o tankom koncu i nesvesti

Žene nemaju prošlost, samo budućnost, nalik su deci.
Gradovi imaju prošlost, a mi sadašnjost. Sadašnjost koje nismo dovoljno svesni.

Stojim neki dan u kadi i dok se tuširam razmišljam i merim šta je urađeno i šta i kako treba uraditi... pravim planove.
Iznenada se okliznem.
Uvijajući se da održim ravnotežu i promašim i pod i ventil koji štrči iz zida, kroz misli mi, kao varnica, prođe misao:
šta to radiš idiote? šta planiraš, u šta se uzdaš, sve što imaš - imaš samo i jedino sada. Budućnost nije tvoja.
 
Poslednja izmena:
Pokušavam da shvatim hakim beja, (svakog hakim beja), koji o životu misli, i taj život živi - iz sekunde u sekundu.
I nigde tu ne vidim čistu slučajnost. Samo velika ambicija i veliki napor stvaraju nove hakime.

U današnje vreme, biti hakim bez obrazovanja, znanja i mudrosti, ne bi se hakimom zvalo.

Živi život, ali se i kreći.
 
Filozofi i mudri ljudi sumnjaju. Proveravaju. Nikada ne veruju na slepo. Sumnja je njihov oslonac, način postojanja.
Sumnja je stvar u koju veruju, pa se takvi, verujući, ne razlikuju od drugih koji lutaju.
Hakimi, naprotiv, sumnjaju i u sumnju.
Promišljanje bez početka i oslonca nekome može delovati prazno, neutemeljeno, jer nuzno izostaje konačni zaključak.
Čitajući Hakima Beja (velikim slovima) čitam da sloboda može da postoji samo u slobodnom umu. Sloboda je kreacija i stanje slobodnog uma. Granice tog uma nisu granice čoveka, nego su to granice njegovih misli.
Čovek je veliki onoliko koliko sebi dozvoli. I tu dolazimo do hrabrosti.
 
Poslednja izmena:
Najkorisnija hrabrost dolazi iz trezvene procene preteće opasnosti. Braniti hrabro život, (ono što smatraš životom), do poslednjeg trenutka, u tome je smisao. U protivnom je hrabrost glupost. Hrabre budale ginu za ideale, ne napravivši ni jedan smisleni korak napred.

Nije mi poznata statistika stradalih klizanjem u kadi. Kontam da možemo proživeti i u potpunom neznanju, bez učenja, bez gomilanja stvari koje nam daju lažnu sigurnost, bez luksuza, skromno i tiho... I opet se okliznuti u kadi. Na sudnji dan. :D
 
Postoje dva znanja:

- ono do kojeg dolazimo opažanjem, posmatranjem, merenjem. Sve što opazimo merimo u odnosu na sebe.
Ali kada taj jedini oslonac "sebe" posmatramo, mi ne možemo ništa zaključiti jer promišljamo bez oslonca, utemeljenja, uporišta, bez čvrste i stabilne tačke, istine. I svi sudovi koje dobijamo o sebi su nedovoljni, nedosledni, i u krajnjem rezultatu netačni. Jedino na šta je čovek pozvan da razume je on sam. Bez tog znanja sva ostala znanja su bezvredna i netačna.
Blizina nam ne dozvoljava da vidimo sebe.
Jedini način da vidimo sebe je da posmatramo bliske ljude i prepoznamo trag koji ostavljamo u njima, prostor koji zauzimamo, posledice svojih (ne)dela. Njihove osmehe i postupke. Sebe merimo samo po tragovima koje ostavljamo.

- arhetipsko znanje čiji je jedini prozor intuicija. Nema u tome analitike, logike, primenjene mudrosti, samo posmatranja.
Učeni smo da taj prozor držimo zatvorenim da nas drugi uplašeni i lutajući ljudi ne bi proglasili čudacima i osudili.
Udar uvek nađe iskru u kamenu. Ako se to ne desi, ne znači da iskra ne postoji ni da kamen ne valja, nego nije bilo udara.
 
hakim bej:
Postoje dva znanja:

- ono do kojeg dolazimo opažanjem, posmatranjem, merenjem. Sve što opazimo merimo u odnosu na sebe.
Ali kada taj jedini oslonac "sebe" posmatramo, mi ne možemo ništa zaključiti jer promišljamo bez oslonca, utemeljenja, uporišta, bez čvrste i stabilne tačke, istine. I svi sudovi koje dobijamo o sebi su nedovoljni, nedosledni, i u krajnjem rezultatu netačni. Jedino na šta je čovek pozvan da razume je on sam. Bez tog znanja sva ostala znanja su bezvredna i netačna.
Blizina nam ne dozvoljava da vidimo sebe.
Jedini način da vidimo sebe je da posmatramo bliske ljude i prepoznamo trag koji ostavljamo u njima, prostor koji zauzimamo, posledice svojih (ne)dela. Njihove osmehe i postupke. Sebe merimo samo po tragovima koje ostavljamo.

- arhetipsko znanje čiji je jedini prozor intuicija. Nema u tome analitike, logike, primenjene mudrosti, samo posmatranja.
Učeni smo da taj prozor držimo zatvorenim da nas drugi uplašeni i lutajući ljudi ne bi proglasili čudacima i osudili.
Udar uvek nađe iskru u kamenu. Ako se to ne desi, ne znači da iskra ne postoji ni da kamen ne valja, nego nije bilo udara.
Kliknite za proširenje...

Da je čovek kamen, a ne krhko stvorenje, lako bi to bilo.
Čak i svaki kamen ima svoju bolnu tačku, mesto gde se jednim udarom razbija ceo kamen.
Prozor drži otvorenim, no, namakni zavesu. Prati svoju intuiciju. I ne pokazuj je nikome. Intuicija je tvoje blago.
(Doduše, svako blago ti može doći glave.
To je druga priča.)
 
Formiramo skupštine i donosimo zakone u najboljoj nameri. Zakone kojima će biti uređeni naši životi.
Zaboravljamo da zakoni oduvek postoje, rođeni smo sa njima. Zovu se moral.
Svako biće u univerzumu je sposobno da razlikuje dobro od zla.
Problem nastaje kada izmenama i dopunama zakona o zakonima koji regulišu zakone... idioti na zvonce promene moralne zakone tako da postanu suprotni unutrašnjim, urođenim, arhetipskim zakonima.
Kada dodvoravajući se opskurnim a bogatim grupama donosimo "evropske" zakone koji su suprotni našem moralu.
Nije potrebno donositi nove zakone, dovoljno ih je vratiti u prirodno moralno stanje i primeniti.
Mi znamo. Oduvek znamo.
 
celadon:
Mi smo, u svojoj prirodi, nemoralni.
To je osnovni zakon našeg postojanja.
Kliknite za proširenje...
U onom životinjskom delu, da.
Ali imamo i drugu prirodu koja koegzistira i koja je urođeno moralna i postoji na nivou čovečanstva
i koja prevazilazi jedinku sasvim isto kao i instinkti.
Zato jedino čovek može da doživi dramu borbe dobra i zla jer svaki čovek svakodnevno to preživljava kao unutrašnji sukob.
 
Okrutnost prirodne selekcije ne govori ništa o moralu ili nemoralu te okrutnosti.

Mnoge stvari koje vrednujemo u sebi, poput ljudskog morala, imaju veze sa ponašanjem primata (kooperacija, empatija, osećaj za nepravdu...)

Priroda ne poznaje dobro i zlo. I ajkula i delfin su grabljivci. To nije dobro, nije ni loše. Jednostavno, lice delfina nam je simpatičnije. Mrzeti zlo više nego što se voli dobro... Zar mržnja nije negativan moral?
Ili, zar nije nemoralno ne prepustiti se svom osećaju i ne biti s kim god želite? Slediti svoj prirodni zakon? Ko kaže da to ne valja? Koji je to unutrašnji zakon i ko ga je, i kada, upisao u naše gene, svest, podsvest, gdegod?
Kada jedino merilo dobra i zla postane naša udobnost, vrlo je lako zaboraviti sav moral. Jer, neprirodan je.
 
Samo se krivci plaše, i oluje i sivog neba.
Bacam pesak protiv vetra a vetar ga vraća.
Sneg će pasti preko snega, kiša preko kiše,
ali se vetar ne suprotstavlja vetru.
Nevidljiv a drveće pred njim saginje glavu.
Visoko letimo, zbog malo vetra padamo.
Dok smo ostavljali svoje glasove iza sebe,
predavali ih vetru,
zvezde su počele da gore i stvorio se novi glas,
jači od vetra,
koji smo polako prepoznavali kao svoj,
ovoga puta odlučan da spasi jedini život koji može da spasi.
Zmajevi ne lete sa vetrom nego protiv njega.
Tek kad kreneš protiv vetra saznaš svoju snagu.
Mi smo maslačak, u složenosti zaslepljeni
možemo videti kroz oči svakog čoveka
do početka vremena.
Sramota nikada nije lagala istini.
Mač starih bitaka, kruna starih kraljeva,
srećnih jednostavnih i tužnih stvari
glas vetra je glas naše sudbine.
Nisam znao da je svet tako mali
i da vreme je zauvek nebitno.

Vetar tera kapljice na prozor,
moja je poslednja,
čekam...
 
Još jedan izuzetan blog, niz aforističnih misli, hakimovskih,
propraćen finom muzikom i vrednim komentarima koje zaslužuje.
Ali i par nedorečenih tvrdnji, izazivaju zbunjenost i slobodno tumačenje,
možda pogrešno.
"Žene nemaju prošlost, samo budućnost, nalik su deci" ?

Svaki stvor, čovek, kamen, zvezda... prema ljudskim merilima, ima svoje vreme - sadašnje, prošlo i buduće.
Ne bih se usudila da kažem da su muškarci kao deca, čak i ako tako mislim.
Preterani prohtevi, želja za posedovanjem, dominacijom, pogubna ambicioznost,
kreativnost ali i destruktivnost, danas izjednačavaju ženu i muškarca i u prevremenoj smrti od infarkta.

Okliznuti se u kadi u pravo vreme, po završetku životnih poslova, izbeći jadnu starost,
nije tragičan kraj, već blagoslov odozgo.

Sad odoh na reku, pa šta bude. :)
 
Poslednja izmena:
Sve sto spoznajemo na svetu merimo i spoznajemo po posledicama, po onome sto stvara.
I kao sto spoznajemo bogove po stvorenom, i tako ih merimo - poistovecujuci ih sa stvorenim,
i umetnike dozivljavamo i poistovecujemo sa delima koja stvaraju,
tako i zene spoznajemo po onome sto stvaraju. Po deci.
Ne mogu se zene drugacije razumeti. Sazdane su od osecanja, davanja, nesebicnosti,
a osecanja se niposto ne mogu smestiti u razum i logikom razumeti.
Mozda su bogovi stvorili svet, skidam kapu, ali za sada samo zene radjaju andjele.
 
Poslednja izmena:
Bilo bi spasonosno da žene rađaju anđele, ali žene rađaju decu koja brzo izrastu u ljude,
ovakve kao mi - razumne i nerazumne, osećajne i bezosećajne, nesebične i sebične...
Kada bi muškarci pokušali da pre upotrebe zaborave na sebe i upoznaju žene, možda njihovo znanje
i razumevanje žena ne bi visilo o tako tankim koncima. :zper:
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top