Ima jedno ostrvo u moru – nedaleko od blaženog ostrvlja Zaratustrina – na kojem se stalno dimi jedan vulkan; o tome ostrvu kaže puk, i poglavito kažu to stare žene iz puka, da je kao odvaljena stena postavljen na ulazu u podzemni svet: a kroz sam taj vulkan vodi uska staza dole, do pred sam ulaz u donji svet. Baš u doba dok je Zaratustra boravio na blaženome ostrvlju, desilo se da je jedan brod bacio kotvu uz ostrvo na kojem se nalazi vulkan; a mornari sa broda raziđoše se po kopnu da love bele zečeve. Kad oko podneva, kad su kapetan i momci opet bili na okupu, videše oni odjednom gde im se kroz zrak primiče čovek, i čuše jasno kako neko reče: »Vreme je! Krajnje je vreme!« Kad im je prilika bila najbliža – samo što ona prolete brzo kao kakva sen, u pravcu gde se nalazio vulkan – tad poznadoše oni, u najvećem čudu, da je to Zaratustra; jer oni ga svi već behu videli, osim samoga kapetana, i oni su ga voleli kao što već puk voli: tako da u tome ima podjednako i ljubavi i straha. »Vidi samo! reče stari krmanoš, eto ode Zaratustra u pakao!« – U isto to doba kad su mornari prispeli bili uz ognjeno ostrvo, bio se razneo glas da je nestalo Zaratustre; a kad su zapitali za nj njegove prijatelje, ovi rekoše da je u noći otišao na lađu, ne kazujući kuda će na put. Ljudi se uznemiriše; kad posle tri dana dođe k tome još i povest sa mornarima – ceo se svet saglasi u tome da je Zaratustru đavo odneo. Njegovi se učenici doduše smejahu takvom razgovoru; a jedan od njih čak reče: »pre ću poverovati da je Zaratustra odneo đavola«. Ali u dnu duše svi su bili zabrinuti, i u iščekivanju: i njihova je radost bila velika kad se petoga dana Zaratustra pojavi među njima. A evo priče o Zaratustrinu razgovoru sa ognjenim psom. Zemlja, reče on, ima kožu; i na toj koži ima boleština. Jedna od tih boleština zove se na primer: »čovek«. A druga jedna od tih bolesti, zove se »ognjeni pas«. o njemu su ljudi mnogo lagali, i njima su o njemu mnago lagali. Da bih tu tajnu ispitao, išao sam preko mora: i ja sam video istinu nagu, zaista vam kažem, bosu do vrata. Sad znam u čemu je stvar sa ognjenim psom; i isto tako, u čemu je stvar sa svima paklenim stvorovima, i sotonama, od kojih se ne plaše samo stare žene. »Izađi napolje ognjeni psu, iz tvoje dubine! povikah, i priznaj koliko je duboka ta dubina! Čime si se to tako zapenušio? Ti se napajaš obilno morem: to odaje tvoja preslana rečitost! Odista, za psa iz dubine tvoja je hrana odviše sa površine! Izgledaš mi u najboljem slučaju kao neko koji govori iz trbuha zemljina: i kadgod sam čuo govoriti paklene stvorove, i sotone, našao sam da su kao ti: tako slani, i lažljivi, i plitki. Vi umete urlati, i dizati tminu pepelom! Vi ste najveći drekavci; i izveštili ste se dobro u kuvanju mutljaga dok ne uzvri. Gde god je vas tu u blizini mora uvek biti mutljaga, i dosta ljigavoga, šupljeg, i ututkanog: to bi da dobije maha, da se oslobodi. Svi vi najradije ulate 'sloboda': ali ja sam izgubio veru u 'velike događaje' čim čujem urlanje, osetim dim oko njih. I veruj što ti kažem, urlavi druže iz pakla! Najveći dogadaj – to nisu naši najglasniji, već naši najtiši časovi. Svet se ne okreće oko pronalazača novih šumova, već oko pronalazača novih vrednosti; nečujno se okreće. I priznaj samo! Vrlo se malo u stvari desilo, kadgod bi se tvoje urlanje stišalo, i tvoj se dim razišao. Zar znači nešto, ako se jedan grad pretvorio u mumiju, ili ako je jedan kip pao u blato! I ovo još imam da kažem obaračima kipova. Najveća je ludost, bacati soli u more, i kipove u blato. U blatu vašeg prezrenja ležao je kip: ali njegov zakon i jeste u tome da mu iz prezira život ponovo nikne, i lepota živa! Sa božanskim crtama na licu diže se on, pun zanosnog života; i zaista vam kažem, još će vam se zahvaliti što ste ga oborili, vi obarači. Ja dajem ovaj savet i kraljevima, i crkvama, i svemu što je slabo usled starosti, ili usled nedostatka vrline: – pustite da vas obore! Da biste se opet povratili k životu, a k vama se povratila – vrlina! – Tako sam govorio pred ognjenim psom. a on me tu nadureno prekide, i zapita: »Crkva, šta je to crkva?« »Crkva? odgovorih mu, to je jedna vrsta države, i to ponajlažljivija. Nego, muči, pretvorniče! Ti se sam zacelo najbolje razaznaješ u svome rodu! Kao ti, tako je i država pretvornik; kao ti, govori i ona rado u dimu, i uz urlik, – da bi drugi mislili, baš kao i kod tebe, da govori iz utrobe svih stvari. Jer ona bi poštopoto da je najvažnija zver na zemlji, država; pa joj to i veruju.« Kad sam to rekao, hteo je ognjeni pas da pobesni od zavisti. »Šta? vikao je, najvažnija zver na zemlji? I to joj veruju?« I toliko je pare, i strahovitih glasina, pokuljalo iz njega, da sam pomislio da će se zadaviti od ljutine i zavisti. Najzad se stišavaše, i njegovo zavijanje popusti; a kad se sasvim umirio, rekoh ja smejući se: »Ti se ljutiš, ognjeni psu: dakle ja imam pravo a ne ti! Da bih imao i u ostalome pravo, čuj što ću ti reći o drugom jednom ognjenom psu: taj zaista govori iz srce zemlje. Zlatom odiše njegov dah, i zlatnom kišom. tako mu ište srce. Šta je već njemu pepeo, i dim, i topla sluz! Iz njega poleće smeh, kao šareni oblaci; ne voli on tvoje muklo zavijanje, i izbacivanje, i besnilo u utrobi! A zlato, i smeh – on ih vadi iz srca zemljina: jer, treba da znaš, – od zlata je srce u zemlji.« Kad to ču ognjeni pas, nije bio više u stanju da me sluša. Posramljen je uvukao rep, usitnjenim glasom progovorio je Vau! vau! pa se odvukao u svoju pećinu. – Tako to pričaše Zaratustra. Ali su ga učenici njegovi jedva slušali: toliko ih je gonila želja da njemu pričaju o mornarima, o belim zečevima, i o čoveku koji leti. »Šta tu da mislim! reče Zaratustra. Zar sam ja sablast? Nego, biće da je to bila moja senka. Vi ste već čuli priču o putniku i njegovoj senki? Ali jedno sad znam: moram bolje pripaziti na nju, – jer će mi inače pokvariti dobar glas.« I još jednom zadrma Zaratustra glavom i čuđaše se. »Šta tu da mislim!« reče još jedanput. »Zašto je vikala sablast: 'vreme je! Krajnje je vreme!' Čemu je to – krajnje vreme??« –
Tako je govorio Zaratustra.
Tako je govorio Zaratustra.
