- Poruka
- 27.468
Pazi ista je situacija u Hr ili bilo gde na Balkanu. To da ima ljudi koji se zaduzuju pa nemaju
da vrate ili ne mogu da plate racune, je oduvek bilo i bice. Ono sto u Hr zovu ovrsitelji, a ovde
izvrsitelji je bilo i bice. Ovo nije socijalizam u cistom obliku, zato sto se ti ljudi teraju na ulicu.
Медијски прилози о њиховој бескрупулозности, за њих су реклама учинка, тврде удружења која се боре да „правда“ не буде тако сурова. Извршитељи су страх и трепет, првенствено за сиротињу. Али, у крајњој линији, они не чине (готово) ништа што им систем није дозволио, укључујући и тарифирање услуга чији је исход да поједини зараде и по милион (и више) евра годишње.
Извршитељи у јавности заговарају тезу да су само техничка, продужена рука судства, док су у пракси главни извор њиховог богаћења неизмирени рачуни за комуналне услуге, а на основу пословне документације поверилаца – монополистичких јавних предузећа - које нису прошле никакву судску расправу о чињеницама. Понекад награбусе и тзв. трећа лица, само зато што су се њихове ствари затекле на адреси на којој је извршни дужник пријављен, и слично.
Неки су извршитељи бивше судије са јаким везама у судству и полицији, као и социјалним службама, који су најчешће на страни повериоца, каже Иван Златић, активиста Здружене акције Кров над главом, и председник Социјалдемократске уније. „Они су ефикаснији од некадашњих јавних служби, јер дејствују превасходно за свој интерес, а не за јавни, иако су уведени 2011. под паролом да ће устројити правну државу и доакати дужничком лобију“, он објашњава.
Али, уместо да проналазе накамарена средства од неисплаћених плата на скривеним рачунима, извршитељи су се претворили у сушту супротност Робину Худу. Најављене измене Закона о извршењу и обезбеђењу требало би бар нешто од наведеног да побољшају.
Златић се посебно у то не узда, сматрајући да ће измене донети само више транспарентности при лицитацији станова, „последње мере“ при наплати дуга, досад најпроблематичније карике овог крајње проблематичног ланца.
Јер, дешавало се, по његовој тврдњи, да се плена домогну људи блиски извршитељима. Или да се аукција обави уочи Нове године, у месари на престоничкој периферији (Бечмен код Сурчина), а да је само један од учесника оран да сам са собом лицитира, јер су остали унапред одустали, упркос уплаћеној котизацији. Па дати стан оде за делић реалне вредности.
Иако из Коморе извршитеља наглашавају да та цена и не може бити тржишна, већ извршна, та голема разлика оставља горак укус у грлу. Нерасположење грађанства изазивају и њихови „добронамерни савети“ да одмах приме „плаву коверту“, а не да дозволе да им се трошкови увећавају истрагом њиховог имовног стања. Као и административним радњама у извршном поступку, опет астрономски вреднованим.
Јер, нико ту не прави разлику између „професионалног дужништва“ и дуговања услед сиромаштва, при чему се то сиромаштво неретко продубљује измишљањем дугова за, нпр, пасивно грејање (грејање кроз зидове од комшије) где услуга формално и не постоји, наглашава правник удружења Ефектива Јован Ристић. Део проблема је и законско начело сразмере, за које се такође тврди да се поштује. Колико и како показује већ легендарни случај Бранке Хаватми, чији је стан на Дорћолу отишао на добош због дуга од 6.400 евра.
„Када сам се 90-их вратила после кратког рада у Лондону, зет ме је запослио као благајницу у својој фирми Без бизнис“, прича ова 73-годишња мајка сина са церебралном парализом. Дани беде зета су натерали да уђе у посао са пирамидалном банком, када су и Бранка и други запослени у Без бизнису, али и шире, за кратко време уложено увећавали за 16 одсто, све док „штедња“ није пукла. Тад је Бранки као благајници стигла тужба, премда није имала баш ништа са новцем тужитеља.
Доласком ове власти,(СНС БАНДИТИ)
стари судски предмети извучени су из фиока, а Бранки се заломио извршитељ Ненад Боторић, „који није дао да се другим средствима дуг надокнади, до продајом њеног стана на Дунавском кеју“, иако је Бранка хтела да се позајми и дуг намири.
И то је била та фамозна аукција, 30. децембра 2016, у касапници Боторића. Пет је лицитаната уплатило по 6.000 евра, ни не намерававши да лицитира, да би једна адвокатска канцеларија стан купила по првој цени, за 26.000 евра. Бранкини приговори остали су у писарници, а извршно решење донето је за неколико дана, када је са сином избачена на улицу. Сада присуствује сваком туђем извршењу, покушавајући да покаже „да је прозрела пљачку под окриљем државе“.
Боторић је лишен лиценце, али не због неправилности у поступку, јер је „све било по закону“, нити због кривичне истраге што је продајом скела Општине Гроцка, намирио дуг ЈКП Гроцка, угрожавајући егзистенцију тамошњих становника. Већ, напросто, овај бивши угоститељ није положио правосудни испит. Укупно је за протеклих шест година трајно разрешено шесторо извршитеља, док су неки враћени „у седло“ јер је Управни суд укинуо пресуду Дисциплинске комисије.
Следећа спорна ставка лежи у праву тзв. трећих лица, колатерално оштећених туђим дуговима, и понекад, врстом корумпираности судства, какав је пример самохране мајке Татјане Аничић из Београда. „Мој стан у Високог Стевана на Дорћолу првобитно је продао инвеститор Жељко Субошић Срђану Јончићу, који није успео да исплати стан у потпуности, па су њих двојица извршили размену са циљем да Јончић добије други, мањи, стан који одговара висини исплаћене суме“, каже Татјана.
Аутор:Драгана Николетић