-Dimitrije-
Zainteresovan član
- Poruka
- 347
Милкан Цвијетић, очевидац крвопролића у Бјелогорцима код Рогатице:
Абазовићи нису пуцали!
У тренутку када су погођени, Рада и мали Драгољуб никакво оружје нису имали у рукама. Они уопште нису пуцали и све што се о томе прича напросто није истина
СМРТ Раде Aбазовић, рањавање њеног сина Драгољуба и мужа Драгомира и даље је предмет различитих прича и нагађања.
То је био повод да поново потражимо јединог очевица свега што се дешавало 5. јануара код куће Aбазовића - Милкана Цвијетића, заваривача из Рогатице.
Иако још у шоку због свега што је видио и доживио у засеоку Бјелогорци, Цвијетић је „Гласу Српске” одрјешито рекао:
- Aбазовићи нису пуцали!
Пристајући да исприча своју верзију крвопролића које се догодило приликом покушаја Еуфора да ухапси Драгомира Aбазовића, оптуженог за ратне злочине у Рогатици, Цвијетић је, у даху, изговорио:
- Од свега што се тамо дешавало само једно је тачно: без икаквог разлога страдала је једна добра и вриједна жена - Рада Aбазовић, а тешко су рањени њен једанаестогодишњи син Драгољуб, одмила назван Љупче, и муж Драгомир, звани Пиђе.
- Ниједно од њих није било наоружано. Истина, када су људи који су изашли из џипова запуцали на Драгомира, који је бацио алат за клање свиња и почео да бјежи, мали Љупче је однекуд изнио неку стару пушку. Ја сам му је одмах отео и убацио у кућу.
- У општем метежу Рада, Љупче и ја били смо пред кућом у кругу од пар квадрата. Рада је кукала и вриштала. Све троје смо гледали шта се дешава са Драгомиром, који је бјежао низ благу стрмину испод куће. Били смо леђима окренути капији, одакле је дошла потјера.
- На неких педесетак метара од куће Драгомир је посрнуо и пао на руке. Мислим да је тада погођен хицем који је испаљен из сјеника или испод штале. Он се некако придигао и наставио да трчи, али спорије.
Послије краће паузе, Милкан Цвијетић је продужио казивање.
- Док сам гледао шта се збива са Драгомиром, проломио се врисак малог Драгољуба: „Чика Милкане, погодише ме!” Пао је као покошен. Одмах послије тога стропоштала се и Рада. Само је успјела рећи: „Милкане, спасавај ми дијете! Ја сам готова!” У том метежу ни сам не знам шта сам радио. Окретао сам се да видим ко и одакле пуца. Чекао сам „свој метак” - сломљеним гласом говори Милкан.
У магновању, узео је дијете у наручје и унио у кућу. Љупче му је рекао: „Чика Милкане, зови доктора.” Шта се послије тога дешавало, Цвијетић описује:
--------------------------------------------------------------------------------
Измишљотине
- Пушка, чауре и наводно четири испражњена оквира су чиста измишљотина. Измишљотина је и то да мали Драгољуб има 14 година, кад је он, не дају лагати матичне књиге, рођен 1994. године - објашњава Милкан Цвијетић.
--------------------------------------------------------------------------------
- Није било друге, узео сам малишана у наручје и понио према мојим колима, која су била на путу изван капије Aбазовића. Носећи дјечака, видио сам непомичну Раду на земљи и снијегу. Била је блиједа и није давала знакове живота.
- Љупчета сам унио у моја кола и што сам могао брже пошао према Рогатици. У висини штале Aбазовића на путу је стајао један од џипова у којима су дошли припадници Еуфора. Био је празан. Да бих прошао поред њега, морао сам десетак метара ићи каналом и једва сам се извукао на коловоз.
- При изласку на пут Козићи - Рогатица наишао сам на два човјека у цивилу, који су били обучени као и сви други које сам видио. Један од њих држао је телефон на уву. Мене нису заустављали и ја сам вртоглавом брзином пошао ка Рогатици. Успут сам, не знам ни како, избјегао судар са трактором.
- Стигао сам на вријеме и мали Љупче је спасен. Због тога сам необично срећан, али и неизмјерно тужан што нисам могао помоћи Ради и Драгомиру. Шта се послије мог одласка са њима дешавало, не знам. Био сам пошао и по Раду, али су прилаз кући Aбазовића забранили наоружани цивили, ваљда војници Еуфора.
- Тврдим да у тренутку када су погођени, Рада и мали Драгољуб никакво оружје нису имали у рукама. Они уопште нису пуцали и све што се о томе прича напросто није истина. Све да су и хтјели пуцати, нису имали времена и нису имали у кога. Они што су у њих пуцали били су иза њихових леђа и добро заклоњени иза дрва, колибе, штале или сјеника, а можда и у шумарку у коме је спас тражио рањени Драгомир - завршио је казивање Милкан Цвијетић.
С. Митровић
----------------------------------------------------------------------------------------------------------
I posle kazu neki, kako to da Srbi preziru cediste, dsovce i slicne. Srbo*derski unprofor su im prijatelji.
Абазовићи нису пуцали!
У тренутку када су погођени, Рада и мали Драгољуб никакво оружје нису имали у рукама. Они уопште нису пуцали и све што се о томе прича напросто није истина
СМРТ Раде Aбазовић, рањавање њеног сина Драгољуба и мужа Драгомира и даље је предмет различитих прича и нагађања.
То је био повод да поново потражимо јединог очевица свега што се дешавало 5. јануара код куће Aбазовића - Милкана Цвијетића, заваривача из Рогатице.
Иако још у шоку због свега што је видио и доживио у засеоку Бјелогорци, Цвијетић је „Гласу Српске” одрјешито рекао:
- Aбазовићи нису пуцали!
Пристајући да исприча своју верзију крвопролића које се догодило приликом покушаја Еуфора да ухапси Драгомира Aбазовића, оптуженог за ратне злочине у Рогатици, Цвијетић је, у даху, изговорио:
- Од свега што се тамо дешавало само једно је тачно: без икаквог разлога страдала је једна добра и вриједна жена - Рада Aбазовић, а тешко су рањени њен једанаестогодишњи син Драгољуб, одмила назван Љупче, и муж Драгомир, звани Пиђе.
- Ниједно од њих није било наоружано. Истина, када су људи који су изашли из џипова запуцали на Драгомира, који је бацио алат за клање свиња и почео да бјежи, мали Љупче је однекуд изнио неку стару пушку. Ја сам му је одмах отео и убацио у кућу.
- У општем метежу Рада, Љупче и ја били смо пред кућом у кругу од пар квадрата. Рада је кукала и вриштала. Све троје смо гледали шта се дешава са Драгомиром, који је бјежао низ благу стрмину испод куће. Били смо леђима окренути капији, одакле је дошла потјера.
- На неких педесетак метара од куће Драгомир је посрнуо и пао на руке. Мислим да је тада погођен хицем који је испаљен из сјеника или испод штале. Он се некако придигао и наставио да трчи, али спорије.
Послије краће паузе, Милкан Цвијетић је продужио казивање.
- Док сам гледао шта се збива са Драгомиром, проломио се врисак малог Драгољуба: „Чика Милкане, погодише ме!” Пао је као покошен. Одмах послије тога стропоштала се и Рада. Само је успјела рећи: „Милкане, спасавај ми дијете! Ја сам готова!” У том метежу ни сам не знам шта сам радио. Окретао сам се да видим ко и одакле пуца. Чекао сам „свој метак” - сломљеним гласом говори Милкан.
У магновању, узео је дијете у наручје и унио у кућу. Љупче му је рекао: „Чика Милкане, зови доктора.” Шта се послије тога дешавало, Цвијетић описује:
--------------------------------------------------------------------------------
Измишљотине
- Пушка, чауре и наводно четири испражњена оквира су чиста измишљотина. Измишљотина је и то да мали Драгољуб има 14 година, кад је он, не дају лагати матичне књиге, рођен 1994. године - објашњава Милкан Цвијетић.
--------------------------------------------------------------------------------
- Није било друге, узео сам малишана у наручје и понио према мојим колима, која су била на путу изван капије Aбазовића. Носећи дјечака, видио сам непомичну Раду на земљи и снијегу. Била је блиједа и није давала знакове живота.
- Љупчета сам унио у моја кола и што сам могао брже пошао према Рогатици. У висини штале Aбазовића на путу је стајао један од џипова у којима су дошли припадници Еуфора. Био је празан. Да бих прошао поред њега, морао сам десетак метара ићи каналом и једва сам се извукао на коловоз.
- При изласку на пут Козићи - Рогатица наишао сам на два човјека у цивилу, који су били обучени као и сви други које сам видио. Један од њих држао је телефон на уву. Мене нису заустављали и ја сам вртоглавом брзином пошао ка Рогатици. Успут сам, не знам ни како, избјегао судар са трактором.
- Стигао сам на вријеме и мали Љупче је спасен. Због тога сам необично срећан, али и неизмјерно тужан што нисам могао помоћи Ради и Драгомиру. Шта се послије мог одласка са њима дешавало, не знам. Био сам пошао и по Раду, али су прилаз кући Aбазовића забранили наоружани цивили, ваљда војници Еуфора.
- Тврдим да у тренутку када су погођени, Рада и мали Драгољуб никакво оружје нису имали у рукама. Они уопште нису пуцали и све што се о томе прича напросто није истина. Све да су и хтјели пуцати, нису имали времена и нису имали у кога. Они што су у њих пуцали били су иза њихових леђа и добро заклоњени иза дрва, колибе, штале или сјеника, а можда и у шумарку у коме је спас тражио рањени Драгомир - завршио је казивање Милкан Цвијетић.
С. Митровић
----------------------------------------------------------------------------------------------------------
I posle kazu neki, kako to da Srbi preziru cediste, dsovce i slicne. Srbo*derski unprofor su im prijatelji.
