Q. in perpetuum hibernum
Stara legenda
- Poruka
- 88.076
Čitah u zadnje vreme malo o našim pričama, koje se smatraju dosta starima...pitanje njihovog porekla zanimljivo je ništa manje od drugih etioloških pitanja. Naša narodna priča, zapisana od strane Vuka S. Karadžića:
Био је један цар који се звао Тројан. У тога цара биле су уши козје, па је редом звао бербере да га брију; али како је који ишао, није се натраг враћао, јер како би га који обријао, цар Тројан би га запитао шта је видео на њему, а берберин би одговорио да је видео козје уши; онда би га цар Тројан одмах посекао.
Тако дође ред на једног берберина, али се овај учини болестан, па пошаље свога момка. Кад овај изиђе пред цара, запита га цар што није мајстор дошао, а он одговори да је болестан. Онда цар Тројан седе те га момак обрије. Момак, бријући цара, опази да су у њега козје уши, али кад га Тројан запита шта је у њега видео, он одговори да није видео ништа. Онда му цар да дванаест дуката и рече му да одсад увек долази он да га брије. Кад момак отиде кући, запита га мајстор како је у цара, а он му одговори да је добро и да му је цар казао да га свагда он брије и покаже му дванаест дуката што је од цара добио, али му не каже да је у цара видео козје уши.
Од то доба овај је момак једнако ишао и Тројана бријао, и за свако бријање добијао по дванаест дуката, и није никоме казивао да цар има козје уши. Али га најпосле стане мучити и гристи где не сме никоме да каже, те се почне губити и венути. Мајстор то опази, па га стане питати шта му је, а он му на много запиткивање најпосле одговори да има нешто на срцу. али нс сме никоме казати, „а да ми је", вели „да коме год кажем, одмах би ми одлакнуло." Онда му мајстор рече:
— Кажи мени, ја нећу никоме казати; ако ли се бојиш мени казати, а ти иди духовнику, па кажи њему; ако ли нећеш ни њему, а ти изиђи у поље иза града, па ископај јаму те закопај главу у њу, па у три пута земљи кажи шта Знаш, па онда опет јаму затрпај.
Момак избере ово треће: отиде иза града у поље, па ископа јаму, те у њу завуче гдаву и у три пута рекне:
— У цара Тројана козје уши! — Па онда загрне земљу, и тако се смири и отиде кући.
Кад после тога прође неко време, али из оне јаме никла зова, и три прута нарасла лепа и права као свећа. Чобанчад, кад нађу зову, одсеку један прут и од њега начине свиралу, али кад почну свирати, свирала издаје глас:
— У цара Тројана козје уши!
То се одмах разгласи по свему граду, а најпосле и цар Тројан сам собом чује како деца свирају:
— У цара Тројана козје уши!
Чувши то, цар Тројан одмах дозове онога берберског момка, па га запита:
- Море, шта си ти огласио народу за мене?
А он се сиромах стане правдати да није никоме ништа казао, али да је видео шта он има. Онда цар истргне сабљу да га посече, а он се препадне, па све по реду искаже како се земљи исповедао па како је сад на ономе месту нарасла зова, од које свака свирала издаје онаки глас. Онда цар седне с њим на кола, и пође на оно место да види је ли истина; кад тамо, али још само један прут нађу. Цар Тројан заповеди да се начини свирала од онога прута да види како ће свирати. Кад они начине свиралу и почну свирати, а свирка издаје глас:
— У цара Тројана козје уши!
Онда се цар Тројан увери да се на земљи не може ништа сакрити, па ономе берберину опрости живот, и после допусти да сваки може долазити да га брије.
U antičkom razdoblju, nešto drugačija verzija iste priče bila je poznata tadašnjem svetu. Centralna ličnost koja ima ulogu našeg cara Trojana jeste kralj Mida. Najpotpuniju verziju ove priče imamo od jednog od najčuvenijih pesnika Avgustovog vremena, Publija Ovidija Nazona (43. god. p. n. e. do 18. god. naše ere). U XI Ovidijevog najčuvenijeg dela, Metamorfoza, nalazimo između ostalog (priče o Troji, Orfeju i Midi generalno) ovo predanje:
Na blago Mida zamrziv zavuče se u šume, polja
K Panu (koji u brdskim u spiljama boravi sveđer),
Ali mu umna osta tupoća, i opet će njemu
Benava škoditi pamet, ko i prije škodila što je.
Široko gleda Tmol u pučinu dižuć se strmo
Uspetim visom i šireć sa obronka dva se na strani
Jednoj kraj mu je Sard, a na drugoj mala Hipépa.
Tu Pan hvaljaše jednoć pred Nimfama nježnijem svoje
Pjesme te neznatnu pjesmu na svirali sl'jepljenoj voskom
Sviraše; Feba pjevača držeći gorim od sebe
Dođe na nejednako nadmetanje k sudiji Tmolu.
Sudija stari sjedne na svojemu brdu, od uši
Ukloni stabla, a modru okružuje kosu mu samo
Hrastov vijenac, a žir niz čelo mu ugnuto visi.
Gledajuć boga stoke progovori: "Spreman je sudac".
Nato zasvira Pan na seljačkoj fruli i Midu,
Koji nazočan bješe, opčinio svojom je pjesmom
Varvarskom. Tmol tad k licu ka Febovu okrene glavu
Svetu, i okrene šuma za glavom se svojega boga.
Febu je na plavoj kosi lovorike Parnaske v'jenac,
Po tlih mu vuče se plašt u grimizu Tirskome močen;
Kitaru napetih žica o kamenje drago i o kost
Slonovu ljevicom drži, u desnici terzijan ima.
Umjetnik vidi se već po stajanju. Vještačkim prstom
Dirne strune Apòlôn, i osvojen njinom milotom
Odredi Tmol, da podloži Pan sad kitari frulu.
Kad tu presudu bog izrèčê planinski, svi je
Odobre, samo je stane da kudi Mida i reče,
Da to pravedno nije. Ne dopusti Deljanin tada,
Tako benave uši da oblik ljudski imadu,
Pa ih produlji te ih bjeličastom napuni dlakom,
Gipke ih učini ozdo i dade, da micat se mogu;
Sve mu je ostalo ljudsko, tek jedan je osuđen dio.
Tako dobije Mida sporohodnog magarca uši
Sakriti hoće Mida ušesa i stideć se grdno
Gleda, kako će glavu da krije grimiznom kapom;
Al' ih je vidio momak, što kralju dugu je kosu
Škarama obično strigo. Na vidjelo momak želeći
Iznijet opažen rug, izreći ga ne smje, al' nije
Šutjeti također mogo, te ode i zemlju iskopa;
Onda tihijem glasom u izritu promrmlja jamu,
Kakve je vidio uši u Mide, svog gospodara.
Odaju svoju tako izrečenu zemljom zatrpa
Momak i od jame ode od zagrnute šutećke.
Na mjestu onome lug poraste gusti od trske
Dršćuće, i kad uzri za godinu dana, odade
Onog, što posija tajnu, jer vjetrićem ljuljana trska
Iznosi sakrite r'ječi i odaje uši u kralja.
Poslednja izmena: