крају и враћање одговорности Србији, Хрватској и осталим земљама... јер су многи злочини почињени у њихово име и управо те земље морају да се суоче са том реалношћу и да донесу одлуке о томе хоће ли или неће некога кривично гонити...
……………………………..
Можда помисао на државног секретара Болтона као наследника Кондолизе Рајс у овом тренутку делује превише оптимистички, али грешке званичног Београда ионако су довеле до тога да Србима једино преостаје да се уздају у чуда.

Цела анализа др Срђе Трифковића на ову тему може се видети на адреси

http://www.geopolitika.org.yu/modules.php?name=News&file=article&sid=186