Србски инат је попут једне приче из колекције Езопових басни о Херкулу и лопти. Наиме, прича каже како је Херкул који је опазио лопту удари лопту јако, а она нарасте још већа. Онда, када то угледа, он рече „чекај дакле“, па удари још јаче свом снагом, а она још већа постане. Када је то Минерва видео рече му „Не дирај ту лопту, видиш да је ко инат! Колико је више ти будеш ударао, толико ће она расти; а ако престанеш у њу ударати, она ће поново бити као пре“.
То ме веома подсетило на нешто што се зове србски инат.
Срби су народ који ти хоће учинити многа доброчинства, и свакоме чак и опростити многе грехе, јер једино у Срба има обичај да када чује да умире неко са киме је био у завади, он пошаље јабуку у знак помирења. Ретко који народ има такав обичај, боље речено, ја нисам чула да ико осим нашег народа има сличан обичај.
Али зато, ако неко покуша да се игра са србским инатом, нека добро размисли о томе. Јер ко се у коштац ухвати са тиме, мора рачунати да ће ту битку изгубити, јер нема те ствари коју није победио србски инат. Србски инат јасно каже „поштуј ме – поштоваћу те“, србски инат има своје принципе, правдољубље и пуну корпу великодушности, добро се добрим враћа и србски народ је увек узвраћао сваку гостољубивост и леп гест сваког човека, путника намерника, странца, народа, државника. Све је чинио из захвалности. Постоје многе приче о србском инату. А постоји и један виц који каже да је Гаврило Принцип убио Фердинанда ни мање ни више из принципа! Нисам баш заступник те екстремне тезе, али је виц добар. У сваком Србину има помало тог „србског ината“. Тога има и ако прошетате ујутро пијацом и чујете шта обичан свет прича. И у продавници се понекад препиру продавац и муштерија око кусура, некад траже да се врати, а некад неће да приме кусур, све зависи од тог ината! Има и једна прича о једном музичару, кога нећу именовати, који је требао негде да свира, али рекли су му да не може свирати, као тобоже, други заузели и нема места, а онда изненада му јавили да може свирати и да дође, и нудили му чак и паре да дође, а он им је на то рекао „Е сад нећу! Е баш нећу ни за милион долара!“. Очито да је и у њему прорадио тај србски инат! Нема тих пара којима може да се подмити србски инат. Он је непопустљив. Он је неукротив. Међутим, ипак, праведан. И то врло често. Он није поколебљив, понизан, улизнички, он је чврст, постојан, непоколебљив, спреман да страху погледа у очи, попут Христа који је гледао Пилата док га осуђује на смрт. И тако иде прича даље, наставља се, док је Срба и Србадије биће и србског ината и преносиће се са колена на колено.
Фуснота – намерно пишем срБски, на срБском језику, (немој неко да ме граматички исправља говорећи како треба да пишем срПски, а пишем СРБСКИ ИЗ ИНАТА!!!)
То ме веома подсетило на нешто што се зове србски инат.
Срби су народ који ти хоће учинити многа доброчинства, и свакоме чак и опростити многе грехе, јер једино у Срба има обичај да када чује да умире неко са киме је био у завади, он пошаље јабуку у знак помирења. Ретко који народ има такав обичај, боље речено, ја нисам чула да ико осим нашег народа има сличан обичај.
Али зато, ако неко покуша да се игра са србским инатом, нека добро размисли о томе. Јер ко се у коштац ухвати са тиме, мора рачунати да ће ту битку изгубити, јер нема те ствари коју није победио србски инат. Србски инат јасно каже „поштуј ме – поштоваћу те“, србски инат има своје принципе, правдољубље и пуну корпу великодушности, добро се добрим враћа и србски народ је увек узвраћао сваку гостољубивост и леп гест сваког човека, путника намерника, странца, народа, државника. Све је чинио из захвалности. Постоје многе приче о србском инату. А постоји и један виц који каже да је Гаврило Принцип убио Фердинанда ни мање ни више из принципа! Нисам баш заступник те екстремне тезе, али је виц добар. У сваком Србину има помало тог „србског ината“. Тога има и ако прошетате ујутро пијацом и чујете шта обичан свет прича. И у продавници се понекад препиру продавац и муштерија око кусура, некад траже да се врати, а некад неће да приме кусур, све зависи од тог ината! Има и једна прича о једном музичару, кога нећу именовати, који је требао негде да свира, али рекли су му да не може свирати, као тобоже, други заузели и нема места, а онда изненада му јавили да може свирати и да дође, и нудили му чак и паре да дође, а он им је на то рекао „Е сад нећу! Е баш нећу ни за милион долара!“. Очито да је и у њему прорадио тај србски инат! Нема тих пара којима може да се подмити србски инат. Он је непопустљив. Он је неукротив. Међутим, ипак, праведан. И то врло често. Он није поколебљив, понизан, улизнички, он је чврст, постојан, непоколебљив, спреман да страху погледа у очи, попут Христа који је гледао Пилата док га осуђује на смрт. И тако иде прича даље, наставља се, док је Срба и Србадије биће и србског ината и преносиће се са колена на колено.
Фуснота – намерно пишем срБски, на срБском језику, (немој неко да ме граматички исправља говорећи како треба да пишем срПски, а пишем СРБСКИ ИЗ ИНАТА!!!)
