- Poruka
- 6.825
Odveo me je jedan brat, još kao učenika, u poslastičarnicu i naručio nam po sutlijaš, sa cimetom, preko, pa kaže:
- Ovo su jeli bogati Srbi, nekada. To, ko je jeo, taj je bio ili bogat ili mason. Beše to luksuz.
Volim sutlijaš, ali on ga „baš” voli. Smaza jedan, pa drugi… Jeo je tako slatko da sam i ja poručio još jedan, mada ga nisam mogao dokrajčiti.
- Mora da si iskusan, kad u “kasne” godine ulaziš u naš red. Dobro je da čovek u mlađim godinama pođe našim putem ali to zna da bude i mač sa dve oštrice. Očekuju nešto što nikada ne mogu da vide u bratstvu. Verujem da imaš svakojakih iskustava, da si vispren i okretan; tako mi deluješ.
Setih se masonskog kodeksa u kome stoji: „Pre budi pošten nego okretan”, pa pomislih da me stavlja na neki test, ali me te misli, poznavajući ga, prođoše.
Malo me secnu ono „kasne”, pa zar mu ja tako delujem, ali nema veze, verovatno je mojih 30 i neku godinu smatrao veoma zrelim dobom.
Kad već pomenusmo iskustvo, postavih mu jedno, relativno glupo i prosto pitanje.
- Može li jedan neiskusan čovek postati mason?
- Relativno iskusan će reći da to zavisi od toga šta podrazumevati pod pojmom „neiskusan”. Šta ti misliš?
- Lično, – nastavih – mislim i siguran sam u svoj primer. Mnogo godina provedenih sa dobrim, lošim, neodređenim ljudima, u raznoraznim situacijama, posao, JNA, razne države, razni kontinenti, rat, brakovi, usponi, padovi, ponovni usponi, ljudi na mojim leđima, nerazumevanje, promašene investicije, sumnjivi krugovi ljudi, predsednici država, prinčevi, kraljevi, ministri, prostitutke… i tako 20 godina. Tek tada sam samom sebi rekao da sam spreman da uđem u sobu za kontemplaciju. Željan razumevanja, brušenja, istomišljenika i spoznaje samog sebe, pošao sam na put, kojim je Josef Kneht u sva tri života proputovao. Ipak, pošao sam sa nule. Ponovo sam rođen.
- Lepo, a čuj sad da ti ja kažem moje mišljenje o iskusvu i neiskustvu! I poče. - Pokisne li čovek jednom, neće mu ništa faliti; pa neka pokisne i sto puta ništa mu ne fali, ali će dobro znati kada je za kišobran a kada ne. A opet, prevari li ga žena jednom, možda joj i oprosti; prevari li ga više puta, lud je ako oprašta. I taj sigurno ne zna sa ženama. Šta je zajedničko za obe situacije? „Iskustvo”!
Koliko je iskustvo čoveka koji ceo život nije izašao iz svog sela, grada, države…? Koliko je iskustvo radnika koji ceo život radi jedan isti posao, u istom preduzeću, nada se „nekom boljem” vremenu i obezbeđivanju doživotne egzistencije? Da li svi ljudi mogu da govore sa istog nivoa? Namučen i nenamučen, ranjenik i dezerter, car i rob? Ne mogu, a opet o jednoj stvari mogu; o "Iskustvu”!
Čitanje Sidarte je za mene bila spoznaja jedne vrste iskustva. Duhovno iskustvo. Jedan čovek koji u potrazi za istinom, spoznajom života i sveta oko sebe, u stvari, spoznaje da je njega bog odredio da splavari i upućuje neupućene, da im priča priče mudrosti, koje je njemu njegov učitelj, bivši splavar, isto tako, preneo. Šta znači imati iskustvo Sidarte? Znači spoznati život. Može li se neko od nas pohvaliti takvim sadržajem života? Možda i može, mada, i onaj koji je ceo život u fabrici za mašinom, misli da je spoznao zivot u punom svetlu. To je njegov „ponos”. Reci mu kako su Nemice i pored hladnog germanskog karaktera vrele, kako mirišu crnkinje iz Afrike, šta je to što Francuskinje stvarno znaju da daju vodeći ljubav, zašto su Azijatkinje bludne ili stidne?!... Reci mu to i uvredio bi ga, možda! Napravio bi ga čovekom niže vrednosti, što jedan iskusan čovek nikako ne bi smeo sebi da dozvoli.
Slušao sam ga sa nekim strahopoštovanjem. Ipak je on 33. I kako reče njegov sin “Ovaj matori zna šta će Bush sutra da doručkuje.”
- Kakvo je tvoje iskustvo posle sva 33 stepena? - postavih mu direktno pitanje.
- Pa, možda nije kao tvoje. Ja nisam bio u ratu i družio se sa kriminalcima i prostitutkama, ali sam dozivljavao nešto što je paralelno tome, čitajući, putujući i učeći od starije braće. Svaki stepen je jedan fakultet; za mene.
U tom momentu pored našeg stola prođe prodavac ruža, elegantno obučen, sa šeširom i belim rukavicama. Nasmejasmo se baš od srca i moj sagovornik ga pozva:
- Dođi za sto. Ne trebaju nam ruže, samo da te nešto pitam.
- Kafu, malu kiselu i krempitu - reče prodavac ruža i sede u stilu gospodina prefinjenih manira.
Upoznasmo se sa par pitanja koja su standard u takvim trenucima i već posle prvih komentara zaključismo da je prodavac ruža veoma intelegentan i pametan čovek.
- A da te nešto pitam. Šta ti znače te rukavice?
- Pa kako za koga. Neko me zbog njih smatra gospodinom, neko mi se smeje, neko me čudno gleda i postavlja mi čudna pitanja, a one meni puno znače.
- Zašto ti puno znače? - upitah ga sa dozom osmeha.
- Pa da me ne bode trnje od ruža.
Smejali smo se dobar minut. I on sa nama.
- Braćo, - trgosmo se obojica - da ja vas nešto pitam! Jel vi to mene ismejavate ili šta?
- Ne, nikako, nemoj molim te to tako da razumeš. Samo nam je bilo čudno što čovek tvog držanja, elegantan, prosto rečeno, aristokratskog izgleda, prodaje ruže. I to još bele rukavice, koje u nekim slučajevima predstavljaju simbol ljudske čistoće.
- Pa ja i jesam čist, načitan, gospodin sam iako prodajem ruže. Šta tu ima čudno? Imam i ja biografiju, prošao sam sveta, fakultete, kamioni, avioni, sve ja to znam, jednom rečju "osedeo sam”, ali ovo mi je izvor lepih prihoda, a i sa ljudima sam. Svaki dan upoznam nekog, razmenimo priče, iskustva... Pa vidite i ovaj naš razgovor; možda sam ja nešto od vas naučio a možda i vi od mene. Sve u svemu jedan lep, prijatan i konstruktivan razgovor!
„Sidarta”, obojici nam prođe kroz glavu i pogledasmo se.
Dalji razgovor nam otkri čoveka rođenog za naše bratstvo, od koga može da se nauči štošta. Ustao je, pozdravismo se, a on reče da smo zanimljivi sagovornici, još jednom mahnu i ode.
- Ovaj kao da je na vrhu. Ču li ga ti kako smireno i pametno priča. Kako čovek može da se prevari.
- Pomenuo si „kao da je na vrhu”.
Kakav je to osećaj?
- "Čudno mirno” - odgovori mi.
- Kako to objašnjavaš?
- Pa vidiš, tada si tek kao rođen. Dobiješ sindrom Petra Pana; duh dečaka u telu odraslog čoveka. Onda se smeješ svom životu; vidiš šta je trebalo da vidiš, šta nije trebalo i sve ti je svejedno. Nijednom ti ne padne na pamet ona stara uzrečica: “Eh da su mi one godine a ova pamet.” Samo gledaš sve oko sebe i više nego ikada se trudiš da težiš savršenstvu, i da prema svima budeš bolji nego ikada. To je ulaznica za novi život; što si iskusniji, dobićeš bolji položaj u novoj dimenziji. To je takođe iskustvo; dobro, lepo, iskren da budem, možda “malo zastarelo i egoistično”, ali posebno.
Pitah ga:
- A otkud ti to sve znaš; da li je to…?
- Da. To ti je , brate moj, Iskustvo - odgovori mi i nastavi da jede sutlijaš sa cimetom.
- Ovo su jeli bogati Srbi, nekada. To, ko je jeo, taj je bio ili bogat ili mason. Beše to luksuz.
Volim sutlijaš, ali on ga „baš” voli. Smaza jedan, pa drugi… Jeo je tako slatko da sam i ja poručio još jedan, mada ga nisam mogao dokrajčiti.
- Mora da si iskusan, kad u “kasne” godine ulaziš u naš red. Dobro je da čovek u mlađim godinama pođe našim putem ali to zna da bude i mač sa dve oštrice. Očekuju nešto što nikada ne mogu da vide u bratstvu. Verujem da imaš svakojakih iskustava, da si vispren i okretan; tako mi deluješ.
Setih se masonskog kodeksa u kome stoji: „Pre budi pošten nego okretan”, pa pomislih da me stavlja na neki test, ali me te misli, poznavajući ga, prođoše.
Malo me secnu ono „kasne”, pa zar mu ja tako delujem, ali nema veze, verovatno je mojih 30 i neku godinu smatrao veoma zrelim dobom.
Kad već pomenusmo iskustvo, postavih mu jedno, relativno glupo i prosto pitanje.
- Može li jedan neiskusan čovek postati mason?
- Relativno iskusan će reći da to zavisi od toga šta podrazumevati pod pojmom „neiskusan”. Šta ti misliš?
- Lično, – nastavih – mislim i siguran sam u svoj primer. Mnogo godina provedenih sa dobrim, lošim, neodređenim ljudima, u raznoraznim situacijama, posao, JNA, razne države, razni kontinenti, rat, brakovi, usponi, padovi, ponovni usponi, ljudi na mojim leđima, nerazumevanje, promašene investicije, sumnjivi krugovi ljudi, predsednici država, prinčevi, kraljevi, ministri, prostitutke… i tako 20 godina. Tek tada sam samom sebi rekao da sam spreman da uđem u sobu za kontemplaciju. Željan razumevanja, brušenja, istomišljenika i spoznaje samog sebe, pošao sam na put, kojim je Josef Kneht u sva tri života proputovao. Ipak, pošao sam sa nule. Ponovo sam rođen.
- Lepo, a čuj sad da ti ja kažem moje mišljenje o iskusvu i neiskustvu! I poče. - Pokisne li čovek jednom, neće mu ništa faliti; pa neka pokisne i sto puta ništa mu ne fali, ali će dobro znati kada je za kišobran a kada ne. A opet, prevari li ga žena jednom, možda joj i oprosti; prevari li ga više puta, lud je ako oprašta. I taj sigurno ne zna sa ženama. Šta je zajedničko za obe situacije? „Iskustvo”!
Koliko je iskustvo čoveka koji ceo život nije izašao iz svog sela, grada, države…? Koliko je iskustvo radnika koji ceo život radi jedan isti posao, u istom preduzeću, nada se „nekom boljem” vremenu i obezbeđivanju doživotne egzistencije? Da li svi ljudi mogu da govore sa istog nivoa? Namučen i nenamučen, ranjenik i dezerter, car i rob? Ne mogu, a opet o jednoj stvari mogu; o "Iskustvu”!
Čitanje Sidarte je za mene bila spoznaja jedne vrste iskustva. Duhovno iskustvo. Jedan čovek koji u potrazi za istinom, spoznajom života i sveta oko sebe, u stvari, spoznaje da je njega bog odredio da splavari i upućuje neupućene, da im priča priče mudrosti, koje je njemu njegov učitelj, bivši splavar, isto tako, preneo. Šta znači imati iskustvo Sidarte? Znači spoznati život. Može li se neko od nas pohvaliti takvim sadržajem života? Možda i može, mada, i onaj koji je ceo život u fabrici za mašinom, misli da je spoznao zivot u punom svetlu. To je njegov „ponos”. Reci mu kako su Nemice i pored hladnog germanskog karaktera vrele, kako mirišu crnkinje iz Afrike, šta je to što Francuskinje stvarno znaju da daju vodeći ljubav, zašto su Azijatkinje bludne ili stidne?!... Reci mu to i uvredio bi ga, možda! Napravio bi ga čovekom niže vrednosti, što jedan iskusan čovek nikako ne bi smeo sebi da dozvoli.
Slušao sam ga sa nekim strahopoštovanjem. Ipak je on 33. I kako reče njegov sin “Ovaj matori zna šta će Bush sutra da doručkuje.”
- Kakvo je tvoje iskustvo posle sva 33 stepena? - postavih mu direktno pitanje.
- Pa, možda nije kao tvoje. Ja nisam bio u ratu i družio se sa kriminalcima i prostitutkama, ali sam dozivljavao nešto što je paralelno tome, čitajući, putujući i učeći od starije braće. Svaki stepen je jedan fakultet; za mene.
U tom momentu pored našeg stola prođe prodavac ruža, elegantno obučen, sa šeširom i belim rukavicama. Nasmejasmo se baš od srca i moj sagovornik ga pozva:
- Dođi za sto. Ne trebaju nam ruže, samo da te nešto pitam.
- Kafu, malu kiselu i krempitu - reče prodavac ruža i sede u stilu gospodina prefinjenih manira.
Upoznasmo se sa par pitanja koja su standard u takvim trenucima i već posle prvih komentara zaključismo da je prodavac ruža veoma intelegentan i pametan čovek.
- A da te nešto pitam. Šta ti znače te rukavice?
- Pa kako za koga. Neko me zbog njih smatra gospodinom, neko mi se smeje, neko me čudno gleda i postavlja mi čudna pitanja, a one meni puno znače.
- Zašto ti puno znače? - upitah ga sa dozom osmeha.
- Pa da me ne bode trnje od ruža.
Smejali smo se dobar minut. I on sa nama.
- Braćo, - trgosmo se obojica - da ja vas nešto pitam! Jel vi to mene ismejavate ili šta?
- Ne, nikako, nemoj molim te to tako da razumeš. Samo nam je bilo čudno što čovek tvog držanja, elegantan, prosto rečeno, aristokratskog izgleda, prodaje ruže. I to još bele rukavice, koje u nekim slučajevima predstavljaju simbol ljudske čistoće.
- Pa ja i jesam čist, načitan, gospodin sam iako prodajem ruže. Šta tu ima čudno? Imam i ja biografiju, prošao sam sveta, fakultete, kamioni, avioni, sve ja to znam, jednom rečju "osedeo sam”, ali ovo mi je izvor lepih prihoda, a i sa ljudima sam. Svaki dan upoznam nekog, razmenimo priče, iskustva... Pa vidite i ovaj naš razgovor; možda sam ja nešto od vas naučio a možda i vi od mene. Sve u svemu jedan lep, prijatan i konstruktivan razgovor!
„Sidarta”, obojici nam prođe kroz glavu i pogledasmo se.
Dalji razgovor nam otkri čoveka rođenog za naše bratstvo, od koga može da se nauči štošta. Ustao je, pozdravismo se, a on reče da smo zanimljivi sagovornici, još jednom mahnu i ode.
- Ovaj kao da je na vrhu. Ču li ga ti kako smireno i pametno priča. Kako čovek može da se prevari.
- Pomenuo si „kao da je na vrhu”.
Kakav je to osećaj?
- "Čudno mirno” - odgovori mi.
- Kako to objašnjavaš?
- Pa vidiš, tada si tek kao rođen. Dobiješ sindrom Petra Pana; duh dečaka u telu odraslog čoveka. Onda se smeješ svom životu; vidiš šta je trebalo da vidiš, šta nije trebalo i sve ti je svejedno. Nijednom ti ne padne na pamet ona stara uzrečica: “Eh da su mi one godine a ova pamet.” Samo gledaš sve oko sebe i više nego ikada se trudiš da težiš savršenstvu, i da prema svima budeš bolji nego ikada. To je ulaznica za novi život; što si iskusniji, dobićeš bolji položaj u novoj dimenziji. To je takođe iskustvo; dobro, lepo, iskren da budem, možda “malo zastarelo i egoistično”, ali posebno.
Pitah ga:
- A otkud ti to sve znaš; da li je to…?
- Da. To ti je , brate moj, Iskustvo - odgovori mi i nastavi da jede sutlijaš sa cimetom.
