Menora
Primećen član
- Poruka
- 804
"Ajnštajn je smatrao da je definicija ludila ponavljanje istih postupaka iznova i iznova, sa očekivanjem drugačijih ishoda.
Proširila bih to i na okretanje drugog obraza više od jednom (samo dva obraza i imamo), kao i stavljanje svoje vere u nekoga ko je fundamentalno neiskren i u poricanju sopstvenog karaktera.
Zanima me koja patologija leži u nezamirućoj želji da se pruži ruka osobi koju smo ostavili da se davi u mutnoj vodi njenog nezrelog i egoističnog bića? Čemu taj osećaj potrebe da se bude čovek i prema onome ko ne ume, niti će ikad umeti da ceni takav poriv, nego će uvek tražiti još, tražiti ono što mu je s razlogom oduzeto, tražiti ono što nije umeo da sačuva?
Možda je prostije nego što deluje. Možda su nas samo kvalitetno dresirali...
...na početku beše ljubav, toplina, all things good. Prirodan, bezuslovni refleks našeg bića je da na ljubav odgovori ljubavlju. Onda bi dreseri uz ljubav uveli i neke loše stvari: laži, zanemarivanja, možda malko i zlostavljanja, svako u skladu sa afinitetima. Naš refleks i dalje ostaje ljubav jer se ljubav i dalje prima, iako već zatrovana. Pa lagano i taj otrov počinje da se doživljava kao ljubav jer nje i tako ima sve manje pa nešto prirodno kreće da zauzima njeno mesto. Naposletku, oduzima nam se ljubav u potpunosti, a ostaje otrov. To je trenutak pobede i uspostavljanja uslovnog refleksa nad ljudskim bićem, istog tipa refleksa koji je nekad Pavlov istraživao na psima. To je ta magična formula kojom snažna žena puna života postaje žrtva nasilja u porodici i ni malo sposobnija da se odupre od bespomoćne životinje. I ne radi se o tome koliko je žrtva pametna ili glupa...stvar je samo u tome da li je naišla na za svoju psihu iskrojenog dresera.
Kada proces ode do kraja, potrebna je ili neverovatna snaga volje da se razbije refleks, ili pomoć trećeg lica kome se može verovati. Najteži deo je upravo priznati sebi da nas je neko sveo na nesretno biće kojim vlada uslovni refleks. Nakon tog priznanja dolazi do transfera svih negativnih misli i osećanja sa nas samih na njih. Raste bunt, sa njim neslućeni bes vođen vraćanjem sopstvene životne energije. Kad se transfer u potpunosti obavi, postajemo slobodni. Oni više ne poseduju ni taj deo moći koji im donosi bes koji prema njima osećamo.
Ne poseduju više ništa. To je momenat kad im sa lica odlazi osmeh, a umesto njega nastupa blago gađenje, zatim mržnja, a naposletku i strah jer smo obrnuli igricu."
Misljenja?
Proširila bih to i na okretanje drugog obraza više od jednom (samo dva obraza i imamo), kao i stavljanje svoje vere u nekoga ko je fundamentalno neiskren i u poricanju sopstvenog karaktera.
Zanima me koja patologija leži u nezamirućoj želji da se pruži ruka osobi koju smo ostavili da se davi u mutnoj vodi njenog nezrelog i egoističnog bića? Čemu taj osećaj potrebe da se bude čovek i prema onome ko ne ume, niti će ikad umeti da ceni takav poriv, nego će uvek tražiti još, tražiti ono što mu je s razlogom oduzeto, tražiti ono što nije umeo da sačuva?
Možda je prostije nego što deluje. Možda su nas samo kvalitetno dresirali...
...na početku beše ljubav, toplina, all things good. Prirodan, bezuslovni refleks našeg bića je da na ljubav odgovori ljubavlju. Onda bi dreseri uz ljubav uveli i neke loše stvari: laži, zanemarivanja, možda malko i zlostavljanja, svako u skladu sa afinitetima. Naš refleks i dalje ostaje ljubav jer se ljubav i dalje prima, iako već zatrovana. Pa lagano i taj otrov počinje da se doživljava kao ljubav jer nje i tako ima sve manje pa nešto prirodno kreće da zauzima njeno mesto. Naposletku, oduzima nam se ljubav u potpunosti, a ostaje otrov. To je trenutak pobede i uspostavljanja uslovnog refleksa nad ljudskim bićem, istog tipa refleksa koji je nekad Pavlov istraživao na psima. To je ta magična formula kojom snažna žena puna života postaje žrtva nasilja u porodici i ni malo sposobnija da se odupre od bespomoćne životinje. I ne radi se o tome koliko je žrtva pametna ili glupa...stvar je samo u tome da li je naišla na za svoju psihu iskrojenog dresera.
Kada proces ode do kraja, potrebna je ili neverovatna snaga volje da se razbije refleks, ili pomoć trećeg lica kome se može verovati. Najteži deo je upravo priznati sebi da nas je neko sveo na nesretno biće kojim vlada uslovni refleks. Nakon tog priznanja dolazi do transfera svih negativnih misli i osećanja sa nas samih na njih. Raste bunt, sa njim neslućeni bes vođen vraćanjem sopstvene životne energije. Kad se transfer u potpunosti obavi, postajemo slobodni. Oni više ne poseduju ni taj deo moći koji im donosi bes koji prema njima osećamo.
Ne poseduju više ništa. To je momenat kad im sa lica odlazi osmeh, a umesto njega nastupa blago gađenje, zatim mržnja, a naposletku i strah jer smo obrnuli igricu."
Misljenja?
