Jacob
Buduća legenda
- Poruka
- 49.565
Istoričar Miodrag Janković, u vreme nove kampanje za uspostavljanje kraljevine, ali i potiranja srpstva u Crnoj Gori, u autorskom tekstu za Pressmagazin objašnjava razliku između kraljevstva i monarhije i opisuje kako su naši suvereni sami sebi izmakli presto
Ni deklarisani naši „monarhisti" ne znaju da monarhija i kraljevstvo nisu sinonimi. Monarhija je sistem vladavine gde samo jedan komanduje. Monarhija može biti nasledna ili ne, inspirisana religijom ili ne. Monarhija je politička ideja, kao što su i sve druge političke ideje. Monarhija se diskutuje.
Kraljevstvo, između ostalog, služi da bi se upravljalo ljudskim zajednicama, ono ni u kom slučaju nije ideja već realnost neodvojiva od istorijskih i geografskih koordinata. Kraljevstvo se ne diskutuje, kao što se ne diskutuje Dunav ili Kopaonik.
Monarhiju je moguće uspostaviti preko noći, pomoću referenduma ili državnog udara. Kraljevstvo podrazumeva lagano sazrevanje, konsenzus a ne plebiscit. I kada razlikujemo monarhiju od diktature - koja može biti diktatura jedne partije a ne jednog čoveka - zapazićemo da ima monarha koji nisu kraljevi i da ima kraljeva koji nisu monarsi jer ne komanduju - kao što je to slučaj sa britanskom kraljicom Elizabetom II.
Prilikom kraljevskog venčanja princa Vilijama i gospođice Midlton mogli smo da shvatimo šta je to kraljevstvo. Više od milion Engleza strpljivo je čekalo da samo vidi budućeg kralja i kraljicu. Kao da su se svi oni pričestili uverenjem da će kraljevstvo opstati na mnogaja ljeta. Za razliku od monarhije, kraljevstvo se zasniva na čistoj ljubavi a ne na popularnosti i broju glasačkih listića. Kralj se voli kao svetlost, kao zenica oka.
Postoji bezbroj primera te nepatvorene ljubavi u istorijama Engleske, Francuske i Svete Rusije. Ima mnogo knjiga o Kraljevini koje bi naši „monarhisti" trebalo da izuče pre nego što preko medija elektrizuju svoje navijače da viču „bez kralja ne valja".
Srpska kraljevina je obnovljena 1882. Na Berlinskom kongresu 1878. godine, Srbiji su priznate nezavisnost i nove granice. Kneževini Crnoj Gori priznata je nezavisnost. Od pada Smedereva i propasti Srpske despotovine 1459. godine, prvi srpski kralj je Milan Obrenović.
U Crnoj Gori je sasvim drugačije. Vladavina Crnojevića je trajala sve do 1498. godine. Osnivač dinastije Crnojevića, Đurađ, bio je čelnik cara Dušana, nastavljač slavne tradicije Nemanjića. Đurđe Crnojević je 1516. godine preneo svoje nasleđe na Cetinjsku mitropoliju. U pustinji cetinjskoj sačuvao se naš žižak, ona luča o kojoj peva vladika Rade. Krajem XVII veka biva izabran vladika Danilo kao gospodar Crne Gore. I tako, posle njega još četiri vladike i mitropolita, jedan knez i jedan kralj iz slavne kuće Petrovića bdiju nad sudbinom narodnom sve do 1918. godine. Od cara Dušana do kralja Nikole: trajanje.
Crna Gora baštini svetinju sadržanu u srpskom kraljevstvu, ona je neprekinuta crvena nit naše tradicije.
Tako je bilo do 26. novembra 1918. godine. Podgorička skupština je donela odluku o ujedinjenju naroda Kraljevine Crne Gore i naroda Kraljevine Srbije, kao i odluku o detronizaciji dinastije Petrovića. Ovu odluku u Beograd je donela delegacija na čelu sa vladikom Gavrilom (Dožićem).
Šest dana posle, 1. decembra 1918. godine, u tadašnjoj rezidenciji prestolonaslednika Aleksandra, u Krsmanovićevoj kući na Terazijama, lično je Aleksandar, u ime svog oca kralja Petra I, objavio „svome narodu" - Srbima, Hrvatima i Slovencima, stvaranje nove države: Kraljevine SHS! Ispunila se nesrećna Niška deklaracija o ratnim ciljevima Kraljevine Srbije.
Proglašavajući svoju novu kraljevinu, regent je rekao da je „blaga božja ruka obilato obdarila celu našu domovinu", a od silne sreće nije uviđao da su zbog ispunjenja tog „vekovnog zaveta" prestale da postoje Kraljevina Srbija i Kraljevina Crna Gora, čijim je utapanjem u Jugoslaviju prekinuta živa veza sa srpskom baštinom. Ova greška je uzrok naše kvareži, nečistote i pojave opake krize identiteta. Kao da smo 1918. godine izgubili imunitet.
Srpsko pitanje nije rešeno; našu, srpsku kuću, Aleksandar je proglasio za zajednički stan. I to ne sa prijateljima, već, kako je rekao vojvoda Živojin Mišić, sa ljudima „od kojih nema većih podlaca na kugli zemaljskoj".
Bez ikakve političke potrebe, jedino zbog svoje sujete, Aleksandar je zakulisnim akcijama, kao Šekspirov Jago, lišio prestola svoga dedu, kralja Nikolu, i na taj način obezglavio srpstvo koje su kroz vekove oličavali gospodari Crne Gore. Još 1909. godine u novinama „Pijemont" (koje je on lično finansirao) dao je da se objave lascivna pisma svog ujaka vojvode Mirka jednoj beogradskoj glumici, zbog kojih se sin kralja Nikole ogadio Crnogorcima.
Dakle, od 1. decembra 1918. godine nema više srpske krune, nema srpskog prestola, nema srpskog kralja. Da ne bi uvredio Hrvate i Slovence, kralj Aleksandar se nije krunisao, nije miropomazan u Žiči kao njegov otac, kralj Petar I. Ni njegov sin, kralj Petar II, nije miropomazan posle 27. marta 1941. godine, pošto su ga pučisti proglasili za punoletnog i poveli sa sobom u bežaniju posle 6. aprila 1941.
Prva Jugoslavija je doživela fijasko 27. marta 1941. godine; druga, komunistička Jugoslavija, 1991. Tragično je da su se Srbija i Crna Gora pod Miloševićem borile da očuvaju Jugoslaviju! I naša, srpska istoriografija, još uvek kukumavče nad Jugoslavijom. Zaboravljena je pouka arhimandrita Jovana Rajića, oca srpske istorije, koja glasi: „Koristi se, narode, svojim krvavo stečenim iskustvom!"
Od 5. juna 2006. Republika Srbija je nezavisna država sa krnjim suverenitetom. I gle, svedoci smo sa kakvom se bahatošću upravlja Srbijom, pomoću skandala, lažnim obećanjima, ulaskom u Evropu kao u samoposlugu u kojoj je samo za nas sve - džabe... Tone Srbija u bedu, a naš glavni grad je još uvek jugoslovenski. Srbija liči na plačevno pozorje.
I gle, od pre mesec dana jedan značajan dnevni list opet pokreće kampanju za uspostavljanje kraljevine u Srbiji. Razni uglednici iznose svoja mišljenja u korist sina poslednjeg jugoslovenskog kralja Petra II. Tvrde da bi njega trebalo proglasiti za kralja!
Kralj Jugoslavije Petar II podneo je ostavku 29. januara 1945. godine. Njegov sin, princ Aleksandar, rođen je 17. jula 1945. godine kao dete bivšeg kralja. Princ Aleksandar, dakle, nije bio „prestolonaslednik" ni jugoslovenskog prestola (sad nepostojećeg trona nepostojeće Jugoslavije).
Jovan Rajić se prevrće u svom grobu u koviljskom manastiru. Mi, njegovi Srbi, još uvek se nismo naučili da izvlačimo pouke. Princ, koji bi hteo da bude srpski kralj, tražio je bombardovanje položaja vojske Republike Srpske i za to bio hvaljen u Americi. Kraljevina je najsuptilniji oblik vladavine. Kralj prima miropomazanje i postaje legitimni suveren, otac koga svi poštuju i svi vole, prvi domaćin, onaj koji sudi i miri. Po definiciji, kraljevina je evharistična jer se njena suština prepoznaje kao milost božija. Kraljevstvo nije ideja, to je život.
Da bi se zrelo razmišljalo o Kraljevini Srbiji, njenoj obnovi, potrebno je najpre vratiti našoj zemlji dostojanstvo. A to je mukotrpan i težak posao. Traži ljude od integriteta. Ako bi kojom nesrećom našim „monarhistima" uspelo da krunišu svog kandidata, to bi bio samo jedan novi pajacluk, nova sramota, razlog za još jedan stid i suze nas poniženih.
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/...evini+ili+kako+je+Srbija+ispustila+krunu.html
Ni deklarisani naši „monarhisti" ne znaju da monarhija i kraljevstvo nisu sinonimi. Monarhija je sistem vladavine gde samo jedan komanduje. Monarhija može biti nasledna ili ne, inspirisana religijom ili ne. Monarhija je politička ideja, kao što su i sve druge političke ideje. Monarhija se diskutuje.
Kraljevstvo, između ostalog, služi da bi se upravljalo ljudskim zajednicama, ono ni u kom slučaju nije ideja već realnost neodvojiva od istorijskih i geografskih koordinata. Kraljevstvo se ne diskutuje, kao što se ne diskutuje Dunav ili Kopaonik.
Monarhiju je moguće uspostaviti preko noći, pomoću referenduma ili državnog udara. Kraljevstvo podrazumeva lagano sazrevanje, konsenzus a ne plebiscit. I kada razlikujemo monarhiju od diktature - koja može biti diktatura jedne partije a ne jednog čoveka - zapazićemo da ima monarha koji nisu kraljevi i da ima kraljeva koji nisu monarsi jer ne komanduju - kao što je to slučaj sa britanskom kraljicom Elizabetom II.
Prilikom kraljevskog venčanja princa Vilijama i gospođice Midlton mogli smo da shvatimo šta je to kraljevstvo. Više od milion Engleza strpljivo je čekalo da samo vidi budućeg kralja i kraljicu. Kao da su se svi oni pričestili uverenjem da će kraljevstvo opstati na mnogaja ljeta. Za razliku od monarhije, kraljevstvo se zasniva na čistoj ljubavi a ne na popularnosti i broju glasačkih listića. Kralj se voli kao svetlost, kao zenica oka.
Postoji bezbroj primera te nepatvorene ljubavi u istorijama Engleske, Francuske i Svete Rusije. Ima mnogo knjiga o Kraljevini koje bi naši „monarhisti" trebalo da izuče pre nego što preko medija elektrizuju svoje navijače da viču „bez kralja ne valja".
Srpska kraljevina je obnovljena 1882. Na Berlinskom kongresu 1878. godine, Srbiji su priznate nezavisnost i nove granice. Kneževini Crnoj Gori priznata je nezavisnost. Od pada Smedereva i propasti Srpske despotovine 1459. godine, prvi srpski kralj je Milan Obrenović.
U Crnoj Gori je sasvim drugačije. Vladavina Crnojevića je trajala sve do 1498. godine. Osnivač dinastije Crnojevića, Đurađ, bio je čelnik cara Dušana, nastavljač slavne tradicije Nemanjića. Đurđe Crnojević je 1516. godine preneo svoje nasleđe na Cetinjsku mitropoliju. U pustinji cetinjskoj sačuvao se naš žižak, ona luča o kojoj peva vladika Rade. Krajem XVII veka biva izabran vladika Danilo kao gospodar Crne Gore. I tako, posle njega još četiri vladike i mitropolita, jedan knez i jedan kralj iz slavne kuće Petrovića bdiju nad sudbinom narodnom sve do 1918. godine. Od cara Dušana do kralja Nikole: trajanje.
Crna Gora baštini svetinju sadržanu u srpskom kraljevstvu, ona je neprekinuta crvena nit naše tradicije.
Tako je bilo do 26. novembra 1918. godine. Podgorička skupština je donela odluku o ujedinjenju naroda Kraljevine Crne Gore i naroda Kraljevine Srbije, kao i odluku o detronizaciji dinastije Petrovića. Ovu odluku u Beograd je donela delegacija na čelu sa vladikom Gavrilom (Dožićem).
Šest dana posle, 1. decembra 1918. godine, u tadašnjoj rezidenciji prestolonaslednika Aleksandra, u Krsmanovićevoj kući na Terazijama, lično je Aleksandar, u ime svog oca kralja Petra I, objavio „svome narodu" - Srbima, Hrvatima i Slovencima, stvaranje nove države: Kraljevine SHS! Ispunila se nesrećna Niška deklaracija o ratnim ciljevima Kraljevine Srbije.
Proglašavajući svoju novu kraljevinu, regent je rekao da je „blaga božja ruka obilato obdarila celu našu domovinu", a od silne sreće nije uviđao da su zbog ispunjenja tog „vekovnog zaveta" prestale da postoje Kraljevina Srbija i Kraljevina Crna Gora, čijim je utapanjem u Jugoslaviju prekinuta živa veza sa srpskom baštinom. Ova greška je uzrok naše kvareži, nečistote i pojave opake krize identiteta. Kao da smo 1918. godine izgubili imunitet.
Srpsko pitanje nije rešeno; našu, srpsku kuću, Aleksandar je proglasio za zajednički stan. I to ne sa prijateljima, već, kako je rekao vojvoda Živojin Mišić, sa ljudima „od kojih nema većih podlaca na kugli zemaljskoj".
Bez ikakve političke potrebe, jedino zbog svoje sujete, Aleksandar je zakulisnim akcijama, kao Šekspirov Jago, lišio prestola svoga dedu, kralja Nikolu, i na taj način obezglavio srpstvo koje su kroz vekove oličavali gospodari Crne Gore. Još 1909. godine u novinama „Pijemont" (koje je on lično finansirao) dao je da se objave lascivna pisma svog ujaka vojvode Mirka jednoj beogradskoj glumici, zbog kojih se sin kralja Nikole ogadio Crnogorcima.
Dakle, od 1. decembra 1918. godine nema više srpske krune, nema srpskog prestola, nema srpskog kralja. Da ne bi uvredio Hrvate i Slovence, kralj Aleksandar se nije krunisao, nije miropomazan u Žiči kao njegov otac, kralj Petar I. Ni njegov sin, kralj Petar II, nije miropomazan posle 27. marta 1941. godine, pošto su ga pučisti proglasili za punoletnog i poveli sa sobom u bežaniju posle 6. aprila 1941.
Prva Jugoslavija je doživela fijasko 27. marta 1941. godine; druga, komunistička Jugoslavija, 1991. Tragično je da su se Srbija i Crna Gora pod Miloševićem borile da očuvaju Jugoslaviju! I naša, srpska istoriografija, još uvek kukumavče nad Jugoslavijom. Zaboravljena je pouka arhimandrita Jovana Rajića, oca srpske istorije, koja glasi: „Koristi se, narode, svojim krvavo stečenim iskustvom!"
Od 5. juna 2006. Republika Srbija je nezavisna država sa krnjim suverenitetom. I gle, svedoci smo sa kakvom se bahatošću upravlja Srbijom, pomoću skandala, lažnim obećanjima, ulaskom u Evropu kao u samoposlugu u kojoj je samo za nas sve - džabe... Tone Srbija u bedu, a naš glavni grad je još uvek jugoslovenski. Srbija liči na plačevno pozorje.
I gle, od pre mesec dana jedan značajan dnevni list opet pokreće kampanju za uspostavljanje kraljevine u Srbiji. Razni uglednici iznose svoja mišljenja u korist sina poslednjeg jugoslovenskog kralja Petra II. Tvrde da bi njega trebalo proglasiti za kralja!
Kralj Jugoslavije Petar II podneo je ostavku 29. januara 1945. godine. Njegov sin, princ Aleksandar, rođen je 17. jula 1945. godine kao dete bivšeg kralja. Princ Aleksandar, dakle, nije bio „prestolonaslednik" ni jugoslovenskog prestola (sad nepostojećeg trona nepostojeće Jugoslavije).
Jovan Rajić se prevrće u svom grobu u koviljskom manastiru. Mi, njegovi Srbi, još uvek se nismo naučili da izvlačimo pouke. Princ, koji bi hteo da bude srpski kralj, tražio je bombardovanje položaja vojske Republike Srpske i za to bio hvaljen u Americi. Kraljevina je najsuptilniji oblik vladavine. Kralj prima miropomazanje i postaje legitimni suveren, otac koga svi poštuju i svi vole, prvi domaćin, onaj koji sudi i miri. Po definiciji, kraljevina je evharistična jer se njena suština prepoznaje kao milost božija. Kraljevstvo nije ideja, to je život.
Da bi se zrelo razmišljalo o Kraljevini Srbiji, njenoj obnovi, potrebno je najpre vratiti našoj zemlji dostojanstvo. A to je mukotrpan i težak posao. Traži ljude od integriteta. Ako bi kojom nesrećom našim „monarhistima" uspelo da krunišu svog kandidata, to bi bio samo jedan novi pajacluk, nova sramota, razlog za još jedan stid i suze nas poniženih.
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/...evini+ili+kako+je+Srbija+ispustila+krunu.html
Poslednja izmena:
