Oblici vladavine u Srbiji kroz istoriju?

[Pumpaj Dinstanović]

Kako biste nazvali oblike vladavine u Srbiji počev od 1804. godine do današnjeg dana, tj. na koje periode podijelili i kako nazvali te periode, ukratko objasnili?

 

[NickFreakyrgios]

Pa to od 1804 bi se moglo nazvati "Voždovinom" ali ujedno i obnova nacionalnih država jer već 1805,1808 i 1811 ustanci su pravno ueđivali buduću državu pravnim aktima.

Srbi su prešli granice starog Beogradskog pašaluka sa namerom da oslobode svoju braću u Turskoj i ujedine se sa Starom Srbijim,Crnom Gorom,Hecegovinom i Bosnom i čekale su se povoljne prilike za ujedinjenje sa Srbima u Austriji.
Ovo je bilo nerealno ali postaje ostvarivo vek kasnije,ustanci su istovremeno stvarali državu iradili na uzdizanju kulture i prosvete.Mnogi učeni Ljudi dolaze iz Austrije kao Dositej Obradović koji je pomogao Ivana Jugovića da otvori Veliku školu i brinuo se o obrazovanju i vaspitanju Karađorđevog sina Alekse njegovog naslednika.

Rusija je je pružala ogromnu pomoć pa počevši rat sa Napoleonom sklapa mir sa Turskom koja šalje ogromnu vojsku na Beogradski pašaluk i razbija ustanike.

1815 niva buna pod Milošem Obrenovićem tu posle niza neuspelih bitaka Srbija sklapa mir sa Marašli Ali Pašom.
Postaje Kneževina i autonomni deo otomanskog carstva.
Ovo je period nove revolucije mirnodopskih usslova i obnavljanja države i kulture.

1835 Miloš ukida feudalizam i postaje građanska dežava.
(da me ne čuje Vujadin)

1831-32 Srbija pripaja 6 nahija koje još oslobodio Karađorđe i ustavno ih uređuje
1835-38 siče pravo na nasledne vladare dakle postaje vrsta monarhije.

1918 Kraljevina ali sa pripjenom Vojvodinom i Crnom Gorom i ujedinjenjem sa Hrvatskom i Slovenijom.
1929 Kraljevina Jugoslavija.
Od 1939-41 pa do 2006 prestaje postojati kao nacionalna država već pretočena i preličena u Jugoslaviju čija je bila centar i temelj ali marionetski i geografski.


2006-te Srbija ponovo postaje nezavisna nacionalna država,kao republika i zemlja u razvoju još ne oformljena kao država koja funkcioniše u mirnodopskim uslovima u hladnom diplomatskom ratu sa susedima,pola sveta i unutrašnjim problemima.

Ima se tu malo dopuniti ali ovako skraćena verzija.

 

[vujadin]

1835 Miloš ukida feudalizam i postaje građanska država.

Да ли постоји акт у коме то пише? Или да ли је постојао неки документ који ју је ословљавао феудалном?.

 

[NickFreakyrgios]

Да ли постоји акт у коме то пише? Или да ли је постојао неки документ који ју је ословљавао феудалном?.

U Sretenjskom ustavu (1835.) pominje se samo Državni Sovjet, na čelu sa Predsjedateljem Sovjeta. Turski ustav (kraj 1838.) zadržava ove nazive. Prema zakonu od 10.3.1862. ustanovljen je Sovet Ministerski na čelu sa odgovarajućim predsedateljem. Ustav iz 1888. (posle usvajanja Vukovog pravopisa) pominje Ministarski Savet na čelu sa Predsednikom M. S.. Ovi nazivi su zadržani i u jugoslovenskim ustavima iz 1921. (Vidovdanski) i 1931. (Septembarski). Knez/Kralj je takođe imao izvršnu vlast, kao nadređen vladi.


Jedino da pronađemo sve te ustave i da proverimo kako je Miloš zvao feudalizam.

 

[NickFreakyrgios]

Da objasnim onu moju Voždovinu iz 1804-te.

Centralni organ vlasti tokom Prvog srpskog ustanka bio je Praviteljstvujušči sovjet serbski (1805-13), sa popečiteljima (ministrima) uvedenim 1811.

* Prota Mateja Nenadović (1805-1807)
* Mladen Milovanović (1807-1811)
* Karađorđe Petrović (1811-1813)

 

[NickFreakyrgios]

Očigledno se radi o pozajmici reči koji je opšte prihvaćan danas kod istoričara.
Za Engleske đentlmene možemo reči da imaju živ jezik pre 35 godina su imali do 200000 reči
a danas se biži cifri od 500000 reči.

Za naš jezik se to ne može reći i bile su potrebne razne pozajmice naročito u vremena većinski nepismenog naroda.

Ako ti znaš Vujadine kako su se zvali feudalci na srpskom u 17 i 18-tom veku?

 

[ljuba miljkovic]

Да ли постоји акт у коме то пише? Или да ли је постојао неки документ који ју је ословљавао феудалном?.

Užice u obnovljenoj Srbiji, Privreda (1815-1842), dr Radoš Ljušić

Utvđivanje vlasništva na zemlju u vreme prve vlade kneza Miloša, narocito u predelima u kojim su se Turci duže zadržali, kao u užickom kraju, bilo je od posebnog interesa i za državu i za pojedinca.
U tom pogledu razlikuju se dva perioda: do hatišerifa od 1833. godine i od tada. U drugom periodu, tj. od ukidanja feudalizma, zamršeni posedovni odnosi bili su goruce pitanje tadašnje Srbije.
Pretpostavlja se da je u Srbiji bilo 1826. godine 900 spahija. Oni su od 1819. godine živeli u varošima i palankama, kada su se povukli u gradove (Beograd, Užice, Ćupriju, Šabac). Njihov starešina je sedeo u Beogradu i cinio deo veziirove svite, a zvao se alajbeg.

Pored timara i zeameta, kao osnovnih feudalnih poseda, u užickoj nahiji postojali su i carski spahiluci: užicka hasovina i rujanska mukada. Pored vakufske zemlje, bilo je i mulkovnih dobara (miljkovi) i citluka.
Spahije su dobijale desetak (ušur) od useva, glavnicu od svake glave, od vodenice, kazana, krecane, vocnjaka, zatim medarinu, kantarinu, vinarinu, žirovnicu, nagonicu i drugo.
Seljaci su svoje obaveze prema spahijama izvršavali u novcu i naturi. Narocite prihode imale su spahije od alija, kao i od niza drugih sitnica. Prema fermanu iz 1816. godine, oni su ubirali prihode strogo prema dobijenim beratima. Međutim, užicke spahije su nastojale da svoje prihode uvecaju iznalaženjem novih nameta, ali je knez Miloš uspevao da ih obuzda. Tako su oni zahtevali desetak od sena, konoplje, sociva, pasulja i kupusa, ali ih posle 1822. godine nisu dobijali.

Pravnim ukidanjem feudalizma prestali su da postoje spahiluci (zeameti, timari, hasovina).

Feudalci su se u Srbiji zvali – spahije. (pr. Lj. M.)

 

[Gruban]

Kako biste nazvali oblike vladavine u Srbiji počev od 1804. godine do današnjeg dana, tj. na koje periode podijelili i kako nazvali te periode, ukratko objasnili?

Pod "oblikom vladavine" misli se na vrstu vladaoca tj. podelu na monarha ili predsednika republike.Od 1804 sa manjim prekidima Srbijom su vladali ,do 1878 nesuvereno a od te godine suvereno monarsi,kneževi i kraljevi.1945 proglašena je republika ali to svakako nije bila jer se radilo o despotiji prerušenoj u radničku državu.
2000 -te godine počinje izgradnja republikanskih ustanova u pravom smislu reči.

 

[NickFreakyrgios]

"Ilija Spahija kiri babe na tarabe"

 

[vujadin]

Očigledno se radi o pozajmici reči koji je opšte prihvaćan danas kod istoričara.

Сигурно да је опште прихваћен, као и берићет и многи други турцизми и страни изрази. А зашто није употребљена српска реч?

Za Engleske đentlmene možemo reči da imaju živ jezik pre 35 godina su imali do 200000 reči
a danas se bliži cifri od 500000 reči.

Наравно. Али Енглези не прихваћају било шта, и било какве кованице у свој језик

Za naš jezik se to ne može reći i bile su potrebne razne pozajmice naročito u vremena većinski nepismenog naroda.

Овде се нешто не слаже. Ако је већина народа била неписмена, то не значи да нисмо имали и просветних радника. А колико је мени познато, увек смо имали писмену црквену елиту на интернационалном нивоу. Само то није било угледно у разним периодима користити као извор знања, него је било политички згодније прихватити термине који више одговорају политичком естаблиштементу него неписменом народу, ради лакшег завођења народних маса на свој пут.

Ako ti znaš Vujadine kako su se zvali feudalci na srpskom u 17 i 18-tom veku?

У то време се код нас нису звали, нити смо их имали да би их молрали некако звати. То би било исто као да си ме упитао како се звао рачунар на српском у 17 и 18-том веку.

 

[NickFreakyrgios]

Овде се нешто не слаже. Ако је већина народа била неписмена, то не значи да нисмо имали и просветних радника. А колико је мени познато, увек смо имали писмену црквену елиту на интернационалном нивоу. Само то није било угледно у разним периодима користити као извор знања, него је било политички згодније прихватити термине који више одговорају политичком естаблиштементу него неписменом народу, ради лакшег завођења народних маса на свој пут.

To je i dalje velika manjina a prosveta dolazi posle I srpskog ustanka svega nekoliko prosvetara.
Više je bilo pismenih u preTursko doba nego tada,sam Miloš Obrenović je bio nepismen.
Za Karađorđa ynamo da je umeo da se podpiše,ništa više.

У то време се код нас нису звали, нити смо их имали да би их молрали некако звати. То би било исто као да си ме упитао како се звао рачунар на српском у 17 и 18-том веку.

Dakle ni sam ne znaš a toliko potenciraš na tome,dobio si odgovor od Ljube da su bili Spahije.Dakle hajde da izmislimo u 21-om veku domaću reč kako bi ih oni zvali ili su tako trebali pa da je prihvatimo.

 

[Sitz im Leben]

http://scindeks.nb.rs/article.aspx?artid=0004-12700602403J

 

[Петар Адамов]

Од 1804. до уставобранитеља – српска варијанта апсолутистичке монархије.
Уставобранитељи – олигархијска бандитска монархија.
Михаило Обреновић – просвећени апсолутизам ( стидљиво ка начелима француске револуције)
Последњи Обреновићи – од презира према радикалској парламентарној демагогији до јаловог покушаја апсолутизма.
!903 – 1914. – тама, овај, најсрећнији период демократије..
Даље није вредно помена.
Али, прве деценије 13. века – Србија, по речима проф. Љубе Максимовића највише се приближава прокламованом идеалу државне управе(симфонији световне и духовне власти).

 

[vujadin]

Užice u obnovljenoj Srbiji, Privreda (1815-1842), dr Radoš Ljušić

Utvđivanje vlasništva na zemlju u vreme prve vlade kneza Miloša, narocito u predelima u kojim su se Turci duže zadržali, kao u užickom kraju, bilo je od posebnog interesa i za državu i za pojedinca.
U tom pogledu razlikuju se dva perioda: do hatišerifa od 1833. godine i od tada. U drugom periodu, tj. od ukidanja feudalizma, zamršeni posedovni odnosi bili su goruce pitanje tadašnje Srbije.
Pretpostavlja se da je u Srbiji bilo 1826. godine 900 spahija. Oni su od 1819. godine živeli u varošima i palankama, kada su se povukli u gradove (Beograd, Užice, Ćupriju, Šabac). Njihov starešina je sedeo u Beogradu i cinio deo veziirove svite, a zvao se alajbeg.

Pored timara i zeameta, kao osnovnih feudalnih poseda, u užickoj nahiji postojali su i carski spahiluci: užicka hasovina i rujanska mukada. Pored vakufske zemlje, bilo je i mulkovnih dobara (miljkovi) i citluka.
Spahije su dobijale desetak (ušur) od useva, glavnicu od svake glave, od vodenice, kazana, krecane, vocnjaka, zatim medarinu, kantarinu, vinarinu, žirovnicu, nagonicu i drugo.
Seljaci su svoje obaveze prema spahijama izvršavali u novcu i naturi. Narocite prihode imale su spahije od alija, kao i od niza drugih sitnica. Prema fermanu iz 1816. godine, oni su ubirali prihode strogo prema dobijenim beratima. Međutim, užicke spahije su nastojale da svoje prihode uvecaju iznalaženjem novih nameta, ali je knez Miloš uspevao da ih obuzda. Tako su oni zahtevali desetak od sena, konoplje, sociva, pasulja i kupusa, ali ih posle 1822. godine nisu dobijali.

Pravnim ukidanjem feudalizma prestali su da postoje spahiluci (zeameti, timari, hasovina).

Feudalci su se u Srbiji zvali – spahije. (pr. Lj. M.)

Мало си скренуо са теме и форсирао турски део владавине. У колико си мислио да се Србија звала Србијом и за време Турака, онда би се могло рећи робовласништво правилније него феудализам. И ако то није велика разлика, мора се употребити и политички фактор уређења а не само економски. Или можда би било боље ставити описани систем као прелазни са робовласничког на уставни, због кратког периода трајања. То би одговарало анархији на Западу 4, 5 и 6-ог века н.е. Једно је јасно, турски феудализам се по ничему на може упоредити са, на пример енглеским, феудализмом, чак ни кад му се сведу само термини на успоређивање. Зато не разумем разлог таквог критерјиума за робовласништво.

 

[vujadin]

To je i dalje velika manjina a prosveta dolazi posle I srpskog ustanka svega nekoliko prosvetara.
Više je bilo pismenih u preTursko doba nego tada, sam Miloš Obrenović je bio nepismen.
Za Karađorđa znamo da je umeo da se podpiše, ništa više.

То није разлог за доказивање феудализма, или било чега него писмености. Државни систем или систем владавине ни данас не почива на писмености, него на пропаганди, а усмена пропаганда још увек има предност над свим другим комуникацијским системима.

Dakle ni sam ne znaš a toliko potenciraš na tome,dobio si odgovor od Ljube da su bili Spahije.Dakle hajde da izmislimo u 21-om veku domaću reč kako bi ih oni zvali ili su tako trebali pa da je prihvatimo.

Ја знам да то код нас није постојало у ни једном периоду нашег постојања и због тога га нисмо ни крстили неким именом. Зашто је потребно увозити термине са Запада да би се објаснило нешто што није постојало.

 

[ljuba miljkovic]

Мало си скренуо са теме и форсирао турски део владавине. У колико си мислио да се Србија звала Србијом и за време Турака, онда би се могло рећи робовласништво правилније него феудализам.

Da li znaš do koje godine je turski sultan bio srpski car?

A, tema je: Oblici vladavine u Srbiji kroz istoriju?

Pa, sad, mogla je da da se zove i sandžak, i pašaluk, ali u svakom slučaju bila je Srbija.

 

[vujadin]

Da li znaš do koje godine je turski sultan bio srpski car?

A, tema je: Oblici vladavine u Srbiji kroz istoriju?

Pa, sad, mogla je da da se zove i sandžak, i pašaluk, ali u svakom slučaju bila je Srbija.

У реду, али, онда смо прешли из деспотовине у робовласништво па онда у вождевину па кнежевину и потом у краљевину.

 

[ljuba miljkovic]

У реду, али, онда смо прешли из деспотовине у робовласништво па онда у вождевину па кнежевину и потом у краљевину.

Koje robovlasništvo, Vujadine?

Da li to tursku okupaciju smatraš robovlasništvom?

 

[vujadin]

Koje robovlasništvo, Vujadine?

Da li to tursku okupaciju smatraš robovlasništvom?

Тачно тако, и то није моје мишљење него историјска чињеница потпуно исправно доказана.

 

[podgorickimali]

Koje robovlasništvo, Vujadine?

Da li to tursku okupaciju smatraš robovlasništvom?

kakva crna okupacija?????

To je bio period Otomanske vladavine Balkanom - a ne okupacija.

Ovi krajevi su pripadali Rumelijskom Elajetu (ili ejaletu ne znam kako se kaze) i bili su U KAKVOM GOD OCES SMISLU sastavni djelovi O.Imperije priznati u cijelom tadasnjem svijetu.

te price o "okupaciji" ako insistirate na takvim stvarima onda Siptari mogu mirne duse da kazu da su oslobodili Kosovo od stogodisnje srpske okupacije.
jel shvatas sad na sto to lici?

 

[Pumpaj Dinstanović]

kakva crna okupacija?????

To je bio period Otomanske vladavine Balkanom - a ne okupacija.

Ovi krajevi su pripadali Rumelijskom Elajetu (ili ejaletu ne znam kako se kaze) i bili su U KAKVOM GOD OCES SMISLU sastavni djelovi O.Imperije priznati u cijelom tadasnjem svijetu.

te price o "okupaciji" ako insistirate na takvim stvarima onda Siptari mogu mirne duse da kazu da su oslobodili Kosovo od stogodisnje srpske okupacije.
jel shvatas sad na sto to lici?

Okupacija je u tom smislu što su te evropske hrišćanske države okupirane od strane islamske oružane sile, silom. Srpske zemlje su ognjem i mačem osvojene, a smrt kralja Marka Mrnjavčevića 'Kraljevića' kao turskog vazala 1395. godine u Vlaškoj u Bici kod Rovina ne daje nikakvo pravo, iako nije imao direktnog nasljednika u vidu sina, da osmanski sultan pripoji svojoj zemlji njegovu. Srpska zemlja je 'istjerana' preko rijeka Dunava i Save, po padu Bosansko-srpskog kraljevstva 1463. godine u osmanlijske ruke (koje je na kratkotrajno vrijeme obnovljeno 1470.-ih godina). Posljednji srpski narodni vladar je umro 1543. godine, ali srpska kraljevska titula je ostala da živi posljedstvom evropskog srednjovjekovnog državno-feudalnog prava u rukama Habsburgovaca, koji su preuzeli na sebe dužnost oslobođenja okupirane teritorije Srbije.

Srpska despotovina Brankovića kada je 'istjerana' 1459. godine nije pala sporazumom, već istjerivanjem naroda, državnog aparata i same zemlje u suštini. Despot Stefan Tomaš je pobjegao iz Smedereva, nije predao Osmanskim Turcima Srbiju. Posljednji bosanski kralj Stefan Tomašević iz dinastije Kotromanića je uhvaćen i pogubljen 1463. godine. Crna Gora, kao posljednji neokupirani dio srpske srednjovjekovne države, pripojena je 1499. godine Osmanskom carstvu. Narodna borba za oslobođenje od okupacije počela je 1481. godine obnovom Srpske despotovine u izgnanstvu, posljednji srpski despot Pavle Bakić je poginuo u borbi protiv Osmanlija 1537. godine u Bici kod Gorjana. Posljednji narodni vladar, sv. Stefan Štiljanović od Paštrovića, umro je oko 1543. godine.

Osmanlijsko carstvo nije bilo priznato ni od koga, kao islamska država, 'dozvojeno' je bilo i ubijati sve muslimane. Katolička crkva ne poznaje Otomansku imperiju, ona i njeno sveštenstvo na Balkanskom poluostrvu poznaju Srbiju i druge zemlje pod okupacijom. Priznanje prava i samog postojanja Osmansko carstvo nije imalo, koliko god se dičilo samoprozvanim nasljedstvom od Romejske imperije. Nije postojao nikakav sporazum kojim su pojedinci kojima suverenost nad Srbijom pripala predali to pravo Osmanlijama, kojim bi okupacija srpskih zemalja postala ozvaničena. Srbi nisu nikada predali svoju državu, već su nastavili vjekovnu borbu za njenu obnovu kroz uporne ustanke, počev od prvog srpskog ustanka koji se dogodio u Banatu 1594. godine, preko narodnih ustanaka koji su simultano i u 1600.-e godine prenoseći se izbijali po Hercegovini, Metohiji i Kosovu. U taj kontekst, naravno mislim i na narodne pokrete srpskih plemena Crnogoraca i Brđana. U docnije vrijeme borbe su se pogotovo intenzivizirale u crnogorskim krajevima.

istina, u početku, 1557. godine, obnovom Srpske crkve dolaskom srodnika Mehmed-paše, Makarija Sokolovića, ispada da je srpski narod dao određeni nivo legitimiteta osmanske uprave njegovih okupiranih zemalja. Međutim, obnova Pećke patrijaršije, i pored obnavljanja crkveno-narodne samouprave kroz zborove, se može gledati nikako drugačije do kolaboracijskih institucija koje su okupatori u osvojenim zemljama postavljali. Takođe, Srpska narodna crkva (kojoj je i pripadalo pravo krunisanja) nije nikada izdala niti jedan jedini akt kojim bi dala legitimnost Osmanlijskoj imperiji. Uostalom, čim je primitivni 'parlamentarizam' u okupiranim srpskim zemljama razvijan, sve su na Pećki patrijaršijski presto dolazili neprijatelji Turaka. Npr. patrijarh srpski Jovan je namamljen 1613. godine zbog svog neprijateljskog stava da, tobože, dođe u posjetu, a tamo ga zatvoriše i ubiše.

Nastavak narodne borbe je očigledan, u vrijeme Velikog bečkog rata, kada krajem XVII stoljeća Srbi pod Habsburzima ratuju da oslobode sve balkanske zemlje. To je i vrijeme Velike seobe Srba, kada na Crkveno-narodnom saboru u Beogradu 1690. godine pod patrijarhom Arsenijem III Crnojevićem biraju svetog rimskog cara Leopolda I za srpskog kralja, tj. priznaju mu to pravo (koje je njegova dianstija naslijedila 1526. godine od ugarske krune Sv. Stevana, koja je uzela srpsku kraljevsku titulu 1205. godine i bila priznata od strane raškog velikog župana Vukana, sina Nemanjinog, i njegovog krila u srpskoj vlasteli, a punu legitimnost i zaradila krajem XV stoljeća, jer je Srbija kao ugarski vazal bila okupirana i bukvalno istjerana u izbjeglištvo, u samu Kraljevinu Ugarsku, gdje je opstala postojati još jedno gotovo čitavo stoljeće, dok nije poražena od strane Osmanlija, ali opet ponavljam - krvlju i mačem, a nikada priznanjem), ono isto koje Osmanlijama nikada pravoslavni Srbi nisu dali, zasnivajući i time samu esenciju Vojvodine, oko mitropolije docnije formirane u Sremskim Karlovcima, dok se 'pravo čuvanja' patrijaršijskog srpskog trona prepušta Cetinju.

Nikada do pomirenja sa okupacijom nije došlo. Posljednji koji je kratkotrajno imao srpsku despotovsku titulu, a ujedno i prvi čovjek koji je zasnovao prvi nacionalni plan obnovljene srpske države bio je krajem XVII i početkom XVIII stoljeća grof Đorđe Branković.

Dakle, Osmanlijsko carstvo niti je bilo legalni suveren teritorije Srbije, koju je držala pod okupacijom - jer nije postojalo nikakvog sporazuma, nikakvog ugovora kojim bi to pravo bilo njima priznato - niti je bila legitimni, jer od legitimnih predstavnika Srba nikada to dobilo nije. Takođe, za kraj, opet ponavljam, ne, niko nije priznavao Osmansku imperiju i njene pretenzije nad Balkanskim poluosrtvom. Krajevi su pripadali osmanskoj upravi na Balkanu, jer su administrativno prinudom sile bili podložni Osmanlijama - kada se neka teritorija okupira, nad njom se nameće vojna uprava, a čitavo Osmanlijsko carstvo jeste bila militaristička, i inače, vojno-upravna monarhija. Dakle, nije bilo nikakvog priznanja (pogotovo ne u čitavom svijetu kao što si ti napisao), osim, naravno, od strane samih osmanskih satelitskih državica, tj. od strane islamskog ('arapskog') svijeta. Tako da, pogotovo s obzirom na to da je Srbija obnovljena i danas postoji i ima mir sa osmanskim pravnim nasljednikom, Turskom, itekako da je korektan termin okupacija.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Ono što sam zaboravio da naglasim jeste da postoji pitanje da li bismo možda indirektno mogli smatrati međusobne mirovne sporazume Osmanlija sa, recimo Habsburzima (npr. Karlovački mir iz 1699. godine), Venecijancima, ili pak Poljacima, faktičkim priznanjem vlasti nad srpskim zemljama. Međutim, ne možemo, jer to jednostavno nije. To je utvrđivanje demarkacionih linija na liniji fronta, borbenog ratišta. Hrišćanska Evropa je smatrala zemlje koje su osvajane od Osmanlija slobodnim, a one još pod njim okupiranim. Još dva i po vijeka nakon Kosovskog boja (1389.) Poljaci i Dubrovčani su (najvjerovatnije pod uticajem srpskih guslara, koji su bili glavni zabavljači na poljskim dvorovima) maštali o oslobođenju jugoistočne Evrope i 'osvetu za Kosovo'. U hrišćanskim zemljama je vladao jedan određeni sistem vrednosti, pogotovo je u rimokatoličkom svijetu postojala 'međunarodna zajednica' na čelu sa Papom, ali ništa od toga se nije primjenjivalo na nevjerniču državu, zajedničkog neprijatelja svih.

P.S. Ako se iko pita, pošto sam tako sažeo čitav istorijski kontekst, zašto sam izostavio i tzv. cara Jovana Nenada iz 1526.-1527. godine, to je zato što je on svoje porijeklo od srpskih i vizantijskih vladara gotovo isključivo fabrikovao. U njegovo vrijeme postojao je pravi srpski vođa, despot Stevan Berislavić.

 

[vujadin]

Ono što sam zaboravio da naglasim jeste da postoji pitanje da li bismo možda indirektno mogli smatrati međusobne mirovne sporazume Osmanlija sa, recimo Habsburzima (npr. Karlovački mir iz 1699. godine), Venecijancima, ili pak Poljacima, faktičkim priznanjem vlasti nad srpskim zemljama. Međutim, ne možemo, jer to jednostavno nije. To je utvrđivanje demarkacionih linija na liniji fronta, borbenog ratišta. Hrišćanska Evropa je smatrala zemlje koje su osvajane od Osmanlija slobodnim, a one još pod njim okupiranim. Još dva i po vijeka nakon Kosovskog boja (1389.) Poljaci i Dubrovčani su (najvjerovatnije pod uticajem srpskih guslara, koji su bili glavni zabavljači na poljskim dvorovima) maštali o oslobođenju jugoistočne Evrope i 'osvetu za Kosovo'. U hrišćanskim zemljama je vladao jedan određeni sistem vrednosti, pogotovo je u rimokatoličkom svijetu postojala 'međunarodna zajednica' na čelu sa Papom, ali ništa od toga se nije primjenjivalo na nevjerniču državu, zajedničkog neprijatelja svih.

P.S. Ako se iko pita, pošto sam tako sažeo čitav istorijski kontekst, zašto sam izostavio i tzv. cara Jovana Nenada iz 1526.-1527. godine, to je zato što je on svoje porijeklo od srpskih i vizantijskih vladara gotovo isključivo fabrikovao. U njegovo vrijeme postojao je pravi srpski vođa, despot Stevan Berislavić.

Назовите ви то како хоћете да би задовољили нечије теорије, али чињенице су друкчије. Стање у коме се налазио српски народ, поред осталих, је ропско. Под окупацијом постоји управа, присилна али управа. У српским земљама те управе није било. Био је чисти робовласнички систем где се локално становништво продавало и одводило у ропство, не по казни, него по праву робовласника над тим особама. Цела отоманска империја се користила тим робовласничким системом све до реформе Ататурка. Америка и неке друге земље су били главни купци тих робова са једне стране а са друге стране млади и лепи робови су били поклањани као предмети за забаву разним државама пријатељима и веледостојницима, као поклон или мито.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Назовите ви то како хоћете да би задовољили нечије теорије, али чињенице су друкчије. Стање у коме се налазио српски народ, поред осталих, је ропско. Под окупацијом постоји упава, присилна али управа. У српским земљама те управе није било. Био је чисти робовласнички систем где се локално становништво продавало и одводило у ропство, не по казни, него по праву робовласника над тим особама. Цела отоманска империја се користила тим робовласничким системом све до реформе Ататурка. Америка и неке друге земље су били главни купци тих робова са једне стране а са друге стране млади и лепи робови су били поклањани као предмети за забаву разним државама пријатељима и веледостојницима, као поклон или мито.

vujadine, zašto si ti tako lak na tim terminima? Ropstvo je postojalo u Osmanskom carstvu, ali to je bilo daleko od tog robovlasništva o kome ti pričaš.

Ispada da onaj oblik kmetstva ti poistovećuješ sa ropstvom!

 

[ljuba miljkovic]

Назовите ви то како хоћете да би задовољили нечије теорије, али чињенице су друкчије. Стање у коме се налазио српски народ, поред осталих, је ропско. Под окупацијом постоји упава, присилна али управа. У српским земљама те управе није било. Био је чисти робовласнички систем где се локално становништво продавало и одводило у ропство, не по казни, него по праву робовласника над тим особама. Цела отоманска империја се користила тим робовласничким системом све до реформе Ататурка. Америка и неке друге земље су били главни купци тих робова са једне стране а са друге стране млади и лепи робови су били поклањани као предмети за забаву разним државама пријатељима и веледостојницима, као поклон или мито.

Akd, zasladi se... nije off topic, već pobijanje teze bez dokaza! Iz susedstva je, doduše, ali govori o istom!

Crnci Ulcinja

Prvi crnci stigli su u Ulcinj moguce zajedno sa tursko-arapskim pomorcima, gusarima-piratima, kao robovi i sluge na njihovim brodovima 1571. godine, pa i kao robovi i sluge u njihovim porodicama, poslije turske okupacije grada, kada se tu smestaju za stalno 400 berberskih, severno-africkih pirata sa njihovim porodicama.

Ovi novi gradjani Ulcinja, tursko-arapski pomorci, kroz godine, decenije i vekove, grabili su sa obala Afrike (Tripolis – Tarabulus) crnce i prodavali ih kao robove na svom trgu u Ulcinju i po ostalim trgovima Evrope, Azije i Afrike. Mnoge od njih drzali su kao sluge i po svojim kucama, imanjima, pa i po brodovima. Vremenom, od njih su to naucili i nasi, crnogorski pomorci Ulcinja muslimanske vere.

Mnoge robove su i kupovali u bescenje na trgu Tripolisa, pa ih preprodavali na trgu robova u Ulcinju, realizirajuci tako svoju zaradu. Preferisali su malu decu od 3-4 godina i crnce. Za kupovinu robova-crnaca isli su svojim brodovima i do obala Sudana, pa i do Konga. Iz dokumenata saznajemo da se trgovinom crnaca bavio Ulcinjanin hadzija Halil Ficic i njegov rodjak Jakup Ficic, pa Becir Jusuf, Alija Basa i drigi Ulcinjani.

Age Ulcinja gledali su svoj prestiz, ugled i autoritet i kroz broj robova crnaca koje su imali u vlasnistvo. Sto vise robova to su se pravili vise vaznim i mocnijima.

Dana 20. maja 1696 Papin misionar Marin Djino obavestava Kongregaciju da se na trgu Ulcinja nalaze oko 125 robova, zene i deca. Njihov veci deo je delimicno ispracen za severnu Afriku, a delimicno za Istanbul.

Trg robova u Ulcinju bio je najveci i najglasovitiji na Jadranu. Tu su dovodili robove za prodaju sa svih strana Balkana, pogotovo sa primorskih gradova. Kazu da su tu prodali i Servantesa sa njegovim bratom Rodrigom. Iz dokumenata saznajemo da je tu prodat i nas buduci biskup – Perastanin Josip Burovic.

Albanski istoricari, posto pretendiraju da su ovu trgovinu pravili njihovi Albanci, preko svega – posto pretendiraju da su svi stanovnici Ulcinja bili njihovi Albanci, na sve moguce nacine nastoje da romantiziraju i ublaze ovaj nehumani stav Ulcinjana. Tako Hadzibrahimi pise da su Ulcinjani tretirali robove:

“kao clanove svoje porodice, kao slobodne ljude, a ne kao robove. Robinje su rasle kao kceri kuce i udate su redovno dajuci im i prciju-cejzu isto kao svojim kcerkava…Robovlasnici njima su davali cifluke, svoja prezimena i omogucavali su im da stvaraju svoje porodice.”1)

Sigurno da ovo nije istina. Da su ovi Ulcinjani bili tako dobri sa robovima, ne bi cekali crnogorske oslodioce grada da im se crncima da sloboda. Oni ni belca nisu oslobodili, kamoli i crnca. Resulbegovici Ulcinja su drzali u ropstvo i svog rodjaka, pomenutog Josipa Burovica, koji – da bi spasio glavu – bi prinudjen da se konvertira i u muslimana. Pa i kad ga oslobodise, pravili su se kao da im je pobegao, jer je sredina bila tako fanaticno i antihriscanski nastrojena, da su drugog Burovica, grofa i kapetana Perasta Grgura Burovica, mucki zaklali u Ulcinju za ucjenu koju je raspisala za njim Mletacka Republika.

Za vreme turske okupacije Ulcinjem ovi crnci nisu imali nikakva prava. Ni elementarna ljudska prava. Njih su stitili samo njihovi vlasnici. Dok su sami ovi vlasnici vrsili nad njima svakojaka nasilja. Oni su ih upotrebljavali ne samo kao sluge, za najteze i najprljavije poslove po njihovim kucama i na imanjima, vec su ih svakako i zloupotrebljavali, silovali njihove kcerke i zene, pa iskaljivali nad njima i svaki svoj bes. Crnac nije smeo ni da pogleda belkinju, dok su belci pravili i vanbracnu decu sa crnkinjama.

Silovanje crnkinja u Ulcinju je bila najobicnija stvar, sto se jasno vidi po izmenjenoj kozi njihove dece, rodjena van braka i u braku. Bilo je slucajeva da je koji najobicniji Ulcinjanin uzeo koju od crnkinja i za zenu. Tako kazu da je crnkinja Zahra, poreklom iz Sudana, dosla dobrovoljno u Ulcinj i udala se za Ulcinjanina, majora turske vojske, hadzija Halil Ficic.

Ali nemamo nijednog slucaja da je Ulcinjanin dao svoju kcerku za zenu crncu. Prvi koji je to ucinio bio je Srbin iz Srbije, koji je posle DSR dozvolio svojoj kcerki da se uda za crnca Rizo Surla.

Oslobodjenjem Ulcinja od turskog ropstva oslobodjeni su i ovi crnci ropstva i proglaseni za ravnopravne gradjane Crne Gore. Tada su neki od njih postali i kapetani brodova.

Godina 1880., kad se definitivno oslobodio grad od turskog ropstva i prisajedinio domovini Crnoj Gori, zatekla je u Ulcinju 100 crnackih kuca, porodica. Svi dovedeni kao robovi i tretirani kao takvi, ili i rodjeni tu.

Tih godina, ne mireci se sa crnogorskim zakonima, pa i oslobodjenjem crnaca, neki su Ulcinjani napustili Ulcinj i presli u Skadar. Sa sobom su poveli i svoje crnce. Tako je Beto Djul poveo sa sobom 8 crnaca, dok je Mehmet Beci uzeo sa sobom 5 crnaca. Isto tako i mnoge druge turske i albanske porodice, ako ne i koja nasa – muslimanska.

Na brdu Pinjes, iznad Ulcinja, nalazi se i poljana, zvana Arapsko polje. Tu su se sastajali ovi crnci i igrali svoje ritualne igre. Vezano sa tim igrama nastala je temperamentna igra “Saraveli”, tipicno africkog melosa i ritma, koja se i danas rado igra i gleda.

U to doba oni su u podgrad imali i svoju posebnu kafanu, zvanu “Trumo – kafana”, pa i “Arapska kafana”, jer su njen vlasnik i posluga bili arapi, kako nazivaju crnce nasi Ulcinjani.

Naravno da je ova njihova ravnopravnost bila prividna. Tek posle DSR, kad se u Ulcinju uspostavlja narodna vlast, ovi ce se crnci, a posto su i sami lili krv za tu vlast, osetiti stvarno ravnopravni. Tako ce crnac Rizo Surla ozeniti Srpkinju, sa kojom ima i decu.

Srbo-Crnogorcima su ovi crnci, u znak zahvalnosti za nevestu, koju su im dali za Riza, poklonili jednu divnu anegdotu.

Kad je vec rec o Rizu i anegdoti, evo da nevedem ovde i nju:

U jednoj borbi partizanske jedinice, medju tolikim Crnogorcima, rani se i crnac Rizo Surla, iz Ulcinja. Odvedose ga odmah u partizansku bolnicu i dadose mu prvu pomoc.

Jovanka, supruga Josipa Broza Tita, podje da obidje ranjenike te bolnice i, kad vide Riza, iznenadi se.

- Odakle ste vi, druze ranjeniku?- upita ga ona.

- Iz Ulcinja, - odgovori mu ovaj.

- Gde je taj Ulcinj, u kojoj drzavi Afrike? - upita opet Jovanka.

- Nije u Africi, drugarice Jovanka! – rece joj Rizo.

Jovanka se za cas zamisli, pa opet upita:

- A sto ste vi po nacionalnosti?

- Crnogorac! - rece joj Rizo ponosno.

- Hm! - opet se zamisli Jovanka, pa nastavi: – Nisam znala da su Crnogorci crnci! Mislila sam da su belci, ovako, kao mi!

Ukrstavanjem crnkinja sa belcima i belkinja sa crncima stvorila se u Ulcinju jos od vremena i kategorija meleza.

Ovi su se crnci prozivali po prezimenu svojih vlasnika. A posto su im vlasnici bili muslimani, obavezno su i oni prihvacali muslimansku veru. Preko ove vere podlozeni su i oni albaniziranju, kao uopste i svi drugi muslimani. Neverovatno, ali je istina: danas imamo i crnaca koji sebe nazivaju Albancima. Ipak, vecina od njih, svesni svog africkog porijekla, nazivaju se Afrikancima, ma da Albanci nece ni da cuju za to. Za njih su i crnci Ulcinja Albanci.