O temeljnom gledištu idealizma

Као што рекох претходно, слика која се смањује и повећава јесте реална слика у свести, и њом као таквом се овде бавим. Она није некаква непостојећа умишљена уобразиља, већ нешто што има димензије, боју, облике и што значи егзистира као такво, као слика у свести. Ја видим своју руку испред себе, и то што видим је слика у свести која постоји а не слика која не постоји. А шта та слика представља, шта је оно што је изазива, да ли то што је изазива постоји или не постоји друга је тема.
Realna je slika u svijesti i za svijest kao takva, ali kao opažaj u odnosu na egzistenciju nije realna slika, već djelimično realna, nepotpuna, zato navodim da je ta slika kao ograničeni opažaj, te nije realna slika samog objekta u koji mi gledamo.
Probaću da uprostim sve ovo, prostim primjerom, da budem razumnjiv u onome što hoću da naglasim i da kažem.
Primjer,
- Ako gledamo ispred sebe neku kocku, mi je maksimalno vidimo sa tri strane ako je vrtimo, gde su ostale tri strane?
- Činjenica je da kocka ima 6 površinski jednakih strana.
- Činjenica je vidimo iskrivljeno te površine maksimalno tri.
Iz ovoga se logički zaključuje, da to što površine vidimo iskrivljeno je zbog naše 2D projekcije vidjenja, 3D objekta i to je činjenica br. 1, činjenica br. 2 koja se zaključuje dalje je ta da mi objekat vidimo ograničeno i samim tim to znači da je naša slika objekta nepotpuna i samim tim nije realna sa egzistencionalne tačke gledišta.
Evo još da dodam jedan naivan primjer,
- Ako bi postavili kamere sa svih 6 strana kocke, i prikazali svih 6 slika pod pravilnim uglom na nekom monitoru, mogli bi reći da vidimo kocku sa svih 6 strana odjednom. To naravno nije tačno, jer dva sledeća pitanja će sama po sebi objasniti logički dodatno da je naša percepcija stvarnosti odnosno egzistencije nerealna i ograničena, zatim da je slika u svijesti jedna procentualno ograničena i iskrivljena slika egzistencije i stvarnosti koja postoji za sebe u svom 100% obliku ali se ne može sviješću sagledati i opaziti u tom maksimalnom procentualnom odnosu, postoji samo realna intelektualna predstava o njoj. Prvo pitanje bi bilo, da li onda vidimo kocku iznutra, tj. njenu unutrašnju strukturu? Naravno da ne. Drugo pitanje je da li možemo da vidimo površinu kocke na mikro nivou jer i to postoji, neke mikro neravnine, ogrebotine, ili bakterije koje se nalaze na njoj, naravno da ne.
 
Realna je slika u svijesti i za svijest kao takva, ali kao opažaj u odnosu na egzistenciju nije realna slika, već djelimično realna, nepotpuna, zato navodim da je ta slika kao ograničeni opažaj, te nije realna slika samog objekta u koji mi gledamo.
Probaću da uprostim sve ovo, prostim primjerom, da budem razumnjiv u onome što hoću da naglasim i da kažem.
Primjer,
- Ako gledamo ispred sebe neku kocku, mi je maksimalno vidimo sa tri strane ako je vrtimo, gde su ostale tri strane?
- Činjenica je da kocka ima 6 površinski jednakih strana.
- Činjenica je vidimo iskrivljeno te površine maksimalno tri.
Iz ovoga se logički zaključuje, da to što površine vidimo iskrivljeno je zbog naše 2D projekcije vidjenja, 3D objekta i to je činjenica br. 1, činjenica br. 2 koja se zaključuje dalje je ta da mi objekat vidimo ograničeno i samim tim to znači da je naša slika objekta nepotpuna i samim tim nije realna sa egzistencionalne tačke gledišta.

Ово је небитно за поенту на коју указујем, а то је да је оно што опажаш испред себе слика, и заустави се на томе. Да ли је она потпуна или непотупна да ти по трећи пут поновим, није битно за поенту поста на који одговараш.
 
Не, него фотон, хемијска једињења и слично имају ту способност да у нечијој свести изазову субјективан осет.

На пример, фотон није обојен, већ има способност да осет боје изазове у нечијој свести, при чему тај осет постоји само у тој свести и нигде другде.
Исто тако, неко хемијско једињење има способност да изазове у нечијој свести осет киселог рецимо, при чему тај осет постоји само у тој свести не и у том једињењу.
Nemaju oni nikakve sposobnosti vec svoje osobine. Te osobine (kvaliteti) rade ono sto ti napisa. I naravno da osecaj recimo kiselosti osecamo mi. Sta je tu epohalno. Nesto ima osobinu (kvalitet) koju mi definisemo - dajemo ime. Foton te i te talasne duzine zovemo..... bojom.
I sami ti oseti su materijalne prirode. Elektro - hemija naseg mozga.
 
Hoću da mi moderatori dostave tekst mog obirsanog posta, očigledno ide cenzura na sve, @Steinadler
nadam se da je @oziman stigao da pročita jer sam mu dao odgovor o raspravama i svemu, ne da mi se opet to pisati, nigdje nijesam nikoga uvrijedio
Obrisano je zbog upotrebe izraza idioti i degenerici kojim se oslovljavaju neki forumaši. To su sve aditivi ad hominem rasprava koje nećemo tolerisati, odnosno uvrede, a ne iznesene činjenice kao kontraargument na nečije mišljenje ili stav na koje svako ima pravo da ga izjavi u pristojnom maniru, pa makar to bilo skroz krivo i netačno. Ukratko pravo na mišljenje ohrabrujemo, a pravo na uvrede ne.
 
"Уколико бисмо сада напустили ту последњу линију чињеница како бисмо се вратили на ону претходну, уколико водимо рачуна о томе да ментална активност човека превазилази његову мождану активност, да мозак складишти моторичке навике али не и сећања, да су друге функције мишљења такође независне од мозга, попут меморије, да је зато очување, па чак и оснаживање личности могуће, па чак и вероватно, након дезинтеграције тела, зар можемо сумњати да се проласком кроз материју на коју наилази, свест кали попут челика и припрема се на још делотворнију активност, на још интензивнији живот?"

цитат: Анри Бергсон

Ово је, веровали или не, закључак који следи из открића и увида идеалистичке филозофије. И ово знање није засновано на вери већ на непосредним искуствима свести и самосвести, самим тим аподиктично, неоспорно.

И овакво знање је потпуно непознато маси људи. Само неколицина заправо ово зна. Остали се ваљају у религијском и материјалистичком блату, мислећи да човечанство о питањима суштине света, а поготову смрти не зна ништа. Да ће наука некада тамо у будућности нешто од тога открити. Погрешно. Човечанство о томе већ сада зна много. Заправо зна све што људски интелект као такав уопште може сазнати, а то је много. Али то знање не може доћи до разума већине људи, јер су они плански препарирани, прво од природе да се паре и размножавају, а друго од друштва да раде, да робују, да служе.
Зато ко хоће сазнати истину о свету и животу, ко хоће стећи "метафизичку утеху", мора сам потражити знања идеалистичке филозофије. Нико му их неће презентовати на тацни. Тих знања нема у школском програму општег образовања, он је резервисан за физику и хемију. Нема их чак ни на филозофским студијама, а о религијама да не говорим, тек оне немају појма о суштини света и живота. Има их једино у тој струји филозофских идеалиста која је почела са Декартом, а завршила се са Бергсоном.
И овај Бергсонов закључак горе изнет, можемо рећи да је квинтесенција тога, откровење човековог постојања, бар у неком виду, и после смрти. У нормалном друштву овакво знање било би органон изнад свих осталих у које би свако био упућен. У нормалном друштву било би тако, али не и у овом у коме смо.
 
Poslednja izmena:
Ако неко није до сада знао, из овога може да научи шта значи глагол "смањити".
Сада, ако одмакнем руку од себе видећу да се она тиме смањила. Дакле, глагол "смањити" у опису тог догађаја померања руке постоји. Он је ту постојећи међу осталим глаголима и описује чињеницу да се у нашем видном пољу тим померањем руке нешто смањило. Факт.
И једноставно питање је шта се ту смањило? Да ли се смањила "рука" или "слика руке"?
Наравно, одговор је да се смањила "слика руке". Али онда је то што видимо испред себе слика?! зар не? :think:
И она је испред главе, а не у глави?! опет зар не? :think:

Malo i veliko telo

"Neumorno se ponavlja da je čovek trunčica na Zemlji, a Zemlja trunčica u svemiru. Međutim, čovek nikako ne zauzima samo ono vrlo malo mesto koje mu se obično dodeljuje. Jer ako je naše telo materija kojom se naša svest bavi, ono se svojim obimom podudara sa našom svešću, obuhvata sve što opažamo, doseže čak do zvezda. Ali to ogromno telo menja se svakog časa, a ponekad i iz osnova, i pri najneznatnijem pomeranju jednog dela njega samog koji se nalazi u njegovom središtu i zauzima beskrajno malo mesto. To unutrašnje i središnje, srazmerno nepromenljivo telo uvek je prisutno. Ono nije samo prisutno, nego je i aktivno: jedino pomoću njega možemo da pokrećemo druge delove onog velikog tela. A kako je delanje ono što je važno, kako se podrazumeva da smo onde gde delamo, uobičajilo se da se svest zatvara u to majušno telo, a da se prenebregava ono ogromno telo.
Ako je površina našeg organizovanog (organizovanog upravo radi neposrednog delanja), veoma malog tela mesto gde se vrše naši sadašnji pokreti, naše veoma veliko neorgansko telo jeste mesto naših eventualnih i teorijski mogućnih delanja: pošto moždani centri za opažanje obavljaju „izviđanja” koja su neophodna za ta eventualna delanja i pripremaju ih, sve se zbiva tako kao da naš mozak konstruiše naša opažanja svega što je izvan nas i projicira ih u prostor. Ali stvari potpuno drugačije stoje i mi smo doista, iako uvek preko različitih delova nas samih koji su izvori samo potencijalnih delanja, u svemu onome što opažamo. Ako stvari budemo posmatrali sa ovog stanovišta, nećemo više čak govoriti da je naše telo izgubljeno u beskrajnom svemiru".

citat Anri Bergson из "Dva izvora morala i religije"
 

Back
Top