Obrnuti igricu

Menora

Primećen član
Poruka
834
"Ajnštajn je smatrao da je definicija ludila ponavljanje istih postupaka iznova i iznova, sa očekivanjem drugačijih ishoda.
Proširila bih to i na okretanje drugog obraza više od jednom (samo dva obraza i imamo), kao i stavljanje svoje vere u nekoga ko je fundamentalno neiskren i u poricanju sopstvenog karaktera.
Zanima me koja patologija leži u nezamirućoj želji da se pruži ruka osobi koju smo ostavili da se davi u mutnoj vodi njenog nezrelog i egoističnog bića? Čemu taj osećaj potrebe da se bude čovek i prema onome ko ne ume, niti će ikad umeti da ceni takav poriv, nego će uvek tražiti još, tražiti ono što mu je s razlogom oduzeto, tražiti ono što nije umeo da sačuva?
Možda je prostije nego što deluje. Možda su nas samo kvalitetno dresirali...
...na početku beše ljubav, toplina, all things good. Prirodan, bezuslovni refleks našeg bića je da na ljubav odgovori ljubavlju. Onda bi dreseri uz ljubav uveli i neke loše stvari: laži, zanemarivanja, možda malko i zlostavljanja, svako u skladu sa afinitetima. Naš refleks i dalje ostaje ljubav jer se ljubav i dalje prima, iako već zatrovana. Pa lagano i taj otrov počinje da se doživljava kao ljubav jer nje i tako ima sve manje pa nešto prirodno kreće da zauzima njeno mesto. Naposletku, oduzima nam se ljubav u potpunosti, a ostaje otrov. To je trenutak pobede i uspostavljanja uslovnog refleksa nad ljudskim bićem, istog tipa refleksa koji je nekad Pavlov istraživao na psima. To je ta magična formula kojom snažna žena puna života postaje žrtva nasilja u porodici i ni malo sposobnija da se odupre od bespomoćne životinje. I ne radi se o tome koliko je žrtva pametna ili glupa...stvar je samo u tome da li je naišla na za svoju psihu iskrojenog dresera.
Kada proces ode do kraja, potrebna je ili neverovatna snaga volje da se razbije refleks, ili pomoć trećeg lica kome se može verovati. Najteži deo je upravo priznati sebi da nas je neko sveo na nesretno biće kojim vlada uslovni refleks. Nakon tog priznanja dolazi do transfera svih negativnih misli i osećanja sa nas samih na njih. Raste bunt, sa njim neslućeni bes vođen vraćanjem sopstvene životne energije. Kad se transfer u potpunosti obavi, postajemo slobodni. Oni više ne poseduju ni taj deo moći koji im donosi bes koji prema njima osećamo.
Ne poseduju više ništa. To je momenat kad im sa lica odlazi osmeh, a umesto njega nastupa blago gađenje, zatim mržnja, a naposletku i strah jer smo obrnuli igricu."
Misljenja?
 
sve je tačno kako je napisano. dešava se očas posla da se obrne dinamika. da neko ko te je povredio i odneo deo tebe sa sobom, odjednom nema više nikakvu moć nad tobom

bes je odlična faza jer je pretposlednja, posle toga sledi potpuna sloboda, nije te briga i da misli sve najgore o tebi. takođe te nije briga dal živi ili mre

tek u fazi besa počinješ da gledaš osobu realno umesto idealizovano, pre toga se žešće zaluđuješ. tako sam ja naprasno tek u fazi besa shvatila da lik jebeno smrdi kao puma
 
Pa opis veze u kojoj jedna strana crpi energiju drugoj, da li svojom narcisoidnošću, šta li. Naravno da treba obrnuti igricu, postati iznad, izgubiti strah, izgubiti vezanost. Kada izgube žrtvu postaju bespomoćni.

A šta je to što nas drži da volimo i dalje? Ljubav? Ali nagon za preživljavanjem i osećaj dostojanstva ne dozvoljavaju da se predamo tome. Apsolutno niko ne sme da ima tu moć nad nama da budemo tu iako se osećamo kao krpa ili otirač. Ljubav prema sebi je prva.
 
Zanima me koja patologija leži u nezamirućoj želji da se pruži ruka osobi koju smo ostavili da se davi u mutnoj vodi njenog nezrelog i egoističnog bića? Čemu taj osećaj potrebe da se bude čovek i prema onome ko ne ume, niti će ikad umeti da ceni takav poriv, nego će uvek tražiti još, tražiti ono što mu je s razlogom oduzeto, tražiti ono što nije umeo da sačuva?

nije to nikakva moralom motivisana želja da se bude bolji čovek, već mentalitet oskudice kad je ljubav u pitanju. verujemo da je to najviše što možemo i grčevito se držimo za mrvice, jer ko zna kad će nam se sledeći put desiti

normalna, zdrava osoba će se zahvaliti, istresti mrvice i napraviti prostor u svom životu za sledeće, jer nema uverenje da nema sledećeg. i tako treba, jer uvek ima sledećeg i sledećeg i sledećeg ako ti je srce na mestu i ako umeš da pustiš ***** da ga odnese kanalizacija. i ljubavi i para i svega
 
nije to nikakva moralom motivisana želja da se bude bolji čovek, već mentalitet oskudice kad je ljubav u pitanju. verujemo da je to najviše što možemo i grčevito se držimo za mrvice, jer ko zna kad će nam se sledeći put desiti
Dobro uviđanje. Gubitak šire perspektive i hvatanje za mrvice. I gubitak nade i vere da može bolje.
normalna, zdrava osoba će se zahvaliti, istresti mrvice i napraviti prostor u svom životu za sledeće, jer nema uverenje da nema sledećeg. i tako treba, jer uvek ima sledećeg i sledećeg i sledećeg ako ti je srce na mestu i ako umeš da pustiš ***** da ga odnese kanalizacija. i ljubavi i para i svega
Da
 
sve je tačno kako je napisano. dešava se očas posla da se obrne dinamika. da neko ko te je povredio i odneo deo tebe sa sobom, odjednom nema više nikakvu moć nad tobom

bes je odlična faza jer je pretposlednja, posle toga sledi potpuna sloboda, nije te briga i da misli sve najgore o tebi. takođe te nije briga dal živi ili mre

tek u fazi besa počinješ da gledaš osobu realno umesto idealizovano, pre toga se žešće zaluđuješ. tako sam ja naprasno tek u fazi besa shvatila da lik jebeno smrdi kao puma
Bravo
Doziveh ovo
 
A koji je motiv.
Šta ja znam koji je motiv.
Ne mogu da dozvolim da osoba koju sam nekad voleo i koja je nekad mene volela.Sa kojom sam dobio decu.Ode potpuno u q.rac.Koliki god degenerik bila.Koliko god zaslužuje.I koliko god je to sve opravdano.Potpuno opravdano.Svi ti postupci za gađenje.Dam mlađem detetu 200€ da joj da s vremena na vreme.Ponekad.Stariji neće.Odbija da joj odnese.
Znači mi manje od ničega.
 
@Menora
Svaka čast, skoro nisam pročitao ovoliki post a da mi je držao pažnju od početka do kraja.

Naposletku, oduzima nam se ljubav u potpunosti, a ostaje otrov. To je trenutak pobede i uspostavljanja uslovnog refleksa nad ljudskim bićem, istog tipa refleksa koji je nekad Pavlov istraživao na psima. To je ta magična formula kojom snažna žena puna života postaje žrtva nasilja u porodici i ni malo sposobnija da se odupre od bespomoćne životinje. I ne radi se o tome koliko je žrtva pametna ili glupa...stvar je samo u tome da li je naišla na za svoju psihu iskrojenog dresera.
 
"Ajnštajn je smatrao da je definicija ludila ponavljanje istih postupaka iznova i iznova, sa očekivanjem drugačijih ishoda.
Proširila bih to i na okretanje drugog obraza više od jednom (samo dva obraza i imamo), kao i stavljanje svoje vere u nekoga ko je fundamentalno neiskren i u poricanju sopstvenog karaktera.
Zanima me koja patologija leži u nezamirućoj želji da se pruži ruka osobi koju smo ostavili da se davi u mutnoj vodi njenog nezrelog i egoističnog bića? Čemu taj osećaj potrebe da se bude čovek i prema onome ko ne ume, niti će ikad umeti da ceni takav poriv, nego će uvek tražiti još, tražiti ono što mu je s razlogom oduzeto, tražiti ono što nije umeo da sačuva?
Možda je prostije nego što deluje. Možda su nas samo kvalitetno dresirali...
...na početku beše ljubav, toplina, all things good. Prirodan, bezuslovni refleks našeg bića je da na ljubav odgovori ljubavlju. Onda bi dreseri uz ljubav uveli i neke loše stvari: laži, zanemarivanja, možda malko i zlostavljanja, svako u skladu sa afinitetima. Naš refleks i dalje ostaje ljubav jer se ljubav i dalje prima, iako već zatrovana. Pa lagano i taj otrov počinje da se doživljava kao ljubav jer nje i tako ima sve manje pa nešto prirodno kreće da zauzima njeno mesto. Naposletku, oduzima nam se ljubav u potpunosti, a ostaje otrov. To je trenutak pobede i uspostavljanja uslovnog refleksa nad ljudskim bićem, istog tipa refleksa koji je nekad Pavlov istraživao na psima. To je ta magična formula kojom snažna žena puna života postaje žrtva nasilja u porodici i ni malo sposobnija da se odupre od bespomoćne životinje. I ne radi se o tome koliko je žrtva pametna ili glupa...stvar je samo u tome da li je naišla na za svoju psihu iskrojenog dresera.
Kada proces ode do kraja, potrebna je ili neverovatna snaga volje da se razbije refleks, ili pomoć trećeg lica kome se može verovati. Najteži deo je upravo priznati sebi da nas je neko sveo na nesretno biće kojim vlada uslovni refleks. Nakon tog priznanja dolazi do transfera svih negativnih misli i osećanja sa nas samih na njih. Raste bunt, sa njim neslućeni bes vođen vraćanjem sopstvene životne energije. Kad se transfer u potpunosti obavi, postajemo slobodni. Oni više ne poseduju ni taj deo moći koji im donosi bes koji prema njima osećamo.
Ne poseduju više ništa. To je momenat kad im sa lica odlazi osmeh, a umesto njega nastupa blago gađenje, zatim mržnja, a naposletku i strah jer smo obrnuli igricu."
Misljenja?
Pa daj jel moze nesto prostije popickarali se dvoje ko je kriv daj da da opljujemo bez filozofiranja nista ne razumem
 
"Ajnštajn je smatrao da je definicija ludila ponavljanje istih postupaka iznova i iznova, sa očekivanjem drugačijih ishoda.
Proširila bih to i na okretanje drugog obraza više od jednom (samo dva obraza i imamo), kao i stavljanje svoje vere u nekoga ko je fundamentalno neiskren i u poricanju sopstvenog karaktera.
Zanima me koja patologija leži u nezamirućoj želji da se pruži ruka osobi koju smo ostavili da se davi u mutnoj vodi njenog nezrelog i egoističnog bića? Čemu taj osećaj potrebe da se bude čovek i prema onome ko ne ume, niti će ikad umeti da ceni takav poriv, nego će uvek tražiti još, tražiti ono što mu je s razlogom oduzeto, tražiti ono što nije umeo da sačuva?
Možda je prostije nego što deluje. Možda su nas samo kvalitetno dresirali...
...na početku beše ljubav, toplina, all things good. Prirodan, bezuslovni refleks našeg bića je da na ljubav odgovori ljubavlju. Onda bi dreseri uz ljubav uveli i neke loše stvari: laži, zanemarivanja, možda malko i zlostavljanja, svako u skladu sa afinitetima. Naš refleks i dalje ostaje ljubav jer se ljubav i dalje prima, iako već zatrovana. Pa lagano i taj otrov počinje da se doživljava kao ljubav jer nje i tako ima sve manje pa nešto prirodno kreće da zauzima njeno mesto. Naposletku, oduzima nam se ljubav u potpunosti, a ostaje otrov. To je trenutak pobede i uspostavljanja uslovnog refleksa nad ljudskim bićem, istog tipa refleksa koji je nekad Pavlov istraživao na psima. To je ta magična formula kojom snažna žena puna života postaje žrtva nasilja u porodici i ni malo sposobnija da se odupre od bespomoćne životinje. I ne radi se o tome koliko je žrtva pametna ili glupa...stvar je samo u tome da li je naišla na za svoju psihu iskrojenog dresera.
Kada proces ode do kraja, potrebna je ili neverovatna snaga volje da se razbije refleks, ili pomoć trećeg lica kome se može verovati. Najteži deo je upravo priznati sebi da nas je neko sveo na nesretno biće kojim vlada uslovni refleks. Nakon tog priznanja dolazi do transfera svih negativnih misli i osećanja sa nas samih na njih. Raste bunt, sa njim neslućeni bes vođen vraćanjem sopstvene životne energije. Kad se transfer u potpunosti obavi, postajemo slobodni. Oni više ne poseduju ni taj deo moći koji im donosi bes koji prema njima osećamo.
Ne poseduju više ništa. To je momenat kad im sa lica odlazi osmeh, a umesto njega nastupa blago gađenje, zatim mržnja, a naposletku i strah jer smo obrnuli igricu."
Misljenja?
Sve je u nama.
Kažu da žrtva sama bira da to bude.
Neko ko slepo veruje iako svi dokazi govore protiv?
Radili su istraživanja, po govoru tela, gde su" snažni" ljudi, samo na osnovu senke i govora tela birali najlakšu žrtvu...
Biti dobar prema nekome iako te "gazi" je vrlina koju je nametnulo hrišćanstvo?
Bem li ga...
Manjak samopoštovanja, koje se kasnije okrene u ogorčenost?
Ne znam koliko je igrica obrnuta...
Poništavanje nije ljubav, već je na suprotnoj strani tasa...
 
"Ajnštajn je smatrao da je definicija ludila ponavljanje istih postupaka iznova i iznova, sa očekivanjem drugačijih ishoda.
Proširila bih to i na okretanje drugog obraza više od jednom (samo dva obraza i imamo), kao i stavljanje svoje vere u nekoga ko je fundamentalno neiskren i u poricanju sopstvenog karaktera.
Zanima me koja patologija leži u nezamirućoj želji da se pruži ruka osobi koju smo ostavili da se davi u mutnoj vodi njenog nezrelog i egoističnog bića? Čemu taj osećaj potrebe da se bude čovek i prema onome ko ne ume, niti će ikad umeti da ceni takav poriv, nego će uvek tražiti još, tražiti ono što mu je s razlogom oduzeto, tražiti ono što nije umeo da sačuva?
Možda je prostije nego što deluje. Možda su nas samo kvalitetno dresirali...
...na početku beše ljubav, toplina, all things good. Prirodan, bezuslovni refleks našeg bića je da na ljubav odgovori ljubavlju. Onda bi dreseri uz ljubav uveli i neke loše stvari: laži, zanemarivanja, možda malko i zlostavljanja, svako u skladu sa afinitetima. Naš refleks i dalje ostaje ljubav jer se ljubav i dalje prima, iako već zatrovana. Pa lagano i taj otrov počinje da se doživljava kao ljubav jer nje i tako ima sve manje pa nešto prirodno kreće da zauzima njeno mesto. Naposletku, oduzima nam se ljubav u potpunosti, a ostaje otrov. To je trenutak pobede i uspostavljanja uslovnog refleksa nad ljudskim bićem, istog tipa refleksa koji je nekad Pavlov istraživao na psima. To je ta magična formula kojom snažna žena puna života postaje žrtva nasilja u porodici i ni malo sposobnija da se odupre od bespomoćne životinje. I ne radi se o tome koliko je žrtva pametna ili glupa...stvar je samo u tome da li je naišla na za svoju psihu iskrojenog dresera.
Kada proces ode do kraja, potrebna je ili neverovatna snaga volje da se razbije refleks, ili pomoć trećeg lica kome se može verovati. Najteži deo je upravo priznati sebi da nas je neko sveo na nesretno biće kojim vlada uslovni refleks. Nakon tog priznanja dolazi do transfera svih negativnih misli i osećanja sa nas samih na njih. Raste bunt, sa njim neslućeni bes vođen vraćanjem sopstvene životne energije. Kad se transfer u potpunosti obavi, postajemo slobodni. Oni više ne poseduju ni taj deo moći koji im donosi bes koji prema njima osećamo.
Ne poseduju više ništa. To je momenat kad im sa lica odlazi osmeh, a umesto njega nastupa blago gađenje, zatim mržnja, a naposletku i strah jer smo obrnuli igricu."
Misljenja?
Увек сам се то питао. Упознао сам девојку коју је момак тукао... Кад сам јој наискренија саветовао да га остави, она би смишљала начине....било је ту свега од страха али било је и "љубави"

Упитах је како можеш да га волиш а он те бије?

- не знам, глупа сам...
 
Увек сам се то питао. Упознао сам девојку коју је момак тукао... Кад сам јој наискренија саветовао да га остави, она би смишљала начине....било је ту свега од страха али било је и "љубави"

Упитах је како можеш да га волиш а он те бије?

- не знам, глупа сам...
To je vec ekstrem. Ali je zamka ista kao sto je opisano gore.
 
Ja sam bila zrtva manipulatora. Prvo ljubav, obostrana, iskrena. Zaista sam se osecala voljenom jer i jeste bilo tako.
Medjutim, htela sam da resi neki svoj status (osnovni) cemu bi svako u tim godinama tezio. Necu da otkrivam detalje na forumu,
ali situacija koju sam trazila da resi bi svako od vas video kao problem. Bez izuzetka. On je to odbijao jer nije znao
kako to da resi, pa je taj svoj problem postavio kao nesto prirodno, normalno i pozitivno, a mene kao nenormalnu sto to trazim.
I onda je poceo polako uz ljubav da mi daje otrov. Izokrenuo pricu potpuno, od crnog pravio belo, iz nemoci da resi.
Rezultat svega toga je moja unistena psiha i tacno se pronalazim u tekstu kao zrtva tog spina i sludjivanja.
Dugo je trajalo to sve naravno. Dakle jaka volja ili pomoc treceg lica mi je izlaz.
Nismo u kontaktu, ali ja nisam dobro sa svim tim sto je bilo.
 
a kad zensko uzme ajnstajna u usta i da eskplikaciju sta se desilo sa ljubavlju.... :rotf:

u vezu ulazis cista srca ili strateski.....muskarci ulaze na prvi nacin, zene vecinom na drugi.

a kad sve pukne, eeeee onda ide vaka filozofija :lol:
 

Back
Top