Jacob
Buduća legenda
- Poruka
- 49.565
Tokom čitavog mog detinjstva, sedamdesetih godina dvadesetog veka, gastarbajteri su predstavljali nezaobilazan deo svakodnevne realnosti SFRJ.
Iako sam relativno često menjao škole, ni u jednoj od njih nije bilo odeljenja a da u njemu nije sedelo barem jedno dete, čiji su otac ili majka ili neretko oboje boravili na „privremenom radu" u već nekom nemačkom, austrijskom, ili skandinavskom gradu.
Gastarbajteri su tih godina zauzimali toliko prominentnu poziciju u sve šarolikijem jugoslovenskom društvu da su postali važan segment, kako „visoke" tako i popularne kulture. Redovno prisutni u književnosti, filmu, pozorištu, medijima, čak i u slikarstvu, gastarbajteri su ujedno, u svojoj nadasve tvrdoj i nimalo romantičnoj stvarnosti egzistirali na samom rubu imućnih zapadnih društava.
To je, uostalom, bila centralna zamisao onih koji su ih tamo i pozvali. Propušteni u bogatiji i udobniji svet od onog iz kog su poticali, ali od njega vešto izolovani krhkom pozicijom privremenih radnika od kojih se nije očekivalo da se integrišu, oni su zaista prihvatali one najteže i najprljavije poslove, spavali po montažnim barakama, čuvali krvavo zarađen novac po slamaricama i - krojili sopstvene planove i namere za budućnost koji nisu neophodno bili sinhroni s planovima i namerama njihovih bogatih domaćina.
Mnogi od njih tako - nakon intenzivnog „should I stay or should I go" brejnstorminga - ipak se nisu vratili kućama kako je prvobitno bilo zamišljeno, već su našli načina da se zadrže tu gde jesu. Pomerajući se lagano iz montažnih radničkih baraka ka jeftinim stanovima na periferiji, stvorili su bazu za današnje krajnje demografsko šarenilo zapadnih gradova, a u godinama i decenijama koje su usledile njima su se pridružili i mnogi drugi, i to ne samo privremeni radnici, već i ratne izbeglice, politički azilanti, te mnogobrojni ilegalni imigranti s juga i istoka Evrope, ali i iz raznoraznih zemalja Bliskog istoka, Afrike, Azije i Južne Amerike.
Vremenom se nametnulo kao očigledno da mnoge imigrantske zajednice imaju svoju omiljenu zapadnu zemlju, ili da mnoge zapadne zemlje imaju svoju omiljenu imigrantsku zajednicu, već kako se uzme. Pitanje je, zaista, ko tu koga uspešnije kontroliše i zloupotrebljava. U slučaju Srba ta zemlja je svakako Austrija. I obratno. U slučaju Austrije ta zajednica je - upravo ona srpska.
Iako to kod nas baš i nije opšte poznato, Srbi su poslednjih godina prerasli u najveću stranu zajednicu u Austriji, brojniju čak i od turske. U austrijskoj prestonici živi nadmoćna većina od ukupno 300.000 ovdašnjih Srba. Beč je, tako, danas grad s najbrojnijom srpskom populacijom van Srbije, a tek iza njega slede Čikago i Toronto. Ujedno, ovaj grad je četvrti srpski grad po veličini uopšte, i to nakon Beograda, Novog Sada i Niša. Iako ih, naravno, ima u svim slojevima, Srbi u Beču uglavnom zauzimaju donje stratume austrijskog društva. Gotovo po pravilu, susretaćete ih kako rade po pekarama, trafikama, samoposlugama, fabrikama i radionicama, pijacama, gradskom prevozu, čak i po javnim toaletima.
I ne treba misliti da im je lako. Ma koliko brojčano bili nadmoćni, Srbi, naravno, nisu jedina strana zajednica u Austriji. Ovde, naime, vlada poprilična gužva. Nakon one već legendarne 1989. godine i tzv. pada Berlinskog zida, ova gotovo zaboravljena zemljica na „rubu Evrope" (koja je tokom nekoliko decenija od Drugog svetskog rata do sloma komunizma u Istočnoj Evropi i početka nasilnog raspada susedne Jugoslavije uživala u provincijalnom miru, tišini i prosperitetu) podrobno se transformisala. U nju su pohrlili raznorazni doseljenici. Svi ti Srbi, Hrvati, Bosanci, Romi, Albanci, Turci, Poljaci, Rusi, Moldavci, Slovaci, raznorazni Azijati, Arapi, afrički crnci itd. - danas čine gotovo trećinu od cca. dva miliona stanovnika Beča.
Taj zaista fantastičan broj stranaca učinio je ulice ovog grada šarenijim, življim i uzbudljivijim nego ikada pre, svakako, ali je takođe direktno uticao na izuzetan rast i uspeh krajnje desnice u Austriji, oličene antiimigrantskom, antiislamskom i nacionalističkom Slobodarskom partijom Austrije (skraćeno: FPO) i njenim živopisnim vođom preplanulog tena i čeličnoplavog pogleda - Hajncom-Kristijanom Štraheom. Koji, gle čuda i paradoksa, koristi svaku raspoloživu priliku da još jednom javno utvrdi svoju mnogo puta već deklarativno iskazanu ljubav upravo prema - srpskoj zajednici u Austriji.
I Srbima uopšte.
Poznat kao otvoreni srbofil, Štrahe na zglobu desne ruke ponosno nosi brojanicu s pravoslavnim krstom, voli pljeskavice s lukom i turbo folk, dok svaku pomisao na nezavisnost Kosova odbija s takvim žarom da bi čovek pomislio da mu je rodna gruda negde tamo oko Orahovca ili Peći.
Ali, nije, naravno. Nešto drugo je ovde u pitanju.
Kao prevashodno antiislamistička i antiimigrantska partija krajnje desnice FPO naprosto nema izbora osim da juri srodne duše među neislamskim, hrišćanskim doseljenicima, birajući tako manje od dva zla. Štrahe, naime, Srbe, takve kakvi su, za razliku od Turaka smatra koliko-toliko prihvatljivim imigrantima kao i glavnom glasačkom uzdanicom svoje stranke.
Ja lično mislim da je HC Štrahe jedan izuzetno sistematičan čovek i da u njegovim tajnim snatrenjima o ponovo čistoj i beloj (dobro, može i kvarcovanoj) Austriji Srbi ionako dolaze na red za čišćenje tek u drugom krugu.
A Srbi?
Srbi ko Srbi.
Pored toga što se mi, izgleda, uvek i svuda prirodno opredeljujemo za zlikovce i negativce - takvi smo ljudi, valjda! - naši zemljaci u Austriji danas, priklanjajući se Štraheovom FPO-u, ukazuju da je savremenoj srpskoj dijaspori, za razliku od onih ranih jugo-gastarbajtera prve generacije, izuzetno stalo do legitimiteta i vidljivosti, ali i makar kakvog uticaja u zemlji u kojoj žive. Oduševljeni što su u Štraheovom zavodljivom čelično-plavom pogledu ugledali svetlucavu auru sopstvene važnosti, austrijski Srbi brzopleto su mu pohrlili u „privremeni" zagrljaj, odvažno odbacujući bilo kakvu mogućnost neposrednije i za njih same na duge staze svakako isplativije solidarnosti s turskom nacionalnom zajednicom u Austriji, s kojom svakako dele znatno veći broj interesnih sfera, kao i dublju kulturnu bliskost.
Premda, eto, ne i istu veru.
Turci se, uostalom, velikom većinom potpuno slažu s tim. Ni oni ne bi s pravoslavnim Srbima u katoličkoj Austriji.
Tragikomedija je, naravno, kao i uvek, višesmerna.
Čitava ta tripartitna zavrzlama ujedno govori i o krajnje dinamičnom stanju u melting potu zvanom „Austrija početkom XXI veka" u kom tzv. „srpska nacionalna zajednica" nastoji da odigra svoju ulogu što bolje ume, uklještena između potencijalno neprijateljski nastrojenih domaćina i drugih jednako potencijalno neprijateljski nastrojenih doseljeničkih grupa, s kojima vodi tihu ali upornu borbu za opstanak i kakav-takav suživot.
Eto dokle su u ovih nekoliko decenija svoje kratke istorije dogurali oni naši nekadašnji gastarbajteri, tihi pioniri jugo-verzije osvajanja Zapada koji su svojevremeno u mantilićima od jeftine balon-svile, s frizurama tarzankama, plastičnim češljićima u gornjem džepu sakoa i kartonskim koferima dodatno pričvršćenim uzicom krotko i sa strahopoštovanjem pristizali na železničke ili autobuske stanice zapadnih gradova.
Danas i ovde, kao i kod kuće, Srbe uopšte nije teško prepoznati. Nose šuškave trenerke, „nike-air" patike, tetoviraju četiri ćirilična slova S na grudima ili bicepsima, šišaju se kratko i briju potiljak visoko, pričaju glasno, mršte se na svakog s čijim se pogledom susretnu i bez jasnog razloga svako malo visoko podižu tri prsta desne ruke u vazduh. Kad otvore usta, iz njih ispadaju same nacionalističke kovanice, a kad spuste olovku na glasački listić, ona nekako sama od sebe zaokruži već nekog lokalnog političara koji im se čini najbliži njihovim istorijskim herojima, glavnim junacima njihovih nacionalnih mitova: Slobodanu Miloševiću, Ratku Mladiću ili Vojislavu Šešelju, o kojima, dečici pred spavanje, njihove verne žene pričaju narodne legende bizarnom mešavinom iskvarenog nemačkog i iskvarenog srpskog jezika, koji samo oni i njihovi potomci razumeju.
Saga o srpskoj zajednici u Austriji, dakle, saga o gastarbajterima onda i sada, kao i svim njihovim mutacijama, nastavlja se. U nedogled.
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/Dnevni_magazin/story/159529/O+gastarbajterima+(nekad+i+sad).html
Iako sam relativno često menjao škole, ni u jednoj od njih nije bilo odeljenja a da u njemu nije sedelo barem jedno dete, čiji su otac ili majka ili neretko oboje boravili na „privremenom radu" u već nekom nemačkom, austrijskom, ili skandinavskom gradu.
Gastarbajteri su tih godina zauzimali toliko prominentnu poziciju u sve šarolikijem jugoslovenskom društvu da su postali važan segment, kako „visoke" tako i popularne kulture. Redovno prisutni u književnosti, filmu, pozorištu, medijima, čak i u slikarstvu, gastarbajteri su ujedno, u svojoj nadasve tvrdoj i nimalo romantičnoj stvarnosti egzistirali na samom rubu imućnih zapadnih društava.
To je, uostalom, bila centralna zamisao onih koji su ih tamo i pozvali. Propušteni u bogatiji i udobniji svet od onog iz kog su poticali, ali od njega vešto izolovani krhkom pozicijom privremenih radnika od kojih se nije očekivalo da se integrišu, oni su zaista prihvatali one najteže i najprljavije poslove, spavali po montažnim barakama, čuvali krvavo zarađen novac po slamaricama i - krojili sopstvene planove i namere za budućnost koji nisu neophodno bili sinhroni s planovima i namerama njihovih bogatih domaćina.
Mnogi od njih tako - nakon intenzivnog „should I stay or should I go" brejnstorminga - ipak se nisu vratili kućama kako je prvobitno bilo zamišljeno, već su našli načina da se zadrže tu gde jesu. Pomerajući se lagano iz montažnih radničkih baraka ka jeftinim stanovima na periferiji, stvorili su bazu za današnje krajnje demografsko šarenilo zapadnih gradova, a u godinama i decenijama koje su usledile njima su se pridružili i mnogi drugi, i to ne samo privremeni radnici, već i ratne izbeglice, politički azilanti, te mnogobrojni ilegalni imigranti s juga i istoka Evrope, ali i iz raznoraznih zemalja Bliskog istoka, Afrike, Azije i Južne Amerike.
Vremenom se nametnulo kao očigledno da mnoge imigrantske zajednice imaju svoju omiljenu zapadnu zemlju, ili da mnoge zapadne zemlje imaju svoju omiljenu imigrantsku zajednicu, već kako se uzme. Pitanje je, zaista, ko tu koga uspešnije kontroliše i zloupotrebljava. U slučaju Srba ta zemlja je svakako Austrija. I obratno. U slučaju Austrije ta zajednica je - upravo ona srpska.
Iako to kod nas baš i nije opšte poznato, Srbi su poslednjih godina prerasli u najveću stranu zajednicu u Austriji, brojniju čak i od turske. U austrijskoj prestonici živi nadmoćna većina od ukupno 300.000 ovdašnjih Srba. Beč je, tako, danas grad s najbrojnijom srpskom populacijom van Srbije, a tek iza njega slede Čikago i Toronto. Ujedno, ovaj grad je četvrti srpski grad po veličini uopšte, i to nakon Beograda, Novog Sada i Niša. Iako ih, naravno, ima u svim slojevima, Srbi u Beču uglavnom zauzimaju donje stratume austrijskog društva. Gotovo po pravilu, susretaćete ih kako rade po pekarama, trafikama, samoposlugama, fabrikama i radionicama, pijacama, gradskom prevozu, čak i po javnim toaletima.
I ne treba misliti da im je lako. Ma koliko brojčano bili nadmoćni, Srbi, naravno, nisu jedina strana zajednica u Austriji. Ovde, naime, vlada poprilična gužva. Nakon one već legendarne 1989. godine i tzv. pada Berlinskog zida, ova gotovo zaboravljena zemljica na „rubu Evrope" (koja je tokom nekoliko decenija od Drugog svetskog rata do sloma komunizma u Istočnoj Evropi i početka nasilnog raspada susedne Jugoslavije uživala u provincijalnom miru, tišini i prosperitetu) podrobno se transformisala. U nju su pohrlili raznorazni doseljenici. Svi ti Srbi, Hrvati, Bosanci, Romi, Albanci, Turci, Poljaci, Rusi, Moldavci, Slovaci, raznorazni Azijati, Arapi, afrički crnci itd. - danas čine gotovo trećinu od cca. dva miliona stanovnika Beča.
Taj zaista fantastičan broj stranaca učinio je ulice ovog grada šarenijim, življim i uzbudljivijim nego ikada pre, svakako, ali je takođe direktno uticao na izuzetan rast i uspeh krajnje desnice u Austriji, oličene antiimigrantskom, antiislamskom i nacionalističkom Slobodarskom partijom Austrije (skraćeno: FPO) i njenim živopisnim vođom preplanulog tena i čeličnoplavog pogleda - Hajncom-Kristijanom Štraheom. Koji, gle čuda i paradoksa, koristi svaku raspoloživu priliku da još jednom javno utvrdi svoju mnogo puta već deklarativno iskazanu ljubav upravo prema - srpskoj zajednici u Austriji.
I Srbima uopšte.
Poznat kao otvoreni srbofil, Štrahe na zglobu desne ruke ponosno nosi brojanicu s pravoslavnim krstom, voli pljeskavice s lukom i turbo folk, dok svaku pomisao na nezavisnost Kosova odbija s takvim žarom da bi čovek pomislio da mu je rodna gruda negde tamo oko Orahovca ili Peći.
Ali, nije, naravno. Nešto drugo je ovde u pitanju.
Kao prevashodno antiislamistička i antiimigrantska partija krajnje desnice FPO naprosto nema izbora osim da juri srodne duše među neislamskim, hrišćanskim doseljenicima, birajući tako manje od dva zla. Štrahe, naime, Srbe, takve kakvi su, za razliku od Turaka smatra koliko-toliko prihvatljivim imigrantima kao i glavnom glasačkom uzdanicom svoje stranke.
Ja lično mislim da je HC Štrahe jedan izuzetno sistematičan čovek i da u njegovim tajnim snatrenjima o ponovo čistoj i beloj (dobro, može i kvarcovanoj) Austriji Srbi ionako dolaze na red za čišćenje tek u drugom krugu.
A Srbi?
Srbi ko Srbi.
Pored toga što se mi, izgleda, uvek i svuda prirodno opredeljujemo za zlikovce i negativce - takvi smo ljudi, valjda! - naši zemljaci u Austriji danas, priklanjajući se Štraheovom FPO-u, ukazuju da je savremenoj srpskoj dijaspori, za razliku od onih ranih jugo-gastarbajtera prve generacije, izuzetno stalo do legitimiteta i vidljivosti, ali i makar kakvog uticaja u zemlji u kojoj žive. Oduševljeni što su u Štraheovom zavodljivom čelično-plavom pogledu ugledali svetlucavu auru sopstvene važnosti, austrijski Srbi brzopleto su mu pohrlili u „privremeni" zagrljaj, odvažno odbacujući bilo kakvu mogućnost neposrednije i za njih same na duge staze svakako isplativije solidarnosti s turskom nacionalnom zajednicom u Austriji, s kojom svakako dele znatno veći broj interesnih sfera, kao i dublju kulturnu bliskost.
Premda, eto, ne i istu veru.
Turci se, uostalom, velikom većinom potpuno slažu s tim. Ni oni ne bi s pravoslavnim Srbima u katoličkoj Austriji.
Tragikomedija je, naravno, kao i uvek, višesmerna.
Čitava ta tripartitna zavrzlama ujedno govori i o krajnje dinamičnom stanju u melting potu zvanom „Austrija početkom XXI veka" u kom tzv. „srpska nacionalna zajednica" nastoji da odigra svoju ulogu što bolje ume, uklještena između potencijalno neprijateljski nastrojenih domaćina i drugih jednako potencijalno neprijateljski nastrojenih doseljeničkih grupa, s kojima vodi tihu ali upornu borbu za opstanak i kakav-takav suživot.
Eto dokle su u ovih nekoliko decenija svoje kratke istorije dogurali oni naši nekadašnji gastarbajteri, tihi pioniri jugo-verzije osvajanja Zapada koji su svojevremeno u mantilićima od jeftine balon-svile, s frizurama tarzankama, plastičnim češljićima u gornjem džepu sakoa i kartonskim koferima dodatno pričvršćenim uzicom krotko i sa strahopoštovanjem pristizali na železničke ili autobuske stanice zapadnih gradova.
Danas i ovde, kao i kod kuće, Srbe uopšte nije teško prepoznati. Nose šuškave trenerke, „nike-air" patike, tetoviraju četiri ćirilična slova S na grudima ili bicepsima, šišaju se kratko i briju potiljak visoko, pričaju glasno, mršte se na svakog s čijim se pogledom susretnu i bez jasnog razloga svako malo visoko podižu tri prsta desne ruke u vazduh. Kad otvore usta, iz njih ispadaju same nacionalističke kovanice, a kad spuste olovku na glasački listić, ona nekako sama od sebe zaokruži već nekog lokalnog političara koji im se čini najbliži njihovim istorijskim herojima, glavnim junacima njihovih nacionalnih mitova: Slobodanu Miloševiću, Ratku Mladiću ili Vojislavu Šešelju, o kojima, dečici pred spavanje, njihove verne žene pričaju narodne legende bizarnom mešavinom iskvarenog nemačkog i iskvarenog srpskog jezika, koji samo oni i njihovi potomci razumeju.
Saga o srpskoj zajednici u Austriji, dakle, saga o gastarbajterima onda i sada, kao i svim njihovim mutacijama, nastavlja se. U nedogled.
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/Dnevni_magazin/story/159529/O+gastarbajterima+(nekad+i+sad).html
