Pogledajte prilog 470368
Мач, прво не треба бити нити много тежак, а ни много лаган, граница добре тежине је од кило и по до четири кила максимум, баланс треба да му буде такав да са два прста човек може да га балансира на оштрици, одмах изнад накрснице, без страха да ће или страна дршке са накрсницом или остатак сечива претећи на једну или другу страну. Та тачка баланса се мења код сваког мача због различитих тежина, дужина или облика сечива али генерално тачка балансирања је увек мало изнад накрснице, да би се видело да ли је оштрица мача са дршком и накрсницом добро усклађена. У зависности да ли је дворучан или једноручан, једносекао или двосекао оштрен, мач је одувек имао прву намену за рат, то је једино хладно оружје које није настало од алата коришћених у свакодневном животу, попут секира, чекића или копља, него је био створен само за ратовање против других људи.
Pogledajte prilog 470377
Мач, ма колико био импресиван, је генерално био секундарно оружје на бојном пољу, људи су одувек прво користили оружја која су имала већи даљински продор, било бацањем - попут сулице, џилита - или дужином као дуго копље, хелебарде, код коњице посебно копље за јахање. Тек када могућности на бојном пољу захтевају борбу у лице, људи би се латили мача тј. ко је могао да га има, ко није ватао би се за секиру, буздован, нешто друго. Чак и чувени самураји су радије користили нагинате на бојном пољу, док су катане генерално остављане за међусобне дуеле. Једино у посебним случајевима је мач био главно оружје и одмах коришћено у борби, као на пример, током ренесанце када је борба са дугим копљима постала обавезан део пешадијског рата, па је постојала посебна група људи са дворучним мачевима чији задатак је био да ломе дуга копља са дворучним мачевима - Ландшнехт борци који су били чак и додатно плаћени да користе чувене немачке дворучне мачеве "Zweinhander" против копљаника.
Pogledajte prilog 470378
Мачеве полако потискују коњичке сабље од 17. века, а пешадија се окреће на коришћење ножева и касније бајонета у борбама због све бољег ватреног наоружања. Мач као класичан витешки мач, остаје сад само као симбол државне власти или у посебним церемонијалима, начин даровања или награђивања високог званичника или почасног грађанина. Мачевање тј. његово коришћење је остао додуше у моди у цивилним дуелима касније током историје, док није полако постао модеран спорт. Занат самог ковања мача и његовог коришћења додуше није изумро, данас у свету, а и у Србији постоје људи и школе посвећени различитим облицима историјског мачевања, познатија спортска удружења попут Црвене Звезде имају свој спортски мачеваочки клуб, док грађанска или хоби удружења рекреирају разне облике витешких мачевања или ренесансних облика тога.
Pogledajte prilog 470379
Мач, прво не треба бити нити много тежак, а ни много лаган, граница добре тежине је од кило и по до четири кила максимум, баланс треба да му буде такав да са два прста човек може да га балансира на оштрици, одмах изнад накрснице, без страха да ће или страна дршке са накрсницом или остатак сечива претећи на једну или другу страну. Та тачка баланса се мења код сваког мача због различитих тежина, дужина или облика сечива али генерално тачка балансирања је увек мало изнад накрснице, да би се видело да ли је оштрица мача са дршком и накрсницом добро усклађена. У зависности да ли је дворучан или једноручан, једносекао или двосекао оштрен, мач је одувек имао прву намену за рат, то је једино хладно оружје које није настало од алата коришћених у свакодневном животу, попут секира, чекића или копља, него је био створен само за ратовање против других људи.
Pogledajte prilog 470377
Мач, ма колико био импресиван, је генерално био секундарно оружје на бојном пољу, људи су одувек прво користили оружја која су имала већи даљински продор, било бацањем - попут сулице, џилита - или дужином као дуго копље, хелебарде, код коњице посебно копље за јахање. Тек када могућности на бојном пољу захтевају борбу у лице, људи би се латили мача тј. ко је могао да га има, ко није ватао би се за секиру, буздован, нешто друго. Чак и чувени самураји су радије користили нагинате на бојном пољу, док су катане генерално остављане за међусобне дуеле. Једино у посебним случајевима је мач био главно оружје и одмах коришћено у борби, као на пример, током ренесанце када је борба са дугим копљима постала обавезан део пешадијског рата, па је постојала посебна група људи са дворучним мачевима чији задатак је био да ломе дуга копља са дворучним мачевима - Ландшнехт борци који су били чак и додатно плаћени да користе чувене немачке дворучне мачеве "Zweinhander" против копљаника.
Pogledajte prilog 470378
Мачеве полако потискују коњичке сабље од 17. века, а пешадија се окреће на коришћење ножева и касније бајонета у борбама због све бољег ватреног наоружања. Мач као класичан витешки мач, остаје сад само као симбол државне власти или у посебним церемонијалима, начин даровања или награђивања високог званичника или почасног грађанина. Мачевање тј. његово коришћење је остао додуше у моди у цивилним дуелима касније током историје, док није полако постао модеран спорт. Занат самог ковања мача и његовог коришћења додуше није изумро, данас у свету, а и у Србији постоје људи и школе посвећени различитим облицима историјског мачевања, познатија спортска удружења попут Црвене Звезде имају свој спортски мачеваочки клуб, док грађанска или хоби удружења рекреирају разне облике витешких мачевања или ренесансних облика тога.
Pogledajte prilog 470379
А који мач такође?