O ludilu i pijanstvu

sapiens

Zainteresovan član
Poruka
145
Kao što pre rekoh, probajte da popijete pola flaše rakije, pa ćete shvatiti da je svijest ipak podložna materijalnom, fizčkom, jer je biohemijski proces mozga i to je činjenica.
To što možda nemamo 100% odgovor na pitanje, kako fizički procesi mogu generisati svijest i mentalne pojave, donekle je odgovor u frekfenciji mozga, u sinapsama, neuronima itd. Potrebni su odredjeni uslovi kako bi nastala svijest, isto kao što su potrebni uslovi kako bi nastala struja, grom, vatra.
https://forum.krstarica.com/threads/o-temeljnom-gledistu-idealizma.988808/ Predlazem prije ove teme da se pogleda ova tema, da bi se moglo uci u sustinu citave rasprave.

Ovaj Steinadlerov odgovor me je naveo na jedno promisljanje. A to je da pijanstvo i ludlilo kao i svijest imaju kompleksan odnos, npr oba imaju kad je covjek pod velom istih, odnosno one mogu prouzrokovati znacanje promijene u ponasanju i percepciji. Pijanstvo moze rezultovati privremenim gubicima inhibicija, smanjenom paznjom i koordinacijom, ali se ocekuje da ce ovi efekti nestati kako alkohol izlazi iz sistema. Npr kada se neko bas odere od alkohola, moze iskusiti privremeni gubitak racionalnosti i sposobnosti jasnog razmisljanja. Dok npr ludilo karakterise ozbiljan gubitak stvarnosti i sposobnosti normalnog funkcionisanja. U oba moze doci do pojave iluzija ili iskrivljenih percepcija stvarnosti. To je trenutak kada volja dominira nad sposobnoscu racionalne analize svijeta, stvarajuci iluzorne slike ili dozivljaje. Odnosno poremecena predstava, neskladna predstava. To su iskustva koja povecavaju patnju ili pak ne? Objasnicu. Ova dva koncepta se mogu manifestovati takodje kroz gubitak kontrole nad svijescu ili kroz disfunkcionalnost percepcije i racionalnog razuma.

Sopenhauer ovaj koncept gradi na u svom eseju "O geniju" i ludilu je svega posvetio par stranica u kontekstu genijalnosti posto se za genijalne osobe najcesce pojam ludila i veze jos od Aristotela koji je rekao, parafraziram, u svakoj genijalnosti ima i malo ludosti, no to je manje vise nebitno. Šopenhauer govori:

"Često se primecivalo da postoji strana na kojoj se genijalnost i ludilo dodirju, pa cak i prelaye jedno u drugo, i zaista je poetsko nadahnuce nazvano nekom vrstom ludila: amabilis insania, Horacije to naziva" (...) Ovo se ne moze prispisati slucaju, jer je s jedne strane broj ludaka relativno mali, a sa druge strane, genijalna licnost je pojava koja je retka van svake uobicajene procene, a pojavljuje se u prirodi samo kao najveca. izuzetak... Iz ovoga bi moglo izgleedati da svako napredovanje intelekta preko uobicajene mere, kao nenormalan razvoj, dovodi do ludila."

Ipak koliko god je mit o ludom geniju primamljiv, Sopenhauer istice da je ono sta ga cini problematicnim maglovita priroda samog ludaka i nejasan linija izmedju razuma i ludila. U odlomku koji predvidja ono sto su naucnici od tada otkrili o tome kako poremecaji pamcenja osvetljavaju rad uma, on pise:

"Jasan i potpun uvid u prirodu ludila, ispravna i jasna koncepcija o tome šta čini razliku između zdravog i ludog, koliko ja znam, još nije pronađena. Ludacima se ne može uskratiti ni razum ni razumevanje, jer oni govore i razumeju, i često izvode vrlo tačne zaključke; oni takođe, po pravilu, sasvim ispravno opažaju ono što je prisutno i shvataju vezu između uzroka i posledice... Ludaci uglavnom ne greše u saznanju onoga što je neposredno prisutno; njihovo bunčanje se uvek odnosi na ono što je odsutno i prošlo, a samo preko njih na njihovu vezu sa onim što je sadašnje. Stoga mi se čini da se njihova bolest posebno tiče pamćenja; nije zaista da ih sećanje sasvim izneveri, jer mnogi od njih znaju mnogo napamet, a ponekad prepoznaju osobe koje dugo nisu videli; već da je nit sećanja prekinuta, kontinuitet njene veze uništen, i nije moguće jednolično povezano sećanje na prošlost. Pojedini prizori prošlosti poznati su tačno, kao i posebna sadašnjost; ali postoje praznine u njihovom sećanju koje popunjavaju fikcijama, a one su ili uvek iste, u tom slučaju postaju fiksne ideje, a ludilo koje nastaje naziva se monomanija ili melanholija; ili su to uvek različite, trenutne mašte, i onda se to zove ludost, fatuitas."

Razum je samo povrsinski sloj svijesti, dok je ispod njega volja koja pokrece sve. U tom kontekstu, ludilo posmatrako kao privremeni gubitak normalnog, racionalnog odnosa prema svijetu, gdje je subjekt vise pod uticajem volje nego obicno. Patnja je inherenta ljudskom postojanju zbog volje, u nekom smislu, ovo je ekstremna manifestacija patnje, gdje pojedinac gubi normalan odnos sa stvarnoscu. U tom kontekstu ludilo moze biti shvaceno kao prodor volje u sferu racionalnog razuma. Naravno, negacijom volje kroz aasketizam i duhovnu praksu, moguce je da bi u kontekstu ludila, koje moze biti shvaceno kao poseban oblik patnje, razmatranjem razlicitih puteva ka olaksanju i oslobadjanju volje mozda i doslo do oslobadjanja od ludila.

Pijanstvo, kao oblik promijene svijesti uzrokovan alkohlom moze se posmatrati, kao nacin zadovoljenja trenutnih zelja ili potreba. Na pijanstvo treba gledati kao na trenutno zadovoljenje volje, ali istovremeno ukazuje na prolaznost tog zadovoljstva i negativne posljedice. Iako moze pruziti trenutno olaksanje i zadovoljstvo, prema Sopenhaueru, moglo posmatrati kao bijeg od patnje i stvarnosti ali sa zanemarljivim dugorocnim rjesenjem. Potrebe za ovakvim zadovoljstvom se pripisuje volji, bjekstvom od stvarnosti, ljudske zelje. Iz razlicitih razloga, no pod pijanstvo kao stanje je predmet ove analize. Zato sto covjek u pijanstvu je mnogo slican ludaku. Sopenhauer je izlozio kako nastaje ludilo, mi sada moramo uci u stanje svijesti tokom pijanstva i ludila. Ono proizilazi iz poremecanja ili disfunckije u nacinu na koji se v olja izrazva ili manifestuje kroz ljudski um. Izbijanje iz glave, pokidana nit sjecanja itd... To je prkosenje samoj prirodi volje oslobadja volju kontrole intelekta. Sopenhauer opisuje stanje ludila koje je mnogo slicno stanju pijanstva.

Ona se potpuno oslobadja kontrole intelekta. Ona vise ne kontrolise intelekt koji sluzi nama za memorije sjecanje itd... Zato se ludaci rijetko cega sjecaju, a pijanci nakon pijanstva isto tako. Tkao pijanstvo i ludilo mogu dovesti do gubitka kontrole nad inhibicijama dopustajuci volji da se izrazi na destruktivan nacin. Ali posto postoje vise vrsta ludilan mi pricamo onom najgorem koje je izrazeno samo kroz patnju. Jer manje vrste ludila se nekada manifestuju kroz umjetnost, ali nije rijec o njima, vec o krajnjoj granici ludila. Alkohol i slicne supstance mogu inhiobirati i potistunti racionalni dio uma, omogucavajuci nesputanoj, slijepoj volji da dominira nad ponasanjem. Ova manifestacija volje moze biti bezobzirna i destruktivna, nesvijesno unistavajuci ljude, sebe i stvari oko sebe.

ALI I TADA SE DESAVA PROCES SAZNANJA. Taj tip volje Sopenhauer ovako opisuje:

"Tako oslobodjena volja slicna je onda reci koja je probila nasip, konju koji je zbacio jahaca ili satu iz koga su izvadjeni sfrafovi za zadrzavanje. Ali ona suspenzija pogadja samo razum, dakle reflektivno saznanje, a ne intuitivno, posto bi ona volja ostala bez ikakvog vodjstva, usled cega bi covek postao neporketan. Manijak, stavise, opaza objekte, posto na njih srlja; on je, takodje, i svijestan onoga sto sad cini i kasnije se seca toga. Ali, on je bez ikakve refleksije, dakle nimalo ne upravlja po razumu, te je prema tome, savrseno nesposoban da razmislja da se obazire na ono sto je odsutno, proslo i buduce. Kada nastup prodje i kada razum ponovo zagospodari, njegova funckija je pravilna, posto njegova sopstvena delatnost nije smusena ni pokvarena, nego je samo volja nasla nacina da se, za izvesno vremen, od njega potpuno oslobodi"

OSLOBADJANJE OD RAZUMA, TAKO DA POSTOJI SAZNANJE, ALI KAKVO SAZNANJE, DA LI MOZDA SAMOSPOZNAJE, STVARI PO SEBI NIJE SIGURNO! Jer tu nema intuitivnog saznanja vec samo reflektivnog, shodno tome, odgovor na ovaj citat gore, SUSTINA SVIJESTI SE NE MIJENJA, vec samo izgleda da se MIJENJA, SUSTINA SVIJESTI JE ISTA. Nema nikakvog gospodarenja materijalnog nad svijescu, taman posla, to je jednostavno aspekt stvarnosti koji se pojavi odjednom u nasoj svijesti. To je dio nase percepcije stvarnosti u tom trenutku, a ne nesto sto postoji nezavisno od nase svijesti.

Opijanje i prekomerna konzumeracija su dokaz degradacije i uskogrudnosti intelekta sa lakim opservacijama i bolnim posljedicama. LUDILO JE PRIRODNO IZBIJANJE IZ GLAVE KOJE DOVODI U ISTO STANJE NEPRIRODNOG IZBIJANJA IZ GLAVE ZELJE KADA COVJEK NE MOZE DA SE POMIRI SA VOLJOM, KADA SE NESTO TAKO UVRTI SLABOM INTELEKTU U GLAVU. TALENAT VISE PODLAZE ALKOHOLU, NEGO GENIJE... To takodje treba navesti, zanimljiv je i Ničevo koncept:

"Postoje dva velika evropska narkotika, alkohol i hriscanstvo." Alkohol nas sprecava da budemo ono sto jesmo, uskracuje iskustvo, remeti percepciju, razum, degradira intelekt, alkohol je odricanje od saznanja. Alkohol stvara varku, privid, da je bol nestao da je zivot ljepsi nego sto jeste. Zato Niče govori, "da bih verovao da vino veseli, za to bih morao biti Hrišćanin, a to znači verovati, što je za mene apsurditet."

Patnja se mora prihvatiti, a jos patnje nije potrebno jer se tako ne moze doci do spoznaje niti samospoznaje. CILJ JE NEGACIJA VOLJE.
 
"Zarad samoodržanja, dakle, nit sećanja se ne kida toliko koliko seče."

Ovde Sopenhauer zvuči ispred svog vremena, pišući decenijama pre teorije represije Sigmunda Frojda. I zaista, Sopenhauer nagoveštava Frojdovu teoriju kada kaze: "Ako su... određeni događaji ili okolnosti potpuno potisnuti iz intelekta jer volja ne može da podnese pogled na njih, i ako je jaz koji tada nastaje zakrpljen nekim izumom zbog potreba za koherentnošću – onda postoji ludilo." Isto je sa pijanstvom.
 
Alkohol deluje spolja ka unutra, a ludilo, inzutra ka spolja. Nema nikakvog objasnjenja odakle potice ludilo, postoje
samo hipoteze, na osnovu kojih se prave lekovi, ali se hipoteze i obaraju, ko prati psihijatriju...
 
Alkohol deluje spolja ka unutra, a ludilo, inzutra ka spolja. Nema nikakvog objasnjenja odakle potice ludilo, postoje
samo hipoteze, na osnovu kojih se prave lekovi, ali se hipoteze i obaraju, ko prati psihijatriju...

Nije bitno kako alkohol djeluje, bitno je stanje u koje pri "izbijanju iz vlastite glave" i kad se volja oslobodi kako to izgleda i kako se to manifestuje. Tacno je da djeluje alkohol kao spolja iznutra (steti unutar) ali se manifestuje spolja isto kao sto se ludilo manifestuje spolja, a iznutra je vec osteceno. OBA MIJENJAJU PERCEPCIJU STVARNOSTI: Uticu na na unutrasnje isksutvo razuma i svijesti, gore sam sve fino objasnio:

"U tom protivljenju volje da ne pusta ono sto je njoj neprijatno pod svetlost intelekta, lezi mesto kroz koje moze ludilo u duh. Naime, svaki novi neprijatan dogadjaj intelekt mora da asimilise, to jest on mora da dobije jedno mesto u sistemu istina koje se ticu nase volje i njenih interesa, pa ma koliko prijatniju stvar taj dogadjaj imao da potisne sa njega. Cim se to izvrsi, taj dogadjaj nas vec mnogo manje tisti; ali sama ta operacije cesto je vrlo bolna, vecim delom se vrsti dosta sporo i sa negodovanjem. Medjutim zdravlje duha moze da postoji samo onda ako se ona, usvakom pojedinom slucaju, tacno izvrsava. Dodje li, naprotiv, samo u jednom jedinom slucaju, protivljenje ili negodovanje volje protiv primanja izvesnog saznanja do stepena da se ona operacija ne moze do kraja izvrsiti, budu li, prema tome, izvesni dogadjaji ili promene potpuno pritajeni pred intelektom, zato sto volja ne moze podnositi da ih gleda, onda se, radi potrebne vezem praznina koja usled toga nastaje bilo cim ispunjava; u ovakvom slucaju nastupa ludilo. Jer ovde intelekt, da bi se dopao volji, postupio je protivno svojoj prirodi: i tako covek uobrazava sada nesto sto ne postoji." citat Artur Sopenhauer

Je li sad jasnije, Sopenhauer isto tako ne moze direktno objasniti odakle potice ludilo, ali sigurno znamo kako ludilo potice vise od unutrasnjih faktora koji su isprovocirani spoljasnjim. Isto tako pocinje i pijanstvo SAMO STO JE ONO VJESTACKI, ono je pitanje nas, nase volje koju ne mozemo zadovoljimo mislimo da zadovoljvamo u picu, jer Sopenhauer kaze "jer ovde intelekt da bi se dopao volji, postupio protivno svojoj prirodi; i tako covek uborazava sada nesto sto ne postoji. Tada je volja oslobodjena intelekta i manifestuje se prava priroda covjeka prave osobine, ono sto smo bez intelekta. "Sto trijezan misli, pijan zbori" rekla bi moja baba.
 
Birno onima koji to proucavaju, psihijatar mi rekla da ne znaju jos...

Nije bitno u smislu na koji nacin djeluje, to je vec zalazenje u nebulozni atomizmam, ako znamo do kakvog stanja dovodi, mozemo ga lako definisat. Kao dolazenje u stanje ludila vjestackim putem. Toliko je valjda prosto, alkohol unistava unutrasnje iskustvo i razum, bas kao sto se to desava u ludilu.
 
Nije bitno u smislu na koji nacin djeluje, to je vec zalazenje u nebulozni atomizmam, ako znamo do kakvog stanja dovodi, mozemo ga lako definisat. Kao dolazenje u stanje ludila vjestackim putem. Toliko je valjda prosto, alkohol unistava unutrasnje iskustvo i razum, bas kao sto se to desava u ludilu.
Biti pijan i lud nije isto. Potpuno drugacije je. Pijanstvo oslobadja emocije sa uzde, smanjuje intelekt i reflekse, te ravnoztezu,
dok ludilo pojacava aktivnost mozga i izostrava cula i intuiciju... dakle covek misli da je svemocan...
 
Biti pijan i lud nije isto. Potpuno drugacije je. Pijanstvo oslobadja emocije sa uzde, smanjuje intelekt i reflekse, te ravnoztezu,
dok ludilo pojacava aktivnost mozga i izostrava cula i intuiciju... dakle covek misli da je svemocan...

Nijesi shvatio ocigledno. Pijanstvo smanjuje intelekt, degradira ga i tada dolazi do oslobodjenja volje. Vrati se na prvi dio i proticaj zasto ludilo ne pojacava aktivnost mozga, neizostravajuci cula i intuciji, vec tu dolazi do degradiranja intelekta i oslobadanja volje, maltene si za pijanstvo rekao pravilno donekle, a za ludilo si totalno pomijesao loncice, vrati se i procitaj ovo.

"Tako oslobodjena volja slicna je onda reci koja je probila nasip, konju koji je zbacio jahaca ili satu iz koga su izvadjeni sfrafovi za zadrzavanje. Ali ona suspenzija pogadja samo razum, dakle reflektivno saznanje, a ne intuitivno, posto bi ona volja ostala bez ikakvog vodjstva, usled cega bi covek postao neporketan. Manijak, stavise, opaza objekte, posto na njih srlja; on je, takodje, i svijestan onoga sto sad cini i kasnije se seca toga. Ali, on je bez ikakve refleksije, dakle nimalo ne upravlja po razumu, te je prema tome, savrseno nesposoban da razmislja da se obazire na ono sto je odsutno, proslo i buduce. Kada nastup prodje i kada razum ponovo zagospodari, njegova funckija je pravilna, posto njegova sopstvena delatnost nije smusena ni pokvarena, nego je samo volja nasla nacina da se, za izvesno vremen, od njega potpuno oslobodi"

OSLOBADJANJE OD RAZUMA, TAKO DA POSTOJI SAZNANJE, ALI KAKVO SAZNANJE, DA LI MOZDA SAMOSPOZNAJE, STVARI PO SEBI NIJE SIGURNO! Jer tu nema intuitivnog saznanja vec samo reflektivnog, shodno tome, odgovor na ovaj citat gore, SUSTINA SVIJESTI SE NE MIJENJA, vec samo izgleda da se MIJENJA, SUSTINA SVIJESTI JE ISTA. Nema nikakvog gospodarenja materijalnog nad svijescu, taman posla, to je jednostavno aspekt stvarnosti koji se pojavi odjednom u nasoj svijesti. To je dio nase percepcije stvarnosti u tom trenutku, a ne nesto sto postoji nezavisno od nase svijesti.

Pravo zdravlje duha se sastoji u potpunoj sposobnosti sjecanja. Tokom pijanstva i ludila ta sposobnost je umanjea. Jer Sopenhauer kaze "Pravo zdravlje duha sastoji se u potpunoj sposobnosti secanja. Ovo, razume se, ne treba shvatati tako kao da bi nase pamcenje trebalo da se sacuva. Jer sve ono sto smo proziveli u vremenu zgrcava se, kao sto se i kod putnika koji gleda unazad suzava, u prostoru, put koji je prevalio."

Ovo se naravno podrazumijeva i sa stavom da se osobeniji ili znacajniji dogadjaji moraju zadrzati u sjecanju, ako je intelekt normalan, potpuno znasan i zdrav. Ponavljam ludilo je pokidana nit tog sjecanja. Isto tako i pijanstvo, cini da ta nit sjecanja bude pokidana. Znaci degradacija intelekta... A sto se tice intelekta, imam da kazem sljedece kroz prizmu Sopenhauera, posto je on genijalno najbolje obasnio ovaj pojam ludila koji se moze primjeniti i na pijanstvo.

Intelekt, koji smo dosad posmatrali samo u njegovom prvobitnom i prirodnom stanju sluzbe volji, u ovoj (trecoj) knjizi pojavljuje se u stanju oslobodjenja od te sluzbe; ali odmah napominjem da ovde nije rec o nekom trajnom oslobodjenju, nego samo o jednom kratkom praznovanju, izuzetnom, zapravo samo trenutnom razresenju od sluzbe volji. citat Sopenhauer iz "O saznanju ideja"

Ergo, nema nikakvog izostravanja intuicije i cula jer tu nema prostora za intuitivno saznanje koje se vrsi preko intelekta, vec je refleksivno saznanje, SRLJANJE NA OBJEKTE, percepcija svijesti je zamagljena. Tako najlakse da ti to objasnim.

Volja je slijepa i iracionalna, ljudska volja je izvor patnje. I sada kao sto ti kazes ako bi osoba pod uticajem ludila dozivljavala osjecaj svemocnosti, to bi moglo biti tumaceno kao iluzija moci koja proizilazi iz povecane svijesti ili disonantnosti s realnoscu, sto je inherentno ljudskom stanju u tvom slucaju. Ali posto je covjek zarobljen u ciklusu zelje i patnje, ludilo se ne moze poimati kao neka vrsta oslobodjenja od tog ciklusa, vec treba posmatrati kakva je SUSTINA SVIJESTI, ona je ista bez obzira na pijanstvo ili ludilo, to je i poenta citavog mog izlaganja, svijest o patnji i neprekidnoj borbi volje je osnovna karakteristika za ljudsko postojanje i saznanje, a u pijanstvu i ludilu nje nema, nema osnove za tako intuitivno saznanje. Da bi se naslutio barem dijelic sustine. To je objasnjenjo u nastavku onog citata ovako:

Kao sto sam, dakle, u prvom delu, poglavlje 33, pokazao, intelekt koji dejstvuje u sluzbi volje, dakle u svojoj prirodnoj funkciji, saznaje zapravo samo odnose stvari: to jest saznanje, na prvom mestu, njihove odnose na samu volju, kojoj on pripada, cime ti odnosi postaju njegovi motivi, a zatim, takodje u prilog potpunosti toga saznanja, i odnose stvari jednih prema drugima. Ovo poslednje saznanje pojavljuje se, u sirim i znatnijim razmerama, tek kod covecjeg intelekta; kod zivotinjskog, medjutim, cak i tako gde je ono znatnije razvije, pojavljuje se samo u vrlo uzanim granicama. Nema sumnje da se shvatanje odnosa, u kojima stvari stoje jedne prema drugima, desava samo jos posredno u sluzbi volje. "O saznaju ideja", Sopenhauer

Nadam se da ti je sad jasnije, takodje, takvo stanje pijasntva i ludila se krsi i sa bergosnistickim trajanjem. U takom uslovu covjek ne moze da uranja u trajanje. Kako on kaze u svom djelu Uvod u metafiziku:

"Međutim, onda, ne možemo izbeći zaključak da ne postoji stanje uma, ma koliko jednostavno, koje se ne menja svakog trenutka, jer nema svesti bez sećanja, niti nastavka stanja bez dodavanja, na sadašnje osećanje, sećanja na prošle trenutke. To je ono što čini trajanje. Unutrašnje trajanje je neprekidni život sećanja koje produžava prošlost u sadašnjost, a sadašnjost ili sadrži u sebi jasnu sliku prošlosti koja se neprestano uvećava, ili, dublje, pokazuje svojom stalnom promenom kvaliteta sav teret koji vučemo za sobom kako starimo. Bez ovog opstanka prošlosti u sadašnjosti ne bi bilo trajanja, već samo trenutnosti." Bergson

A ja sam to objasnio jos ovdje u ovom postu gore, citirajuci Sopenhauera, ali nijesi pazljivo citao nimalo, evo ponavljam:

"Jasan i potpun uvid u prirodu ludila, ispravna i jasna koncepcija o tome šta čini razliku između zdravog i ludog, koliko ja znam, još nije pronađena. Ludacima se ne može uskratiti ni razum ni razumevanje, jer oni govore i razumeju, i često izvode vrlo tačne zaključke; oni takođe, po pravilu, sasvim ispravno opažaju ono što je prisutno i shvataju vezu između uzroka i posledice... Ludaci uglavnom ne greše u saznanju onoga što je neposredno prisutno; njihovo bunčanje se uvek odnosi na ono što je odsutno i prošlo, a samo preko njih na njihovu vezu sa onim što je sadašnje. Stoga mi se čini da se njihova bolest posebno tiče pamćenja; nije zaista da ih sećanje sasvim izneveri, jer mnogi od njih znaju mnogo napamet, a ponekad prepoznaju osobe koje dugo nisu videli; već da je nit sećanja prekinuta, kontinuitet njene veze uništen, i nije moguće jednolično povezano sećanje na prošlost. Pojedini prizori prošlosti poznati su tačno, kao i posebna sadašnjost; ali postoje praznine u njihovom sećanju koje popunjavaju fikcijama, a one su ili uvek iste, u tom slučaju postaju fiksne ideje, a ludilo koje nastaje naziva se monomanija ili melanholija; ili su to uvek različite, trenutne mašte, i onda se to zove ludost, fatuitas."

:rtfm:
 
U nedostatku argumenata usta zanijeme... Kada ce ljudi poceti da citaju i razmisljaju na ovom pdf? Procitaju samo naslov i po automatu misli pisu sta im prvo dodje na um, a ni ne razmisle o tome. Bez kriticke misli i argumenata, samo sirovi zdravi razum...
 
U suštini dovođenje svoje svijesti u takvo stanje, odnosno dovođenje sebe u pijanstvo sklono je ludilu, i dovodi do istog stanja. Jednostavno, tada covjek izbija iz sebe, dok je u ludilu to nasilno, kao sto kaze Sopenhauer:

"Pijanica je onaj koji, nakon što popije puno vina, ili piva, ili napitka, izađe iz sebe."

Treba li sebe dovoditi u ovo stanje? Treba li barem jednom u zivotu posegnuti za umjerenoscu u ovom zivotu, ne bi li spasili sami sebe? Opijanje konstanto je zlo, niko ne prica da ne valja s vremena na vrijeme popiti casu-dvije, Sopenhauer daje savjet i za to:

„Ah, kako su malo morali da razmišljaju, da su mogli toliko da čitaju!“ Kao i pijenje piva, čitanje treba da se obavlja laganim tempom. Nema slave (izvan žurke u bratstvu) u tome da popijete više piva od bilo koga drugog i nema nagrade (koliko ja znam) za čitanje najviše knjiga. I pivo i filozofiju treba uživati, razmisliti i zaista razumeti, a ne konzumirati tako brzo da se teško može reći da ste „uživali“ u njima. Pitanje prirodnog svetla i ljubavnih romana možemo ostaviti za drugi put, što su možda izuzeci koji potvrđuju pravilo.

Dovoditi sebe vjestacki u stanje slicno ludilu je bolesno. Gore sam sve naveo, dzabe se ponavljam, neki jednostavno ne mogu da skontaju ovo.
 
407751889_371417092079089_6368027423974551752_n.jpg
 

Back
Top