Marty Misterija
Elita
- Poruka
- 22.419
Sveti Teofan Zatvornik - O borbi sa grijehom
Posto se covek svojom voljom usprotivio volji Bozjoj, a da bi ugodio volji djavola, on je potpao pod vlast ovoga poslednjeg i izgubio datu mu prvobitno silu da slobodno i rado postupa po volji Bozjoj. Sada se, nasuprot ovome, u njegovoj dusi utvrdilo nevoljnost (neradost) da se povinuje Bogu i zelja da zivi po svojoj volji. Ovakvo iskvareno raspolozenje srca ljudskog je od jednoga preslo na sve, i svi su u tom pogledu postali isti: smrt udje u sve ljude (Rimlj. 5,12). Ta zelja da se cini samo svoja volja, bez pokoravanja volji Bozjoj, nerado protivljenje sebi i povinovanje Bogu i jeste ono sto se naziva grehom koji u nama zivi (Rimlj. 7,17.20.23).
Greh je, uselivsi se u samu dubinu duse, ujedno potcinio i sve njene snage, - um, volju i osecanja, a onda se razlozio na mnostvo sklonosti, strasti i gresnih pomisli; iz duse je presao u telo, odavde u dela i postupke, - i tako je prodro u svo ponasanje i sve odnose coveka. Tako je "greh udario na svo bice coveka, - i uz dusu, i misli, i um, - potresao je sve telesne udove; i nista ni u dusi, ni u telu nije slobodno niti daleko od zlih uticaja ovog greha koji zivi u nama".[1]
"Sav covek je obucen u ovaj greh da ne bi mogao vise da gleda onako kako bi hteo, vec da bi i video zlo, i cuo zlo, da bi noge bile brze za zlodela, a ruke ispruzene za bezakonje, a srce zauzeto zlim pomislima.[2]
Posto se covek svojom voljom usprotivio volji Bozjoj, a da bi ugodio volji djavola, on je potpao pod vlast ovoga poslednjeg i izgubio datu mu prvobitno silu da slobodno i rado postupa po volji Bozjoj. Sada se, nasuprot ovome, u njegovoj dusi utvrdilo nevoljnost (neradost) da se povinuje Bogu i zelja da zivi po svojoj volji. Ovakvo iskvareno raspolozenje srca ljudskog je od jednoga preslo na sve, i svi su u tom pogledu postali isti: smrt udje u sve ljude (Rimlj. 5,12). Ta zelja da se cini samo svoja volja, bez pokoravanja volji Bozjoj, nerado protivljenje sebi i povinovanje Bogu i jeste ono sto se naziva grehom koji u nama zivi (Rimlj. 7,17.20.23).
Greh je, uselivsi se u samu dubinu duse, ujedno potcinio i sve njene snage, - um, volju i osecanja, a onda se razlozio na mnostvo sklonosti, strasti i gresnih pomisli; iz duse je presao u telo, odavde u dela i postupke, - i tako je prodro u svo ponasanje i sve odnose coveka. Tako je "greh udario na svo bice coveka, - i uz dusu, i misli, i um, - potresao je sve telesne udove; i nista ni u dusi, ni u telu nije slobodno niti daleko od zlih uticaja ovog greha koji zivi u nama".[1]
"Sav covek je obucen u ovaj greh da ne bi mogao vise da gleda onako kako bi hteo, vec da bi i video zlo, i cuo zlo, da bi noge bile brze za zlodela, a ruke ispruzene za bezakonje, a srce zauzeto zlim pomislima.[2]