O temeljnom gledištu idealizma

sapiens

Zainteresovan član
Poruka
145
Ukratko ću izvesti aglomeraciju idealističke misli kroz Šopenhauerov filozofski okvir, idealizam se nameće kao temeljna paradigma koja otkriva dubinu ljudskog iskustva. Središnji citat, „Ko god me odmisli, a onda veruje da još uvek može misliti na tebe, upleten je u grubu zabludu; jer tvoje postojanje izvan moje predstave je direktna kontradikcija, drveno gvožđe."(Svijet kao v. i p. 2:17) ilustruje ključni element njegove teorije o stvarnosti kao predstavi.
Šopenhauerova tvrdnja naglašava da je ideja o postojanju nečega izvan naše reprezentacije kontradiktorna. Prema njegovom TRANSCEDENTALNOM idealizmu (voluntarizam je konstrukt i dopuna kantovske filozofije), svijet proizilazi iz subjektivne percepcije, a volja djeluje kao fundamentalna sila. Stoga, idealizam postaje pravilno filozofsko stajalište jer sugeriše da je stvarnost rezultat unutrašnje volje i percepcije, a ne nečega izvan naše subjektivnosti.
 
Središnji citat, „Ko god me odmisli, a onda veruje da još uvek može misliti na tebe, upleten je u grubu zabludu; jer tvoje postojanje izvan moje predstave je direktna kontradikcija, drveno gvožđe."(Svijet kao v. i p. 2:17) ilustruje ključni element njegove teorije o stvarnosti kao predstavi.
Šopebhauer je budaletina, kaoi mnogi drugi filozofi. Kad ne bi bilo stvarnosti izvan predstave o stvarnosti, tada ne bi moglo da bude ni predstave o stvarnoasti. Pomoću stvarnosti Svest osvešćuje sebe, putm svojih psihičkih sosobnosti opažanja, osećanja, pamćenja, mišljenja i razumevanja stvarnosti. Pomoću ovih svojih psihičkih sposobnosti, Svest, dakle, stiče iskustvo o stvarnosti, tj. stvara informaciju, znanje, ideju o stvarnosti i pomoću tog znanja, ideje, osvešćuje sebe. Dakle, kad stvarnosti ne bi bilo izvan predstave ili ideje, tj. znanja o stvarnosti, tada ne bi moglo da bude ni predstave, tj. ideje, znanja o stvarnosti. To i mala deca mogu i da znaju i razumeju.
 
Цела поента корелативности субјекта и објекта или закључка "Свет је моја представа" састоји се у открићу да објективни свет није могућ као такав каквим га опажамо, ако га не опажамо. То је сво откриће, али такво које из основа преокреће уобичајени поглед на живот и свет. Јер од тада "реални свет" постаје представа, а изван представе остаје нешто што то није, дакле "ствар по себи".

Сада, овакав закључак не води директно у солипсизам, јер оно што делује на наша чула остаје какво је и било, једино се уклања та заблуда да је то што делује на чула идентично слици коју формирамо у свести. Можемо рећи да ће то нешто (у Кантово време непознaто X) изазвати увек идентичну слику у нашој свести, али о томе не можемо рећи да је и само слика, суштински је различито. О томе се ради.
А проблем са разумевањем тог односа између ствари по себи и представе је у томе што се тај факт не може приближити свести разумом, интелигенцијом, аналогијом, јер наступа пре свега тога. Ништа у том односу није равно нечему у појавном свету да бисмо на њега показали прстом. Тај однос је својеврстан, уникатан, праоснован, у коме имамо слике објективног света као одраз нечега што није и само слика. То није закључак из премиса већ непосредан увид. Увид који даје апсолутну истинитост, али нажалост остаје и затворена књига свима који за исти нису способни.
Јер:
„Svet je moja predstava" - to je, poput Euklidovih aksioma, postavka za koju svako mora reći daje istinita čim je shvati, iako to nije postavka koju svako razume čim je čuje.
Jer to da je objektivno postojanje stvari uslovljeno jednim predstavljajućim subjektom, i da, prema tome, objektivni svet postoji samo kao predstava, nije nikakva hipoteza, a još manje odluka bez opoziva, ili čak nekakav paradokson uzet radi diskusije, već je to najsigurnija i najednostavnija istina, čije je saznanje otežano samo time što je ona čak i suviše jednostavna, a svi ljudi nisu dovoljno razboriti da bi pošli od prvih elemenata svoje svesti o stvarima.

Шопенхауер
 
Цела поента корелативности субјекта и објекта или закључка "Свет је моја представа" састоји се у открићу да објективни свет није могућ као такав каквим га опажамо, ако га не опажамо.
Ili si se pogešno izrazio ili uopšte ne razumeš šta pričaš. Da si samo rekao da "svet nije moguć kao takav kakvim ga opažamo" to bi bilo uredu. Ali nije uredu što si rekao "da svet nije moguć ako ga ne opažamo" , jer svi znamo da je svet moguć, ako ga ne opažamo. Ali naša predstava o svetu nije moguća ako ga ne opažamo.

Naime, da tvrdnja glasi, da svet kao takav, za nas kao subjekta, NE POSTOJI, dok ga ne opazim, to bi bilo uredu. Ali tvrdnju, da svet NIJE MOGUĆ AKO GA NE OPZIMO, to ni pas s maslom ne bi mogao da pojede.

Drugim rečima. svet jeste moja predstava, ali ja tu svoju predstavu o svetu, u sebi mogu da stvorim tek kad ga opazim. Ali, kako bih mogao da ga opazim, ako on "nije moguć dok ga ne opazim".

Ili se ovde radi o tome da Šopenhauer tvrdi samo to da čovekova predstava o svetu nije moguća pre njegovog opažanja i da je ta predstava drugačija od stvarnog sveta koji čovek opaža, što je sasvim uredu, ali da ti to ne razumeš kako treba.
То је сво откриће, али такво које из основа преокреће уобичајени поглед на живот и свет. Јер од тада "реални свет" постаје представа, а изван представе остаје нешто што то није, дакле "ствар по себи".
Ovo je tačno. Što podrazumeva da prirodne nauke - fiziika, hemija i biologija - nikada neće da budu u stanju da nam otkriju ISTINU o postojanju sveta kao "stvari po sebi", već samo detaljniju "PREDSTAVU" sveta koju fizičari, hemičari i biolozi stiču o svetu po načinu OPAŽANJA sveta i njegovog merenja i eksperimentisanja.

Ali ovo nikako ne znači da uopšte nije moguće saznati istunu o objektivnom svetu kao "stvari po sebi". Moguće je, jer i subjekt koji opaža objektivni svet i stvara predstavu sveta i sam je objekt i stvar po sebi. I kao takav on nije poseban, ni drugačiji od objektivnog sveta, jer je sagrađen od iste energije/materije od koje je sagrađen i ceo svet. I kad uspe da sazna istinu o sebe kao stvari po sebi, saznaće i istinu o objektivnom svetu kao stvari po sebi.

Naravno, ovakav način, saznavanja istine o svetu kao stvari po sebi, pomoću sebe kao stvari po sebi, jeste solipsizam, ali samo do momenta dok ne saznamo istinu o postojanju SVESTI, koju naučnici još uvek ne uspevaju da otkriju. bez koje opažanja sveta i predstave o svetu ne može da bude. I kad na kraju uspeju da shvate da je Svest ono koje raspolaže sa sedam fizičkih i psihičkih sposobnosti - naprezanja, kretanja, opažanja, osećanja, pamćenja, mišljenja i razumevanja - shvatiće i to da tim sposobnostima raspolaže ne samo ćovek, već i ceo objektivni svet koji čovek opaža, tada će čovekova predstava sveta da se upotpuni i više nikakve razlike, između sveta kao stvari po sebi i čovekove predstave sveta kao stvari po sebi, neće moći da bude. I to će onda da bude vrhunski domet filozofije i njen završetak.
 
Ili si se pogešno izrazio ili uopšte ne razumeš šta pričaš. Da si samo rekao da "svet nije moguć kao takav kakvim ga opažamo" to bi bilo uredu. Ali nije uredu što si rekao "da svet nije moguć ako ga ne opažamo" , jer svi znamo da je svet moguć, ako ga ne opažamo. Ali naša predstava o svetu nije moguća ako ga ne opažamo.

Naime, da tvrdnja glasi, da svet kao takav, za nas kao subjekta, NE POSTOJI, dok ga ne opazim, to bi bilo uredu. Ali tvrdnju, da svet NIJE MOGUĆ AKO GA NE OPZIMO, to ni pas s maslom ne bi mogao da pojede.

Drugim rečima. svet jeste moja predstava, ali ja tu svoju predstavu o svetu, u sebi mogu da stvorim tek kad ga opazim. Ali, kako bih mogao da ga opazim, ako on "nije moguć dok ga ne opazim".

Ili se ovde radi o tome da Šopenhauer tvrdi samo to da čovekova predstava o svetu nije moguća pre njegovog opažanja i da je ta predstava drugačija od stvarnog sveta koji čovek opaža, što je sasvim uredu, ali da ti to ne razumeš kako treba.

Ovo je tačno. Što podrazumeva da prirodne nauke - fiziika, hemija i biologija - nikada neće da budu u stanju da nam otkriju ISTINU o postojanju sveta kao "stvari po sebi", već samo detaljniju "PREDSTAVU" sveta koju fizičari, hemičari i biolozi stiču o svetu po načinu OPAŽANJA sveta i njegovog merenja i eksperimentisanja.

Ali ovo nikako ne znači da uopšte nije moguće saznati istunu o objektivnom svetu kao "stvari po sebi". Moguće je, jer i subjekt koji opaža objektivni svet i stvara predstavu sveta i sam je objekt i stvar po sebi. I kao takav on nije poseban, ni drugačiji od objektivnog sveta, jer je sagrađen od iste energije/materije od koje je sagrađen i ceo svet. I kad uspe da sazna istinu o sebe kao stvari po sebi, saznaće i istinu o objektivnom svetu kao stvari po sebi.

Naravno, ovakav način, saznavanja istine o svetu kao stvari po sebi, pomoću sebe kao stvari po sebi, jeste solipsizam, ali samo do momenta dok ne saznamo istinu o postojanju SVESTI, koju naučnici još uvek ne uspevaju da otkriju. bez koje opažanja sveta i predstave o svetu ne može da bude. I kad na kraju uspeju da shvate da je Svest ono koje raspolaže sa sedam fizičkih i psihičkih sposobnosti - naprezanja, kretanja, opažanja, osećanja, pamćenja, mišljenja i razumevanja - shvatiće i to da tim sposobnostima raspolaže ne samo ćovek, već i ceo objektivni svet koji čovek opaža, tada će čovekova predstava sveta da se upotpuni i više nikakve razlike, između sveta kao stvari po sebi i čovekove predstave sveta kao stvari po sebi, neće moći da bude. I to će onda da bude vrhunski domet filozofije i njen završetak.

CITAT: "U tom filozofskom teatru, subjekt nije samo pasivan posmatrač, već se pretvara u aktivnu platformu gde se odvija neprestana dinamika između želja, strasti i spoznaja. Objekt, sa svojim neuhvatljivim karakterom, postaje kao slikarsko platno na kojem se projektuju naše unutarnje preformacije." (Das Flüstern des Willens, Schopenhauer A. - Allgemeine Literatur-Zeitung 1853, 13-41).

- Kad se kaze da svijet nije moguc ako ga ne opazamo, ukazuje se na to da ne mozemo direktno pristupiti svijetu kao nezavisnoj stvari po sebi bez naseg subjektivnog opazanja i interpretacije. Ono sto dozivljavamo kao svijet je rezultat naseg unutrasnjeg dozivljaja, ondosno predstave... Svijet postoji samo kad ga opazamo, a naglasak je naravno, na esencijalnoj ulozi opoazanja u postojanju stvari.... Kantov transcedentalni idealizam, ako poznajes iole Kanta, sugerise u fundamentu da postoji nesto izvan direktnog opazaja, ali smo ograniceni na nacin na koji mozemo dozivjeti te stvari. Tu uskace Sopenhauer. Koji je postavio temeljno glediste idealizma koje sam vec objasnio, svakako je esencijalno opazanje bitno za postojanje stvari. Sopenhauer, u nastavku clanka koji sam dostavio i pocinje tako sto govori, onu kantovsku krilaticu. "Mislimo stvari koje ne mozemo opaziti, razumemo ih, ali ih ne dozivljavamo direktno". Interakcija, u neinteraktivnosti je patnja i kolotecina
 
ovako prosečan građanin reaguje na logičku inverziju uobičajenog razmišljanja koju filozofija zahteva
svetogrđe!
kkk.jpg
 
Kad se kaze da svijet nije moguc ako ga ne opazamo, ukazuje se na to da ne mozemo direktno pristupiti svijetu kao nezavisnoj stvari po sebi bez naseg subjektivnog opazanja i interpretacije.
Nije tačno. Kad se kaže da svet nije moguć ako ga ne opažamo, onda se "ne ukazuje" ni na šta drugo,već samo na to da "svet nije moguća ako ga ne opažamo".
Ono sto dozivljavamo kao svijet je rezultat naseg unutrasnjeg dozivljaja, ondosno predstave... Svijet postoji samo kad ga opazamo, a naglasak je naravno, na esencijalnoj ulozi opoazanja u postojanju stvari.... Kantov transcedentalni idealizam, ako poznajes iole Kanta, sugerise u fundamentu da postoji nesto izvan direktnog opazaja, ali smo ograniceni na nacin na koji mozemo dozivjeti te stvari. Tu uskace Sopenhauer. Koji je postavio temeljno glediste idealizma koje sam vec objasnio, svakako je esencijalno opazanje bitno za postojanje stvari. Sopenhauer, u nastavku clanka koji sam dostavio i pocinje tako sto govori, onu kantovsku krilaticu. "Mislimo stvari koje ne mozemo opaziti, razumemo ih, ali ih ne dozivljavamo direktno". Interakcija, u neinteraktivnosti je patnja i kolotecina
Ovo Kantovo i Šopenhaurovo znači samo to, da onaj ko opaža svet čulno, sa njegove vanjske strane, može da zna o svetu samo šta taj svet za njega kao posmatrača iz vana jeste. A ne i ono šta taj isti svet, kao "stvar po sebi", za sebe jeste. Dakle, ova istina o odnosu subjekta i objekta, može da se iskaže i objasni samo sa dve rečenice, pa da je ceo svet razume. Bez potrebe da se o tome pišu debele knjige, da bi svet pomislio kako se radi o nekakvom velikom filozofskom otkrići i o velikim svetskim filozofskim umovima.
 
Ukratko ću izvesti aglomeraciju idealističke misli kroz Šopenhauerov filozofski okvir, idealizam se nameće kao temeljna paradigma koja otkriva dubinu ljudskog iskustva. Središnji citat, „Ko god me odmisli, a onda veruje da još uvek može misliti na tebe, upleten je u grubu zabludu; jer tvoje postojanje izvan moje predstave je direktna kontradikcija, drveno gvožđe."(Svijet kao v. i p. 2:17) ilustruje ključni element njegove teorije o stvarnosti kao predstavi.
Šopenhauerova tvrdnja naglašava da je ideja o postojanju nečega izvan naše reprezentacije kontradiktorna. Prema njegovom TRANSCEDENTALNOM idealizmu (voluntarizam je konstrukt i dopuna kantovske filozofije), svijet proizilazi iz subjektivne percepcije, a volja djeluje kao fundamentalna sila. Stoga, idealizam postaje pravilno filozofsko stajalište jer sugeriše da je stvarnost rezultat unutrašnje volje i percepcije, a ne nečega izvan naše subjektivnosti.
Tačno je da objektivni svet ne poznajemo, ali to ne znači da postoji samo subjektivni svet. Moglo bi se reći da je čovek deo nečeg većeg od sebe. Jedan od razloga zbog kojih postoji nešto iznad nas jeste što ni sami tačno ne znamo kako smo nastali.
 
Цела поента корелативности субјекта и објекта или закључка "Свет је моја представа" састоји се у открићу да објективни свет није могућ као такав каквим га опажамо, ако га не опажамо. То је сво откриће, али такво које из основа преокреће уобичајени поглед на живот и свет. Јер од тада "реални свет" постаје представа, а изван представе остаје нешто што то није, дакле "ствар по себи".

Сада, овакав закључак не води директно у солипсизам, јер оно што делује на наша чула остаје какво је и било, једино се уклања та заблуда да је то што делује на чула идентично слици коју формирамо у свести. Можемо рећи да ће то нешто (у Кантово време непознaто X) изазвати увек идентичну слику у нашој свести, али о томе не можемо рећи да је и само слика, суштински је различито. О томе се ради.
А проблем са разумевањем тог односа између ствари по себи и представе је у томе што се тај факт не може приближити свести разумом, интелигенцијом, аналогијом, јер наступа пре свега тога. Ништа у том односу није равно нечему у појавном свету да бисмо на њега показали прстом. Тај однос је својеврстан, уникатан, праоснован, у коме имамо слике објективног света као одраз нечега што није и само слика. То није закључак из премиса већ непосредан увид. Увид који даје апсолутну истинитост, али нажалост остаје и затворена књига свима који за исти нису способни.
Јер:
Kako znas da stvar po sebi nije predstava ?
 
Kako znas da stvar po sebi nije predstava ?

Као што написах, знам на основу непосредног увида. То знање није резултат промишљања, експеримента, показивања прстом на нешто. Не, то је наједноставнији и најосновнији увид у однос моје свести и слика које се у њој приказују.
Пошто се дакле ради о непосредној чињеници свести, она сасмим тим није саопштива, као што не можеш боје, укусе, мирисе, звукове објаснити онима који их никада нису искусили, тако не можеш објаснити непосредан увид у корелативности субјекта и објекта оном ко га није искусио. Значи, да би разумео како знамо да ствар по себи није представа, и то знамо аподиктички, са апсолутном сигурношћу, мораш и сам доћи до тог увида. А филозофија једино може да покуша да човеку некако скрене пажњу на тај однос, при чему непроседан увид долази у секунди отклањајући као излишна сва даља питања и доказивања. Као што је говорио Баркли:
"Kada bi se samo moglo ljudima zabraniti da se bave rečima, mi bismo se, verujem, brzo složili u ovom pogledu.
Malo pažnje otkriće svima istinitost i očiglednost onoga što je ovde rečeno i učiniti izlišnim traženje bilo kojih drugih dokaza protiv postojanja materijalne supstancije".

Па да покушам, иако знам из искуства да је то веома, ако не и немогуће, неком ко нема филозофски разбор, објаснити на било који начин.
Дакле, пусти "реалан свет" и обрати пажњу на ситуацију у којој си управо сада. Та ситуација личи на овако нешто.

image.jpg

Имаш дакле субјекат који сазнаје (али кога не можеш сазнати) и имаш наспрам њега скуп слика уоквирен једном сфером која чини твоје видно поље.
Слике у тој сфери се мењају обликом и величином кад год се помериш (обрати пажњу на ово мењање величине слика како се помераш, јер то показује да се ради о твојој свести , такође у тој сфери су и слике твог тела виђеног одозго, као и део носа). Надам се да је ово до сада јасно.

Даље, прикажимо исту ту ситуацију овако:

ддд1.jpg

Хајде сада да уклонимо тебе који опажаш тај "реалан свет", то јест те слике које се мењају обликом и величином како се помераш. И....!!.

eee.jpg


И, све је јасно! Барем јасно неколицини са филозофским разбором, и као што је говорио Шопенхауер "нека буде речено за њих".

"Чињеница је да постојање једноставно значи бити представљен или бити ментална слика; његово само постојање пребива у представљању или менталној слици субјекта. Управо то говори израз "то је објекат“. Ако посматрам неки објекат, неки призор у природи и при томе овако размишљам. „Ако би у овом тренутку моја глава била одсечена, знам да ће тај објекат и даље бити ту непокренут и неометен, онда то у основи имплицира да бих ја, са све главом, и даље ту постојао“. Ово ће бити разумљиво само за неколицину, али нека буде речено за њих."

цитат Шопенхауер
 
Poslednja izmena:
Čitam ove gluposti, posebno ozimanove, i to me izaziva da se javim, da prokomentarišem. Pitanje koje se postavlja je, zašto nama oziman sve ovo objašnjava, kad po toj teoriji koju sledi, mi ne postojimo. Oziman, zašto se javljaš nama, nepostojećim stanovnicima, nepostojećeg sveta, koji postoji samo u tvojoj “iluzornoj predstavi”? Ja ću ti reći. Zato što ni sam ne veruješ da je to što pišeš tačno. Jer da veruješ da je tačno, ti ne bi gubio vreme ovde pišući o tome, nego bi sedeo u nekom ćošku, i negirao volju, da se što pre oslobodiš “okova iluzije”. Ali ti to ne radiš, nego preko deceniju ovde vrtiš jednu te istu priču. Vrtiš, jer moraš, jer kad bi sebi priznao da zapravo ni ne veruješ u to, da nisi u pravu, cela ta konstrukcija, po kojoj živiš, bi se srušila, i bojim se da bi završio na psihijatriji. Tako da si ovde kredibilan jedino kao Šopenhauer – džuboks. Ne znam ko tebe, i tvoje trtljanje o “svetu kao volji, i predstavi”, može ozbiljno da shvati.
 
@oziman na pitanje "kako znas da stvar po sebi nije predstava" moze da se odgovori jedino ako definises sta je stvar po sebi. Mi znamo da ima nesto iznad naseg iskustva ali ne znamo sta tacno zato sto je izvan naseg iskustva. Kada bi neko to izvan naseg iskustvata definisao, automatski bi postao sarlatan a primitivniji bi ga smatrali Bogom.
 
Pitanje koje se postavlja je, zašto nama oziman sve ovo objašnjava, kad po toj teoriji koju sledi, mi ne postojimo. Oziman, zašto se javljaš nama, nepostojećim stanovnicima, nepostojećeg sveta, koji postoji samo u tvojoj “iluzornoj predstavi”?
Већ сам написао да овај увид у корелативност субјекта и објекта не имплицира солипсизам. Он се тиме заправо и не додирује и остаје друга тема, она "неосвојива тврђава" како је Шопенхауер назвао. Јер на питање које гласи:
kakvi bi bili idealistički argumenti za postojanje drugih bića osim našeg sopstvenog?

Одговор је... да осим аналогије, нема других аргумената. Да ли сам ја једино свесно биће, док си ти, или било ко други, само лик из мог сна који нема никакву сопствену егзистенцију осим бити моја представа, питање је без одговора.
Како каже Бергсон:
Izazivam vas da dokažete, iskustveno ili racionalnim zaključivanjem, da sam ja - osoba koja vam se ovoga trenutka obraća - svesno biće. Mogao bih da budem genijalno konstruisani automat koji je napravila priroda, da odlazim i dolazim, da raspravljam i da upravo reči s kojima se predstavljam kao svesno biće budu izgovorene nesvesno. U svakom slučaju, ukoliko stvar nije nemoguća, priznaćete da nije ni neverovatna. Između vas i mene postoji očigledna spoljašnja sličnost. I na osnovu te spoljašnje sličnosti, zaključićete, po analogiji, da postoji i unutrašnje nalikovanje. Zaključivanje po analogiji nikad ne pruža ništa drugo nego verovatnoću. " Бергсон

Дакле, вероватно си ти свесно биће попут мене. Вероватно налазиш несазнатљив субјекат наспрам кога су представе. Вероватно у себи налазиш и интуицију, недељиво трајање, вољу. Али само вероватно. Нико у то не може бити апсолутно сигуран.
То питање је попут оне тврђаве, како каже Шопенхауер,

U praktičnom egoizmu čovek jedino vlastitu ličnost smatra stvarnom i prema njoj se odnosi kao takvoj, a sve ostalo za njega je opsena. Doduše, teorijski egoizam se nikad ne može dokazima opovrgnuti; pa ipak, u filozofiji on se jamačno nijednog časa nije upotrebljavao drugačije nego kao skeptički sofizam, to jest zarad stvaranja privida. Međutim, kao ozbiljno ubeđenje, teorijski egoizam bi se mogao naći jedino u ludnici: da bi se on kao takav opovrgao, bio bi, dakle, potreban ne samo dokaz, već i medicinski postupak. Stoga, teorijski egoizam nećemo više uzimati u obzir, već ćemo ga isključivo posmatrati kao poslednje uporište skepticizma koji je svagda sklon sporenju. Dakle, ako naše saznanje - koje je uvek povezano sa individualitetom i koje upravo u toj činjenici ima svoje ograničenje - nužno znači da svako od nas može biti samo jedno, ali da može sve ostalo saznati (baš ovo ograničenje stvara zapravo potrebu za filozofijom), onda ćemo mi - koji upravo zato težimo da filozofijom proširimo granice našeg saznanja - ovaj skeptički, nama ovde suprotstavljeni argument teorijskog egoizma posmatrati kao malo granično utvrđenje koje je doduše neosvojivo, ali čija posada ni na trenutak ne može da izađe, te zato smemo kraj njega da prodјemo i da mu okrenemo leđa, ne izlažući se pri tom nikakvoj opasnosti.

Шопенахуер

Дакле, то питање се у филозофији склања на страну као нерешиво. Сада, у патологију западају они који тврде да су то питање решили.
Код психотичара нема "можда". Он је убеђен да је он једино свесно биће и то је оно што разликује патолошко од "нормалног".
Узгред, можемо на овај начин сврстати у патолошко и све оне "нормалне" који су потпуно убеђени да нису једино свесно биће. think:

@oziman na pitanje "kako znas da stvar po sebi nije predstava" moze da se odgovori jedino ako definises sta je stvar po sebi. Mi znamo da ima nesto iznad naseg iskustva ali ne znamo sta tacno zato sto je izvan naseg iskustva. Kada bi neko to izvan naseg iskustvata definisao, automatski bi postao sarlatan a primitivniji bi ga smatrali Bogom.

Нико ствар по себи ни не дефинише. Филозофија интуиције је додуше дала многе одговоре али они су засновани на интуцији, самим тим и изван дефиниција. Дакле не знамо шта је "ствар по себи", али апсолуто знамо шта она није, није објекат.
 
Нико ствар по себи ни не дефинише. Филозофија интуиције је додуше дала многе одговоре али они су засновани на интуцији, самим тим и изван дефиниција. Дакле не знамо шта је "ствар по себи", али апсолуто знамо шта она није, није објекат.
Znam da ne definises ali govoris o njoj stoga je pitanje "odkud znas da transcedentno nije subjektivno" na mestu. Transcedentno jeste subjektivno. Zato kada pricamo o tome ili o religiji trebalo bi biti svesni da je to isto kao razgovor o Deda Mrazu. To nam je potrebno to smo mi izmislili i to je to. Nisam siguran da sam razumeo sta mislis pod: "али апсолуто знамо шта она није, није објекат."
 
jedna najobicnija gomila logickih poluistina zasnovanih na infantilno primitivnom rukovanju indukcijama, nista vise od religijskog paganskog misticizma. uopste mi nije jasno kako je uhvatila korena medju ljudima koji sebe nazivaju mislecim. verovatno je religijski aspekt dosta doprineo tome, mada i ljudi su generalno idioti.
 
Znam da ne definises ali govoris o njoj stoga je pitanje "odkud znas da transcedentno nije subjektivno" na mestu. Transcedentno jeste subjektivno. Zato kada pricamo o tome ili o religiji trebalo bi biti svesni da je to isto kao razgovor o Deda Mrazu. To nam je potrebno to smo mi izmislili i to je to. Nisam siguran da sam razumeo sta mislis pod: "али апсолуто знамо шта она није, није објекат."
O ствари по себи не можемо знати шта oнa јесте већ једино шта није. Међутим, то збуњује многе па имамо овакве примедбе:

Suština ispravnog po logičkog zaključivanja bi bila da ako ne možemo znati sta nesto jeste onda sasvim sigurno ne možemo znati ni šta nije.

Тако да ћу то појаснити: Нема ту никаквог кршења логике.
На пример: Ти не можеш знати шта ја ево тренутно имам у џепу. Али можеш итекако знати шта немам. Немам неког слона рецимо, јер је сувише велик за мој џеп. Или немам у џепу неки усијани угарак, јер би изгорео тај џеп. Ето, иако не знаш шта имам у џепу знаш шта немам.
Узимо још један пример.
Ако имамо један двоглед који има оштећења на сочивима у виду разних линија. И са тим двогледом пођемо на пут на којем ћемо морати гледати само кроз њега .
dvo.jpg

Иако не знамо шта ћемо тамо на путу видети, тј. шта тамо јесте, апсолутно знамо да те линије од напрснућа, које видимо кроз двоглед нису део тог света који ћемо видети, већ део нашег двогледа и да као такве не припадају њему већ двогледу. И да одузевши те линије, знамо шта тај свет није, иако не знамо још увек шта јесте.

Исто тако, проучавајући своју сопствену свест, и њене форме опажања и сазнања, можемо знати шта она може сазнати а шта не. Па тако и донети закључке шта ствар по себи није, иако не знамо шта јесте. Тако знамо да ствар по себи не познаје никакве боје, мирисе, укусе, чврстоћу, топлоту и слично. Да нема никакав облик, нити просторност. ДА НИЈЕ ОБЈЕКАТ, тако просто. Јер бити објекат апсолутно захтева сазнајућу свест. Бити објекат а не бити никакве свести у близини апсолутно је немогуће. Дакле "бити објекат" јесте једна од оних линија на двогледу. Ако нема двогледа, нема ни линија на његовим сочивима. Има "ствари по себи", тачно али она нема везе са тим линијама, са формом "бити објекат", та форма нестаје са сазнајућим субјектом.

Просто је невероватно како је ово једноставно а како затворена књига многима. Очигледно је да постоји посебан мождани механизам који овакве увиде одмах блокира.
 
Slazem se no kontekst bi bio da je sve deo stvari po sebi kao sto je i covek deo, tako je i sam objekat deo stvari po sebi. Znaci i pukotina na dvogledu se ne moze odvojiti od stvari po sebi jer je ona njen deo. Postoji neki drugi deo stvari po sebi, sustinski deo, koji covek ne moze da spozna a taj deo je neophodoan da bi se znalo sta je to stvar po sebi. Neki su tu "stvar" sebi objasnili na onaj nacin kako njima odgovara i to objasnjene ih puni energijom i cini srecnim jer ne traze istinu. Postoje budale koji traze istinu, istinu koju nikad nece naci.
 
Већ сам написао да овај увид у корелативност субјекта и објекта не имплицира солипсизам. Он се тиме заправо и не додирује и остаје друга тема, она "неосвојива тврђава" како је Шопенхауер назвао. Јер на питање које гласи:


Одговор је... да осим аналогије, нема других аргумената. Да ли сам ја једино свесно биће, док си ти, или било ко други, само лик из мог сна који нема никакву сопствену егзистенцију осим бити моја представа, питање је без одговора.
Како каже Бергсон:


Дакле, вероватно си ти свесно биће попут мене. Вероватно налазиш несазнатљив субјекат наспрам кога су представе. Вероватно у себи налазиш и интуицију, недељиво трајање, вољу. Али само вероватно. Нико у то не може бити апсолутно сигуран.
То питање је попут оне тврђаве, како каже Шопенхауер,



Дакле, то питање се у филозофији склања на страну као нерешиво. Сада, у патологију западају они који тврде да су то питање решили.
Код психотичара нема "можда". Он је убеђен да је он једино свесно биће и то је оно што разликује патолошко од "нормалног".
Узгред, можемо на овај начин сврстати у патолошко и све оне "нормалне" који су потпуно убеђени да нису једино свесно биће. think:
Da li ti onda shvataš, da je glavno pitanje te Šopenhauerove filozofije, koje se tako čvrsto držiš, onda - bez odgovora? O čemu onda pričamo? Ako tamo vani postoje stvarni objekti, bića, šta god (a ja verujem da postoje - a očigledno veruješ i ti), onda sigurnost, i pouzdanost cele te priče, pada u vodu, i sve se zasniva samo na - veri!
 
Da li ti onda shvataš, da je glavno pitanje te Šopenhauerove filozofije, koje se tako čvrsto držiš, onda - bez odgovora? O čemu onda pričamo? Ako tamo vani postoje stvarni objekti, bića, šta god (a ja verujem da postoje - a očigledno veruješ i ti), onda sigurnost, i pouzdanost cele te priče, pada u vodu, i sve se zasniva samo na - veri!

Нема "тамо вани".
Када кажем "неком другом свету", показује велику оскудицу у разумевању свако ко ме пита: "Где је, дакле тај други свет?"
Простор који даје смисао сваком "где", припада суштини овог појавног света изван кога нема "где".
цитат Шопенхауер

Подела на појаву и ствар по себи суштински мења парадигму на коју си навикао. Читам одговоре овог Љубе и сличних, а који спомињу ту поделу као тамо некакву занимацију, као празну реч која ни најмање не дотиче интегритет њиховог погледа на свет на који су навикли. Објективан свет за њих је ту и даље, баш такав какав је и био, просторан, обојен, уобличен, објективан, "тамо вани".
Ако икада дођеш до увида о корелативности субјекта и објекта схватићеш да нема ту више "тамо вани". Простор, и свака објективност, настаје и нестаје са сазнајућом свешћу. Оно "вани" не познаје простор и време, а "вани" је ту само под наводницима, јер језик једноставно нема речи које би однос појаве и ствари по себи могле да објасне.
 
Нема "тамо вани".


Подела на појаву и ствар по себи суштински мења парадигму на коју си навикао. Читам одговоре овог Љубе и сличних, а који спомињу ту поделу као тамо некакву занимацију, као празну реч која ни најмање не дотиче интегритет њиховог погледа на свет на који су навикли. Објективан свет за њих је ту и даље, баш такав какав је и био, просторан, обојен, уобличен, објективан, "тамо вани".
Ако икада дођеш до увида о корелативности субјекта и објекта схватићеш да нема ту више "тамо вани". Простор, и свака објективност, настаје и нестаје са сазнајућом свешћу. Оно "вани" не познаје простор и време, а "вани" је ту само под наводницима, јер језик једноставно нема речи које би однос појаве и ствари по себи могле да објасне.
Meni deluje da ni tebi mnogo toga tu nije jasno. Previše toga. Ta priča je puna rupa. Umislio si da si neko uzvišeno misleće biće, ali to je samo tvoja uobraženost, tako mi deluje, bez uvrede. To je velika opasnost filozofije.
Moje uverenje je da je svet stvoren, ali ne od mene, ne mislim da sam toliko kreativan, zapravo, ne mislim da je čovek uopšte kreativan, ni sposoban da stvara, već samo da otkriva, ali to je već druga priča.
 

Back
Top