Јама Jagodnjača ili jama Ržani do nalazi se pored samog puta, koji od Mostara vodi prema Trebinju i Dubrovniku, ispred Popovog polja, oko 9 km od Ljubinja.
Ustaše su od 22. do 28. juna 1941., u ovoj jami usmrtile veliki broj Srba iz ovog kraja, najviše iz sela u Popovom polju / Veličana, Dubljana, Galičića, Drijenjana, Dračeva, Mrkonjića, Zavale, Ravnog, Poljica i dr,/uhapšenih dok su u istom polju orali. Pored njih u jamu stradali i mnogi Srbi iz Stoca, Čapljine, Berkovića i drugih mjesta. Među njima su i najmanje dvojica pravoslavnih sveštenika,Uglavnom su u jamu živi gurnuti, poslije mučenja, vezani u žice i lance. Mjesto mučenja je bilo u školi u selu Kotezi.Ustaše su predvodili Leon- Leo Togonal iz Zagreba, Jure Boroje, Vide Žutac, oba iz Ravnog, i dr. Ubijanje u Jagodnjači započeo ustaški glavar Ivan Matić- Stolo iz Dubljana tako što je gurnuo u jamu Mijata Glavana iz muža svoje rođene sestre, uz povik: „Ko će koga, ja ću zeta moga!“ Ovo je bio podstrek masi drugih ustaša da započnu stravičan zločin nad svojim komšijama. Poslije Drugog svjetskog rata jama je zabetonirana i nad njom je postavljen mermerni stub, na kome piše da su tu ustaše ubile više od 1000 Srba, iz toga kraja. Rodbina stradalih je 1991. otvorila jamu i iz nje iznijela mošti stradalnika, koje su potom svečano položene u Spomen crkvu u Veličanima, Popovo polje. Kasnije je pored jame podignuta i kapelica- paraklis.
Страдање ...
Бороје, Тоногал и други усташки злочинци послије извршеног тешког злочина и бацања живих људи у конопе везаних у Капавичку јаму и јаму на Пандурици, спремали су се да то учине и у Попову. Из Љубиња усташе позваше телефоном поштара Ивицу Богдановића, који је радио у Пошти у Величанима, и наредише му да сазове збор народа 23. јуна, на који ће они доћи да упознају народ са новом власти. Поштар Иво обавијестио је пријатеље о разговору између њега и логорника у Љубињу. Мушкарци одрасли се склонише. Они који нису могли вјеровати да ће их усташе тјерати, кад нису ништа криви, остали су кући.
23. јуна 1941. године усташе су пошле у камионима из Љубиња и уз пут су остављали по коју групу као стражу до Величана. Камиони стадоше, а њих сачека Д. Милић. Виде Жутац је изашао из камиона и видио да нема сакупљених мушкараца. Милић је одговорио: „Питајте Ивицу!“ Жутац је звао поштара Ивицу и питао га: „Гдје су мушкарци из Величана?“ Одмах су свезали Ивицу, тукли га кундацима и онако испребијаног убацили у камион и отјерали у затвор. Остали камиони са усташама прошли су до Мркоњића да опколе Драчево, Дријењане, Мркоњиће и Туље. Попово поље било је дјелимично под водом. Стари људи мирно су радили послове по баштама око кућа. Усташе су подијељене у групе ишле од куће до куће и сваког одраслог мушкарца са собом тјерале. Неки од усташа успут су узимали из кућа што им се свиђало. Из Величана и Дубљана сакупљали су мушкарце у Основну школу Буљковац. У Драчеву су усташе тјерале мушкарце које су нашли у Основну школу у селу. Усташе тероришу жене и дјецу, плач и јауци чују се далеко. Мушкарце из Мркоњића, Туља и Дријењана сакупљали су код Поповића куће у Дријењанима. Сакупљене људе из ових села одмах су свезали жицом и конопима и у колонама цестом потјерали до Драчева. Тој колони придружише похватане и свезане људе из Драчева, и све потјераше сабиралишту - школи у Величанима.
Кољач назван „витез“, обучен у плаво авијатичарско одијело рапортира другом „витезу“: „Господине логорниче, до сад смо похватали 168 људи из седам села десне стране Попова поља!“ Четири „витеза“ весело се поздравише. Очито су задовољни бројем својих жртава који стоје испред њих у жицу и конопе два по два везани. Витез саопштава: „Ви ћете са нама отићи до Љубиња, до котарског предстојника. Он ће вам саопштити како треба да се понашате код нове власти. Кад се вратите кућама, предаћете војничку униформу и оружје које сте донијели из војске. Живјећете мирно код својих кућа!“ Послије одржаног говора отишли су усташки руководиоци.
Пријатељ Мијата Зедре из Бобана видје га у строју и рече му: „Стари, шта ћеш ти овдје? Иди кући!“ Зедро то једва дочека и погурено оде. To искористи и Божо Маслеша из Туља и оде полако за Зедром преко цесте ка блату. Остали осташе.
Око 16 сати дођоше камиони. „Спремите се!“ - усташе наредише да улазе у камион по реду и прозиву: Богдановић Иво, Хрват, поштар из Величана, а остали су Срби: Ћук Јово, Манојло, Лазо, Мијо и Свето, Дерикучка Саво, Данило, Никола и Младен, Достић Божо и Урош, Главан Никола, Јово, Илија, Милован, Данило, Спасоје, Душан, Гојко и Мијат, Јакшић Данило, Лазо, Анђелко, Мишо, Максим, Никола и Јово, Комненовић Ристо и Милорад, Лакић Мијо, Милорад, Трифко, Томо и Мирко, Милић Милош, Гојко и Мијо, Ножица Анђелко, Оро Лука, Сава, Јово, Љубан и Ристо, Пендо Гојо, Славић Лазо, Шаренац Божо, свештеник, Шарић Душан и Арсен, Самиз Никола и Ковач Васо. Ковач Јово је једини побјегао с ове јаме од ове групе.
На камион се пењу по реду они из Туља и Мркоњића: Црногорац Божо, Ристо и Раде, Милутиновић Симо и Лука, Бошковић Јован, Милорад, Трифко, Стеван и Божо, Маслеша Божо, Ђуро и Васо, Дропо Бошко, Куштров Вељко, Шћепо и Обрен, Лучић Илија, Крсто. Ј. Јован, Р. Јован, Ристо, Лазо, Душан, А. Душан и Илија и Павловић Илија.
На ред долазе људи из Драчева: Анђушић Саво, Бискуп Лазо, Јово, Ристо и Ђорђе, Бумба Гојко и Косто, Косовић Јован и Ристо, Курилић Мирко, Радослав и Петар, Перишић Вељко, Перо, Л. Перо и Милан, Пешко Васо, Рундић Милорад, Семиз Мијат, Сетенчић Владо, Милан, Васо, Саво и Никола и Грче Радослав.
Усташа прозива поватане из Дријењана и Бобана, које су нашли по пољу да ору: Бакмаз Милан, Ћаћић Јово, Л. Јово и Н. Јово, Драпић Милош, Дропо Милош, Глухајић Никола и Вељко, Милетић Милан, Јово, Ристо и Перо, Митриновић Милан и Јован, Гњато Илија, Марковић Марко и Милан, Стојановић Митар и Божо, Милетић Крсто, Радуловић Ђуро, Вукановић Владо и Душан, Поповић Анђелко, (побјегао с јаме) и Мисита Перо, (побјегао с јаме). Дакле, из ове групе двојица су побјегла с јаме.
Камиони су кренули са људима свезаним у жицу и конопе у правцу Љубиња. Наоружане усташе чувају свезане. На Ржаном долу камиони су стали. Изгоне људе, жицом и конопима свезане, по десет у групи. Кад један коноп од њих десет изађе из камиона, усташа командује: „Лезите на леђа!“ Други усташа свакоме очи завеже и онда поново командује: „Дижи се!“ И тако свезани кренуше десетак корака напријед до дубоке јаме. Усташа првог и другог убије и обори, а остале убијени вуку у јаму. Од оних који су били у првој и другој групи из Величана и Драчева једино је побјегао с јаме Јово Ковач. Бјежећи с јаме Јово је лутао 24 часа и стигао у планину Илију међу Љубињце. Љубињцима је испао сумњив, па су почели на њега галамити мислећи да је шпијун. „Казуј ко те познаје?!“ И да не би једног човјека из Крајпоља који га препозна, ко зна како би се то завршило. Јово је причао о страхотама с јаме и злочинима усташа.
И другу групу (колону) дотјерали су камионима до јаме и ту на исти начин поубијали и бацили. Од њих се једино из конопа одријешио и побјегао с јаме Петар Мисита. Седам дана је ходао по шумама док је дошао до Дријењана.
Кад су се враћали по трећу групу и журили да посао обаве за вријеме дана, камион покварен стаде. У тој колони било је око 50 људи, добро повезаних жицом и конопима, из Горњег поља. Они су морали повезани ићи 9 км до јаме Ржани до. На њиховим рукама месо је било модре боје од упијене жице и конопа јако стегнута. Чују се пушке, митраљези и бомбе око Ржаног дола. Колона је опкољена са усташама са обје стране и тако се споро креће. Разговор је забрањен. Ипак, Раде Н. Црногорац из Туља повика: „Бјежмо, бићемо поубијани!“ Нико не бјежи. Неки још вјерују да неће бити убијени, него да ће се вратити кућама послије обављеног испита у Љубињу. Стари људи говоре да се не бјежи, јер им неће ништа учинити. И тако су стигли до Ржаног дола. Ту пред собом угледаше ону групу усташа обучених у плаве униформе који су бесједу одржали у Величанима. Они командују: „Сједи!“ Сједа се на сред цесте, уза саму јаму. „Лезите на леђа и не мрдајте“ - љутито говори усташа. Један усташа приђе и сваком завеза очи и тај повез добро стегну. „Дижи се! Напријед!“ И тако десет људи у конопу и жицом завезаних руку, и очију крпом, дође до јаме. Усташа пуца у првог и другог, а они остале вуку живе у јаму. Од јаука одлијежу Липница и Врањак. Пуцњем из митраљеза и бацањем бомби вјероватно усташе желе да јаук не чују други који су на реду. „Ако ко макне, метак ће добити у чело!“ - пријете усташе. Раде Црногорац ослободи руке из конопа да бјежи, али усташа који стоји уз њега то примјети и поче пуцати у њега. Ранише друге. Опроба срећу и Марко Марковић ком усташе пребише ногу и оста непомичан. „Ено, побјеже, удри мајку му његову!“ - галаме усташе. И заиста је Анђелко Поповић успио да се одријеши из жице и конопа, прескочи зид, па се пузањем иза зида удаљи. Мрак је. Усташе претражују терен и пуцају. Други дан Анђелко је дошао у Илију.
Од 168 људи, побјегла су само тројица. Сви остали бачени cy у јаму на Ржаном долу.
- - - - - - - - - -
Одмах 23. јуна 1941. године, жене, дјеца и преостали мушкарци из Попова кренуше у збјег Илију. У збјег планине Илије од Беговић куле до Корлати, Бјелошева Дола и Радоша сакупљао се избјегли народ љубињског, требињског, столачког и чапљинског среза.
24. јуна, тројка „витезова“ обучена у плаву униформу кренула je у село Пољице у Попову пољу. Али, народ из Седлара и Грмљана сазнао је шта се десило са Поповцима похватаним јуче, па су се склонили у шуму Брековац. Тако је настао и збјег Бобани. Усташе су ухватиле Ристу Миљевића са сином Јовом у Пољицу и у Грмљанима два човјека. У 14 сати одлазе путничким возом у Завалу. Ту похваташе много људи. Ухватили су и Љуба Мићевића који је писао о Попову. Он је говорио: „Бићемо поубијани. Ко може бјежати, нека бјежи, a ја сам стар па не могу.“
