O temeljnom gledištu idealizma

Dakle ja za vas ne postojim posto objekat ne moze postojati a da nije u slici uma. A posto se ne nalazim u vidnom polju vase svesti onda ja za vas ne postojim iako evo kuckam ovaj post. Ili sam ja mozda stvar po sebi, sto uopste ne bi bilo lose. Pa eto odlucite se.
Ti si stvar po sebi .. i pomiri se s tim ..
A oni po sebi ..
Svako po sebi ..
A svaki svoga sebi najde najdi anke ti .. jer nisi više mala sve kašnije ti se spi
 
Dakle ja za vas ne postojim posto objekat ne moze postojati a da nije u slici uma. A posto se ne nalazim u vidnom polju vase svesti onda ja za vas ne postojim iako evo kuckam ovaj post. Ili sam ja mozda stvar po sebi, sto uopste ne bi bilo lose. Pa eto odlucite se.

Problem je sto svi ovo shvatate kao panpsihizam, kosmopsihizam, solipsizam... A ovo je toliki lijek od filozofije i velikim dijelom sastavljena od apodiktickih cinjenica.
 
Пусти ко је шта говорио. Престанимо на тренутак да се бавимо речима, како је то саветовао Баркли.

Већ хајде да се вратимо на оне слике. Да ли се слике које испуњују ту сферу коју зовеш "видно поље" мењају обликом и величином како се помераш? Да ли то чини чак и рука тј, цело тело које сматраш "субјектом" иако то нема везе са субјектом, и тело је слика, која се гле чуда мења обликом и величном. Узгред запитај се како то да не изгубиш на тежини када мало удаљиш главу од свог тела а оно се смањи? Шта се то смањило (факт је да се нешто смањило зар не) а да тело није изгубило на тежини? Да се није смањила СЛИКА у твојој свести коју зовеш тело. Или зашто оно дрво не изгуби на тежини када се удаљиш од њега а оно се смањи? Зато што је то што се смањило слика у твојој свести зар не?

Е о тим сликама ја говорим када указујем на корелативност субјекта и објекта. Јер без субјекта тих слика НЕМА. Самим тим нема ни објективног света, јер гле чуда, у свом сазнању имаш посла једино са тим сликама и оне чини тај објективни свет.

Јел ти ово знање није довољно префињено, није довољно компликовано?
Слажем се. То је нешто наједноставније, али у исто време и нешто потпуно непојмљиво теби као и већини људи.

Мислим да сам у овом посту изнад изнео след мисли који као и сећање на Зеноновог парадокс, исто тако лако може, бар на тренутак пре него што опет заборавимо, подсетити човека на идеалитет објективног света.
Дакле, довољно је приметити како се слике у нашем видном пољу мењају обликом и величином како се померамо (укључујући и слику свог сопственог тела), И обратите пажњу! Запитајте се како то да рецимо рука коју одмакнем од себе, и која се притом факат смањи, не губи на тежини, јер се нешто ту смањило, зар не??!! Шта се то смањило? Да се није можда смањила СЛИКА у вашој свести а коју зовете "рука". Дакле то што зовете "рука" је гле чуда, слика??!! А ово можете сада применити и на све друге објекте "реалног вам света"

И да, о томе, и управо на овакав начин, јесу писали филозофи.
"Ево једног система слика који ја називам мојом перцепцијом универзума, који се преокреће од дна до врха због лаких промена једне извесне привилеговане слике, мог тела. Ова слика заузима центар; према њој се управљају све друге; на сваки од његових покрета све се мења, као да се обрнуо какав калеидоскоп. Ево, са друге стране истих слика, али свака је самостална; оне несумњиво утичу једне на друге али тако да утицај остаје увек у размери са узроком: то је оно што називам универзумом.

Отуда потичу, провизорно, ове две дефиниције: Ја називам материјом скуп слика а перцепцију материје ове исте слике у односу на могућу акцију једне извесне одређене слике, мог тела.

Несумњиво, напослетку, да је сам материјални универзум, свет, дефинисан као скуп слика, једна врста свести, свест где се све компензира и неутралише, свест чији се сви евентуални делови, уравнотежавајући се међу собом реакцијама које су равне акцијама, спречавају узајамно да не буде изненадних прелаза."

цитат Бергсон "Материја и меморија"
 
Poslednja izmena:
Tа филозофија подсећа на @JA KOJI JESAM (Сима), не знам да ли је он још увек на форуму. И он је говорио да “материјални свет” није материјални, него да се ради о сликама, о представи. Говорио је о тим субјектима који су пројекције тог “Ја Који Јесам” и говорио је за себе да је он у ствари Тај Који Јесте, Бог. А ми слепци нисмо разумевали колерацију субјекта и Субјекта и како је он из субјекта путовао у Ја Који Јесам и назад као што не разумемо ни Шопенхауерову колерацију субјекта и објекта. Објекти за њега нису били објекти већ пројекције које су се због чврсте вере субјекта материјализоване. Тако да је он истом том чврстом вером могао да пролази кроз зидове, барем је тако тврдио. Јер зидови су обична пројекција.
Trenutno se ne bavim forumom ali nisam napustio... te evo, da ti ponovo objasnim gdje iskrivljuješ ono što sam ranije govorio:
Ja Koji Jesam je apsolut u meni ali i u tebi.
Razlika je samo da je u meni (dakle u ovom subjektu) apsout svjestan sebe a u tebi nije.
Eto, toliko. :)
 
Trenutno se ne bavim forumom ali nisam napustio... te evo, da ti ponovo objasnim gdje iskrivljuješ ono što sam ranije govorio:
Ja Koji Jesam je apsolut u meni ali i u tebi.
Razlika je samo da je u meni (dakle u ovom subjektu) apsout svjestan sebe a u tebi nije.
Eto, toliko. :)
Ali, ti si svjestan svoga subjekta i tudjeg subjekta, za tebe je to objekat za koji znaš da je samosvjestan, intelektom to zaključuješ.
Drugo, šta se dešava kada si u stanju sna, onda nisi svjestan ničega, gde nestaje svijest?
 
Drugo, šta se dešava kada si u stanju sna, onda nisi svjestan ničega, gde nestaje svijest?

На ово сам ти одговорио али ниси изгледа обратио пажњу.
Мозак не креира већ, заклања свест. То је као неки параван, као препрека, а не нешто попут кутије која би у себи креирала и садржавала свест.

Živeti, dakle, znači uneti se u stvari posredstvom mehanizma koji će izvući iz svesti sve što se može iskoristiti za radnju, sve što se može pokretima izraziti, a najveći deo ostalog pomračiti. To je uloga mozga u pamćenju: on ne služi tome da sačuva prošlost, već pre svega da je prikrije, pa zatim da pusti da se iz nje pojavi ono što je praktički korisno. A takva je uloga mozga u odnosu prema duhu uopšte. Izvlačeći iz duha ono što se može ispoljiti u pokretu, stavljajući duh u ovaj motorički okvir, on ga najčešće navodi da ograniči svoje polje svesti, ali i da učini svoju radnju uspešnom. To znači reći da duh prevazilazi mozak u svakom pogledu i da moždani aktivitet odgovara samo najnižoj strani mentalnog aktiviteta.

Bergson "Mind - Energy"

Док смо живи, докле год мозак ради, у дубоком сну, у коми, у анестезији, чак и оним искуствима клиничке смрти, он врши своју функцију, једноставно заклања свест. У дубоком сну и коми то чак и више, тада заклања максимало. У будности заклања скоро све осим онога што ће чинити нашу представу.
Сада, у смрти мозак више не заклања ништа, суочавајући нас са свешћу у целини. То је искуство које док смо живи немамо. О томе се ради.

ezgif-3-6d985256af.jpg



Тако да одговор на питање "где нестаје свест у дубоком сну" гласи, нигде. Ту је, само је заклоњена параваном. Док смо будни заклоњена је мање, док спавамо више, али ни тада не у потпуности, јер како је писао Адлер:
"Naše razmatranje možemo da zaključimo pitanjem o spavanju. Veoma veliki broj ljudi nepotrebno razbija sebi glavu pitanjem o spavanju. Oni zamišljaju da je spavanje suprotnost budnom stanju i da je ono „brat smrti”. Takva shvatanja su zablude. Spavanje nije nikakva suprotnost budnom stanju, već štaviše stepen budnog stanja. Pri spavanju mi nismo odsečeni od života. Naprotiv, mi mislimo dok spavamo, takođe i čujemo dok spavamo. Uopšte, pri spavanju dolaze do izraza iste tendendje kao i u budnom stanju. Tako postoje majke koje nikakva ulična buka ne može da omete u njihovom spavanju, dok se opet pri najmanjem pokretu svoga deteta odmah probude. Po tome vidimo da je njihovo interesovanje uistinu budno. I činjenica da ne ispadnemo iz kreveta dozvoljava nam da zaključimo da i pri spavanju vidimo određene granice".

Alfred Adler "O poznavanju života"
 
"Naše razmatranje možemo da zaključimo pitanjem o spavanju. Veoma veliki broj ljudi nepotrebno razbija sebi glavu pitanjem o spavanju. Oni zamišljaju da je spavanje suprotnost budnom stanju i da je ono „brat smrti”. Takva shvatanja su zablude. Spavanje nije nikakva suprotnost budnom stanju, već štaviše stepen budnog stanja. Pri spavanju mi nismo odsečeni od života. Naprotiv, mi mislimo dok spavamo, takođe i čujemo dok spavamo. Uopšte, pri spavanju dolaze do izraza iste tendendje kao i u budnom stanju. Tako postoje majke koje nikakva ulična buka ne može da omete u njihovom spavanju, dok se opet pri najmanjem pokretu svoga deteta odmah probude. Po tome vidimo da je njihovo interesovanje uistinu budno. I činjenica da ne ispadnemo iz kreveta dozvoljava nam da zaključimo da i pri spavanju vidimo određene granice".

Da, spavanje je brat smrti.
Svijest i u smrti može biti u nekakvom sličnom stanju. I onda se probuditi. I onda počinje .. vašar.
 
"Naše razmatranje možemo da zaključimo pitanjem o spavanju. Veoma veliki broj ljudi nepotrebno razbija sebi glavu pitanjem o spavanju. Oni zamišljaju da je spavanje suprotnost budnom stanju i da je ono „brat smrti”. Takva shvatanja su zablude. Spavanje nije nikakva suprotnost budnom stanju, već štaviše stepen budnog stanja. Pri spavanju mi nismo odsečeni od života. Naprotiv, mi mislimo dok spavamo, takođe i čujemo dok spavamo. Uopšte, pri spavanju dolaze do izraza iste tendendje kao i u budnom stanju. Tako postoje majke koje nikakva ulična buka ne može da omete u njihovom spavanju, dok se opet pri najmanjem pokretu svoga deteta odmah probude. Po tome vidimo da je njihovo interesovanje uistinu budno. I činjenica da ne ispadnemo iz kreveta dozvoljava nam da zaključimo da i pri spavanju vidimo određene granice".

Da, spavanje je brat smrti.
Svijest i u smrti može biti u nekakvom sličnom stanju. I onda se probuditi. I onda počinje .. vašar.

Čuveni Alfred Adler
 
Da, spavanje je brat smrti.

Не није. Јер то што си прочитао доказује управо супротно. Изнешене чињенице ниси ни регистровао, као да нису ни написане, јел тако.

Hipoteza, kada je postave, daje ljudima risje oči za sve ono što je potvrđuje, a čini ih slepim za sve što joj protivreči. Ono što je suprotno njihovoj partiji, planu, želji, nadi, nisu kadri da shvate, iako je to svima drugima jasno. Ono što ne odgovara srcu, ne ulazi ni u glavu.

Шопенхауер
 
Mozes li slati poruke na ovom forumu? Treba mi pomoc za argumentaciju oko jednog pitanja, tice se idealizma, ako nije frka.

Пусти "аргументације". Мислиш да ико нешто разуме овде. Као што написах раније, мени је мотив ових "глувих телефона" подсећање самог себе на ова знања, која су тако противна нашем урођеном смеру пажње и мишљења да се стално морамо подсећати на њих.

А ако теби то није циљ, него би неког да подучаваш..

Treba se, u razgovoru, uzdržati od svake, ma koliko dobronamerne primedbe, kojom hoćemo nekoga da popravimo; jer ljude uvrediti je lako, a popraviti teško, ako ne nemogućno.
Ne treba pobijati ničije mišljenje, nego treba pomisliti da, kada bismo nekome hteli da izbijemo iz glave sve gluposti koje veruje, mogli bismo dostići Metuzalemov vek, i da ne budemo sa njima gotovi.
Ko je došao na svet da ga ozbiljno i u najvažnijim stvarima pouči, taj može da kaže da je srećan ako se izvuče zdrav i čitav.

Šopenhаuer "Paraneze i maksime"
 
Пусти "аргументације". Мислиш да ико нешто разуме овде. Као што написах раније, мени је мотив ових "глувих телефона" подсећање самог себе на ова знања, која су тако противна нашем урођеном смеру пажње и мишљења да се стално морамо подсећати на њих.

А ако теби то није циљ, него би неког да подучаваш..

Nema to veze sa ovim forumom i nijesam krenuo vala nikoga da poducavam, vec, sam mislio da kontraargumentujemo "Pobijanje Idealizma" od G.E Moorea, ako si cuo za to
 
Nema to veze sa ovim forumom i nijesam krenuo vala nikoga da poducavam, vec, sam mislio da kontraargumentujemo "Pobijanje Idealizma" od G.E Moorea, ako si cuo za to

Мислиш да пратим сваког софисту шарлатана који се појавио на филозофској сцени са својим "аргументима".
Темељ идеализма тј. корелативност субјекта и објекта јесте аподиктичка чињеница заснована на непосредном искуству и ту нема места некаквом негирању. Ако неко рецимо негира да су 2 + 2 једнако 4, или да најкраћи пут између две тачке у равни јесте права линија, тај не тражи противаргумент него подуку, или боље игнорисање. Исто тако, онај ко негира идеализам, тиме показује да није филозоф и ништа друго. Аподиктичке чињенице се не негирају, већ се или разумеју или не разумеју, нема трећег.
Зато као што нећеш учити геометрију од некога ко негира да је најкраћи пут у равни права линија, тако нећеш учити филозофију од некога ко негира идеализам.
 
"He famously put the point into dramatic relief with his 1939 essay "Proof of an External World", in which he gave a common sense argument against scepticism by raising his right hand and saying "Here is one hand" and then raising his left and saying "And here is another", then concluding that there are at least two external objects in the world, and therefore that he knows (by this argument) that an external world exists. "

:)
 
Ja nisam "idealista" koji treba da pobija "realiste". Nema sta tu da se pobija osim da se konstatuje ovako nesto:

"Колико je људски интелект ненаклоњен филозофском размишљању види се, између осталог, у чињеници да чак и сада, после свега што је на ту тему речено од Декарта до данас, реализам се и даље самоуверено суочава са идеализмом наивном тврдњом да тела постоје, не само у нашој представи или менталној слици, већ заиста и стварно".

Šopenhauer
 
Rasel, Mur i slicni jednostavno su posli uz konac onoj velikoj vecini ljudi koji ne mogu shvatiti idealizam. A takvih je mnogo, dok je ovih drugih nekolicina. Tako da je doticno drustvo "filozofa" dobro profitiralo na tome. Oni su jelte "veliki filozofi" "autoriteti" i zato kada Mur digne levu, pa desnu ruku, kao ultimativni dokaz realizma, sva beslosvesna masa je time uverena. Jer eto dokaza protiv onih tamo idealista. Sve je reseno!

Nesto poput onoga o cemu je pisao Sopenhauer:

Zato, kao što su na turnir puštali samo međusobno ravne, učen čovek ne treba da raspravlja sa neznalicom, jer protiv njega ne može da upotrebi svoje najbolje argumente, pošto ovom nedostaje znanje da ih razume i proceni. Ako u toj bezizlaznoj situaciji ipak pokuša da ih ovom drugom objasni, to će najčešce ostati bez uspeha. Oni će, štaviše, uz upotrebu nekog lošeg i glupog protivargumenta, ostati u pravu u očima isto tako neukih slušalaca.
 
Ali, ti si svjestan svoga subjekta i tudjeg subjekta, za tebe je to objekat za koji znaš da je samosvjestan, intelektom to zaključuješ.
Drugo, šta se dešava kada si u stanju sna, onda nisi svjestan ničega, gde nestaje svijest?
Jedno je zaključivati, to je zadatak i svojstvo logike razuma, a sasvim drugo je znati.
Znati je uistinu biti jedno sa onim što sebi želiš otkriti.
Samo u toj Jednoti znanje je dio tebe.
Čim se odvojiš od Jednote i postaviš um kao posrednika saznanja (između sebe i objekta) postaješ subjekat a znanje koje dobiješ više nije tvoje, nije dio tebe već dio memorije uma. Nije čudo da se onda moraš i sjetiti šta si to saznao svaki put kada poželiš o tome da pričaš. Suprotno tome, ukoliko znaš kako da se sjedinjuješ sa objektom saznanja znanje biva dio tebe, jer Jednota čini da i ti i ono s čim si sjedinjen imate isto znanje.

U stanju sna kao i na javi ti/ja nemaš/nemamo svijest, svoje prisustvo u jednom ili drugom svjedočimo svješnošću.
Svijest imaš samo kada apsolutno znaš sebe kao sve-(što)-jest/jesi, tj. kao nestvorivo, nerodivo, nepromjenjivo postojanje=Biće=apsolut.

U stanju sna si svjestan stvarnosti sna.
To se ne ni po kojim mjerilima ne može nazvati 'ničim' ili 'ništa'.
 
Ево како је о идеализму размишљао Лорд Бајрон у "Дон Жуану"
Епископ Беркли казао је да „материје нема“ и то је доказао својом беседом, чија материја не заслужује никакве пажње. Веле да није вајде оповргавати његов систем, јер је он одвећ заплетен и за паметну главу, те нико не може да верује у њу. Ја сам готов да скрхам све материје - чак и камење и олово и дијаманте - само да докажем да је свет - дух! Готов сам да носим и моју рођену главу с потпуним уверењем да ње нема!
Нема збора, велики је проналазак - доказати да је свет једно горостасно Ја! Да је у њему све идеално, да ми у свему видимо само себе саме! Кладим се у сву васиону - ма шта она била - да такво убеђење није нимало јеретично. О сумњо! Ако си ти она коју сви разумеју, у шта ја јако сумњам, молим те, тебе једину призму, кроз коју можемо гледати истину, да не квариш моју веру у идеализам, тај небески алкохол, који наша глава подноси с тешком муком.

Лорд Бајрон
 
Ево како је о идеализму размишљао Лорд Бајрон у "Дон Жуану"

Fenomenalno. Zanimljivo je kako je Sopenhauer smatrao Don Zuana najvecom dekadencijom. Zapravo postoji podatak da su se trebali vidjeti u Veneciji po preporuci Getea, ali Sopenhauer sa sve Geteovim pismom u rukama, nije htio zbog vec znamo kojih razloga, sigurno antologijski promasaj epohe.

Evo Arthura Šopenhauera (koji se ne ustručava da kritikuje ili ismejava filozofe svojih kolega) priznaje svom prijatelju Von Hornsteinu:

„Goethe mi je dao pismo upoznavanja sa Bajronom.

Trebao sam mu ga dostaviti u Veneciju. Dok sam išla u šetnju Lidom sa svojom voljenom damom, uzviknula je sa dubinom emocija:
„Eko! il poeta inglese!” (Ovdje! Engleski pjesnik!).

U ovom trenutku, Bajron je jahao ispred nas, a moja dama nije mogla čitavog dana da zaboravi njegov izgled.

Tada sam odlučio da ne predam ovo Geteovo pismo Bajronu, toliko sam se bojao da ne budem rogonja.

zao mi je.

U O geniju govori ovo za dekadenciju i Bajrona.
 

Back
Top