Ауторска тема:
Медији су у том свом задатку роварења против српске кошарке. И поново су бацили "кост" да би Камински могао заиграти за Србију (овдје).
Позиције селектора Србије је и привилегија и част, али и казна, ту ће Кокошков бити изложен сталним ударима, као у овом случају када малициозним спином настоје испровоцирати неки одговор због којег ће се Игор касније кајати.
Поменути Камински је Американац, да ли је загријан да обуче дрес Србије не знам, али он је Американац, и ту ако би и играо може играти само као натурализовани играч. И ту долазимо до дилеме, натурализовани играч, да или не? У женској репрезентацији имали смо ту ситуацију са Пејџовом, у мушкој нисмо имали таквих ситуација до сада, став и КСС и бившег селектора је изричит, у Србији неће играти натурализовани играчи.
Да не би било забуне да разјаснимо који то играчи нису натурализовани да неки паметњаковићи не би кренули да мудрују, зашто Камински јесте а неки Србин из Српске или САД није.
Постоје прописи ФИБА који су то дефинисали (овдје), чл. 20-23
Како видимо у прописима постоји могућност да играч добије "спортско држављанство" и послије 17-е године, то су изузетни случајеви, сваки се разматра засебно (а ту ФИБА није увијек дисљедна), постоји могућност и промјене спортског држављанства, имали смо их доста, ту је основни предуслов да постоји сагласност два савеза, у супротном се иде на арбитражу. Србија неће бити у тој ситуацији.
То су све ненатурализовани играчи. Националне селекције могу натурализовати највише једног играча за неко такмичење, односно у једној утакмици ако су у питању квалификације.
Постоје земље које натурализују играче и које не. Од оних квалитетнијих селекција које не натурализују играче ту су Литванија, Летонија, Србија, Грчка и Француска. И то је то. Могуће да има још нека од слабашнијих, али то је то. Остале селекције су имале и имају натурализованих играча. Од тих које имају натурализоване играче има оних које не муљају са прописима и које муљају. Рецимо једна од селекција које муљају са прописима је Турска, они су (њихове компаније) и спонзори многих великих такмичења, па им се мало гледа кроз прсте. Но да се не замарамо, ми нисмо у тој причи.
Да не би било забуне код Француске и Грчке. У Француској су имали доста играча рођених у њиховим бившим колонијама, имали су и Тонија Паркера рођеног у Белгији, но сви ти играчи су испунили услове, прописе ФИБА-е, прије 17.рођендана су имали "француско спортско држављанство", тј били су код ФИБА-е лиценцирани за њихове млађе селекције.
Исто је и код Грка, имају те играче рођене и одрасле у САД, браћу Калатес, Куфоса и ине, у питању су етнички Грци који су испунили те ФИБА услове да имају "грчко спортско држављанство". Иста ситуација је са неким тамнопутим играчима, браћа Адетокумбо, Софокло којима је један од родитеља Грк и који су такође испунили те ФИБА услове да имају грчко спортско држављанство.
Ми имамо пуно етничких Срба рођених у САД (Себастијан Скоко, Балша Копривица, Никола Ракочевић и ини), Црној Гори, Српској (има их плејада, готово у свакој млађој националној селекцији по неколико) и уопште по бијелом свијету, они јесу и биће у конкуренцији за дрес Србије и наравно да не могу имати статус натурализованог играча, сви су испунили задате ФИБА услове. А и реално за коју ће селекцију играти Срби рођени било гдје по бијелом свијету ако не за Србију. Друга селекција може доћи у обзир само ако процијене да у неком узрасту (У-16, У-18, У-20) нису конкурентни за селекцију Србије. И то је у реду.
Вратимо се питању. Натурализовани играч, да или не? Наравно да је исправан одговор не.
Зашто не? Више је разлога;
- Национална селекција није само ствар тренутка, ад-хок избор за неко такмичење, него је ту континуитет рада, посвећености, ентузијазма генерација спортских радника, тренера, играча, један мукотрпан процес формирања тих играча, сениорска репрезентација мора бити огледало тог рада. Доброг или лошег.
- Свакако је и лакше и јефтиније узети на позицији на којој сте "танки" натурализованог играча, "готов производ", него га годинама кроз рад у клубу и млађим националним селекцијама "стварати", истрпити у том формирању, но тежи пут је у овом случају и једини исправан.
- Играчи који су прошли млађе категорије, жртвовали пуно тога, морају бити награђени да буду у конкуренцији за А репрезентацију, наравно ако достигну потребан квалитет. Потиснути их да би направили мјесто натурализованом играчу огрешићете се о спортска начела. У спорту све се враћа, све се плаћа.
- Ваља држати мало и до националног поноса, аутошовинсти то и не разумију, но они којима је Србија у срцу итекако разумију.
- Српским играчима наступи за репрезентацију су највећа част и привилегија, натурализованим играчима је тај избор ствар користи.
То су разлози зашто не. Краткорочно би узимање натурализованог играча могло помоћи да се попуни нека позиција, но тиме би нарушили начела на којима је постављена српска кошарка, постоји опасност и да би се временом нарушио култ репрезентације који данас постоји, нарушили би се и здрави темељи, са годинама то ништа добро не би донијело српској кошарци.
Медији су у том свом задатку роварења против српске кошарке. И поново су бацили "кост" да би Камински могао заиграти за Србију (овдје).
Позиције селектора Србије је и привилегија и част, али и казна, ту ће Кокошков бити изложен сталним ударима, као у овом случају када малициозним спином настоје испровоцирати неки одговор због којег ће се Игор касније кајати.
Поменути Камински је Американац, да ли је загријан да обуче дрес Србије не знам, али он је Американац, и ту ако би и играо може играти само као натурализовани играч. И ту долазимо до дилеме, натурализовани играч, да или не? У женској репрезентацији имали смо ту ситуацију са Пејџовом, у мушкој нисмо имали таквих ситуација до сада, став и КСС и бившег селектора је изричит, у Србији неће играти натурализовани играчи.
Да не би било забуне да разјаснимо који то играчи нису натурализовани да неки паметњаковићи не би кренули да мудрују, зашто Камински јесте а неки Србин из Српске или САД није.
Постоје прописи ФИБА који су то дефинисали (овдје), чл. 20-23
Најпростије речено, играч (или родитељи) до 17-ог рођендана има могућност да бира репрезентацију за коју ће наступати, предуслов је да до 16-е године има стечено држављанство, или по мјесту рођења или по основу поријекла, ово друго зовемо и етнички (Грци, Јевреји, Руси, Срби и ини) односно ако су родитељи из земље матице и по том основу је добио држављанство те земље до 16-ог рођендана.20. A player who has transferred as a young player according to article 3-52 may not chooseuntil he has reached the age of twenty-one (21) the national team of any country otherthat the country from which he transferred.
21. a. A national team participating in a Competition of FIBA may have only one player onits team who has acquired the legal nationality of that country by naturalisation or byany other means after having reached the age of sixteen (16). This provision appliesalso to any player having the right to acquire a second nationality at birth but whodid not lay claim to this right until after having reached the age of sixteen (16).
b. For purposes of letter (a) above and in the event of doubts, any player claiming tohave acquired a legal nationality before having reached the age of sixteen (16),without presenting the respective passport with a date of issue before the player’ssixteenth birthday, requires a decision by the Secretary General confirming that hedoes not fall under the restriction of letter (a) above. In taking this decision theSecretary General shall take into account the following criteria:
- the number of years during which the player has lived in the country, for thenational team of which he wishes to play;
- the number of seasons during which the player has participated in domesticcompetitions in the country of the national team for which he wishes to play;
- any other criteria capable of establishing a significant link between the player andthe country, for the national team of which he wishes to play.
22. A player who has played in a main official competition (see article 2-1) of FIBA beforereaching his seventeenth (17) birthday may play for a national team of another country ifboth national member federations agree; in the absence of an agreement the SecretaryGeneral decides.
23. A player who has played in a main official competition of FIBA (see article 2-1) afterhaving reached his seventeenth (17) birthday may not play for a national team of anothercountry. However, in exceptional circumstances the Secretary General may authorise such aplayer to play for the national team of his country of origin if he is ineligible to play forsuch country according to this article 3-23 and if this is in the interest of the development of basketball in this country. An administrative fee as stipulated in article 3-305 anddecided by the Secretary General is payable to FIBA.
Како видимо у прописима постоји могућност да играч добије "спортско држављанство" и послије 17-е године, то су изузетни случајеви, сваки се разматра засебно (а ту ФИБА није увијек дисљедна), постоји могућност и промјене спортског држављанства, имали смо их доста, ту је основни предуслов да постоји сагласност два савеза, у супротном се иде на арбитражу. Србија неће бити у тој ситуацији.
То су све ненатурализовани играчи. Националне селекције могу натурализовати највише једног играча за неко такмичење, односно у једној утакмици ако су у питању квалификације.
Постоје земље које натурализују играче и које не. Од оних квалитетнијих селекција које не натурализују играче ту су Литванија, Летонија, Србија, Грчка и Француска. И то је то. Могуће да има још нека од слабашнијих, али то је то. Остале селекције су имале и имају натурализованих играча. Од тих које имају натурализоване играче има оних које не муљају са прописима и које муљају. Рецимо једна од селекција које муљају са прописима је Турска, они су (њихове компаније) и спонзори многих великих такмичења, па им се мало гледа кроз прсте. Но да се не замарамо, ми нисмо у тој причи.
Да не би било забуне код Француске и Грчке. У Француској су имали доста играча рођених у њиховим бившим колонијама, имали су и Тонија Паркера рођеног у Белгији, но сви ти играчи су испунили услове, прописе ФИБА-е, прије 17.рођендана су имали "француско спортско држављанство", тј били су код ФИБА-е лиценцирани за њихове млађе селекције.
Исто је и код Грка, имају те играче рођене и одрасле у САД, браћу Калатес, Куфоса и ине, у питању су етнички Грци који су испунили те ФИБА услове да имају "грчко спортско држављанство". Иста ситуација је са неким тамнопутим играчима, браћа Адетокумбо, Софокло којима је један од родитеља Грк и који су такође испунили те ФИБА услове да имају грчко спортско држављанство.
Ми имамо пуно етничких Срба рођених у САД (Себастијан Скоко, Балша Копривица, Никола Ракочевић и ини), Црној Гори, Српској (има их плејада, готово у свакој млађој националној селекцији по неколико) и уопште по бијелом свијету, они јесу и биће у конкуренцији за дрес Србије и наравно да не могу имати статус натурализованог играча, сви су испунили задате ФИБА услове. А и реално за коју ће селекцију играти Срби рођени било гдје по бијелом свијету ако не за Србију. Друга селекција може доћи у обзир само ако процијене да у неком узрасту (У-16, У-18, У-20) нису конкурентни за селекцију Србије. И то је у реду.
Вратимо се питању. Натурализовани играч, да или не? Наравно да је исправан одговор не.
Зашто не? Више је разлога;
- Национална селекција није само ствар тренутка, ад-хок избор за неко такмичење, него је ту континуитет рада, посвећености, ентузијазма генерација спортских радника, тренера, играча, један мукотрпан процес формирања тих играча, сениорска репрезентација мора бити огледало тог рада. Доброг или лошег.
- Свакако је и лакше и јефтиније узети на позицији на којој сте "танки" натурализованог играча, "готов производ", него га годинама кроз рад у клубу и млађим националним селекцијама "стварати", истрпити у том формирању, но тежи пут је у овом случају и једини исправан.
- Играчи који су прошли млађе категорије, жртвовали пуно тога, морају бити награђени да буду у конкуренцији за А репрезентацију, наравно ако достигну потребан квалитет. Потиснути их да би направили мјесто натурализованом играчу огрешићете се о спортска начела. У спорту све се враћа, све се плаћа.
- Ваља држати мало и до националног поноса, аутошовинсти то и не разумију, но они којима је Србија у срцу итекако разумију.
- Српским играчима наступи за репрезентацију су највећа част и привилегија, натурализованим играчима је тај избор ствар користи.
То су разлози зашто не. Краткорочно би узимање натурализованог играча могло помоћи да се попуни нека позиција, но тиме би нарушили начела на којима је постављена српска кошарка, постоји опасност и да би се временом нарушио култ репрезентације који данас постоји, нарушили би се и здрави темељи, са годинама то ништа добро не би донијело српској кошарци.
Poslednja izmena:
