Стари Хусар
Domaćin
- Poruka
- 3.039
Обједињавање опозиције – немогућа мисија
Сада више није довољно само срушити Вучића па да дође неко трећи, грађани више не „купују” обећања општег типа, сматра Милан Николић
Замисао академика Душана Теодоровића да се одмах уједине све опозиционе снаге, „макар на три месеца”, да би натерале Александра Вучића и његове да оду с власти, изгледа да није лако остварива. Заправо, оцене и слева и здесна много су ближе тврдњи да је реч о немогућој мисији. Странке опозиције превише су различите, указују сви саговорници „Политике”.
Академик је у интервјуу за НИН оценио да је једини начин да Србија добије шансу да иде напред – смена власти. И то на поменути начин. „После можемо опет да се разилазимо, као што је ДОС урадио, али не би Војислав Коштуница победио Слободана Милошевића да се нису ујединили макар и накратко”, рекао је Теодоровић.
Аналитички гледано, то вероватно јесте једини начин да се власт сруши или макар озбиљно уздрма, сматра Ђорђе Вукадиновић, уредник „Нове српске политичке мисли” и први пут народни посланик. Зато додаје: „Пошто сам сада помало и инсајдер, политички гледано та ствар није тако једноставна као што се споља можда чини”.
Исто мисли и бивши народни посланик, а сада лидер ванпарламентарне Левице Србије (ЛС) Борко Стефановић: „Грађани воле да чују да се опозиција уједињује, али проблем настаје кад виде ко су ти људи који се уједињују”.
И социолог Милан Николић сматра да „ова и оваква опозиција тешко може да се обједини”. Притом, према његовој оцени, она нема одговоре на ургентна питања наше друштвене и економске ситуације.
„Нису способни да формулишу економско-развојну политику другачије него на неолиберални начин. Исто што ради и премијер”, истиче Николић, додајући да је неолиберални приступ економији и економском развоју најзахвалнији за критику али да међу економистима и политичарима нема довољно критичких аргумената. Они, каже Николић, не прате довољно ситуацију у свету, не прате развој економске теорије и „не знају, рецимо, да је Америка дигла руке од неолибералног приступа, кога, иначе, другима натура”. А могли би да придобију и еколошки и синдикално заинтересоване грађане и све заинтересоване за бољи животни стандард, веће плате, боље здравство, школство...
Управо је на таквој позицији ЛС, јер Стефановић каже да програмска и идеолошка разлика постоји само кад је реч о његовој странци и странкама деснице – у односу на све остале. Око 80 одсто опозиције, каже он, углавном је „за исто то што ради Вучић, само да они мало пробају”. Он мисли на странке које се представљају као грађанска, центристичка опозиција.
„То се могло чути и у расправи о експозеу, кад су Вучићу више пута рекли ’ваш програм је у реду, али ми сумњамо да ви можете да га спроведете’. То показује да они мисле да исто тако треба – штедња грађана, смањење плата и пензија, приватизација, распродаја свега – само што би они то радили транспарентније и брже”, наводи Стефановић.
Да ли их програми и идеологија толико раздвајају или жеља да сруше (или замене) Вучића није довољно јака да их састави? Ипак, после последњих избора и тако различити, сви сем радикала, скупили су се и истрајали у једном циљу – да помогну коалицији ДСС-Двери да „победи” РИК и пређе цензус.
Вукадиновић каже да заједнички наступ ипак „није сасвим немогућ”, али указује и да „није опозиција све што се за опозицију представља”.
„Један део опозиције би то подржао, а сви који су на вези са СНС-ом и Вучићем, ’тројанци’ у опозицији, под безброј изговора одмах ће енергично одбити ту идеју. Међутим, чак и они који јесу права опозиција неће се лако објединити, делом због међусобних крупних идеолошких разлика, а делом због унутрашњих превирања и трвења око лидерства (као код ДС-а и ДСС-а)”, истиче он, додајући да и ако се таква идеја реализује, не треба правити „нови ДОС, који је глумио јединство”, него савез који не би прикривао разлике.
Николић сматра да би ипак прво морали да формулишу нови програмски став према економском развоју и укупној друштвеној добробити већине грађана. Али, оцењује, они немају идеје („иду у чопору средином друма”), ни знања, нити нове, квалитетне и неупрљане људе.
„Безнадежна је та опозиција. То обједињавање ишло би веома тешко. Сада више није довољно само срушити Вучића па да дође неко трећи. Сад је потребно много више квалитета и програмских ставки. Грађани више не ’купују’ обећања општег типа”, оцењује Николић.
Први тест за опозицију биће председнички избори. Вукадиновић је врло скептичан у погледу тога да ће га положити. И Стефановић сматра да је потребно наћи заједничког кандидата који може да победи Вучића или његовог кандидата и „ЛС је спреман да да свој допринос”, али ипак сумња да ће ова опозиција успети да се уједини око некога. Он, притом, мисли само на ДЈБ, ДС и СДС, не и на ЛДП и ЛСВ („јер нису сигурни да ли су опозиција”), као ни на ДСС и Двери јер их сувише ствари раздваја. А СРС је, по њему, ионако „парарежимска партија”.
Аутор: Биљана Баковић
http://www.politika.rs/scc/clanak/361358/Objedinjavanje-opozicije-nemoguca-misija
У суштини исто нам се пише ко год да је на власти СНС, ДС, СДС... Нека ми неко каже колико је ових из ДС прешло у СНС (Весић), А и многе странке које су у предизборној коалицији са Вучићем су биле у ДОС-у. Дачић и СПС наравно иду уз сваку власт па о њиховом правцу не треба ни размишљати.
Преостаје да се види какав ће бити Радуловићев ДЈБ (чак и уз неплаћен порез)
Двери не знам какве су али од кад су их сви и од СДС до ЛДП подржали постали су ми сумљиви
Ту је и СРС из које су дошли Вучић, Николић и остали који су у СНС од њеног настанка.
Мислим да је време да пажљиво проучимо регистар политичких партија
http://www.arhiva.drzavnauprava.gov.rs/article.php?id=784
Сада више није довољно само срушити Вучића па да дође неко трећи, грађани више не „купују” обећања општег типа, сматра Милан Николић
Замисао академика Душана Теодоровића да се одмах уједине све опозиционе снаге, „макар на три месеца”, да би натерале Александра Вучића и његове да оду с власти, изгледа да није лако остварива. Заправо, оцене и слева и здесна много су ближе тврдњи да је реч о немогућој мисији. Странке опозиције превише су различите, указују сви саговорници „Политике”.
Академик је у интервјуу за НИН оценио да је једини начин да Србија добије шансу да иде напред – смена власти. И то на поменути начин. „После можемо опет да се разилазимо, као што је ДОС урадио, али не би Војислав Коштуница победио Слободана Милошевића да се нису ујединили макар и накратко”, рекао је Теодоровић.
Аналитички гледано, то вероватно јесте једини начин да се власт сруши или макар озбиљно уздрма, сматра Ђорђе Вукадиновић, уредник „Нове српске политичке мисли” и први пут народни посланик. Зато додаје: „Пошто сам сада помало и инсајдер, политички гледано та ствар није тако једноставна као што се споља можда чини”.
Исто мисли и бивши народни посланик, а сада лидер ванпарламентарне Левице Србије (ЛС) Борко Стефановић: „Грађани воле да чују да се опозиција уједињује, али проблем настаје кад виде ко су ти људи који се уједињују”.
И социолог Милан Николић сматра да „ова и оваква опозиција тешко може да се обједини”. Притом, према његовој оцени, она нема одговоре на ургентна питања наше друштвене и економске ситуације.
„Нису способни да формулишу економско-развојну политику другачије него на неолиберални начин. Исто што ради и премијер”, истиче Николић, додајући да је неолиберални приступ економији и економском развоју најзахвалнији за критику али да међу економистима и политичарима нема довољно критичких аргумената. Они, каже Николић, не прате довољно ситуацију у свету, не прате развој економске теорије и „не знају, рецимо, да је Америка дигла руке од неолибералног приступа, кога, иначе, другима натура”. А могли би да придобију и еколошки и синдикално заинтересоване грађане и све заинтересоване за бољи животни стандард, веће плате, боље здравство, школство...
Управо је на таквој позицији ЛС, јер Стефановић каже да програмска и идеолошка разлика постоји само кад је реч о његовој странци и странкама деснице – у односу на све остале. Око 80 одсто опозиције, каже он, углавном је „за исто то што ради Вучић, само да они мало пробају”. Он мисли на странке које се представљају као грађанска, центристичка опозиција.
„То се могло чути и у расправи о експозеу, кад су Вучићу више пута рекли ’ваш програм је у реду, али ми сумњамо да ви можете да га спроведете’. То показује да они мисле да исто тако треба – штедња грађана, смањење плата и пензија, приватизација, распродаја свега – само што би они то радили транспарентније и брже”, наводи Стефановић.
Да ли их програми и идеологија толико раздвајају или жеља да сруше (или замене) Вучића није довољно јака да их састави? Ипак, после последњих избора и тако различити, сви сем радикала, скупили су се и истрајали у једном циљу – да помогну коалицији ДСС-Двери да „победи” РИК и пређе цензус.
Вукадиновић каже да заједнички наступ ипак „није сасвим немогућ”, али указује и да „није опозиција све што се за опозицију представља”.
„Један део опозиције би то подржао, а сви који су на вези са СНС-ом и Вучићем, ’тројанци’ у опозицији, под безброј изговора одмах ће енергично одбити ту идеју. Међутим, чак и они који јесу права опозиција неће се лако објединити, делом због међусобних крупних идеолошких разлика, а делом због унутрашњих превирања и трвења око лидерства (као код ДС-а и ДСС-а)”, истиче он, додајући да и ако се таква идеја реализује, не треба правити „нови ДОС, који је глумио јединство”, него савез који не би прикривао разлике.
Николић сматра да би ипак прво морали да формулишу нови програмски став према економском развоју и укупној друштвеној добробити већине грађана. Али, оцењује, они немају идеје („иду у чопору средином друма”), ни знања, нити нове, квалитетне и неупрљане људе.
„Безнадежна је та опозиција. То обједињавање ишло би веома тешко. Сада више није довољно само срушити Вучића па да дође неко трећи. Сад је потребно много више квалитета и програмских ставки. Грађани више не ’купују’ обећања општег типа”, оцењује Николић.
Први тест за опозицију биће председнички избори. Вукадиновић је врло скептичан у погледу тога да ће га положити. И Стефановић сматра да је потребно наћи заједничког кандидата који може да победи Вучића или његовог кандидата и „ЛС је спреман да да свој допринос”, али ипак сумња да ће ова опозиција успети да се уједини око некога. Он, притом, мисли само на ДЈБ, ДС и СДС, не и на ЛДП и ЛСВ („јер нису сигурни да ли су опозиција”), као ни на ДСС и Двери јер их сувише ствари раздваја. А СРС је, по њему, ионако „парарежимска партија”.
Аутор: Биљана Баковић
http://www.politika.rs/scc/clanak/361358/Objedinjavanje-opozicije-nemoguca-misija
У суштини исто нам се пише ко год да је на власти СНС, ДС, СДС... Нека ми неко каже колико је ових из ДС прешло у СНС (Весић), А и многе странке које су у предизборној коалицији са Вучићем су биле у ДОС-у. Дачић и СПС наравно иду уз сваку власт па о њиховом правцу не треба ни размишљати.
Преостаје да се види какав ће бити Радуловићев ДЈБ (чак и уз неплаћен порез)
Двери не знам какве су али од кад су их сви и од СДС до ЛДП подржали постали су ми сумљиви
Ту је и СРС из које су дошли Вучић, Николић и остали који су у СНС од њеног настанка.
Мислим да је време да пажљиво проучимо регистар политичких партија
http://www.arhiva.drzavnauprava.gov.rs/article.php?id=784
