ЦИА и православље
Диогенис Валаванидис
09:00 25.12.2022.
0
Прислушкивање, подмићивање и уцене – нарочито у периоду Хладног рата, али и други видови тајних борби су се одвијали и на црквеном плану, из разлога што су се суперсиле бориле за вернике
Права и једина препрека на путу ширења глобализма представља Хришћанска црква, као најдоминантнија светска религија. Када је реч о Западном хришћанству, оно не представља никакву озбиљнију препреку за напредак глобализма, с обзиром да је Западно хришћанство као црква или религија прихватило многе глобалистичке „новине“, тако да се пре може говорити о савезнику глобализма и свему што он доноси са собом.
Глобалисти су у Западну цркву одавно убацили клицу афирмисања једнополних бракова (ЛГБТ) коју је Западна црква прихватила, чиме је нарушила суштину брака између мушкарца и жене, коју је Господ Исус Христос благословио у Кани Галилејској. На жалост, и дан данас се на готово свим католичким и протестантским црквама у САД и Канади, вијоре заставе организације која промовише заједнице истополних парова.
Такође, САД, Канада и Велика Британија су водеће државе у свету у промовисању сатанизма као покрета, чему се Западна црква јавно не супротставља. Чак шта више, покушавају на све начине да наведене девијантности и антихришћанске елементе убаце и у неке православне земље.
Имајући у виду крајње негативне и опасне тенденције које долазе са Запада, у првом реду, да се Господ Исус Христос – Богочовек замени човекобогом, као и активности на стварању тзв. „једне светске религије“ на чему већ вековима ради сатанистичка антихристова војска, сматрам веома штетним јавно приказивање промотивних садржаја хомосексуализма и сатанизма, првенствено што то има изузетно штетне последице по генерације младих које долазе.
Русија одлучила
*************************************
Управо из тих разлога, у нацрту предложеног закона у Думи Русије, разматра се могућност да се удвоструче новчане казне за излагање деце ЛГБТ пропаганди или ради организовања било каквог догађаја који у себи садржи елементе промоције хомосексуалности.
Када је реч о утицају ЦИА на Васељенску патријаршију, београдска Политика је 20. фебруара 2020. године објавила чланак под насловом „ЦИА открила документе о сарадњи са Васељенском патријаршијом“. Тиме је само потврђено да је америчка обавештајна агенција изабрала древну Васељенску патријаршију и њеног поглавара, оценивши да на тај начин може лако да реализује све планове у корист светских глобалистичких сила. Морамо признати да су правилно проценили, јер је једино Православна црква остала последња брана традиционалних вредности (вера, породица, отаџбина и традиција), као и хришћанских догми светих апостола, светих отаца и Васељенских сабора.
Када је у питању америчка обавештајна агенција, прислушкивање, подмићивање и уцене – нарочито у периоду Хладног рата, али и други видови тајних борби су се одвијали и на црквеном плану, из разлога што су се суперсиле бориле за вернике. Још пре много година, документи из архива ЦИА показују да су САД биле уплетене у избор цариградског патријарха, што је довело до раскола у православном свету и религиозно-политичких афера. Васељенски патријарх Атинагора је био врховни поглавар Васељенске патријаршије од 1948. до 1972. године. Он је ову улогу добро одиграо. На церемонији устоличења 1949. године, позвао је хришћане и муслимане да се „уједине у борби са црвеном претњом“, односно комунизмом.
Током прве проповеди, поред патријарха Атинагоре је стајао губернатор Истанбула. Како се наводи у извештајима британских дипломата, он је био важна фигура Цариградске цркве. Подсетимо се на тренутак на који начин је патријарх Атинагора дошао на престо Цариградске патријаршије. Заправо, још крајем 40-тих година турска влада је рашчистила пут Атинагори. Његов претходник је био патријарх Максим који је почетком Хладног рата изјавио: „Црква је ван политике“. Он је сарађивао са православном браћом и Руском православном црквом. Током 1948. Године, у Москву је послао делегацију на јубилеј обележавања аутокефалности. То је разљутило Анкару али и ЦИА, чији су агенти у Турској и Грчкој, почели да шире публикацију у којој су „откривали неке тајне“ о патријарху. Они су принудили Максима да 1948. године поднесе оставку, наводно, због болести.
„Акција за замену старог Максима на место Васељенског патријарха Грчке православне цркве је успела. Више од годину дана су покушавали да га избаце из патријаршије, која је представљала православне Грке у целом свету. Сада патријарх чека одлуку о следећем постављењу“, написано је у отвореном извештају специјалних служби.
Са Анкаром су договорени сви детаљи у вези његовог наследника. Главни проблем је био тај што је нови патријарх могао да постане само грађанин Турске, услов који Атинагора није задовољавао, тако да је 26. јануара 1949. године приликом слетања на Истанбулски аеродром, Атинагори уручен нови турски пасош.
Има још пикантних детаља који говоре о диретној умешаности америчке администрације и ЦИА у избор Првог међу једнакима по части у Православном свету.
На пример, у Кабинету државног секретара САД Хенрија Кисинџера, 7. јуна 1972. године је зазвонио телефон и на линији је био тадашњи потпредседник САД Спиро Егњу (грчки Σπύρος Θεόδωρος Άγκνιου) први Американац грчког порекла на овој функцији.
Егњу је рекао: „Потребно је да се у Турску пошаље делегација на челу са архиепископом Јаковом. То ће му дати на значају на предстојећим изборима за васељенског патријарха. Он је на челу заједнице која нас подржава и потребно је да се уверимо да гласови турских епископа неће правити препреке“, рекао је тада други човек САД.
Самоуверени Хенри Кисинџер му је одбрусио: „Баш ме брига за турске епископе, али ме је брига за њихову владу“. Тог дана се упокојио Цариградски патријарх Атинагора (Спиру), који је у том тренутку био један од најутицајнијих верских личности на свету. Међутим, пошто се његова смрт ишчекивала већ три године, око трона се увелико водила борба.
Главни кандидат је био Јаков (Кукузис), архиепископ цариградске цркве у САД, који је био „права звезда“, јак проповедник и чест гост у Белој кући. У свему томе су одлучујућу улогу имале његове грчке везе. Уједно и Егњу му је био добар пријатељ. Вашингтон је имао интерес да „права особа“ води Цариградски цркву. Запад је управо овог патријарха видео као лидера православног света.
У извештају британске обавештајне службе је стајало: „Заједница Грка у Цариграду је веома мала, око 30.000 људи и може се користити као пион како би се трговало гаранцијама за Турке који живе на острву“. Проблем Кипра је све више удаљавао Анкару од савезника на Западу. Архиепископ Јаков је отворено подржао становнике Кипра и сакупљао средства за помоћ њима, чиме је озбиљно угрозио свој избор на место Цариградског патријарха, поготово што се питање његовог положаја решавало на самом врху. Турска страна је била непоколебљива.
„Они не желе да Јаков буде следећи патријарх“, наводи се у тајном телеграму Стате Департмента, који је послат америчком абасадору у Анкари.
Будући патријарх Јаков је позвао Џорџа Буша, тада представика САД у УН и тражио да се изгласа резолуција Савета безбедности „о кршењу верских слобода у Турској“. Будући амерички председник је схватио да је Јаков „срушена птица“. После неколико месеци је због сумње да је учествовао у корупцији, Спиро Егњу поднео оставку. Тако је и план Б пропао. Митрополита Мелитона (Хаџиса) који је био лојалан Американцима и који је имао турски пасош, у последњем тренутку су избрисали са списка кандидата. Анкара је послала Истанбулу три имена која нису била позната јавности.
Тихи монах
Синод Цариградске цркве је изабрао новог патријарха Димитрија (Пападопулоса) – „тихог монаха“ који није давао јаке изјаве. Он је имао добар однос са Руском православном црквом и 1987. године је био у Москви. Димитрије је умро 1991. године. Његово место је заузео митрополит Вартоломеј (Аргондонис), пензионисани официр турске војске. Наводно је био погодна фигура за Анкару.
Поред тога, Вартоломеј је још 1990. године почео да се сукобљава са Руском православном црквом, Прво у Естонији, за коју је рекао да је његова територија, а затим 2018. године у Украјини где је без обзира на каноне легализовао локалне расколнике. У сваком случају то је била личност која је одговарала ЦИА и Стате Департменту.
Тако је на трон Васељенске патријаршије дошао патријарх Вартоломеј, који ће се касније показати као одани послушник онима који су га довели на ово место. Потоњи догађаји ће показати да ће то допринети највећој фрагментацији Православне цркве у њеној историји.
Узимајући у обзир горе наведене чињенице, питамо се да ли садашњи Васељенски патријарх Вартоломеј Први, који је очигледно доносио све одлуке под утицајем страних политичких и обавештајних центара моћи, треба и даље да остане Први међу једнакима у Православној цркви, са дубоко нарушеним кредибилитетом, легитимитетом и дигнитетом своје личности и функције коју обавља?
Подсећања ради, Васељенски патријарх је донео неканонску одлуку о додељивању аутокефалности тзв. Православној цркви Украјине, подржао доношење одлуке државних органа Литваније, о одвајању Православне цркве Литваније од Руске православне цркве као Мајке-цркве, што се никада пре није догодило у историји Православне цркве. Васељенски патријарх је такође извршио и неканонски „упад“ у поље јурисдикције СПЦ, сугеришући давање самосталности а потом и аутокефалности тзв. МПЦ – Охридској Архиепископији.
Знам да је одговор на горња питања више него лак, али њега треба да донесе свако ко прочита ове редове.
