O borbi sa grijehom

Poruka
22.419
Sveti Teofan Zatvornik - O borbi sa grijehom

Posto se covek svojom voljom usprotivio volji Bozjoj, a da bi ugodio volji djavola, on je potpao pod vlast ovoga poslednjeg i izgubio datu mu prvobitno silu da slobodno i rado postupa po volji Bozjoj. Sada se, nasuprot ovome, u njegovoj dusi utvrdilo nevoljnost (neradost) da se povinuje Bogu i zelja da zivi po svojoj volji. Ovakvo iskvareno raspolozenje srca ljudskog je od jednoga preslo na sve, i svi su u tom pogledu postali isti: smrt udje u sve ljude (Rimlj. 5,12). Ta zelja da se cini samo svoja volja, bez pokoravanja volji Bozjoj, nerado protivljenje sebi i povinovanje Bogu i jeste ono sto se naziva grehom koji u nama zivi (Rimlj. 7,17.20.23).

Greh je, uselivsi se u samu dubinu duse, ujedno potcinio i sve njene snage, - um, volju i osecanja, a onda se razlozio na mnostvo sklonosti, strasti i gresnih pomisli; iz duse je presao u telo, odavde u dela i postupke, - i tako je prodro u svo ponasanje i sve odnose coveka. Tako je "greh udario na svo bice coveka, - i uz dusu, i misli, i um, - potresao je sve telesne udove; i nista ni u dusi, ni u telu nije slobodno niti daleko od zlih uticaja ovog greha koji zivi u nama".[1]

"Sav covek je obucen u ovaj greh da ne bi mogao vise da gleda onako kako bi hteo, vec da bi i video zlo, i cuo zlo, da bi noge bile brze za zlodela, a ruke ispruzene za bezakonje, a srce zauzeto zlim pomislima.[2]
 
Greh koji u nama zivi, zajedno sa djavolom - ocem njegovim, nalik je despotu koji drzi dusu zarobljenu i ne daje coveku da cini ono sto se njemu protivi. Kao instinkt on vuce gresnika po obicnom putu sve dalje, ne dajuci mu vremena da se predomisli i nekako zaustavi niz svojih grehovnih zelja. Uglavnom gresniku ni na pamet ne pada da izmeni svoj zivot: gresnik ne razmislja o tome da gresi "bacen u more zaborava i bezdan poroka, smestivsi se na vratima pakla".[3]

"Srce sa svih strana nekakva zavesa mraka oblaze, dim koji izlazi iz ognja svetovnog duha niti dopusta misli da se obraca Bogu, niti dusi dozvoljava da se po zelji moli, ili veruje, ili voli Gospoda".[4] Ali ako i uvidi gresnik da ovo ili ono ne treba ciniti, da je ova ili ona zelja, ova ili neka druga sklonost nezakonita, nemoralna, i onda kakva je korist od toga? On ne zeli da podigne ruku, da pomeri nogu i usprotivi se nezakonitoj zelji ili nezakonitoj sklonosti; jer on uopste ne zeli da ne gresi, ne zeli da se usprotivi sebi i pokori Bozjoj pravdi. On je zarobljenik koji je uvideo da su mu vezane ruke i noge i koji se bezbrizno predao ponizavajucoj sudbini ropstva.

To je glavna bolest, korenito zlo koje podrzava sve dusevne bolesti, hrani sve gresne sklonosti - odsustvo zelje da se ustane protiv greha, da se pokori volji Bozjoj. Ko zeli da se oslobodi od ropstva grehovnog, da ocisti svoju dusu od svih necistota, taj mora pre svega da zamrzi greh, da razgori zelju za protivljenjem njemu, da unisti protivljenje Bozjem zakonu i razgori zelju da postupa po njemu, - neophodno je izmeniti volju. Bez ovoga se ne moze uciniti nikakvo dobro, ne moze se pobediti ni jedan grehovni pokret. Istina, "postoje neki, kako kaze sv. Makarije, koji se suzdrzavaju od svakog bluda, lopovluka i koristoljublja, i slicnih grehova,

te se zbog ovoga sami ubrajaju medju svete: ali u samoj istini su veoma daleko od svetosti. Jer u umu njihovom prebiva mnoga zloba, i zivi, i Gmize, i nije ih uopste ostavila".[5]

"Jer nije samo uzdrzanje od zla, kaze on u drugom slovu, ociscenje. Udji ti, ko god da si, kroz pomisli koje u tebi neprestano uzrastaju u zarobljenu od greha dusu tvoju i pregledaj do dna misli svoje, i dubinu pomisli istrazi: i videces u nedrima duse tvoje zmiju koja puzi i gnezdi se, koja te ubija otrovom delova duse tvoje. Jer je srce neizmerni bezdan: jer ako ubijes ovu zmiju, pohvali se pred Bogom cistotom tvojom; a ako ne: smiri se kao nemocan i gresan".[6]

Ova zloba, ova zmija koja se krije u srcu - zelja za grehom i nehtenje pravde - i treba da bude ubijena prvobitno. Bez ovoga nije moguc nikakav uspeh: u svakom poslu ce ruke same klonuti.
 

Back
Top