ОДГОВОР НА ЛАЖИ!

PAC-PAC

Domaćin
Poruka
3.894
Од 1935. године Стаљин напушта политику разбијања Југославије, проценивши да она могла бити амортизер евентуалног Хитлеровог напада на Совјетски Савез. Ипак, то није значило да комунисти мењају своју националну политику. Њихова нова парола била је : „Мала и слаба Србија – јака Југославија“. Задржани су сви основни елементи националне политике из предходног периода, с тим што су сада имали примењивати у оквиру Југославије. Са своје стране, Коминтерна је организовала ликвидацију свих Срба у врху КПЈ, да би на њихово место поставила Хрвате на челу са Јосипом Брозом Титом.

Тако су комунисти, једнако као и према „класном непријатељу“, распиривали мржњу и према српском народу у целини, док су на другој страни истицали стратегијски значај Хрвата. Међу овима су им и даље највећи пријатељи били усташе. Пријатељство између усташа и комуниста учвршћено је у југословенским затворима, где су се сретали као политички осуђеници. Непосредно уочи Другог светског рата, представници комуниста и усташа потписали су један уговор о сарадњи, у сремскомитровачкој казнионици.
У име КПЈ уговор је потписао Моше Пијаде.

Нови подстицај за сарадњу усташа и комуниста дошао је са потписивањем споразума Рибентроп – Молотов 1939. године. На основу тог споразума комунисти су после 6. априла 1941. године масовно ступали у службу Немаца. Уочи и током Априлског рата бојкотују мобилизацију, а када су наишли Немци нису се устручавали да пуцају у леђа нашим војницима, у одушевљењу због слома државе коју су толико мрзели.
Тако су у Крагујевцу 11. априла 1941. године, док су немачке трупе надирале према граду, са крова кафане „Шумадија“( на том месту је данас тржни центар „Зеленгора“(?!)) пуцали у колону војника која се повлачила према Гимназији. Убили су сина Боже Пешића из оближњег села Церовац. Кафана „Шумадија“ је словила за као познато стециште комуниста, јер су оба газдина сина, Жива и Мика Ђорђевић 2, били познати „партијци“. Истог дана, неко је такође с леђа убио три војника код градског гробља: Драгољуба Милутиновића из села Живице у Драгачеву, Обрада Достанића из села Турице и Цалета Петаковића из Ужица. Није доказано да су и овај злочин починили комунисти, мада других сумњивих особа у Крагујевцу није било.

2 С. Ћировић, Гружа у четницима, 59 – 60. Управо Мика Ђорђевић ће 1946. године постати судија на стаљинистичком процесу генералу Михаиловићу у Београду, где је главна тачка оптужбе била – сарадња са Немцима.
 

PAC-PAC

Domaćin
Poruka
3.894
Специјално, Комунистичка партија Хрватске водила је преговоре са Павелићевим режимом о свом легализовању у оквиру „Независне Државе Хрватске“. Како је Коминтерна већ легализовала Комунистичку партију Словачке у оквиру Хитлеровог „Новог поретка“, очекивала се дозвола и за легализацију КОмунистичке партије Хрватске, али ситуација се мења са немачким нападом на Совјетски Савез.3 Ипак, остало је дугогодишње пријатељство између комуниста и усташа, за које су сада наилазила нова искушења. У насталој ситуацији, њима се као најприродније решење наметнуло удруживање снага у борби против заједничког непријатеља, а то су били Срби, односно четници.

После пропасти „Совјетске републике“ у Ужицу, комунистичка главнина прешла је у Црну Гору, прогласивши је за нову републику Совјетског Савеза, такође уз примену мера из „друге фазе револуције“. Масовна убиства Црногораца, као и суседних Херцеговаца, имала су за комунисте исте последице као и у Србији крајем минуле године. Потпуно раскринкане, њих је осветољубиви народ тих крајева гонио до последњег. Када је Дража после неколико месеци стигао у Црну Гору, још је трајала акција вађења из јама и сахрањивање жртава „црвеног терора“. Жене у црнини долазиле су у његов штаб да траже освету.

Будући редом протеривани из српских области, комунисти су излаз нашли у савезу са Хрватима, са којима су прву озбиљнију сарадњу успоставили за време офанзиве против Дангићевих снага.4
Сада им је остало да нову „совјетску републику“ прогласе негде у дубини „Независне Државе Хрватске“, под Павелићевом заштитом. Најпогоднија за то, показало се, била је бихаћка регија. Зато је „Бихаћка република“ трајала дуже од предходних. У њој комунисти не само што нису нападани од стране „Независне Државе Хрватске“, него су и редовно снадбевани оружјем, муницијом и ратним материјалом. У то време акредитовали су једног свог високог функционера (Андрију Хебранга) за везу са усташама, а једног (Владимира Велебита) за везу са Немцима. Та двојца безбедно су седела у Загребу.

Ратна сарадња комуниста са усташама дошла је исто онако природно као и њихова борба против четника. И у једном и у другом случају реч је о наставку предратне комунистичке политике, како „класне“, тако и „националне“. Обе те политике систематски су неговале антисрпство, за рачун наводно угњетаваних Хрвата.

3 С. Трифковић, Усташе, 160

4 Мајор Јездимир Дангић, командант свих војночетничких јединица Источне Босне. „Свештеничко дете, Дангић је као припадник босанске револуционарне омладине провео три и по године у аустроугарским затвоирима за време Првог светског рата.
У априлу 1941. он је био командир дворске жандармеријске чете која је пратила краља Петра Другог од Београда до Никшића.“, пише др Иван Авакумовић.5
Према немачким документима (извештај генерала Паула Бадера, војноуправног заповедника Србије, од 5. фебруара 1942.) Дангићу је у Никшићу понуђено да уђе у авион, али он је то одбио речима: „Један Србин не би смео да напусти своју земљу у невољи“.6
Крајем лета 1941. године, Дангићеви четници ослободили су највећи део Источне Босне, рачунајући и десетак већих места: Братунац, Сребреницу, Власеницу, Олово, Рогатицу, Фочу,Горажде и Чајниче.
На тај начин су успели да спасу део српског народа, један део је , нажалост, страдао у усташко – муслиманским етничким чишћењима.

5 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 37.
6 В. Ђурић, Нови прилози за биографију војводе Јездимира Дангића, 5 – 6.
 

eremita

Zaslužan član
Poruka
117.195
РАС-РАС, мислим да је ова Твоја тема тренутно НАЈКОРИСНИЈА на форуму... и прави аргументовани одговор многим учесницима(нарочито неокомунистима и левичарима)... зато Те молим да наставиш ...
 

gost 304860

Buduća legenda
Poruka
44.432
PAC-PAC:
СМИСАО ХРВАТСКОГ СВОЈАТАЊА НИКОЛЕ ТЕСЛЕ

Uvek kad pročitam nešto ovako, okrene mi se stomak... pogotovu što Tesla još ima naslednika i igrom slučaja poznajem jednog. Hrvatska povijest datira hiljadama godina, to je biser i setih se povodom toga ovde, rasprave sa uvazenim analitičarem o pitanju Hrvatske pod Austrougarima :D Istorijske neumitnosti koje svaki obrazovani čovek mora da zna, keze se od jeze pred ovakvim nebulozama koje izosi Jurišić i njemu slični. Zanimljivo je to svojatanje samo velikih ljudi, Srba, koji su zadužili čovečanstvo a odricanje od drugih koji su ga unazadili. Možda je i SM hrvatskog porekla a možda i draga mu supruga ako znamo ko je bio Mustafa Golubić.... ali Srbi nikad nisu pisali takve nebuloze i niti će. Naš narod nije tikva bez korena i znamo odakle smo i ko smo. Za druge me zabole Zivan.
 

PAC-PAC

Domaćin
Poruka
3.894
ЦРНА ЛЕГИЈА И 1. ПРОЛЕТЕРСКА ПРОТИВ ЧЕТНИКА

Као ни у Западној Србији крајем 1941, комунисти нису могли да се одрже ни сада у Источној Босни, пошто је народ тих крајева подржавао само своју војску. А управо та војска је комунистима била трн у оку, јер је сматрала главном препреком у остварењу свог ратног циља, тј. у освајању власти. Зато је Тито 8. фебруара издао наређење да партизанска главнина, уместо ка Сарајеву и Западној Босни, где су се налазиле усташе, нападе усмери ка Источној Босни:
„Сви одреди треба да усагласе своја дејства, а то је : да се територија Источне Босне очисти од четника и буде ван сваког четничког утицаја.1

Комунистичке снаге биле су, међутим, слабе за спровођење оваквог плана, па је решење пронађено у сваезу са усташама. О томе је генерал Бадер први пут јавио 20. марта:
„Између хрватских комуниста, усташа и из Црне Горе наступајућих делова пролетерске бригаде, изгледа да је постигнут споразум по коме се ове групе не боре једне против других.“

У извештају од 31. марта он је имао више информација:
„Усташе, домаћи партизани и на крају наступајуће банде из Црне Горе боре се овде раме уз раме против борбених српских снага под Дангићевом командом.“2

О исходу тих борби Бадер је јавио 10. априла:
„Изгледа да је четничка група Дангић јако разбијена у борбама са хрватском војском и усташама у сарадњи са комунистима, тако да Дангић сада може да постигне само локалне успехе.“3

Нешто касније, немачка команда Србије располагала је новим подацима: у извештају од 16. априла она спомиње да су „усташе и партизани“ боре заједно, али да Дангић „још није сломљен“, иако се повлачи због несташице муниције.

У извештају од 20. априла, немачка команда Србије каже да је ситуација „и даље нејасна и напета, јер партизани се боре само против Дангићевих присталица, а не и против усташа“: Писац извештаја, пуковник Ерих Кевиш, даље наводи: „Према расположивим извештајима усташе су се, наводно, са хрватском комунистима бориле против Дангића.“

Савез комуниста и усташа против четника отежао је ионако трагичан положај српског народа у Источној Босни, о чему сведочи наставак Кевишовог извештаја:
„Прелазак српских избеглица, скоро искључиво жена и деце, преко Дрине у Србију није се делимично могао спречити због слабо поседнуте границе на Дрини. Хрватске усташке и муслиманске јединице поклале су велики број избеглица који су хрлили ка Дрини, а делимично их побацале у реку. Међу онима коју су побегли у Србију хара глад и пегави тифус.“4

ГЕНОЦИД НАД СРБИМА У ИСТОЧНОЈ БОСНИ ПОНОВЉЕН ЈЕ У РАТУ '90 – их.
--------------------------------------------------------------------------------------------------------

1 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 44. Према: Зборник докумената, том 4, књига 3, 169.

2 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 44. У Зборнику докумената немачког Рајха, том 12, књига 2, који су комунисти објавили 1976. у Београду, из Бадеровог извештаја од 20. марта избачена је реченица о сарадњи партизана и усташа (стр. 231 – 234). Међутим, у Бадеровом извештају од 31. марта таква реченица није избачена (стр. 267). Вероватно је разлог тај што се „наступајуће банде из Црне Горе“ у извештају од 31. марта не називају „пролетерским бригадама“, као у извештају од 20. марта.

3 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 45. У Зборнику докумената немачког Рајха, том 12, књига 2, остављен је један део бадеровог извештаја од 10. априла о сарадњи усташа и партизана. Али, реч „сарадња“ замењена је речју „садејство“. Ево како, према овом Зборнику, гласи цела Бадерова реченица: „Изглдеа да је четничка група Дангић тешко потучена у борбама с хрватским оружаним снагама и усташама, у садејству са комунистима, тако да Дангић, по свој прилици, није више у стању да постигне више од локалних успеха“: Уз ову реченицу дата је следећа фуснота: „У то је време Оперативни штаб Ударне пролетерске групе (2. и 1. пролетерска бригада) а према наређењу Врховног штаба НОП и ДВ Југославије, чистио источну Босну од Дангићевих четника“ 8 стр. (276 – 277). Дакле, комунистички историчари су овим практично потврдили наводе из Бадеровог извештаја о „садејству“ партизана и усташа. Заједно са усташком најозлоглашенијом јединицом, Црном легијом, против четника се борила партизанска главнина ( једине две пролетерске бригаде које су тада имали) и то по наређењу Врховног штаба, то јест Јосипа Броза Тита.

4 Зборник докумената, том 12, књига 2, 306 – 307. Комунистички историчари објављују овај документ без цензуре, уз коментар да су се четници „игром случаја“ нашли између партизана и усташа.
 

PAC-PAC

Domaćin
Poruka
3.894
ОПЕРАЦИЈА „ТРИО“

Месец дана по пропасти Дангићевих преговора са Немцима, немачка команда Југоистока одржала је, од 1. до 3. марта 1942, саветовање о покретању нове офанзиве против „устаника“ у Источној Босни. Нижим командама је посебно скренута пажња да више не користе термин „четник“, јер долази до забуне пошто постоје Михаиловићеви и Пећанчеви четници, који су лојални влади генерала Милана недића. Наређено је да се убудуће користе термини „устаници“, „банде“ или називи које „употребљава и непријатељ“:

Генерал бадер наредио је 8. априла командатима 714. и 717. дивизије да прегрупишу снаге на подручју Источне Босне, ради покретања нове операције „против устаника“. Почетак операције, назване „Трио“, заказао је за средину априла.1

Инструкције генерала бадера својим трупама од 10. априла сведоче да су Дангићеви преговори у Београду дали какву – такву корист. Немачким јединицама је , наиме, наређено да „почињена и покушана злодела од стране припадника савезничких трупа треба казнити на лицу места“. Како не би било дилеме на које савезнике мисли, бадер у следећој реченици изричито помиње „хрватске јединице“. Немачки генерал, у истој инструкцији, захтева да „четници који се не одупиру“ до даљег буду третирани „као заробљеници по одредбама Хашких правила вођења копненог рата“. Четнике је требало разликовати по „српском грбу и тробојници“ на црним шубарама, док су партизани носили „совјетске звезде на капи“.

Према Бадеровом извешатју команди Југоистока од 20. априла, „продор хрватског потпуковника Францетића до Дрине претворио се у уништавајући ударац против снага Дангићеве групе“. Францетићев напад био је успешан зато што су „усташе наводно са хрватским комунистима бориле против Дангића“, како стоји у Бадеровом извештају, а свакако и зато јер су против четника наступале и јаке немачке формације.2

У сизвештају оперативног штаба борбене групе „Бадер“, упућеном 22. априла генералу Бадеру и команди Југоистока, стоји да је „расположење српских устаника врло потиштено при почетку оафнзиве и изненадном продору кроз троструку положај Срба“. Међутим, пише даље у извештају, „појава једне нове групе у Власеници, која је дошла из Србије, опет је положај Срба вратила у пређашње стање“. Нова помоћ прекодринским Србима стигла је од генерала Милана Недића. Ови људи су наоружавани, како пише у истом извештају, „путем ?такозване избегличке помоћи' у Београду“. Немци су утврдили постојање „и других група исте врсте“.3

Те „друге групе“ стизале су по наређењу генерала Драже Михаиловића, који је стање на фронту у Источној Босни пратио из дана у дан, помажући колико је могуће. Нарочито ангажовање Дража је тражио од јединица наслоњених на Дрину, попут Златиборксе бригаде капетана Милорада Митића и Церске бригаде капетана Драгослава Рачића, а исто тако и од својих људи легализованих у јединицама генерала Недића на овом сектору. То су били потпуковник Радојко Јовандарић, негдашњи командант Котленичког четничког одреда, сада легализован у Бајиној Башти, и мајор Момчило Матић, командант недићевске Дринске групе српских оружаних снага. У радио депеши Лазару Тркуљи од 15. априла, Дража наређује да се „потребне снаге“ узму од рачића, Митића, Јовандарића и Матића.4

Међутим, управо у пристиглим четницима и Недићевим одредима – за које су говорили да се „тобож боре против усташа“ – комунисти су видели своје највеће непријатеље. Допуштајући могућност да локални четници, ако буду заробљени, „добровољно“ пређу у партизане, у вези са придошлицама из Србије Тито је издао овакво наређење:
„СВЕ ЧЕТНИКЕ ИЗ СРБИЈЕ СТРЕЉАТИ БЕЗ ИКАКВЕ РАЗЛИКЕ.“5

Мада су партизанске одреде већином чинили Срби, они су систематски усмеравани против српских трупа које су грчевито браниле цивиле од усташких покоља. „Кад су Срби у Средњој и Источној Босни остели шта комунисти раде и спремају, организовали су пучеве у многим партизанским одредима. На Озрену, на Романији, код Зенице итд, српски сељаци су отерали или побили комунисте“, пише др Иван Авакумовић.6
 

PAC-PAC

Domaćin
Poruka
3.894
Извештај оперативног штаба групе „Бадер“ од 4. маја, даје следећи опис ситуације у Источној Босни:
„Продор у луку ДРИНЕ – ВЛАСЕНИЦЕ – СРЕБРЕНИЦЕ, који су изврешиле устеше под потпуковником Францетићем, сломио је тамошњу доминантну снагу устаника и довео до поновног освајања најважнијих места на овом подручју. Тај продор је на тај начин учинио непотребном једну већу акцију предвиђену операцијом ТРИО 2“7

Комунисти су се још једном повукли у италијанску окупациону зону, пошто су, како пише у истом извештају, „очигледно о предстојећим догађајима били обавештени од хрватских официра“. Један од Титових људи за везу са усташама био је Едвард Кардељ, који се тада налазио у Сарајеву. Извештавајући Тита о покретима усташких и немачких јеидница, у писму од 15. јануара 1942, Кардељ напомиње:
„ То су вести из поузданих (теби познатих) извора...“8

Сумарни извештај групе „Бадер“ послат је 20. маја:
„У очишћеном делу немачког посадног подручја, предузете мере за смирење земље показују свој досадашњи успешан напредак. Из поређења стања пре операције са садашњим стањем, јасно се види да су досадашње мере за смирење земље биле успешне.
Ипак, не сме да се сумња да овај мир неће бити нарушен већим спољњим или унутрашњим поводом. На пример, новим устанком Срба под Дражом Михаиловићем, погоршањем положаја Ососвине или новим усташким зверствима над Србима.“

Писац извештаја не помиње опасност од комуниста.9

1 Зборник докумената, том 12, књига 2, 274 – 275.
2 и 3 Зборник докумената, том 12, књига 2, 307, 322.
4 Зборник докумената, том 12, књига 1, 206.
5 Зборник докумената, том 2, књига 2, 384.
6 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 46. Авакумовић цитира и комунистичког писца А. Сарајлића, који у књизи „Преглед стварања босанскохерцеговачких јединица НОВЈ“ (Сарајево, 1958), на страни 139 пише како су „четничке коловође... успјеле да разбију изнутра већину партизанских и добровољачких јединица у Источној Босни и да их преведу на страну четника“.
7 Зборник докумената, том 12, књига 2, 384.
8 Зборник докумената, том 2, књига 2, 223 – 224.
9 Зборник докумената, том 12, књига 2, 434 – 435.
 

PAC-PAC

Domaćin
Poruka
3.894
МАЈОР ДАНГИЋ И ПОРУЧНИК СОТИРОВИЋ

У борби против вишеструких непријатеља, Немаца, усташа и комуниста, Срби су постепено губили позиције, а у ноћи између 11. и 12. априла 1942. задат им је још један ударац: одред немачке 714. дивизије успео је да зароби мајора Јездимира Дангића, у Рогачици код Бајине Баште. Генерал Недић је покушао да спасе мајора дангића. Његов лист „Ново време“ објавио је 11. априла упозоравајућу вест да се Дангић налази у Србији и да ће бити ухапшен (нашто су Немци одмах позвали и жестоко критиковали Недића). Али, овај број „Новог времена“ није стигао до Дангића. Није стигао ни Недићев курир, с поруком Дангићу да се хитно склања преко Дрине...1

Дангић се решио да још једном оде у Београд, како би преко генерала Недића саопштио Немцима да ће прихватити италијанске понуде за окупацију Источне Босне. Поруке ове врсте Недић је преко својих људи већ слао Немцима, а како су се они уверили у озбиљност италијанских намера, решили су да поставе клопку Дангићу.

Али самог Дангића још није напуштала његова срећна звезда. Не само што је преживео немачко заробљавање и заточеништво у официрском логору у Нирнбергу, него је одатле успео да побегне. Некако је стигао до Пољске, где се августа 1944. године прикључио устаницима генерала Боре Комаровског. У пољском покрету отпора већ се налазио известан број Срба, бегунаца из логора у Стрију. Из ове групе највише се истакао поручник Драган Сотировић, кога је пољска избегличка влада у Лондону одликовала и унапредила у чин мајора. Сотировић је свом 14. коњичком пуку дао име „Генерал Дража Михаиловић“. Са овом јединицом је учествовао у ослобођењу Лавова од Немаца. Официри Црвене армије, чија је артиљерија садејствовала у операцији ослобађања Лавова, одликовали су Сотировића својим највишим ореденом за исказану храброст и вештину. Међутим, онда је стигло наређење да се ослободиоцима прогласе пољски комунисти и да се њима преда власт. Легална пољска војска, а у њој и српски официри, била је изложена великим чисткама. Сотировић је потом успео да побегне из злогласног московског затвора Лубјанка и да се још једном прикључи пољским илегалцима, овога пута у борби против комуниста. После неког времена емигрирао је у Француску. Дангић је сад имао мање среће. Када је пропао варшавски устанак, августа 1944, њега су Немци поново заробили и довели у логор у Кракову. Немачке заробљенике из овог логора 1945. ослобађа Стаљинова армија, али их све не пушта на слободу. Тако и Дангић доспева у Лубјанку, маја месеца 1945. године.

Крајем октобра 1945. Дангић је изведен из Лубјанке и упућен у један заробљенички логор крај Москве, где се срео са пуковником Велимиром Пилетићем и групом његових официра из Крајинског корпуса. Била је то четничка делегација упућена у Румунију на преговоре са Црвеном армијом, јесени 1944, али је ухапшена и спроведена у Лубјанку. Сада се, у овом заробљеничком логору, очекивало изручење четничких официра властима комунистичке Југославије. Пошто су знали да их по изручењу чека сигурна смрт, официри су се договорили о бекству по сваку цену. Али када је 7. новембра 1945. године прочитан списак путника за Југославију, на њему није било дангићевог имена. Остала седморица упућена су возом за Београд, На пропутовању кроз Румунију сви су успели да побегну. Скривали су се код пријатеља Румуна, са којима су сарађивали још током рата, или у српским манастирима у румунском Банату. После неколико месеци пошло им је за руком да се пребаце на Запад.2

МАЈОРА ЈЕЗДИМИРА ДАНГИЋА СОВЈЕТИ СУ КАСНИЈЕ ПРЕБАЦИЛИ ЗА ЈУГОСЛАВИЈУ. НА СТАЉИНИСТИЧКОМ ПРОЦЕСУ У САРАЈЕВУ ЛЕТА 1947. СУЂЕНО МУ ЈЕ ЗА „ИЗДАЈУ НАРОДА“, „САРАДЊУ СА ОКУПАТОРОМ“, „РАТНЕ ЗЛОЧИНЕ“ И СВЕ ОНО ШТО СУ ЗАПРАВО КОМУНИСТИ ЧИНИЛИ; ОСУЂЕН ЈЕ НА СМРТ И СТРЕЉАН 22. АВГУСТА.3

1 В. Ђурић, Нови прилози за биографију војводе Јездимира Дангића, 66 – 67.
2 М. Ратковић, Моје тамновање у совјетском затвору „Љубљанка“, 81 – 96.
3 В. Ђурић, Нови прилози за биографију војводе Јездимира Дангића, 69.


П.С. Након свега наведеног, не видим због чега би ико био зачуђен филмом „Грбавица“ и улогом Мирјане Карановић, како на филму тако и ван њега.
Иста мета – исто одстојање.
Исти савезници – иста жртва.
 

vujadin

Poznat
Poruka
9.689
Arhangel NS:
Da, pale su maske, ali još nisam prepoznao niti jednog zagovornika DS-a...Ili G 17+?...

Ili grešim? Nekako, "nedostaju"...Ili im nedostaje jasnih ideja za koje bi se vredelo "boriti", a i zaista, boriti...

Ovde su svi, "s one strane", obožavatelji Čedice...Fanovi, kratko rečeno, svega što je protivno Srbima, Srbiji, srpskim interesima, pravoslavlju...

Njihov pristup ne mogu drugačije okarakterisati, nego kao sektaški.

изгледа да све није јасно ни вама јер нисам нигде видео да сте за најбољи уређај краљевину као и сви они којима је неко страдао у последњим ратовима јер су сви ти ратови били мафијашки и за личне интересе а не националне и многи су се у њима обогатили и још увек се богате и да баш нико неће да пише што би требало да буде а не само што је било знам да је лакше критиковати него планирати па ипак ако је политички форум онда су и теме политичке
вујадин
 

PAC-PAC

Domaćin
Poruka
3.894
Intervju
Prof. dr Nenad Kecmanović (1)

Sarajevski „multikulturalizam” je bezočni cinizam
Zalutali u „bosanski ćorsokak”, bez ideje šta bi se još moglo pokušati da se spase vještačka tvorevina, SAD i EU ponavljaju poteze u pat-poziciji. Tri državotvorna naroda opet guraju u Prokrustovu postelju centralizovane i unitarne BiH. Međutim, Srbi i Hrvati neće zajedno, a Bošnjaci neće ravnopravno i svi teže da se samoorganizuju unutar zaokruženih teritorijalno-etničkih cjelina
Slobodan Durmanović

Predratni profesor i dekan Fakulteta političkih nauka i rektor Univerziteta u Sarajevu dr Nenad Kecmanović danas je redovni profesor i šef departmana za politikologiju Fakulteta političkih nauka u Beogradu i gostujući profesor
na filozofskim fakultetima u Banjaluci i u Istočnom Sarajevu. Kecmanović važi za jednog od najboljih poznavalaca i najpouzdanijih analitičara savremenih političkih fenomena, odnosa i procesa u Bosni i Hercegovini. Imajući u vidu tu činjenicu, „Novi Reporter” pravi izuzetak od standardnih žurnalističkih rešenja i objavljuje intervju sa izuzetno relevantnim sagovornikom u dva nastavka. Prvi mit koji Kecmanović dovodi u pitanje jeste stav da je trenutno ugrožen opstanak Republike Srpske, a da BiH ima osiguranu budućnost: „Ne raspada se 'srpski entitet', nego 'multinacionalna država'. Nema blokada u funkcionisanju entitetske vlasti u Banjaluci, nego u funkcionisanju zajedničke vlasti u Sarajevu.
Nije sistem odlučivanja komplikovan, neefikasan i skup na nivou Srpske, nego na nivou većeg entiteta, odnosno, u krajnjoj liniji, opet na nivou države BiH. Zato i mjere koje OHR preduzima u vezi sa vojskom, policijom i ustavom predstavljaju pojas za spasavanje države BiH, koja u svakom pogledu neprestano tone i grca, a ne entiteta RS, koji, istina, ekonomski slabo pliva, ali se politički vrlo stabilno održava na vodi i bez međunarodne podrške. Problem je, dakle, kako bosansku državu izvući na površinu i dati joj vještačko disanje da bi uopšte preživjela, a nevolja međunarodne zajednice jeste u tome što se vrti u krugu provjereno loših rješenja.”

Novi Reporter: Šta izdvajate kao ključne greške stranog faktora u BiH?
Kecmanović: Moglo bi se govoriti o čak tri-četiri rješenja koja su in vivo bolno testirana na milionima građana BiH, od kojih mnogi nisu preživjeli te eksperimente, a svi ostali trpe trajne posljedice. Međutim, za vinovnike ili bar saučesnike tog tragičnog poigravanja sa sudbinama naroda, poput Genšera, Cimermana i sličnih nema mjesta u Hagu, bez obzira na evidentnu komandnu ili indirektnu odgovornost. Prije svega, riječ je o građanskom referendumu početkom devedesetih godina, koji su po međunarodnoj instrukciji izveli muslimani, protiv volje Srba, a poslije će se pokazati - i Hrvata.

Nema dileme da je to bio politički uzrok rata i to su naknadno priznali i svi glavni međunarodni akteri u obliku okolišnih formulacija: „Bilo je to preuranjeno priznanje države”, „Trebalo je prethodno riješiti odnose između tri konstitutivna naroda” i tome slično. Zatim je došao dejtonski model uređenja, koji je bio pokušaj da se ta greška ispravi uvođenjem entitetsko-kantonalnog federalizma, odnosno, konsocijativne demokratije. To je, istina, obezbijedilo ravnopravnost, ali već tada nije predstavljalo stabilno i funkcionalno rješenje, jer poslije tolikih žrtava i stradanja nijedna strana nije bila spremna na kompromis o zajedničkoj državi iz više dijelova, ponajviše zato što su Muslimani i Hrvati ugurani u jedan entitet. Kao odgovor na vlastitu nefunkcionalnu kreaturu, Vašington i Brisel su zaveli puzeći protektorat.

Da bi mogao da zaustavi sve snažnije spontane dezintegrativne tendencije, OHR je dobijao sve šira ovlašćenja, sve do toga da smjenjuje demokratski izabrane domaće funkcionere i ukida međunarodno utvrđene principe i zakone. Visoki predstavnik se na kraju pretvorio u pravog pravcatog diktatora, jer je bukvalno o svemu odlučivao, a ni za šta nije odgovarao.

Kakve su posledice takvog načina upravljanja?
Razvijanje domaće demokratije pomoću inostrane diktature nije urodilo plodom, niti je nudilo izlaznu strategiju iz BiH, nego samo beskonačno međunarodno angažovanje uz visoka neprofitna ulaganja. Zalutali u „bosanski ćorsokak”, bez ideje šta bi se još moglo pokušati da se spase vještačka tvorevina, SAD i EU ponavljaju poteze u pat-poziciji. Centralizacija i unitarizacija BiH, koje sada nameću, već su negativno testirane još 1992. godine.
Posljednje rješenje je u osnovi isto što i prvo, jer tri državotvorna naroda ponovo gura u Prokrustovu postelju centralizovane i unitarne BiH. Naprosto, Srbi i Hrvati neće zajedno, a Bošnjaci neće ravnopravno i svi teže da se samoorganizuju unutar zaokruženih teritorijalno-etničkih entitetsko-kantonalnih cjelina. U demokratskoj konstelaciji koja podrazumijeva grupna prava na samoopredjeljenje do otcjepljenja gotovo da je nemoguće integrisati BiH kao državu.

Koliko je utemeljena suprotna teza - da je BiH nemoguće podeliti, jer njena teritorija zbog etničke izmešanosti podseća na „leopardovu kožu”?
„Bosanski leopard” nikada nije bio tako šaren kao što bi to sada htjeli da predstave bošnjački unitaristi. Ta metafora je uoči rata konstruisana da bi vizuelno sugerisala da je BiH nedjeljiva multietnička mješavina, te da zato mora ostati „jedinstvena i cjelovita”. Međutim, to nije bila realna slika predratne BiH. Intenzivna etnička izmiješanost bila je karakteristična za svega nekoliko najvećih urbanih centara. Sve ostalo, odnosno, najveći dio prostora bivše centralne jugoslovenske republike, bio je teritorijalno-etnički izdiferenciran. Postojala su srpska sela, muslimanska sela, hrvatska sela, pa na toj osnovi zaokružene i čitave regije.
Zapadna Hercegovina i Posavina, Cazinska Krajina i srednja Bosna, Semberija, istočna Hercegovina i Bosanska Krajina, nisu bili samo geografski pojmovi. Kada bi se i u ona vremena „bratstva i jedinstva” pomenula, recimo, zapadna Hercegovina ili „zelena Krajina”, to je značilo i područje u kojem dominiraju Hrvati, odnosno muslimani. Da nije bilo tako, SDA, SDS i HDZ ne bi mogli još prije rata da pregovaraju o raznim varijantama podjele.
Na osnovu tih zatečenih, odnosno, istorijskih teritorijalno-etničkih regija, nastali su i Kutiljerov plan uoči rata i svi drugi međunarodni mirovni pokušaji početkom rata. Svi su se, bez izuzetka, zasnivali na nekom obliku teritorijalno-etničke podjele. Konačno, to sam svojom rukom unio u programski dokument Stranke reformista uoči rata i u Platformu Predsjedništva BiH početkom rata.

Da li su današnji urbani centri u BiH zadržali predratne karakteristike?
Građanski rat na nacionalnoj osnovi je samo izoštrio i zaokružio sliku o kojoj sam govorio, jer je promijenio etničku strukturu velikih gradova. Sada umjesto nacionalnog šarenila imamo tri jednobojna polja. Čak je i Sarajevo kao prijestonica višenacionalne države postalo muslimanski grad u kojem danas živi svega desetak odsto predratnog broja Srba i u kome je ostao mali broj Hrvata.

Mostar je podijeljen na bošnjački i hrvatski dio, a ni u jednom danas praktično više nema Srba. Slično je manje-više i u Tuzli, tako da Banjaluka ili Trebinje nisu u tom pogledu nikakav izuzetak, nego samo potvrđuju „bosansko pravilo trojno”.
Razlika je samo u tome što bošnjački političari uporno traže da se predratni muslimani vrate u Banjaluku i zapadni Mostar, ali ništa nisu učinili da se predratni Srbi, pa i Hrvati, vrate u Sarajevo. Naprotiv, Sarajevo, koje je tokom rata medijski promovisano kao opsjednuta tvrđava multikulturalizma, mir je dočekalo kao najveće etničko čistilište. Nijedan drugi grad u BiH nije nepovratno napustilo oko 130.000 pripadnika jednog naroda. Ta nepobitna činjenica sarajevski „multikulturalizam” svodi na bezočni cinizam.

Kako ocenjujete pokušaje dokazivanja da su RS i bivša Herceg-Bosna nastale kao rezultat agresije susednih država na BiH?
Teško je prihvatiti tezu o agresiji Srbije i Hrvatske na BiH, s obzirom na to da su bosanski, odnosno, hercegovački Srbi i Hrvati, koji su činili natpolovičnu većinu domaćeg stanovništva, i sami ratovali protiv te izvana im nametnute države i u tome tražili pomoć sunarodnika iz susjedstva.
Logičnije bi bilo zaključiti da BiH kao država u periodu rata zapravo nije ni postojala. Imala je, istina, međunarodno priznanje, ali ne i unutrašnji legitimitet, a pogotovo ne kontinuitet, kako teritorijalni, tako ni politički. U momentu prijema u UN, SAO i HAO pod vlašću Pala i Gruda pokrivale su glavninu BiH, a muslimanska vlast u Sarajevu je, de facto, kontrolisala svega desetak procenata teritorije. Političkog kontinuiteta takođe nije bilo, jer BiH u obliku suverene države nije postojala još od srednjeg vijeka. Poslije diskontinuiteta od 500 godina, uspomena na državnost potpuno je iščezla iz kolektivne svijesti Srba i Hrvata.
Muslimani takvu svijest, sem kao naknadnu konstrukciju, nisu mogli ni imati, jer njihova etnogeneza počinje islamizacijom, odnosno, tek nakon turskog osvajačkog zatiranja srednjovjekovne bosanske države.
 

PAC-PAC

Domaćin
Poruka
3.894
Uz konstataciju da je na BiH izvršena agresija, najčešće ide zaključak da su Bošnjaci bili žrtve genocida u poslednjem ratu. Da li zagovornici takve terminologije s razlogom koriste krupne reči?
O srpskom genocidu nad muslimanima se, takođe, ne može ozbiljno govoriti iz više razloga.
Prvo, genocid po definiciji podrazumijeva planirano i sistematsko uništavanje jednog naroda, a to bi značilo da su Srbi na preko 70 procenata teritorije BiH, koliko su dugo držali, istrebili ili pokušali da istrebe sve muslimane. Drugo, muslimanski narod jeste najviše stradao, ali ne zato što je sjedio skrštenih ruku, nego zato što je, iako najslabije naoružan, ratovao na tri fronta, sa ciljem da i Srbima i Hrvatima i svojim sunarodnicima u Cazinskoj Krajini nametne zajedničku državu. Treće, iako srpska strana to nikada nije isticala, u sastavu VRS su se tokom rata borile zasebne dobrovoljačke muslimanske formacije, kao na primjer bataljon „Meša Selimović” u Derventi, zatim odgovarajuća jedinica u Bijeljini i slično. Napokon, u posljednje vrijeme se i prema sarajevskim statističkim izvorima broj muslimanskih žrtava rata drastično smanjio - sa 200.000 na 60.000. Ako sve te podatke stavite u odnos prema broju žrtava na drugoj i trećoj strani, koji procentualno nisu mnogo manji, onda je teza o genocidu zaista neodrživa, sem kao sredstvo političkih manipulacija. Treba poći od pozitivne pretpostavke da je Mirsad Tokača, koji je obavio ovu radikalnu reviziju propagandno naduvanih iznosa, pošten čovjek i ozbiljan profesionalac i da je radio za nepristrasnog inostranog naručioca.
Međutim, s obzirom na uzdržane reakcije bošnjačkih zvaničnika i lokalnih medija, ne treba isključiti nove manipulacije. Uskoro će morati da se izvrši popis stanovništva, pa je sada interes nacionalne elite u Bošnjaka da nagura na 51 procenat njihovo učešće u populaciji BiH. U tom poduhvatu, ona razlika od 140.000 ljudi dobro će doći. Na Balkanu, inače, nije ništa neobično da se prema političkoj potrebi „živi sahranjuju” i „mrtvi podižu iz grobova”.

Mogu li međunacionalne sukobe u BiH okončati nove političke garniture, koje će odgovarati standardima Amerike i Evropske unije?
Nasuprot Plehanovljevom marksističkom minoriziranju uloge ličnosti u istoriji, odnosno, teze da odlučujuću ulogu imaju klase, mase ili narodi, u savremenoj političkoj nauci, posebno tranzitologiji, važnost je dobila takozvana teorija aktera. Navodno, izuzetni pojedinci, na značajnim pozicijama u prelomnim vremenima mogu presudno da utiču u kojem će pravcu neko društvo da krene. Pojednostavljena verzija tog pristupa je krivicu za uspon nacionalizma i sukobe na Zapadnom Balkanu vezala za Miloševiće, Tuđmane, Izetbegoviće, Karadžiće, Bobane... Konsekventno tome, i preokret u pravcu obnove razumijevanja, povjerenja i saradnje mogle bi da izvedu neke nove elite. Zato Vašington i Brisel neprestano traže nove reformiste za koje se iznova ispostavlja da su u isto vrijeme i, više ili manje, nacionalisti. Lažna je dilema o tome - da li postoji isključiva odgovornost lidera ili sljedbenika za eksploziju nacionalizma. Lopta mijenja i suviše mnogo ruku da bi se moglo znati kod koga ostaje na kraju ili da bi se pridavao značaj tome ko ju je prvi lansirao.
Neinteresatnu loptu niko ne prihvata i neopažena se otkotrlja van terena, malo-pomalo gubi na inerciji i zaustavlja se polako negdje daleko, zaboravljena u travi. Nacionalističke poruke očigledno ne spadaju u tu kategoriju lopti. To su, otprilike, riječi Aline Mungui-Pipidi, vodećeg savremenog stručnjaka za balkanske nacionalizme, koje bi trebalo da ima u vidu OHR kada uzaludno potiskuje ili promoviše političare u BiH.

Ima li suštinskih razlika među njima?
Oni su, naprosto, svi nacionalisti i zato ni poslije deset godina mira nemate ni stranku ni lidera koji može da dobije glasove izvan svog entiteta i kantona, odnosno, van svog nacionalnog korpusa. OHR je pokušao i sa socijaldemokratima, ali su i oni bili ili bošnjački ili srpski ili... Pokušali su sa Alijansom za demokratske promjene, pa opet ista stvar kao i sa trijumviratom SDA-SDS-HDZ. Pokušali su i sa „zavrtanjem ruku”, kao što je pretnja Hagom, smjena sa funkcije, ucjena otkrivanjem neke malverzacije, ali ni to ništa nije riješilo. Jer, postoje demokratski izbori na kojima „kooperativni” ne mogu da dobiju glasove baze, koja je takođe nacionalistička koliko i politički lideri. BiH nije moguća kao demokratska država, nego jedino kao neka vrsta jednopartijske ili lične diktature koja kontroliše demokratiju. Ranije je realnu vlast predstavljao CKSK, odnosno, Branko i Hamdija uz dekorativni delegatski i samoupravni sistem. Sada imate realnu vlast međunarodnog protektorata, odnosno, američkog ambasadora i visokog predstavnika, uz dekorativnu demokratiju. Ni sada stranci, baš kao ni onda komunistički prvaci, ne moraju da izlaze na slobodne izbore i biračko tijelo nema demokratsko pravo da ih smijeni. Zato mogu da eksperimentišu koliko god hoće, bez obzira na to što su rezultati njihove politike kontinuirano loši.

U sledećem broju:

- O zameni Kosova za RS
- O Bošnjacima kao rušiocima Bosne
- O sarajevskim medijima i poznanicima

Dobar tim

Kako ocenjujete aktuelni transfer izvršne vlasti u RS?
Mislim da je kadrovska postava sa Čavićem, Dodikom i Ivanićem u prvom planu - dobro rješenje, jer su to nesumnjivo ličnosti sa najvećim političkim autoritetom u RS. Čavić je zrelo postupio što nije taktizirao da bi svoju stranačku vladu što duže održao u slabom tehničkom mandatu. Dodik takođe, zato što nije zbog izbornih kalkulacija čekao jesen da bi sasvim izvjesno osvojio četvorogodišnji mandat.
Ista ocjena vrijedi i za Ivanića, zato što je blagovremeno preusmjerio podršku ka Dodiku, bez obzira na već hronična uzajamna neslaganja. Zatim, sva trojica su se našli na funkcijama koje im najviše leže. Ivanić je srpski političar koji se najbolje snalazi u zajedničkim organima. Dodik se već dokazao kao odličan premijer, a nezainteresovan je i za funkciju predsjednika, kao nedovoljno operativnu, i za poslove u Sarajevu, kao suviše diplomatske. Čavić je, opet, na početku mandata kada je imao i najjaču stranku i najveću ličnu popularnost, izabrao funkciju predsjednika RS.

Očekujete li promene u takvom rasporedu i odnosu snaga?
Najvažnije je da je njihovim prećutnim dogovorom izbjegnuta predizborna kriza, odnosno, izborni vakuum u funkcionisanju vlasti, što je u vrijeme vanjskih i unutrašnjih pritisaka da se izvrše radikalne ustavne promjene moglo da bude opasno po stabilnost RS. Mislim da su ih upravo ti pritisci ujedinili tokom pregovora u Briselu,Vašingtonu i Sarajevu, gdje su vrlo složno i efikasno nastupali.
Veoma je realno da će, što dogovorom lidera, što glasovima birača, ovaj raspored čelnih ljudi ostati i nakon jeseni, jer će SNSD u parlamentu prvi put imati većinu, ali ne natpolovičnu, pa nije isključena velika koalicija sa SDS-om, u koju će još prije izbora ući PDP. Slaba opozicija manjih stranaka nije, doduše, po demokratskoj mjeri, pa ni po mom političkom ukusu, ali, RS će se još neko vrijeme nalaziti u nedovoljno definisanom statusu i neophodna joj je stabilna vlast jakih stranaka i političara
 

paola

Ističe se
Banovan
Poruka
2.333
eremita:
РАС-РАС, мислим да је ова Твоја тема тренутно НАЈКОРИСНИЈА на форуму... и прави аргументовани одговор многим учесницима(нарочито неокомунистима и левичарима)... зато Те молим да наставиш ...

Боже, Боже, ала су се *новочетници* распрдели! Исти су као онај несрећни Руфим-Рифат Дукљанин, са причама о имагинарној Дукљи. И ови новочетници гурају под тепих сав четнички прљави веш, све злочине над сопственим народом! Што нису били толики јунаци против усташа, балиста и муслиманских црних легија? Клали су свој народ! Наравно да су и комунисти правили злочине према свом народу, ма колико филмова о свом јунаштву направили, али ону крволочност, коју су четници показали према СВОМ НАРОДУ, нико на Балкану није показао! Били су гори и од Бугара. Народ око Космаја, села око Београда (Миријево, Сланци, Винча, Болеч, Заклопача....), добро је запамтио злочине четника. Моја мајка је на грудима своје мајке једва спашена од напаљених локалних четника. Њеног оца су мобилисали четници, дали им дрвене пошке за обуку и после 5-6 дана обуке повели у борбу против космајских партизана. У врло краткој борби били су разбијени и заробљени. Кика и Дража Марковић су им тада понудили да се придруже партизанима или да се слободно врате кућама. Неки су пошли са партизанима а мој деда је одлучио да се врати кући. При повратку су га неки уплашили како ће га стрељати када се врати кући и он се сакрио код бабине родбине у Заклопачи. Четници су извели на стрељање моји бабу са мојом мајком у наручју, јер је, по њиховом мишљењу деда пребегао партизанима. Једва их је спасао један стари угледни сељак! и Сада ми причају хвалоспеве о "гибаничарском јунаштву" салонски новочетници и лелемуде заједно са њиховим вођом Вуком(Бранковићем) Драшковићем, комунистичким отпадником и наркоманском фуњаром!
 

eremita

Zaslužan član
Poruka
117.195
paola:
Боже, Боже, ала су се *новочетници* распрдели! Исти су као онај несрећни Руфим-Рифат Дукљанин, са причама о имагинарној Дукљи. И ови новочетници гурају под тепих сав четнички прљави веш, све злочине над сопственим народом! Што нису били толики јунаци против усташа, балиста и муслиманских црних легија? Клали су свој народ! Наравно да су и комунисти правили злочине према свом народу, ма колико филмова о свом јунаштву направили, али ону крволочност, коју су четници показали према СВОМ НАРОДУ, нико на Балкану није показао! Били су гори и од Бугара. Народ око Космаја, села око Београда (Миријево, Сланци, Винча, Болеч, Заклопача....), добро је запамтио злочине четника. Моја мајка је на грудима своје мајке једва спашена од напаљених локалних четника. Њеног оца су мобилисали четници, дали им дрвене пошке за обуку и после 5-6 дана обуке повели у борбу против космајских партизана. У врло краткој борби били су разбијени и заробљени. Кика и Дража Марковић су им тада понудили да се придруже партизанима или да се слободно врате кућама. Неки су пошли са партизанима а мој деда је одлучио да се врати кући. При повратку су га неки уплашили како ће га стрељати када се врати кући и он се сакрио код бабине родбине у Заклопачи. Четници су извели на стрељање моји бабу са мојом мајком у наручју, јер је, по њиховом мишљењу деда пребегао партизанима. Једва их је спасао један стари угледни сељак! и Сада ми причају хвалоспеве о "гибаничарском јунаштву" салонски новочетници и лелемуде заједно са њиховим вођом Вуком(Бранковићем) Драшковићем, комунистичким отпадником и наркоманском фуњаром!



ЕВО НАЈЗАД И ЈАВНОГ ПРИЗНАЊА КО СУ У СТВАРИ РАДИКАЛИ И СРС !

Јадна олињана комуњаро из Заклопаче,

ево и овим постом лепо показујеш колико "пије воду" флоскула о томе ДА СУ РАДИКАЛИ којима се тако дичиш и које подржаваш а можда си и њихов члан -ЧЕТНИЦИ. Баш ми је драго да си се изјаснила, да тако сви виде КО СУ радикали и они који их подржавају.


И зашто се мени обраћаш и зашто мене вређаш - ако имаш примедбе на чињенице које износи РАС РАС изволи па их демантуј. Не мислиш ваљда да ће "твој" појединачни случај да промени општу слику о догађањима И ЧИЊЕНИЦАМА за време 2.св.рата.
 

eremita

Zaslužan član
Poruka
117.195
@ paola

Ово си Ти написала и показала КОЛИКО РАДИКАЛИ ИМАЈУ ВЕЗЕ СА ЧЕТНИЦИМА И КОЛИКО ЈЕ ШЕШЕЉ "ЧЕТНИЧКИ ВОЈВОДА", хехехеееееее....

гурају под тепих сав четнички прљави веш, све злочине над сопственим народом! Што нису били толики јунаци против усташа, балиста и муслиманских црних легија? Клали су свој народ!

Е јадни лажљиви, превртљиви комунисти, никада краја вашим довијањима, лагању и додворавањима српском народу.

Чекај, стани... па зар ви вадикали и чланови СРС нисте ЧЕТНИЦИ??? хехее...
Па зар ваша химна није: Спремте се, спремте четници...хехехе...
 

paola

Ističe se
Banovan
Poruka
2.333
eremita:
@ paola

Ово си Ти написала и показала КОЛИКО РАДИКАЛИ ИМАЈУ ВЕЗЕ СА ЧЕТНИЦИМА И КОЛИКО ЈЕ ШЕШЕЉ "ЧЕТНИЧКИ ВОЈВОДА", хехехеееееее....



Е јадни лажљиви, превртљиви комунисти, никада краја вашим довијањима, лагању и додворавањима српском народу.

Чекај, стани... па зар ви вадикали и чланови СРС нисте ЧЕТНИЦИ??? хехее...
Па зар ваша химна није: Спремте се, спремте четници...хехехе...

Не морају сви симпатизери радикала нужно бити поштоваоци четништва! То би исто било као када бих тврдила да су сви ђинђићевци постављали локаторе када смо бомбардовани од НАТО-а. Њихова политика и политичко поштење ми се допадају, а иконографија је маргинална. Ја се дивим четницима из 1914. патриотама, а ови из 1941. (пази само је редослед цифара другачији, али и идеологија је другачија!) су углавном били јајаре, гибаничари и силеџије над сопственим народом! Ја, као ни ви не верујем у четништво В. Шешеља ни Вука (Бранковића) Драшковића, јер у политичкој борби сваки поен је драгоцен: Ђинђић је мислио да му цинкарење сопственог народа и подстрекивање на бомбардовање, да би се срушила власт, може користити и тиме се служио! Комунисти су се заклањали иза Тита, интернационале и Покрета несврстаних, али им није био гадљив новац из Америке. У политичкој борби ништа није зацементирано. Ја сам искрено желела да се Милошевић склони. 10 година владавине - доста бре! Али ови после њега су одвратни! Никада им нећу опростити што су учинили да будем симпатизер радикала, најпоштенијих на нашој политичкој сцени. Оставите иконографију, аман Боже!
 

prof.Okultis

Zainteresovan član
Banovan
Poruka
110
PAOLA......
Veruj u Kralja i Otadžbinu a ovi ostali su svi boranija........

To ti piše jedan dobar monarhista , niko od ovih koje si gore navela to nisu........

To su samo čllanovi interesnih grupa mazohističkih.

Ti si dobra Srpkinja i tebi nije mesto kod ni jednh od njih.

VERUJ U PETRA III KRALJA ..........

KRALJA KRALJEVINE SRBIJE .

Živela sestro moja...........
 

PAC-PAC

Domaćin
Poruka
3.894
Извор: http://www.njegos.org/emigrants/tesla.htm
Никола Тесла, Црногорци, Србијанци и српско родољубље
Приредио Александар Раковић на основу података из дјела Бранимира Јовановића[1] и Влада Гојнића[2]


Никола Тесла
Никола Тесла, велики проналазач из Лике и искрени српски родољуб, свим срцем je волио слободне српске државе, Србију и Црну Гору, и остало Српство које је чамило неослобођено под аустро-угарским и турским јармом. Своја родољубива осјећања никада није сакривао, напротив - наглашавао их је!

1. јуна 1892, Тесла је из Будимпеште стигао у Београд на позив београдске општине. На београдској жељезничкој станици дочекало га је неколико хиљада људи. Народу који га је поздравио, Тесла се обратио ријечима: "У мени има нешто што може бити и обмана, као што чешће бива код младих одушевљених људи, али ако будем сретан да остварим бар неке од мојих идеала, то ће бити доброчинство за цијело човјечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми да је то дјело једног Србина. Живјело Српство!..." Сјутрадан је студентима београдске Велике школе Тесла поручио: "Ја сам као што видите и чујете остао Србин и преко мора, гдје се испитивањима бавим. То исто треба да будете и ви и да својим знањем и радом подижете славу Српства у свијету." Током посјете Београду, Тесла је примљен у аудијенцију код србијанског краља Александра Обреновића.

Тесла је волио Његошев "Горски вијенац", али и пјесме Ђуре Јакшића, Војислава Илића и Јована Јовановића Змаја. Маја 1894. објавио је у Century Magazine чланак o Јовану Јовановићу Змају који почиње причом о страдању Срба на Косову, а затим додаје да је "од те фаталне битке па све до најновијих времена, за Србе настао мркли мрак, са само једном звијездом на небу - Црном Гором." С владаром вјечно слободне српске земље Црне Горе, књазом и краљем Николом Петровићем Његошем, Тесла је био у веома срдачним односима. Њих двојица су се често дописивали, а књаз га је у априлу 1895. одликовао високим црногорским одликовањем - Орденом Даниловог крста првог реда.

У Америци, Тесла се редовно виђао са црногорским исељеницима. Црногорцима који су мукотрпно радили у америчким рудницима Тесла је новчано помагао. Црногорске добровољце који су хитали у отаџбину да се боре у Балканским ратовима и Првом свјетском рату, Никола Тесла је испраћао и покривао трошкове путовања.

Управо почетком Првог свјетског рата је у Америку стигао Петар Перуновић-Перун, познати црногорски гуслар. Његов задатак је био да обилази исељеничке клубове и својим гуслањем побуђује родољубива осјећања како код Црногораца, тако и код осталих Срба. Перуновић се често виђао са Михаилом Пупином, а посјећивао је и Николу Теслу. Тесла и Перуновић су увијек водили дугачке разговоре, а црногорски гуслар није пропуштао прилику да Тесли отпјева по коју епску пјесму. О њиховом првом сусрету 1916. године, Перуновић је оставио заиста дирљиво свједочанство. Тада му се Тесла обратио ријечима:


Петар Перуновић
"Мени је драго што вас видим. За вас сам чуо веома похвално. Ви сте војник и гуслар. Ја волим гусле и народну пјесму. Имам ћирилицом штампане све народне Вукове пјесме и често прочитам по коју, колико да се освјежим народним духом и не заборавим српски језик. Гусле су ми остале у драгој успомени још док сам био дијете у Лици."

Перуновић је потом запјевао, па о томе каже:

"Већ на почетку пјевања пјесме Стари Вујадин примијетио сам да сам на Теслу учинио добар устисак. У средини пјесме Тесла се мало занесе, а низ образе му потекоше сузе. Мене то још више одушеви, те сам све снажније пјевао. Послије свршене пјесме, Тесла устаде и снажно ми стеже руку." Тада је Тесла и нагласио: "Гусле су најјача сила да освоје душу Србину!"
________
[1] Бранимир Јовановић, Никола Тесла, Београд 1997.
[2] Владо Гојнић, Црногорци у америчким рудокопима, Цетиње 1999.
 

PAC-PAC

Domaćin
Poruka
3.894
U drugom i završnom delu razgovora za „Novi Reporter”, prof. dr Nenad Kecmanović, između ostalog, analizira sve prisutnije komparacije stanja u Bosni i Hercegovini i Državnoj zajednici Srbije i Crne Gore. Protivrečan odnos Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije prema dve zemlje, oličen u insistiranju da se BiH centralizuje, a SCG dezintegriše, Kecmanović opisuje kao drastičan stepen nedoslednosti, naročito kada je reč o nastojanju zapadnih centara moći da se budući status Kosova ne povezuje sa položajem Republike Srpske: „Situacija na dvije strane Drine toliko je slična, a najavljena rješenja su toliko različita, da to bode oči i vrijeđa zdrav razum. Pošto nemaju argumente, niko iz Vašingtona i Brisela i ne pokušava da nešto objasni. Njihov osioni pristup čak ne implicira potrebu da svoje stavove zaodjenu makar i lažnim argumentima, nego nam samo cinično saopštavaju da tako hoće, da su jači i da nemaju obavezu da nam bilo šta tumače i da se bilo kome opravdavaju.”

Novi Reporter: Zbog čega bi se ponašali drugačije, ako ne postoji autoritet koji bi sankcionisao njihovu samovolju?
Kecmanović: Obraćanje u nasilničkom maniru nije dobro ni za EU, ni za SAD, ni za međunarodni poredak, jer na drugoj strani izaziva višak poniženja i ogorčenja, koje prije ili kasnije može da eksplodira u masovnim ubilačko-samoubilačkim izlivima mržnje. Islamski terorizam u svijetu treba posmatrati i u tom međunarodno-političkom smislu, a ne samo u vjersko-fundamentalističkom smislu. Možda takve analogije izgledaju nerealno kada je riječ o ovoj generaciji bosanskih Srba, koja je, iscrpljena i zamorena minulim građanskim ratom, potrošila buntovničke energije, ali države se ne prave za privremenu upotrebu. Stasavaju generacije koje su odrasle u ratu i koje u drugonacionalnim Bosancima i Hercegovcima ne vide bivše komšije, kao recimo moji vršnjaci, nego neprijatelje koji su im ubili oca, silovali sestru, ranili brata, zapalili kuću, a u međunarodnoj zajednici neprijatelja koji im je nametnuo nepravedan mir.

Može li dvoentitetsko uređenje BiH funkcionisati na prostoru Kosova?
Ja nisam za primjenu bosanskog modela na Kosovu, nego za kosovski model u Bosni. Drugim riječima, ja sam za odvajanje i Kosova i Republike Srpske, a ne za to da entitet ostane u sastavu BiH, odnosno, pokrajina u SCG. Ne zato što lično preferiram to rješenje, nego zato što ga smatram gotovo neizbježnim. Ako racionalno gledamo, veće državne zajednice nose mnoge ekonomske i druge prednosti. Bez obzira na stepen njihove nacionalne heterogenosti, u principu se uvijek mogu naći rješenja koja svima odgovaraju. Nisu li bili besmisleni i prethodni YU državni razvodi, uz istovremeno opredjeljenje svih novonastalih državica da se sve ponovo nađu u EU? Međutim, demokratizacija je pokrenula lavinu fragmentisanih suverenizacija u postkomunističkom svijetu, a međunarodna zajednica nije našla diplomatska sredstva da ih zaustavi. Na Kosovu i u Srpskoj stvari su praktično pripremljene. Imate nacionalne koncentracije sa 90 procenata učešća u ukupnom broju stanovnika, na jasno razgraničenim teritorijama. Imate plebiscitarno raspoloženje naroda za odvajanje. Imate demokratsko pravo na samoopredjeljenje do otcjepljenja. Treba samo ozvaničiti ono što već jeste.

Prepoznajete li među čelnim ljudima Srbije spremnost da doprinesu takvom raspletu?
Kada je riječ o Kosovu, čini mi se da su političari u Beogradu nemalo emocionalno-psihološki blokirani. Nije ni čudo. Generacije njihovih prethodnika ipak su nalazile kakva-takva rješenja za južnu pokrajinu. Zatim, s tim područjem povezana je nacionalna istorija, pa onda pravoslavna tradicija... Čini mi se da njima ideja o „zamjeni” Republike Srpske za Kosovo jeste racionalno prihvatljiva, ali im nije dovoljno subjektivno bliska. Napokon, svi su oni rođeni ili odrasli u Srbiji čiji je Kosovo dio, dok je RS nešto novonastalo i locirano tamo preko Drine. Neko bi mogao da kaže da su moja ograničenja obrnutog smjera, ali ja sasvim načelno smatram da se proces formiranja nacionalnih država na Balkanu očito mora dovršiti. Raspao se najprije istočni blok po šavovima nacionalnih država. Raspale su se zatim sve tri socijalističke federacije na dvadesetak novih nacionalnih država. Sada taj proces neumoljivo kuca i na vrata višenacionalnih država na zapadnom Balkanu. Uprkos nastojanjima međunarodne zajednice da mašući ulaznicom u EU sačuva bar formalne vanjske granice BiH, SCG i BJRM, vrijeme raspada neumoljivo otkucava. Na Kosovu se pokazalo da se standardi ne mogu rješavati prije statusa, nego obratno. Ne vidim zašto bi u drugim dijelovima Balkana moglo da bude drugačije.

Nasuprot raširenoj tezi da su Srbi i Hrvati glavni protivnici Bosne i Hercegovine, vi zastupate mišljenje da Bošnjaci ruše BiH. Na čemu temeljite tu procenu?
Ako imate projekat do kojeg vam je veoma stalo, a ne možete da ga ostvarite bez dobrovoljne saradnje dva partnera koji nisu zainteresovani, onda je jedini razuman način da pokušate da ih ubijedite, nagovorite, pridobijete. Bošnjaci, koji se u pogledu željene državne integracije BiH i negativnog stava Srba i Hrvata nalaze upravo u takvoj situaciji, čine sasvim suprotno. Za partnere, prije svega za Srbe, ali i Hrvate, neprestano govore da su bezmalo svi odreda genocidni i fašistoidni zločinci i kriminalci i time ih guraju sve dalje od svog projekta. Štaviše, time taj projekat i sa bošnjačkog stanovišta dobija patološki sadomazohistički karakter, jer ko bi normalan pod zajednički krov prizivao svoje dželate, ubice, zlikovce. Gledao bi da se što više izmakne i što više ogradi od njih. Oni, naprosto, neće dobrovoljnu i ravnopravnu integraciju do koje bi se došlo demokratskim dijalogom, uzajamnim ustupcima, kompromisima i konsenzusom. Oni hoće centralizaciju i unitarizaciju, odnosno, svoju nacionalnu dominaciju, koju bi Srbima i Hrvatima silom nametnula međunarodna zajednica.

Koliki je manevarski prostor Srba i Hrvata u toj koncepciji?
Pravo komšija da, kao konstitutivni narodi, ne prihvate takav projekat, Bošnjaci ne shvataju kao pravo na samoopredjeljenje do otcjepljenja, nego jedino kao pravo da pognu glavu ili se naprosto isele iz Bosne. Da Srbi i Hrvati ne bi imali iluzija da taj projekat po njih možda i nije štetan, Bošnjaci već sada sebe proglašavaju za temeljni narod, što će reći da su ostala dva naroda netemeljna, sporedna, došljačka ili manjinska. Svoj nacionalni jezik, koji su kao i nacionalno ime onomad stvorili, ne nazivaju bošnjačkim, analogno srpskom i hrvatskom, nego bosanskim, da bi ga već imenom nametnuli kao jedini zvanični državni jezik. U istoriografiji i publicistici oni glorifikuju osmansku okupaciju kao zlatno doba i period tolerancije prema hrišćanima, te izmišljaju svoja begovska porodična stabla. Naravno, to kod komšija provocira kolektivnu memoriju na viševjekovno ropstvo i turski zulum. Pri svemu tome, još uvijek žive u uvjerenju da, za razliku od Srba i Hrvata, ne snose nikakvu krivicu za izbijanje rata, da su tokom rata bili samo nevine žrtve, da su komšije ubijali isključivo u samoodbrani, da jedino njihov nacionalni pokret nije bio šovinistički, da je Izetbegović bio lider svih Bosanaca i Hercegovaca, da su zajedno sa njim gradili građansko društvo i branili multietničku toleranciju, da im je mudžahedine neko podvalio, da su njihove veze sa međunarodnim islamskim terorizmom izmišljene, da predstavljaju otjelovljenje demokratskih vrijednosti... I da ih zbog svega toga, naravno, zapadni svijet naprosto obožava.

Ko je zaslužan za takve predstave Bošnjaka o sebi?
Ništa od toga nema mnogo veze sa istinom, niti iko iole upućen vjeruje u to, ali je logična posljedica sistematskog medijskog i diplomatskog zaluđivanja koje su sa njima godinama izvodili centri globalne moći. Usred užasa građanskog rata, koji su politički ponajviše oni sami proizveli, govorili su im da je „Bosna ostvarenje evropskog sna o bratstvu među narodima, a muslimani misionari evropejstva na Balkanu” i slične zavodljive besmislice. Pomalo je to bilo zato da bi se podstakli da što duže ratuju, odnosno, da bi se pokazalo da su evropski saveznici nesposobni da bez NATO-a riješe probleme u vlastitoj kući. Pomalo zato da bi se neutralisali loši utisci o globalnoj politici prema muslimanskom svijetu u Palestini, Iraku, Sudanu ili Libiji. Pomalo zato da bi se muslimanski imigranti iz Turske, Magreba i jugoistočne Azije bolje integrisali u Njemačkoj, Francuskoj i Velikoj Britaniji. Pomalo da bi se pridobili muslimani u bivšim sovjetskim republikama koje sada dodiruju azijske granice Rusije. Pomalo zato da se na onih 22 procenta teritorije BiH, koliko će naposljetku efektivno kontrolisati Bošnjaci, ne bi zametnula bijela Al Kaida. Sjetite se samo kako su početkom devedesetih godina u koloni kroz Sarajevo pod bombama defilovale svjetske estradne zvijezde, poput Alena Finkelkrauta, Džoan Baez, Bono Voksa i drugih da bi se poklonili pred prvim safom SDA i Islamske vjerske zajednice, „jer su herojski branili ljudska prava, građanske slobode i multi-multi-multi vrijednosti”, dok su Juke, Cace, Ćele, Dede, Kruške, Puške i kompanija u uniformama Armije BiH kamama i heklerima istjerivali posljednje hrišćane iz olimpijskog grada. Bilo je to veliko uzajamno zapadno-orijentalno obmanjivanje na visokom nivou, u koje ni „laža” ni „paralaža” nikada nisu iskreno vjerovali, jer su ispod stola jedni držali „Sukob civilizacija” Semjuela Hantingtona, a drugi „Islamsku deklaraciju” Alije Izetbegovića. Međutim, obostrani interesi su jedno vrijeme nalagali da se ta igra uzajamnog pretvaranja ne prekida.
 

PAC-PAC

Domaćin
Poruka
3.894
Šta se dogodilo kada je igra izgubila prvobitni zamah?
Kao efekat sa produženim dejstvom, ostala je kolektivna nacionalna samoobmana Bošnjaka da predstavljaju pupak planete kojem sa sve četiri strane svijeta treba da se klanjaju i dive, opravdavaju i izvinjavaju. Jedni zato što nisu prihvatili onaj njihov projekat, drugi što su mu se, kada nije bilo druge, silom suprotstavili, treći što se nisu na njihovoj strani miješali u lokalni sukob, četvrti što im nisu dovoljno pomogli, peti što su se suviše kasno angažovali, šesti... A oni samo treba da samosažaljivo revoltirani ponavljaju izmišljotine o sebi koje su im, zapravo, drugi prije desetak godina vješto utuvili u glavu i zadugo ih onesposobili da realno sagledaju i sebe i svijet oko sebe. Taj svijet sa kojim ih povezuju entitetske i kantonalne tarabe, a koji se u Bosni naziva komšiluk i u narodnim izrekama poredi sa najbližim srodstvom, predstavlja njihovo jedino neposredno okruženje. Ne čine ga ni Saudijci i Iranci, ali ni Amerikanci i Evropljani, nego Srbi i Hrvati. Jedino sa njima mogu dogovoriti bilo kakav stabilan i dugoročan državni projekat ili se, ovoga puta mirno, razići.
Da li ste kontradiktorni kada ostavljate mogućnost dogovora među Bošnjacima, Srbima i Hrvatima, iako ste prethodno zaključili da je zaokruživanje nacionalnih država na Balkanu nezaustavljiv trend?
Činjenica je da su demokratski razlazi, a ne prisilne integracije, svjetski trend. Kao balans globalizaciji i regionalizaciji koje, istina, relativizuju, ali ne ukidaju granice, stotine manjinskih naroda širom svijeta kuca na šalteru UN za priznanje državnog suvereniteta i beskompromisno odbijaju bilo kakvo drugo rješenje. Ne znam ni za jedan suprotan primjer bilateralnog ili trilateralnog dobrovoljnog državnog udruživanja, a EU se nije pokazala sposobnom da sačuva nijednu postkomunističku federaciju. Ali, i za zadovoljavajući razlaz za sve, potreban je dogovor da bi nove granice bile mirne i stabilne. Zatim, uvijek su moguća i neka treća rješenja, barem kao prelazna i privremena. Valja podsjetiti da je SDA uoči prvih slobodnih izbora jako dobro sarađivao sa SDS-om i HDZ-om, da su u neformalnoj koaliciji nacionalne stranke ubjedljivo dobile izbore, da su bez problema podijelile vlast, da su, konačno, bile na pragu dogovora o uređenju BiH po formuli „cijela iz tri dijela”. Onda su počela raznorazna uplitanja sa strane i nakon toga muslimani, Srbi i Hrvati, koji su istovremeno i Bosanci ili Hercegovci, nikada više nisu sjeli za sto da sami nastave razgovor ondje gdje su ga ratom prekinuli. Bošnjaci su objektivno najviše zainteresovani za to i bilo bi prirodno da njihovi lideri budu inicijatori dijaloga o bazičnom konsenzusu tri naroda, jer su teme o kojima se sada raspravlja u zajedničkom parlamentu, Predsjedništvu i Savjetu ministara - izvedena, tehnička, tekuća pitanja. Ali, Bošnjaci to ne čine.

Kakva je svrha te kupovine vremena?
Čuo sam od pojedinaca različita objašnjenja - da se očekuje da se Srbi postepeno isele u Srbiju, kao što su Hrvati već značajnim procentom iselili u Hrvatsku, da se očekuje sljedeća runda obračuna u koju će Bošnjaci ući spremniji i efikasniji, da se očekuje da bošnjačku nacionalnu stvar prije ili kasnije preuzmu militantni islamski vjerski fanatici, koji su sve prisutniji i glasniji. Naravno, moji sagovornici užasavaju se ovog posljednjeg rješenja, jer ih ne vodi u Evropu nego u „Afriku” ili „Aziju”, ali, ne pada im na pamet da bi se trebalo vratiti na ključno pitanje - da li tri naroda uopšte hoće da žive u zajedničkoj državi? Ako hoće, pod kojim uslovima i na koji način? Da bi komšije silom zadržali u bilo kakvoj državi, oni odbacuju njene ključne demokratske atribute, pa onda nemaju ni državu ni demokratiju, nego protektorat. Zato sam i rekao da Bošnjaci ruše Bosnu, i to čak i mnogo efikasnije nego Srbi i Hrvati.

Stranci u BiH često ukazuju na primere Švajcarske i Belgije, kao dokaz da su moguće stabilne višenacionalne države.
Narodi u Belgiji i Švajcarskoj najprije su htjeli da žive zajedno, pa su onda na toj osnovi vjekovima spontano odozdo gradili mehanizme ravnopravnosti. Međutim, u BiH ne samo da te spremnosti nije bilo, nego su tri naroda zbog toga krvavo ratovali, a onda im je taj model izvana nametnut. Međunarodna zajednica već godinama, korak po korak, transformiše BiH u pravcu centralizovane države, ali ni to nije dalo željeni rezultat. Umjesto da mijenjaju terapiju i prenesu veću odgovornost na entitete i kantone, odnosno, uvedu treći entitet i relaksiraju odnose između naroda, oni su samo povećavali dozu očito pogrešnog lijeka. Objedinjavanje vojske i policije, promjena ustava i razvlašćivanje entiteta trebalo bi da budu završni udarac. No, to ne samo da neće ozdraviti državu, nego će od pretjerane doze pacijent umrijeti čim inostrani terapeuti napuste BiH. Ako Srbi, Hrvati i Bošnjaci nisu prije rata našli modus zajedničkog života, ako su se zbog toga tri i po godine međusobno tukli i ako ni tokom decenije mira nisu pokušali da se sami neposredno dogovore o nekom kompromisu, onda to znači da od BiH kao države nema ništa. Nema te demokratije koja pod istim krovom može da zadrži narode koji to neće. Može to jedino silom, zvala se ona okupacija, kolonizacija ili protektorat. Neki zapadni analitičari već su režim OHR-a u BiH s pravom nazvali „posljednja diktatura u Evropi”. Sve je to u Bosni već viđeno i ona zapravo već pola milenijuma drugačije nije ni postojala nego kao „tamnica naroda”, a kada je tokom istorije povremeno dolazilo do smjene tamničara, Bosanci i Hercegovci su se, kao i posljednji put, po vjerskom i nacionalnom ključu hvatali za vratove.

Nemam loše namjere prema Bošnjacima

Da li odlazite u Sarajevo? Pratite li sarajevske medije? Kakve reakcije na vaše političke analize dopiru do vas iz Sarajeva?
Gotovo redovno pratim njihovu nedjeljnu, a povremeno i dnevnu štampu i televiziju. Moji javni istupi dijelom su reakcija na te informacije. Reakcije na moje reakcije paušalne su i maliciozne, jer su naše komšije navikle da sebe gledaju u onom čarobnom ogledalcetu iz poznate bajke, a ja ih podsjećam i na neke neprijatne istine. Osim toga, ni u Banjaluci ni u Beogradu ne pokazuju mnogo zanimanja za političku scenu u drugom entitetu, gdje se nalaze i zajedničke institucije, pa zato ponekad ispada kao da im jedini ja kvarim uljepšanu sliku o sebi samima. Relativno česti susreti sa starim poznanicima, kolegama i prijateljima, Bošnjacima u Sarajevu, nešto su sasvim drugo, jer uprkos velikim neslaganjima i beskrajnim diskusijama, oni znaju šta sam mogao stvarno da kažem ili napišem, a šta je izvađeno iz konteksta, prećutano ili naprosto izmišljeno. U svakom slučaju, znaju da niti sam odgovoran za probleme u koje se saplela Bosna, niti imam loše namjere prema Bošnjacima. Naprotiv, to je ambijent u kojem sam živio i to su ljudi sa kojima sam živio bezmalo pola vijeka, pa ne mogu biti ni indiferentan, niti sam neupućen, a istraživanje politike je i predmet mog profesionalnog interesovanja. Mnogo toga do čega dolazim kao analitičar ne raduje me kao čovjeka i zato mi ne bi bilo krivo ukoliko griješim.
 
stanje
Ova tema je zatvorena zbog neaktivnosti. Molim objavite novu temu i pridružite se diskusiji.

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.