Quantcast

Očekujući neočekivano

Petar BSK

Poznat
Poruka
9.985
Odavno se nisam javio putem bloga. Kenjanje na forumu je ocigledno bilo dovoljno da se zasitim za ovih par godina na Krsti. U poslednje vreme utonuo sam u neko jebeno letnje sivilo koje je pocelo da kreira depresiju. Znam,znam,zar leto nije najbolje godisnje doba ? Mislim obaveze manjkaju,devojke ( zene) su oskudno obucene,a noc je dovoljno ugrejana za razne akcije. Te akcije ovog leta ,kao i skoro svakog predhodnog od moje 14,15 godine svele su se manje vise na alkoholisanje. Bez jeftinog piva u plasticnim dvolitrama kod popularnog trgovca "Šiptara" iz kraja,cigareta i eventualno nekih pišljivih semenki jedno letnje veče nije moglo da prodje. Da,bilo je tu nekih izleta da se uzme nego vino,ili zozovača,ali ta sranja je uzimao samo onaj koji ih je i donosio. Po starom srpskom običaju - Ma da se ne baci. Par puta se neko izleti,uzme auto i posle kad se polucirke preračuna koliko ljudi je razvozao kući i kuda smo sve jurcali,ne pada mu na pamet da izadje opet ukoliko nije pri solidnom kešu.
Novac je jedna od stvari,mozda malo zacudjujuce zvuci u ovo doba,za koju nismo marili. Ako nemaš keša,nema veze daćeš sutra,ili eventualno nekad. I nikada te nije sramota da se ucikaš fino,a da si izašao sa 0 dinara.

Moj mlado-klošarski život,trajao je fino sve do početka ovog meseca. Mislim da ću da kunem Avgust zbog toga do kraja života. Još ga je jebeni Oktavijan produžio da bude ravan samom Cezaru i njegovom mesecu Julu. Zbog odluke prvog rimskog imperatora izgubih 1 dan života više. Mada,koga ja varam,taj jedan dan je samo zrno peska u pustinji izgubljenih dana. Sve u svemu jebeni univerzum je kriv ( koga drugog da krivim kada sam verovatno Ateista ?) da se potrefilo da se moja uska ekipa klosara razidje privremeno. Doduse to je i potrebno,mozda bi smo se poubijali jednog dana od svakodnevnog gledanja. I eto ostao sam manje vise sam sa jos jednim ortakom u kraju. ( Tuzite nas,ekipa broji nas 6-8). I njega je verovatno smorila besmislena bleja i dosadan kraj,sa istim kretenskim facama i jebenim uzarenim asfaltom...

U vrhuncu moje dosade,negde u depresivnom letnjem ludilu poslusao sam cak i pesmu Ace Lukasa. Bilo je vreme da se izadje negde,makar solo,makar sa najvecom budalom na svetu,makar sa maloletnom ekipom...I bas u to vreme pozvao me je ortak iz srednje. Voleo sam ekipu iz srednje skole,ali znam da od starih druzenja i pijanstava posle iste nece biti nista...
Odrzvava se neki sljb koncert na Kalemegdanu...Pa,bolje i indi rok pederasije od Lukasa ,pomislih.

Zaboli smo na strmom zidicu koji je gledao na binu. Koncert se odrzavao na teniskim terenima ,onim prekoputa kosarkaskih ( Ha ,evo vam ga na tenisaci,pun mi je vise i Djovaka,i Ane i Jelene i svih njih). Bilo je krcato, od 150 do 200 ljudi,uglavnom nekih kretena iz vise klase,verovatno clanova i djece clanova LDP,punih para koji studiraju neka nebitna sranja... Muzika je sa druge strane bila neocekivano dobra. Miks latino zvuka,sa fankom i dzezom. Konacno nesto novo da cujem ,dosta mi je vise Stulica i depresivnog bluza. Uz pivo sve to je jos lakse lezalo. Osecao sam se OK,ali ne i sjajno. Naravno dok ima piva nema bedaka...Sve se to promenilo jako brzo...

Moja istorija odnosa sa zenama je komplikovana i ne bih o tome ovde (još). Ali milion puta mi se desilo da se ujutru ugrizem za usnu ili lupim jedno 20 puta glavom o zid zbog mojih kretenskih poteza predhodno vece.
Elem, u trenutku kenjanja o alternativnoj muzici i češkim pivima pored nas je sela jedna smedja i visoka devojka ,plavih ociju. Uf,necu ni da pokusam da opusujem njen izgled jer bi to ocajno ispalo ( doduse ne mnogo vise nego ceo ovaj tekst,al dobro,i ja imam neke granice). U tom trenutku pomislio sam da bleji sa nekim kretencicima desno od nas. Tri bolida koja su se valjala od jedne flase banatskog rizlinga...Ali ipak nije...Sedela je izmedju dve grupe debila i nista joj nije smetalo. Uzivala je u ovoj muzici,iako je verovatno bila samo u prolazu. SAMA. Bez debilnih drugarica koje uvek skenjaju mlade tarzane,ili jos gore bez kretena koji gledaju samo kako da joj udju u gace. Bila joj je dovoljna samo jedna flasica vode ( hm,mozda joj je sluzila za post naduvano stanje) i par jeftinih cigareta. Prosta reflekcija sa bine joj se oslikavala u ocima...Blenuo sam u nju kao malo dete u svoju skolsku simpatiju. To je po meni,ona najbriznija,nevina ljubav. Jednostavno zacarala me je kao sirena iz antickih prica ( verovatno skroz netacna cinjenica,al dobro). Ortak je počeo da mi priča o nekim profesorima iz srednje,ali izgubio sam se na pola priče. Pa ko ce da sluša priče o debeloj infomatičarki kada pored mene sedi najidealnija devojka na svetu ! U tom trenutku mi je samo prolazilo kroz glavu - Neces biti ***** i ovaj put. Razradio sam klasicnu tarzan-dzentlmen taktiku u glavi i bilo je samo pitanje sekunda kada cu da krenem. I u tom jebenom momentu,kojeg prezirem ,i koji se srusio sve moje ideje kao kulu od karata,ona je ustala sa telefonom kojem je bila upaljena kamera. Tada,naravno,uopste nisam popustao bio sam siguran da ce se vratiti na istu lokaciju i da cu moci da otpocnem sa svojim svaleracijama...Ali,naravno kao sto to uvek biva u mom slucaju,isparila je. Ostali smo tamo jos par sati samo iz jednog naivnog razloga - pa mozda se vrati. Aaa da ,vratice se *****,kao sto jedna budaletina iz kraja kaze,i Isusa je smorilo 3 dana da bude gore,pa se vratio. A ja,pacenicki,isao sam kao da pisam na svakih 15 minuta. Jer u nekoj bolesnoj logici,smatrao sam da cu je sresti usput. ( e cao,ja sam Petar i idem da pisam,hoces li samnom)...

Posle rastajnja kod male,ali vrlo znacajne raskrsnice u Knezu ( desni krak vodi ka Trgu republike,a levi ka Zelenom vencu) ostao sam sam. Besan na sebe. U busu sam se jos pokacio sa nekim klincima balavcima,al mislim da ta prica nije dostojna bloga...

Sve u svemu,sacica ljudi koje procita ovo ( i molim vas,ne sudite mi previse) sranje, neka ne ispada mazga u zivotu kao ja. Neka vam se dani ne svode na jeftino pivo,i devojke od kojih ocekujete neocekivano...
 

orfej sa ibra

Aktivan član
Poruka
1.470
...Počelo je… ne znam kada. Ako ćemo pravo, ne znam ni kako, samo je počelo. Gluvarili smo, dovukli se do tog improvizovanog parkinga na kojem je bila crna lada samara. Junska noć je počela da štipa hladnoćom, ali hauba te lade bila je topla. „Od motora. Ta kršina troši 15 litara benzina“, rekao je Dušan. Ja sam mislio – i dalje mislim – da je topla od sunca. „Crna boja apsorbuje toplotu, gledao sam u reportaži“, rekao sam. „Ne s.eri“, odgovorio je Dušan.

Onda smo otkrili da je u blizini mali bife sa još manjom prikolicom, koja je bila neformalni kupleraj. Povoljno, vinjak i p,ička za trista kinti – taj slogan smo smislili za to mesto, ali ga nikada nismo predložili gazdi. Uglavnom, vlasnik crne lade samare bio je jedan od redovnih gostiju, njegova istrajnost prevazilazila je čak i našu. Uveče bi automobil, naša omiljena klupica, već bio tu, a u svitanje, kada smo se vukli kući, vlasnik još ne bi došao.

„Vidiš, ova lada kao da mi je iz oka ispala. Plašim se da jedne večeri neće biti tu, možda i mi umremo tog dana“, rekao sam Dušanu.

„Nećemo, ne boj se. Biće neki stojadin, reno trojka, bilo šta. Možda umremo ako ovi u dragstoru prestanu da hlade pivo. To bi bilo nešto, nezaposlenim mladićima srce prestalo da kuca jer je crkao frižider obližnje prodavnice“, odgovorio je. Onda je otišao do nekog leksusa i i.spišao se po haubi. „Besplatna detoksikacija“, vikao je.

„Dule, mani čoveku auto, koji ti je k.urac.“

„Ko ga j.ebe. Ako ima ovakav auto, znači da ima kravatu, platu i ženu, a dolazi na Beloruskinje. Neka bude srećan što mu šećer ne sipam u tank“, urlao je da nadjača brzi voz koji se brzinom od četrdeset na sat upinjao ka glavnom gradu.

Dule i ja smo, dakle, pretplaćeni posetioci ovog izuzetnog mesta, ali nismo oduvek bili sami. Bila je Milica. Pre, valjda, dva leta. Čudna trojka smo bili, nas dvoje u kao nekoj šemi i Dule, nezainteresovan za sve osim vozova. Milica je od prvog dana govorila da joj je mesto depresivno. Mislim da je ipak prestala da dolazi zbog Dušana. Da smo u lošoj holivudskoj limunadi rekla bi: „Ja ili Dule“, a ja bih odgovorio: „******, Milice, žao mi je.“

Isto kao što nije registrovao njeno prisustvo, Dušan nije ni trepnuo kada je otišla sa tog parkinga, zauvek. Jedne noći, mnogo meseci kasnije, pitao sam ga da li se ložio na Milicu. „D.rkao sam i na bolje“, rekao je. Sledeće noći je samo izašao na prugu, stao na jedan prag i zažmurio. Čekao je voz. Ja sam bio brži i završili smo u šiblju. Onda sam otišao po pivo i Dule više nikad nije čekao vozove na pružnom pragu.

„Zašto stalno ja idem po pivo?“, pito sam jednom.

„Znaš igru – ako voz ima neparan broj vagona, ideš ti, ako ima paran – onda se broji i lokomotiva, pa opet ideš ti“ – zavalio se na ladinu haubu. Dule je tvrdio da u tom položaju može da čuje šuštanje šina kada je voz na dvadeset kilometara. Ja nisam čuo ništa. Bilo mi je dosadno ponekad sa Duletom.

„Gledaj, ide zima. To je loše vreme za sedenje na automobilima. Možda da odemo u neku zadrugu, da radimo nešto“, rekao sam jednog oktobra.

„Šta da radimo i, pre svega, zašto?“

„Ma unosimo ugalj babama, lepimo deklaracije na šampone, delimo uplatnice za grejanje. Da zaradimo neku kintu, skinemo se matorcima sa grbače.“

„I vratimo se ovde da potrošimo tu kintu na pivo? Ne seri, dobro nam je i ovako“, cedio je. „Ovde nema problema. Vidiš, ovaj jebeni voz u 22:30 kasni – ali ne kasni nama, nego nekome kome treba. Nama je super jer nam je svejedno, kapiraš.“

Hauba i vozovi bili su i ostali jedina konstanta. Drugo ništa nije bilo ni sigurno, a ni bitno. Kada se ćale ubio, objasnili su nam da se obesio za kvaku u magacinu. Vezao kaiš oko kvake i vrata, i seo. Nikada mi nije bio najjasniji taj koncept jer u svakom trenutku možeš da ustaneš i prekineš vešanje. Potrebna je posebna istrajnost da bi se obesio za kvaku, nisam znao da mi je rođeni ćale takav entuzijasta. Keva je vikala da sam ja kriv za sve. Dule je mislio da moja keva previše drami. „J.ebote, ne radiš ništa, a kriv si za sve. Malo mi je to labava logika“, rekao je.

„Ne znam, ali znam da ću popiti pivo jedno. Znaš da u Nemačkoj ova jedna limenka, prazna je li, dođe 25 centi?“, mahnuo sam limenkom prema Dušanu. Nije me ni pogledao, čekao je da naiđe voz.

„Čuješ bre šta ti pričam… ma nema ni veze. Hoćeš ti pivo?“, pitao sam ga.

Dule, kao i svih tih godina, nije odgovorio.

„Nema veze, popiću ja i tvoje“, rekao sam.

Dolazio je voz.

 

Petar BSK

Poznat
Poruka
9.985
orfej sa ibra;bt242010:
...Počelo je… ne znam kada. Ako ćemo pravo, ne znam ni kako, samo je počelo. Gluvarili smo, dovukli se do tog improvizovanog parkinga na kojem je bila crna lada samara. Junska noć je počela da štipa hladnoćom, ali hauba te lade bila je topla. „Od motora. Ta kršina troši 15 litara benzina“, rekao je Dušan. Ja sam mislio – i dalje mislim – da je topla od sunca. „Crna boja apsorbuje toplotu, gledao sam u reportaži“, rekao sam. „Ne s.eri“, odgovorio je Dušan.

Onda smo otkrili da je u blizini mali bife sa još manjom prikolicom, koja je bila neformalni kupleraj. Povoljno, vinjak i p,ička za trista kinti – taj slogan smo smislili za to mesto, ali ga nikada nismo predložili gazdi. Uglavnom, vlasnik crne lade samare bio je jedan od redovnih gostiju, njegova istrajnost prevazilazila je čak i našu. Uveče bi automobil, naša omiljena klupica, već bio tu, a u svitanje, kada smo se vukli kući, vlasnik još ne bi došao.

„Vidiš, ova lada kao da mi je iz oka ispala. Plašim se da jedne večeri neće biti tu, možda i mi umremo tog dana“, rekao sam Dušanu.

„Nećemo, ne boj se. Biće neki stojadin, reno trojka, bilo šta. Možda umremo ako ovi u dragstoru prestanu da hlade pivo. To bi bilo nešto, nezaposlenim mladićima srce prestalo da kuca jer je crkao frižider obližnje prodavnice“, odgovorio je. Onda je otišao do nekog leksusa i i.spišao se po haubi. „Besplatna detoksikacija“, vikao je.

„Dule, mani čoveku auto, koji ti je k.urac.“

„Ko ga j.ebe. Ako ima ovakav auto, znači da ima kravatu, platu i ženu, a dolazi na Beloruskinje. Neka bude srećan što mu šećer ne sipam u tank“, urlao je da nadjača brzi voz koji se brzinom od četrdeset na sat upinjao ka glavnom gradu.

Dule i ja smo, dakle, pretplaćeni posetioci ovog izuzetnog mesta, ali nismo oduvek bili sami. Bila je Milica. Pre, valjda, dva leta. Čudna trojka smo bili, nas dvoje u kao nekoj šemi i Dule, nezainteresovan za sve osim vozova. Milica je od prvog dana govorila da joj je mesto depresivno. Mislim da je ipak prestala da dolazi zbog Dušana. Da smo u lošoj holivudskoj limunadi rekla bi: „Ja ili Dule“, a ja bih odgovorio: „******, Milice, žao mi je.“

Isto kao što nije registrovao njeno prisustvo, Dušan nije ni trepnuo kada je otišla sa tog parkinga, zauvek. Jedne noći, mnogo meseci kasnije, pitao sam ga da li se ložio na Milicu. „D.rkao sam i na bolje“, rekao je. Sledeće noći je samo izašao na prugu, stao na jedan prag i zažmurio. Čekao je voz. Ja sam bio brži i završili smo u šiblju. Onda sam otišao po pivo i Dule više nikad nije čekao vozove na pružnom pragu.

„Zašto stalno ja idem po pivo?“, pito sam jednom.

„Znaš igru – ako voz ima neparan broj vagona, ideš ti, ako ima paran – onda se broji i lokomotiva, pa opet ideš ti“ – zavalio se na ladinu haubu. Dule je tvrdio da u tom položaju može da čuje šuštanje šina kada je voz na dvadeset kilometara. Ja nisam čuo ništa. Bilo mi je dosadno ponekad sa Duletom.

„Gledaj, ide zima. To je loše vreme za sedenje na automobilima. Možda da odemo u neku zadrugu, da radimo nešto“, rekao sam jednog oktobra.

„Šta da radimo i, pre svega, zašto?“

„Ma unosimo ugalj babama, lepimo deklaracije na šampone, delimo uplatnice za grejanje. Da zaradimo neku kintu, skinemo se matorcima sa grbače.“

„I vratimo se ovde da potrošimo tu kintu na pivo? Ne seri, dobro nam je i ovako“, cedio je. „Ovde nema problema. Vidiš, ovaj jebeni voz u 22:30 kasni – ali ne kasni nama, nego nekome kome treba. Nama je super jer nam je svejedno, kapiraš.“

Hauba i vozovi bili su i ostali jedina konstanta. Drugo ništa nije bilo ni sigurno, a ni bitno. Kada se ćale ubio, objasnili su nam da se obesio za kvaku u magacinu. Vezao kaiš oko kvake i vrata, i seo. Nikada mi nije bio najjasniji taj koncept jer u svakom trenutku možeš da ustaneš i prekineš vešanje. Potrebna je posebna istrajnost da bi se obesio za kvaku, nisam znao da mi je rođeni ćale takav entuzijasta. Keva je vikala da sam ja kriv za sve. Dule je mislio da moja keva previše drami. „J.ebote, ne radiš ništa, a kriv si za sve. Malo mi je to labava logika“, rekao je.

„Ne znam, ali znam da ću popiti pivo jedno. Znaš da u Nemačkoj ova jedna limenka, prazna je li, dođe 25 centi?“, mahnuo sam limenkom prema Dušanu. Nije me ni pogledao, čekao je da naiđe voz.

„Čuješ bre šta ti pričam… ma nema ni veze. Hoćeš ti pivo?“, pitao sam ga.

Dule, kao i svih tih godina, nije odgovorio.

„Nema veze, popiću ja i tvoje“, rekao sam.

Dolazio je voz.

Zanimljiv tekst,hvala na komentaru ! ;)
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.