- Poruka
- 130.783
Prikaz knjige „Očekujući mister Bodženglsa“ Olivijea Burdoa, izdanje: Dereta, 2023; prevod sa francuskog: Vesna Cakeljić; original: „En attendant Bojangles“, 2015.
Neobičnog naslova, lirično i kratko, na frankofonom govornom području od svog izlaska izuzetno dobro prihvaćeno delo „Očekujući mister Bodženglsa“ književni je prvenac koji Olivije Burdo delimično zasniva na pojedinim fragmentima sopstvene biografije. Ispričano je u dva glasa: iz sećanja dečaka naratora i pronađenog rukopisa romana oca rezonera. Doduše, poslednji je takav samo delimično. To znači da su obe perspektive, deteta i odraslog, gotovo u podjednakoj meri oneobičene – jer, jedino tako je sve moguće, podnošljivo, uverljivo… Jedino na taj način završni efekat biva onako težak, istovremeno pobedonosan i, naravno, lud.
I inače je pred nama roman suštinski sastavljen od pitanja. Je li ljubav, opisana u njemu, sebična ili krajnje požrtvovana? Je li to uopšte ljubav? Nije li svaka prava ljubav zapravo ludilo svoje vrste? Da li bračna ljubav nadjačava roditeljsku? Možemo li o sinu govoriti kao o saučesniku ili žrtvi svoje porodice?
Lajtmotivska naslovna tema, melanholična „Mr. Bojangles“ Nine Simon, koju se nekako podrazumeva da barem iz radoznalosti pustite (naročito ako je niste već čuli) sa prvim poglavljima romana, sjedinjuje nadu i tugu u uzaludnost, tvrdoglavo istrajavanje i empatiju. Oni koji su je odabrali za vodeću muzičku podlogu svog zajedničkog života, pa je posvećenički ritualno ponavljaju svake večeri – Mama i Tata, najblaže rečeno su ekscentrici.
Njihova glamurozna, spektakularna svakodnevnica uključuje otmene žurke i gajenje egzotične ptice iz Numibije zvane Gospođica Niškorisna, a odbacuje plaćanje poreza, školski sistem i pravila stalnog zaposlenja. Oni čitave godine, dakle, kad god im padne na pamet, letuju u zamku na španskoj obali (tzv. „raju“) i druže se sa čudnim tipovima, samoproklamovanim senatorima. Dok Žorž upražnjava gym tonik (red teretane, red alkohola), supruga ga zbog frizure poistovećuje sa pruskim oficirom s porodičnog portreta i potpuno argumentovano ume da objasni kako je on istovremeno ljubavnik Džozefine Bejker i njen deda. Umesto Dana zaljubljenih, svake godine proslavljaju Svetu Žoržetu, 15. februara, u inat svim „prinudnim ljubavima uz naručenu uslugu” na kojima vlasnici restorana zarađuju prethodne večeri.
Takav životni stil neminovno ostavlja posledice na dete, pri čemu je disleksija tek prva i možda najbezazlenija. S druge strane, roditeljska nekonvencionalnost pruža neograničenu slobodu, podstičući na stalno maštanje i čuvajući dinamiku uzajamnih odnosa od monotonije. Majka nikad ne koristi isto ime duže od nekoliko puta, a sina tretira kao ličnost iz romana.
Velike pohvale odlaze prevodiocu za prenošenje ritma rečenice, često u rimi i poigravanju, dok prati nebulozno-lucidni tok svesti glavnih junaka. Neprekidno menjanje priča, uloga, epizoda, ima za cilj držanje života začinjenim uzbuđenjima. Majka i otac su nesvakidašnje otvoreni pred sinom, netrpeljivi prema konvencijama, pri čemu izvesno vreme pripovedač ostavlja namerno nejasnim da li je ženino ignorisanje pravila namerno ili nesvesno. Tačna dijagnoza, na kraju krajeva (demencija, šizofrenija, bipolarni poremećaj?), uopšte nije važna: zato je precizno uhvaćen početak preobražaja, kada simpatične ekstravagantnosti postaju (o)tužne i kobne.
Nikada fiksiran identitet i nikada samo jedna društvena uloga, pokazuju da je u pomračenoj svesti Majke mikrokosmos koji njih troje zauzimaju veći, obuhvatniji i značajniji od čitavog društva „napolju“. Takvim odbrambenim mehanizmom (sugerisani uzrok mentalne bolesti jeste traumatična prošlost) horor je pretvoren u fantazmagoričnu bajku, a tragedija u farsu ili vodvilj, uz pristajanje na iluziju kao produžavanje jedinog mogućeg načina postojanja.
Isidora Đolović
Neobičnog naslova, lirično i kratko, na frankofonom govornom području od svog izlaska izuzetno dobro prihvaćeno delo „Očekujući mister Bodženglsa“ književni je prvenac koji Olivije Burdo delimično zasniva na pojedinim fragmentima sopstvene biografije. Ispričano je u dva glasa: iz sećanja dečaka naratora i pronađenog rukopisa romana oca rezonera. Doduše, poslednji je takav samo delimično. To znači da su obe perspektive, deteta i odraslog, gotovo u podjednakoj meri oneobičene – jer, jedino tako je sve moguće, podnošljivo, uverljivo… Jedino na taj način završni efekat biva onako težak, istovremeno pobedonosan i, naravno, lud.
I inače je pred nama roman suštinski sastavljen od pitanja. Je li ljubav, opisana u njemu, sebična ili krajnje požrtvovana? Je li to uopšte ljubav? Nije li svaka prava ljubav zapravo ludilo svoje vrste? Da li bračna ljubav nadjačava roditeljsku? Možemo li o sinu govoriti kao o saučesniku ili žrtvi svoje porodice?
Lajtmotivska naslovna tema, melanholična „Mr. Bojangles“ Nine Simon, koju se nekako podrazumeva da barem iz radoznalosti pustite (naročito ako je niste već čuli) sa prvim poglavljima romana, sjedinjuje nadu i tugu u uzaludnost, tvrdoglavo istrajavanje i empatiju. Oni koji su je odabrali za vodeću muzičku podlogu svog zajedničkog života, pa je posvećenički ritualno ponavljaju svake večeri – Mama i Tata, najblaže rečeno su ekscentrici.
Njihova glamurozna, spektakularna svakodnevnica uključuje otmene žurke i gajenje egzotične ptice iz Numibije zvane Gospođica Niškorisna, a odbacuje plaćanje poreza, školski sistem i pravila stalnog zaposlenja. Oni čitave godine, dakle, kad god im padne na pamet, letuju u zamku na španskoj obali (tzv. „raju“) i druže se sa čudnim tipovima, samoproklamovanim senatorima. Dok Žorž upražnjava gym tonik (red teretane, red alkohola), supruga ga zbog frizure poistovećuje sa pruskim oficirom s porodičnog portreta i potpuno argumentovano ume da objasni kako je on istovremeno ljubavnik Džozefine Bejker i njen deda. Umesto Dana zaljubljenih, svake godine proslavljaju Svetu Žoržetu, 15. februara, u inat svim „prinudnim ljubavima uz naručenu uslugu” na kojima vlasnici restorana zarađuju prethodne večeri.
Takav životni stil neminovno ostavlja posledice na dete, pri čemu je disleksija tek prva i možda najbezazlenija. S druge strane, roditeljska nekonvencionalnost pruža neograničenu slobodu, podstičući na stalno maštanje i čuvajući dinamiku uzajamnih odnosa od monotonije. Majka nikad ne koristi isto ime duže od nekoliko puta, a sina tretira kao ličnost iz romana.
Paralelnu priču koja se od početka nazire, prodor istine – tako surove i tragične u svom ishodu, predstavlja ozbiljna mentalna bolest. Dajući sasvim nov, doslovan smisao sintagmi stati na ludi kamen, otac je, sa svim pravilima, u naknadno vrlo svesno opisanom procesu zaljubljivanja pristao da, shodno nepotpisanom paktu, oko nje organizuje čitav kasniji zajednički život, čak i kada je stiglo dete. Ovaj tok narativa istovremeno dekonstruiše i opravdava obmanu, budući da je ona, ma koliko često opasna, rutini realnosti davala boje i uzbudljivost. Možda će se neko, čitajući, setiti Pandurovićeve „Svetkovine“. Naposletku, to je onaj deo priče koji tematizuje doživotnu, ma kako suludu, odanost.
Naizmenično oglašavanje dve strane, nimalo ne remeteći jedna drugu, doprinosi kompletiranju slike. U komičnim, nepriličnim, dirljivim, alogičnim isečcima iz te izmeštene, fabrikovane stvarnosti, vidimo podmukli progres bolesti kojoj se sve vreme odupiru volja za životom i osećanje zajedništva. Dobri primeri su bekstvo iz duševne bolnice, odnos veličine i uslova stanova koje (okrnjena) porodica zauzima pre i posle krize, a naročito završni motiv žrtvovanja: pomalo getsbijevski, do kraja u glamuroznom stilu.
Velike pohvale odlaze prevodiocu za prenošenje ritma rečenice, često u rimi i poigravanju, dok prati nebulozno-lucidni tok svesti glavnih junaka. Neprekidno menjanje priča, uloga, epizoda, ima za cilj držanje života začinjenim uzbuđenjima. Majka i otac su nesvakidašnje otvoreni pred sinom, netrpeljivi prema konvencijama, pri čemu izvesno vreme pripovedač ostavlja namerno nejasnim da li je ženino ignorisanje pravila namerno ili nesvesno. Tačna dijagnoza, na kraju krajeva (demencija, šizofrenija, bipolarni poremećaj?), uopšte nije važna: zato je precizno uhvaćen početak preobražaja, kada simpatične ekstravagantnosti postaju (o)tužne i kobne.
Nikada fiksiran identitet i nikada samo jedna društvena uloga, pokazuju da je u pomračenoj svesti Majke mikrokosmos koji njih troje zauzimaju veći, obuhvatniji i značajniji od čitavog društva „napolju“. Takvim odbrambenim mehanizmom (sugerisani uzrok mentalne bolesti jeste traumatična prošlost) horor je pretvoren u fantazmagoričnu bajku, a tragedija u farsu ili vodvilj, uz pristajanje na iluziju kao produžavanje jedinog mogućeg načina postojanja.
Isidora Đolović
