@Krepto
Za digresije jesi u pravu da su pomalo izveštačene- iako se uklapaju u priču o Seligmanu, ipak su asocijacije koje ima često i previše daleko od onoga što mu nimfomanka priča. Ali gotovo sve su poučne i zanimljive, tako da se ta minimalna izveštačenost može oprostiti s obzirom na težinu same poruke. Recimo, ono zapažanje povodom sadržaja na ikonama zapadne i istočne crkve i podela u duhu sreća/tuga je toliko upečatljiva da sam se prosto morao zamisliti nakon te scene. Takve stvari je nekako vredelo pomenuti i baš zato ne zameram Triru na tim naglim prelazima (koji, kao što i sam kažeš, i u tehničkom smislu pružaju dosta toga).
Što se zamerke za scenario tiče, i tu se u principu slažem, ali ja od silnih stvari o kojima se tu govorilo scenario uopšte nisam ni primetio. Mislim, svakako je prilično nerealno mnogo toga, recimo da joj taj prvi s kojim je imala odnos kasnije bude i šef pa i verenik (mada mislim da i to nekako govori o nekim stvarima, što filozofski u smislu neverovatnih slučajnosti u smislu "svet je malo mesto", što psihološki u smislu vezivanja za osobu s kojom je imala odnos prvi put). No, kao što rekoh, sva ta zbivanja nekako uopšte nisu došla do izražaja s obzirom na specifičnost glavna dva lika- Džo i Seligmana. Svi događaji su u principu služili kao portret ove dve ličnosti (uz odličan kontrast između njih), i u tom smislu je scenario fiktivan (ako bi bio složeniji i intrigantniji uzimao bi previše pažnje, a treba da ostane u drugom planu)- on služi samo za slikanje njihovih karaktera, a kako bi se nešto od toga pojačalo Trir je morao biti fleksibilan, pomalo i na uštrb kvaliteta kada je u pitanju fabula, ali zato u prilog dubini kada je razotkrivanje likova u pitanju.
Što se filozofije tiče, tu ima dosta zanimljivih elemenata, koji doduše dosta vuku i ka psihologiji. Recimo ovo što sam izdvojio za lava u kavezu. Jako pesimističan motiv (što uostalom nekako i ide uz Trira). Pri tom ne i jedini takav u filmu. Rečenica u kojoj sam se ja pronašao je "možda sam samo previše očekivala od zalaska Sunca" koja se servira još u startu, a oko koje se i vrti ceo film. Šta Džo u stvari pokušava kroz sve svoje avanture? Pa, sama kaže, "želi da popuni sve svoje rupe". Međutim, tu prazninu ništa nije popunilo. Sve ovo izrečeno u filmu je samo očajno traženje načina da se pojedinac izbori sa svojim prazninom. Čovek koji na sve načine pokušava da nađe sreću. Zato i kažem- film je o depresiji, to je centralna tema, dok se usput istražuje i mnogo toga drugog.
Sa drvećem ima dosta dobrih ideja- svakom čoveku odgovara jedno drvo... Ono za lišće... Pa da se tokom zime drveću kojem opadne lišće otvara duša- to su njihova stabla... Itd. Naravno, nije sad ni to ne znam koliko jako poređenje, ali na mene je baš ostavilo utisak, možda zato što sam i sam fasciniran šumama, drvećem, prirodom uopšte...
Moram priznati da je i meni drugi deo za nijansu lošiji, ali se u principu trudim da film sažmem u celinu (čak mi se čini da je presek između ta dva dela učinjen suviše proizvoljno). Tako da drugi deo samo shvatam kao zatvaranje priče, i finalnu razradu svakog od likova. (recimo, koliko god kraj ne ide uz Seligmana kakvim smo ga isprva zamislili to je u stvari zatvaranje priče o njemu- seti se onih njegovih fantazija sa Džo kao učiteljicom).
Najzad, Trir zaista ima mnogo boljih filmova od "Nimfomanke", mada mislim da je i taj kvalitetan, i po mnogo čemu poučan. Za mene je "Dogvil" kruna njegovog stvaralaštva.
). To mi je profesionalna deformacija.
