О руском утицају и црквенословенском језику

Casual Observer

Buduća legenda
Poruka
44.894

О куполи Храма, руском утицају и црквенословенском језику | Културна политика​


Никола Танасић
субота, 24. фебруар 2018.

Претходних дана имали смо прилике да прочитамо и чујемо неке веома скандалозне и варварске изјаве - што од припадника „другосрбијанске“, што од припадника номинално „српско-патриотске“ јавности – на тему употребе црквенословенског језика у осликавању Храма Светог Саве. Без сумње, један део јавности се са презиром односио према овоме јер је у црквенословенској традицији препознао „руска слова“ и „руски утицај“ који са толико жара покушавају да сузбију, поготово у жару нове антируске хистерије у САД и на Западу. Али неки од аргумената који су се ту могли чути – „антинародном ставу Цркве“, о „страном језику“ и „форсирању мртвог језика“, превазилазе оквире дневнополитичке борбе и залазе дубоко у културну патологију српског народа Овде ће се у тезама, веома начелно и таксативно, изнети одговори на неке од тих, без претеривања, варварских и антицивилизацијскихставова које смо ових дана на ту тему могли да чујемо.

1) Пре свега, језик није „средство комуникације“, како на томе вулгарно инсистирају савремени номиналисти, поводећи се за западним узорима. Језик је душа једног народа, срж његовог идентитета, и оперативни систем његове духовности. Народ без историје језика је народ без историје, а народ који није у стању да чита натписе на својим споменицима нема право на те споменике. Да је „лакоћа комуникације“ једина функција језика, требало би сви да говоримо искључиво енглески (или кинески, или хинди, или есперанто), и да укинемо своје језичке традиције као непотребан комуниколошки „камен око врата“.

75766665-925F-4354-B877-969488BAE5E9.jpeg


2) Даље, црквенословенски језик није „мртав језик“, већ „богослужбени језик“. Постоји разлика. Старогрчки и старословенски језик (или сахидски коптски) су мртви језици, они се нигде не користе, осим за академско истраживање. Класични (Καθαρεύουσα) грчки и црквенословенски (или бохајрски коптски) су богослужбени језици. То значи да их народ не користи у свакодневном животу, али их користи да би очувао континуитет богослужења са својим прецима, са којима ће, у складу са православном традицијом, заједно Богу на Истину.

3) Црквенословенски језик је жива традиција српског народа која се користи непрекинуто скоро дупло дуже од књижевног српског језика. Наш народ га је усвојио након великих сеоба, и његова употреба траје до дана данашњег. Практично сви српски храмови подигнути између XVII и XX века ( велики број оних подигнутих касније) исписани су овим језиком, укључујући и велики број храмова на територији Београда. И свако залагање за укидање, занемаривање и заборав овакве једне живе традиције једног народа није ништа друго него варварство.

4) Црквенословенски језик је проветитељска спона између књижевног („Вуковог“) српског језика и славјаносербског („Доситејевог“) језика, на којем је наш народ писао и мислио двеста година, и српскословенског језика (тј. старословенског језика српске редакције, језика Светог Саве), на којем је писао и мислио преко шесто година. Тај језик представља врата за разумевање хиљаду година историје српског народа за свакога ко је вољан и радознао да та врата одшкрине, и привири кроз њих. Хиљаду година реалне историје, хиљаду година списа, споменика и уметничких дела – од Мирослављевог јеванђеља, преко Душановог законика и „Слова о љубави“ деспота Лазаревића, до Цетињског октоиха Ивана Црнојевића.



585E6190-D09E-46C6-A1AB-377F246F35B3.jpeg



5) Црквенословенски језик није никакав „страни језик“ - то је стари књижевни стандард који је веома близак српском језику, и који је изузетно лако научити. Овај језик је у великој мери уткан у семантику и синтаксу савременог српског језика, који јесте преузет из народне традиције, али који је своју стручну (теолошку, правну, научну итд.) терминологију по правилу позајмљивао из црквенословенског и српскословенског. Да би се ова невероватна ризница духовности и значења откључала, потребна је само добра воља, и интересовање. И (врло) мало слободног времена.

6) Познавање црквенословенског језика омогућује просвећеном и образованом Србину да са лакоћом разуме и чита не само старе српске списе, већ и натписе на нашим споменицима. Срби који нису у стању да прочитају и разумеју шта пише по фрескама у Грачаници, Дечанима и Пећкој Патријаршији, односно који те натписе сматрају за „страни језик“, нису бољи од Албанаца – они претендују на баштину коју не разумеју, традицију коју не настављају, која за њих представља вулгарно средство националистичког надгорњавања са суседима („виљушка Стефана Немање“). Главни аргумент који Србин може да каже Албанцу који каже да су манастири на Космету „албанска баштина“, јесте „прочитај ми, де, нешто што овде пише“. Зато су Арбанаси толико приљежно брисали натписе по храмовима које су скрнавили. Неко би сада да их тако брише из Храма Св. Саве.

7) Ако Срби као култура изгубе способност да читају и разумеју своје старе списе, постаће тиква без корена и нација од јуче, попут Македонаца, Црногораца, или, у крајњој инстанци, Хрвата. Сви се они заклињу у своју хиљадугодишњу културу и традицију, а нико од њих нема друге традиције осим свог „савременог живог језика“ (Хрвати од XIX века, Македонци од XX века, Монтенегрини, дословно, од прекјуче). Сва језичка традиција коју имају пре тога је српска (на страну кајкавска наречја, која представљају традицију коју су Хрвати напустили). И сада неко тражи да се Срби те традиције одрекну, јер га мрзи да учи „мртве језике“ и јер му је тешко да чита „руска слова“?! (Узгред буди речено, за разлику од славјаносербског, црквенословенски се не заснива на „руској грађанској ћирилици“ коју је увео Петар Велики.) Ако се Срби одрекну црквенословенског и српскословенског, званично ће моћи да на ту традицију полажу онолико права, колико и Хрвати. Сада имају пуно право да ту традицију сматрају својом.

8) Црквенословенски језик је богослужбени језик у Србији (РС, Црној Гори итд.), али и у Бугарској, Украјини, Белорусији, Русији, Пољској, а затим у Молдавији, па чак и далеком Јапану. То је lingua francaправославља, и културна веза која нераскидиво повезује ове културе. Руски, бугарски или јапански православац могу да уђу у православни храм у Србији, и да разумеју и прате литургију. Србин може да је разуме и прати у Москви, Кијеву или Софији. То је културно благо кога би се само идиот одрекао – било у старогрчком, или у савременом смислу те речи. Да не помињемо да црквенословенски језик истовремено служи као мост између савременог српског, и других словенских језика – руског, бугарског, украјинског итд., и на тај начин додатно шири језичке хоризонте српског народа.

9) Црквенословенски језик не представља обавезу ни за кога. Сви богослужбени списи су преведени на књижевни српски за оне које традиција не занима, и који просто хоће „да се моле Богу језиком који разумеју“. Нема ничег ружног, нити срамотног у томе. Али захтевати да се једна традиција укине зато што је некоме тешко да потроши дословно пар десетина сати слободног времена да прошири своје хоризонте, и продуби своје разумевање сопствене културе, то је тежак облик културне декаденције. Та декаденција је наше затечено стање, и ова врста културног нихилизма се манифестује у односу према великом броју других националних традиција (ћирилица, гусле, српски романтизам и сл.), али и политичких (слобода, државотворност, суверенитет и сл.).

10) Незнање грчког и латинског језика традиционално се протеклих 2500 година сматрало знаком варварства. У словенској православној традицији слободно се тим језицима може придодати незнање црквенословенског језика, и немар према старословенској традицији. Сви који позивају на то да се српски средњевековни и модерни списи преведу на књижевни српски, а затим забораве, односно похране у музеј као да су египатски хијероглифи или Толкинове вилењачке руне, залаже се за искорењивање српског народа у културном смислу. Јер тај „нечитљиви страни језик“ се са једнаком лакоћом може превести на албански, бугарски или македонски језик, а након тога легитимно прогласити за било чију баштину. Само онај ко ту баштину истински разуме, које се надовезује на ту традицију, ко та слова може да чита, и ко учи своја нова покољења да их чита, само тај је истински наследник те баштине. А нема већег варварства од перцептивне свести и живота у вечној садашњости. Савремени варвари управо и инсистирају на превођењу књижевног српског језика на латиницу, како би нам тако отели још двеста година књижевне традиције, и заиста нас претворили у „нацију од јуче“, још једног искомплексираног балканског скоројевића. Отпор таквом варварству је стога просветитељски задатак. И нема већег доприноса њему од предивне нове куполе Храма Светог Саве.

5253BFD7-0CED-4453-97C6-318F32CE7E78.jpeg


***

На мајсторски живописаном мозаику Спаситеља у Храму Светог Саве, којим је академик Николај Мухин истински задужио српски народ, нема ничег вреднијег од чињенице да натписи на њему, баш као и минуциозно репродуковани византијски стил, сведоче о хиљадугодишњој традицији културе и православља код Срба. Свако ко уђе у Храм моћи ће непосредно да види уметнички и културни континуитет између тог храма и Богородице Љевишке, Грачанице, или Студенице. Нема већег културног блага! И нема снажнијег аргумента када покушавамо неком странцу да покажемо и докажемо да окупирани Космет представља културно благо српског народа.

Истовремено, свако позивање на то да се као телад забленемо у затечено стање српског језика, и са немаром односимо према очуваној писаној традицији (што отвара простор за шарлатанство и псеудоисторијске фантазије које цветају код свих народа на Балкану) јесте позив да се српски народ деградира до „народа од јуче“, што он није био, и не треба да буде. Али не значи да не може да постане. Срби у Црној Гори, Македонији и БиХ о томе нам убедљиво сведоче.

А народ који сваких сто година претвара своју књижевну баштину у страни језик је народ који, на крају, остаје без икакве баштине. И народ спреман да прогута глобалну сурогат-културу као нешто аутентично и вредно. Такве народе глобална корпоративна олигархија највише воли. А Срби не би никада требало да буду један од њих. Ако ни због чег другог, а оно бар из пијетета према својим прецима, и споменицима које су оставили иза себе, који дан-данас представљају оно највредније што као народ имамо.

http://www.nspm.rs/kulturna-politika/o-kupoli-hrama-ruskom-uticaju-i-crkvenoslovenskom-jeziku.html
 
Za i protiv Vuka, večno pitanje: da li je ipak trebalo zadržati Dositejev slavjanoserbski jezik ili usvojiti Vukov?
Jeзик је жив, мења се. До реформе би дошло пре или касније јер је било неопходно да се говорни језик усклади са писаним.
 
Podpuna besmislica i lupetanje.
Liturgijski jezik u SPC nije crkvenoslavenski, nego ruskoslavenski, dakle hibrid ruskog, srpskog i crkvenoslavenskoga. Ostalo su bulažnjenja i budalaštine tipične za srpski ne-um.
Ukratko, ne. I sam brkaš sve ove pojmove.
Jezik bogosluženja u SPC danas je ili srpski (normirani književni) ili crkvenoslovenski (ruske redakcije). Oba su po kanonu crkve dozvoljena. Treba razlikovati starocrkvenoslovenski od crkvenoslovenskog. Ovaj prvi je jezik Ćirila i Metodija, a onaj drugi skup raznih redakcija prvog. SPC od 18. stoljeća počinje da koristi rusku redakciju ili tzv. ruskoslovenski. Ono što ti nazivaš hibrid više jezika se zove slavenosrpski (mješavina ruskoslovenskog, srpskoslovenskog i srpskog narodnog jezika sa prostora Vojvodine).
 
Ukratko, ne. I sam brkaš sve ove pojmove.
Jezik bogosluženja u SPC danas je ili srpski (normirani književni) ili crkvenoslovenski (ruske redakcije). Oba su po kanonu crkve dozvoljena. Treba razlikovati starocrkvenoslovenski od crkvenoslovenskog. Ovaj prvi je jezik Ćirila i Metodija, a onaj drugi skup raznih redakcija prvog. SPC od 18. stoljeća počinje da koristi rusku redakciju ili tzv. ruskoslovenski. Ono što ti nazivaš hibrid više jezika se zove slavenosrpski (mješavina ruskoslovenskog, srpskoslovenskog i srpskog narodnog jezika sa prostora Vojvodine).
Zbrka u nazivlju koja se prenijela u svijet.

Starocrkvenoslavenski je jasan.

https://en.wikipedia.org/wiki/Old_Church_Slavonic

No onda su počeli zvati crkvenoslavenskim jezik koji ne postoji, nego je zapravo ruski mlađi oblik starocrkvenoslavenskoga jezika.

Točno je da Srbi od 18. stoljeća koriste taj u biti ruski crkveni jezik, no isto je blesavo što je kao prva knjiga tiskana na tom "jeziku" hrvatska i nema veze s Rusima.

https://en.wikipedia.org/wiki/Church_Slavonic

The first Church Slavonic printed book was the Missale Romanum Glagolitice (1483) in angular Glagolitic, followed shortly by five Cyrillic liturgical books printed in Kraków in 1491.

https://en.wikipedia.org/wiki/Missale_Romanum_Glagolitice

Potpuna zbrka i filološki kaos u glavi.
 
Jeзик је жив, мења се. До реформе би дошло пре или касније јер је било неопходно да се говорни језик усклади са писаним.
Tvrdnja je svojevrsni petitio principi: tj njom se ono što se dogodilo nakon administrativne odluke da se uvede Vukov jezik objašnjava time da se to dogodilo: u Norveškoj se koristi bukmol, norveška varijanta danskog jezika, i ninorsk, norveški jezik. U Irskoj je engleski i službeni i govorni jezik, ali nema zapošljenja u administraciji bez poznavanja irskog.
 
Podpuna besmislica i lupetanje.
Liturgijski jezik u SPC nije crkvenoslavenski, nego ruskoslavenski, dakle hibrid ruskog, srpskog i crkvenoslavenskoga. Ostalo su bulažnjenja i budalaštine tipične za srpski ne-um.
Pa ti pojma nemaš o onome o čemu diskutuješ!

Savremeni crkvenoslovenski = ruskoslovenski - savremena ruska redakcija staroslovenskog tj crkvenoslovenskog.

Srpskoslovenski = srpska redakcija staroslovenskog (crkveni i književni jezik srednjovekovne srpske države. Nije isto što i starosrpski jezik (narodni srpski jezik srednjovekovne srpske države).

Slovenosrpski/slavjanoserbski = srpska varijanta zvaničnog ruskog jezika Carske Rusije posle reforms Petra Velikog, najzvaničniji ruski sa srpskim izgovorom i po nekom srpskom reči - ko može da čita slavjanoserbski bez problema može da nor da čita i ukaze i propise Petra Velikog i Katarine Druge.
 
Pa ti pojma nemaš o onome o čemu diskutuješ!

Savremeni crkvenoslovenski = ruskoslovenski - savremena ruska redakcija staroslovenskog tj crkvenoslovenskog.

Srpskoslovenski = srpska redakcija staroslovenskog (crkveni i književni jezik srednjovekovne srpske države. Nije isto što i starosrpski jezik (narodni srpski jezik srednjovekovne srpske države).

Slovenosrpski/slavjanoserbski = srpska varijanta zvaničnog ruskog jezika Carske Rusije posle reforms Petra Velikog, najzvaničniji ruski sa srpskim izgovorom i po nekom srpskom reči - ko može da čita slavjanoserbski bez problema može da nor da čita i ukaze i propise Petra Velikog i Katarine Druge.
Upravo si priznao da si- truba.

Taj besmsleno nazvani crkvenoslavenski je ruskoslavenski, a taj liturgijski jezik je bio i srpski književni jezik kod niza autora, kao u Jovana Raiča i drugih.

https://sr.wikipedia.org/sr-el/Рускословенски_језик

Truba nad trubama, no treba opravdati to trubadurstvo i lošom, blesavom klasifikacijom slavistike.
 
Upravo si priznao da si- truba.

Taj besmsleno nazvani crkvenoslavenski je ruskoslavenski, a taj liturgijski jezik je bio i srpski književni jezik kod niza autora, kao u Jovana Raiča i drugih.

https://sr.wikipedia.org/sr-el/Рускословенски_језик

Truba nad trubama, no treba opravdati to trubadurstvo i lošom, blesavom klasifikacijom slavistike.
Taj besmsleno nazvani crkvenoslavenski je ruskoslavenski

Besmisleno ili ne jezik je tako nazvan, sam znaš da se tako klasifikuje, ništa nije izmišljeno.

Od tebe sam očekivao da recimo pomeneš i hrvatski slučaj, tj sudbinu književne kajkavice koja je isto tako napuštena u ime zajedničkog jezika od kog samo problemi, od standardizacije pa nadalje.
 
Zbrka u nazivlju koja se prenijela u svijet.

Starocrkvenoslavenski je jasan.

https://en.wikipedia.org/wiki/Old_Church_Slavonic

No onda su počeli zvati crkvenoslavenskim jezik koji ne postoji, nego je zapravo ruski mlađi oblik starocrkvenoslavenskoga jezika.

Točno je da Srbi od 18. stoljeća koriste taj u biti ruski crkveni jezik, no isto je blesavo što je kao prva knjiga tiskana na tom "jeziku" hrvatska i nema veze s Rusima.

https://en.wikipedia.org/wiki/Church_Slavonic

The first Church Slavonic printed book was the Missale Romanum Glagolitice (1483) in angular Glagolitic, followed shortly by five Cyrillic liturgical books printed in Kraków in 1491.

https://en.wikipedia.org/wiki/Missale_Romanum_Glagolitice

Potpuna zbrka i filološki kaos u glavi.
Zanimljivo izgleda:

ⰹⱄⰰⰾⱏ ⱂⱁ ⰸⰰⰽⱁⱀⱆ ⱃⰹⰿⱄⰽⱁⰳⰰ ⰴⰲⱁⱃⰰ
(Missale Romanum Glagolitice)

Dakle definitovno postoji i hrvatska staroslovenska redakcija, negde sam video i tvrdnje da je u pitanju tadašnji narodni jezik, i to na jednom hrvatskom sajtu.


It is written in the Croatian recension of Church Slavonic and printed in Croatian angular Glagolitic. It has 440 pp, in format 19x26 cm. Its principal model in terms of subject and equivalent Glagolitic letters is thought to be the famous codex Misal kneza Novaka ("Prince Novak's Missal"), from 1368. The original manuscript of Novak's missal was then located in the village of Nugla near Roč. The text, however, was "modernized" with numerous words from then contemporary language. It was edited by the priests of Roč, notably Žakan Juri. The original manuscript of Novak's missal bears a historically important note by Simon Greblo. The manuscript used for the print of the Missale Romanum Glagolitice was probably carried to print by the deacon Žakan Juri.[3][4]

Paleographic and linguistic analysis of the text revealed that the first printed Croatian books was edited by the Croats from Istria. The Missal rituals strictly follow the Latin Editio princeps (Milan, 1474) with slight differences in the order of some rituals.
 
Poslednja izmena:
1) Пре свега, језик није „средство комуникације“, како на томе вулгарно инсистирају савремени номиналисти, поводећи се за западним узорима. Језик је душа једног народа, срж његовог идентитета, и оперативни систем његове духовности. Народ без историје језика је народ без историје, а народ који није у стању да чита натписе на својим споменицима нема право на те споменике. Да је „лакоћа комуникације“ једина функција језика, требало би сви да говоримо искључиво енглески (или кинески, или хинди, или есперанто), и да укинемо своје језичке традиције као непотребан комуниколошки „камен око врата“.
Језик ЈЕСТЕ средство споразумијевања (комуникације), али није САМО то, јесте и остало побројано (с тим да ја ипак не бих користио израз „оперативни систем његове духовности”).
 
Da koristi se, ali iskljucivo u jednoj pjesmi koja se zove liturgija, i nema ni rijecnik i ni gramatiku.
Dakle to nije zivi jezik nego mrtvi jezik koji se nalazi zapisan u liturgiji. Kao sto se sanskrit nalazi klinasto zapisan na nekom glinenom parcetu.
А?
 
САБЛАЖЊИВЕ речи у Вуковом Српском рјечнику, некад и сад

"Ја могу слободно казати за ове ријечи, што су овђе сакупљене, да су све у народу познате, и да се овако изговарају као што су овђе записане." (Вук Стефановић, Предговор за Српски рјечник, 1818)

Прво издање Вуковог рјечника из 1818. године врви како тада, тако и данас, простим и скаредним речима којима су обиловале ондашње, а и данас обилују српске псовке, клетве и увреде. Ове незгодне речи један су од разлога зашто је Рјечник наишао на скоро једнодушну осуду савременика.

Непуну годину након објављивања велики број примерака Рјечника спаљен је у Сремским Карловцима, по наређењу митрополита Стефана Стратимировића. Митрополит је поднео и тужбу аустриским властима против Вука, управо због ових непристојних речи. "Публична и јавна хула, гнушеније, презрјеније и омерзјеније – његови су пратиоци." забележио је о Рјечнику Вуков пријатељ Лукијан Мушицки.

Колика је одважност Вуку била потребна да објави све, па и оне шкакљиве речи очигледно је 205 година касније. Ми који уређујемо ову страницу, поред осталог, посвећену делу великог Вука Караџића, не можемо (исправније речено: не смемо) да наведемо неку од тих речи које почињу на слово Ј, слово К, слово П...

Антологијска сцена из епизоде "Мед и жуч" телевизијске серије "Вук Караџић", у продукцији Телевизије Београд, из 1987. године. Улоге: Непревазиђени Љубивоје Љуба Тадић као митрополит Стефан Стратимировић.

 
Црквенословенски језик је жива традиција српског народа која се користи непрекинуто скоро дупло дуже од књижевног српског језика. Наш народ га је усвојио након великих сеоба, и његова употреба траје до дана данашњег.
:hahaha:
 
Језик ЈЕСТЕ средство споразумијевања (комуникације), али није САМО то, јесте и остало побројано (с тим да ја ипак не бих користио израз „оперативни систем његове духовности”).
Stavovi nisu moji lični, preneo sam ceo članak u izvornom obliku.
 
Jel to izraz nezadovoljstva što u Srbiji nije uveden čuvaški ili tatarski jezik?
Па не – али то је реакција на то што си пре само 2 дана демантовао све око црквеног језика, односно по теби су у Немањино време писали чистим народним језиком, али сада видим да си најавиo текст који велича црквенословенски из 17.века и то у његовој синодској верзији. Стварно си збуњен.
 
Па не – али то је реакција на то што си пре само 2 дана демантовао све око црквеног језика, односно по теби су у Немањино време писали чистим народним језиком, али сада видим да си најавиo текст који велича црквенословенски из 17.века и то у његовој синодској верзији. Стварно си збуњен.
Koji je ovo jezik? Srpskoslovenski za široke narodne mase se veoma razlikovao od onog korišćenog u verskim spisima:

07777C9F-251E-49E0-91BE-4E775EF5FE79.jpeg
 

Back
Top