Novi Zavet

Parun

Poznat
Poruka
7.760
Da li neo ima podatke kada su pisani delovi od kojih se danas sastoji Novi Zavet, ko ih je napisao i kada su pod imenom Novi Zavet pridodati Satarom Zavetu i postali integralni deo Biblije ?
 
Da li neo ima podatke kada su pisani delovi od kojih se danas sastoji Novi Zavet, ko ih je napisao i kada su pod imenom Novi Zavet pridodati Satarom Zavetu i postali integralni deo Biblije ?

Evanđelje po Mateju
-----------------------------
Pisac: Matej
Mjesto pisanja: Palestina
Pisanje završeno: otprilike 41. n. e.
Obuhvaćeno vremensko razdoblje: 2. pr. n. e. – 33. n. e.

Evanđenje po Marku
-----------------------------
Pisac: Marko
Mjesto pisanja: Rim
Pisanje završeno: otprilike u razdoblju između 60. i 65. n. e.
Obuhvaćeno vremensko razdoblje: 29–33. n. e.

Evanđelje po Luki
--------------------------
Pisac: Luka
Mjesto pisanja: Cezareja
Pisanje završeno: otprilike u razdoblju između 56. i 58. n. e.
Obuhvaćeno vremensko razdoblje: 3. pr. n. e. – 33. n. e.

Evanđelje po Ivanu
---------------------------
Pisac: apostol Ivan
Mjesto pisanja: Efez ili okolica
Pisanje završeno: otprilike 98. n. e.
Obuhvaćeno vremensko razdoblje: (nakon uvoda) 29–33. n. e.

Djela apostolska
------------------------
Pisac: Luka
Mjesto pisanja: Rim
Pisanje završeno: otprilike 61. n. e.
Obuhvaćeno vremensko razdoblje: 33 – otprilike 61. n. e.

Poslanica Rimljanima
------------------------------
Pisac: Pavao
Mjesto pisanja: Korint
Pisanje završeno: otprilike 56. n. e.

1. Korinćanima
----------------------
Pisac: Pavao
Mjesto pisanja: Efez
Pisanje završeno: otprilike 55. n. e.

2. Korinćanima
----------------------
Pisac: Pavao
Mjesto pisanja: Makedonija
Pisanje završeno: otprilike 55. n. e.

Poslanica Galaćanima
--------------------------------
Pisac: Pavao
Mjesto pisanja: Korint ili sirijska Antiohija
Pisanje završeno: otprilike u razdoblju između 50. i 52. n. e.

Poslanica Efežanima
------------------------------
Pisac: Pavao
Mjesto pisanja: Rim
Pisanje završeno: otprilike 60. ili 61. n. e.

Poslanica Filipljanima
-------------------------------
Pisac: Pavao
Mjesto pisanja: Rim
Pisanje završeno: otprilike 60. ili 61. n. e.

Poslanica Kološanima
--------------------------------
Pisac: Pavao
Mjesto pisanja: Rim
Pisanje završeno: otprilike 60. ili 61. n. e.

1. Solunjanima
---------------------
Pisac: Pavao
Mjesto pisanja: Korint
Pisanje završeno: otprilike 50. n. e.

2. Solunjanima
----------------------
Pisac: Pavao
Mjesto pisanja: Korint
Pisanje završeno: otprilike 51. n. e.

1. Timoteju
----------------
Pisac: Pavao
Mjesto pisanja: Makedonija
Pisanje završeno: otprilike u razdoblju između 61. i 64. n. e.

2. Timoteju
----------------
Pisac: Pavao
Mjesto pisanja: Rim
Pisanje završeno: otprilike 65. n. e.

Titu
------
Pisac: Pavao
Mjesto pisanja: Makedonija (?)
Pisanje završeno: otprilike u razdoblju između 61. i 64. n. e.

Filemonu
-------------
Pisac: Pavao
Mjesto pisanja: Rim
Pisanje završeno: otprilike 60. ili 61. n. e.

Poslanica Hebrejima
------------------------------
Pisac: Pavao
Mjesto pisanja: Rim
Pisanje završeno: otprilike 61. n. e.

Jakov
---------
Pisac: Jakov
Mjesto pisanja: Jeruzalem
Pisanje završeno: prije 62. n. e.

1. Petrova
---------------
Pisac: Petar
Mjesto pisanja: Babilon
Pisanje završeno: otprilike u razdoblju između 62. i 64. n. e.

2. Petrova
---------------
Pisac: Petar
Mjesto pisanja: Babilon (?)
Pisanje završeno: otprilike 64. n. e.

1. Ivanova
--------------
Pisac: apostol Ivan
Mjesto pisanja: Efez ili okolica
Pisanje završeno: otprilike 98. n. e.

2. Ivanova
--------------
Pisac: apostol Ivan
Mjesto pisanja: Efez ili okolica
Pisanje završeno: otprilike 98. n. e.

3. Ivanova
--------------
Pisac: apostol Ivan
Mjesto pisanja: Efez ili okolica
Pisanje završeno: otprilike 98. n. e.

Juda
-------
Pisac: Juda
Mjesto pisanja: Palestina (?)
Pisanje završeno: otprilike 65. n. e.

Otkrivenje
--------------
Pisac: apostol Ivan
Mjesto pisanja: Patmos
Pisanje završeno: otprilike 96. n. e.

Rimokatolička crkva prisvaja sebi pravo da odlučuje koje knjige ulaze u biblijski kanon i poziva se na koncil u Kartagi (397. n. e.), na kojem je sastavljen popis biblijskih knjiga. No činjenica je da je kanon — u koji ulaze i knjige koje čine grčki dio Biblije — bio definiran prije toga, i to ne odlukom nekog koncila, nego pod vodstvom Božjeg svetog duha, istog onog duha koji je prije toga i nadahnuo pisanje tih knjiga. Svjedočanstva kasnijih nenadahnutih sastavljača raznih popisa biblijskih knjiga mogu poslužiti samo kao potvrda biblijskog kanona, koji je potvrđen Božjim duhom.
 
A jel bitno u kom je mestu pisano ako je od Boga dato?

Ili je ipak došlo vreme za novog Proroka od Svevišnjeg pa da ga opet čereči i vaskrsava dok prenosi reč njegovu?
Ako to radi Boža, šta li radi Sotonjara?
A da to čerečenje nije radio Sotonjara ipak, Boža voli ljude?
Možda je vezao Božu za kakvu stolicu i stavio mu krpče u usta?
Sumnajm jer se svašta dešava evo vekovima i po crkvi i oko crkve

Kad pogledamo kako je rodjen i ko ga je sve pravio, čime se bavio, da se opijao sa bahatim društvom,
da se kačio sa lokalnm vlastima teško da je Božje dete...

... morate shvatite da je Sotonjara vrlo lukav a kad su sujeta i vlast u pitanju sredstva se ne biraju što popovi odlično znaju :D
 
Poslednja izmena:
Mudri hvala na trudu i iscrpnom odgovorru ovo mi je jako interesantno moracu da malo vise proucim ovu tematiku...Ja sam na netu pronasao ovaj izvor koji pominje Rimsku Porodicu PISO kao stvarne autore. Molim te pogledaj ako imas vremena a postoji i link knjige koja se moze nabaviri na Amazonu "Ko je stvarni autor Novog testamenta""

http://www.bibliotecapleyades.net/sociopolitica/esp_sociopol_piso01.htm

Da li imas podatak zasto je izabran naziv Novi Testament (New Testimony) ?
 
Poslednja izmena:
Evo nekih podataka po ovom izvoru:

MATTHEW:
Matthew too, was authored by Arrius Calpurnius Piso. This was written about the year 75 CE.

LUKE:
Was written 85-90 CE by Arrius C. Piso and Pliny the Younger.

JOHN:
The 4th Gospel, or the Gospel of John was written by Justus Calpurnius Piso, a son of Arrius C. Piso. This Gospel was written circa 105 CE.....

it'd it'd....
 
Mudri hvala na trudu i iscrpnom odgovorru ovo mi je jako interesantno moracu da malo vise proucim ovu tematiku...Ja sam na netu pronasao ovaj izvor koji pominje Rimsku Porodicu PISO kao stvarne autore. Molim te pogledaj ako imas vremena a postoji i link knjige koja se moze nabaviri na Amazonu "Ko je stvarni autor Novog testamenta""

http://www.bibliotecapleyades.net/sociopolitica/esp_sociopol_piso01.htm

Da li imas podatak zasto je izabran naziv Novi Testament (New Testimony) ?

Nemam podatke u vezi ove teorije.

Možda netko zna više o tome od mene, pa s njim vidi o čemu se radi.
 
Da li neo ima podatke kada su pisani delovi od kojih se danas sastoji Novi Zavet, ko ih je napisao i kada su pod imenom Novi Zavet pridodati Satarom Zavetu i postali integralni deo Biblije ?

Autori su nepoznati kao i tacan datum pisanja razlog zasto se veruje da su nastala negde na prelazu iz prvog u drugi vek je taj sto ranohriscanski teolozi nabrajaju neka dela kao autenticna ova nabrajanja su se razlikovala od teologa do teologa. Cetiri jevandjelja u danasnjem obliku se mogu naci tek u spisima iz cetvrtog veka pre toga postoje samo fragmenti i oni ne sadrze sve delove koji postoje u danasnjim jevandjeljima, na primer u tim fragmentima nema nicega o zacecu, pa se sumnja da su spisi menjani tokom vremena do svog konacnog oblika. Kanon novog zaveta odnosno dela koja ce uci u novi zavet su bila predmet sporenja sve do osmog veka i problem je bio sadrzan u tome jer je hriscanska crkva tehnicki bila jedinstvena ali je u realnosti bila podeljena na istocni i zapadni deo koji su se medjusobno sporili oko autenticnosti poslanice rimljanima i otkrovenja jovanovog pa je nacinjen obostrani ustupak i uneta su oba dela. O tacnoj godini pa jos i mestu gde su pisana istorija ne zna nista ali zato znaju novokomponovane verske zajednice koje nekako po pravilu osnivaju americki sitni farmeri i prevaranti.
 
Kad pogledamo kako je rodjen i ko ga je sve pravio, čime se bavio, da se opijao sa bahatim društvom,
da se kačio sa lokalnm vlastima teško da je Božje dete...

... morate shvatite da je Sotonjara vrlo lukav a kad su sujeta i vlast u pitanju sredstva se ne biraju što popovi odlično znaju :D

Ako se i kačio sa vlastima, to su vlasti na zemlji, zasnovane na lažima, i zato prolazne.
Druga vlast je ona zasnovana na istini, i zato na kraju, tj. na početku, mora pobediti.

Zamisli Tvorac sada kaže, ne sviđa mi se zakon po kome funkcioniše gravitacija, kakav haos bi nastao u kosmosu?
Kako je u velikom, tako je i u malom, tj. analogno princip važi i na zemlji i sve što se na njoj dešava.
Ta vlast, o kojoj govoriš, jeste bezvlašće, bezakonje, odeveno u formu reda i discipline, laž koja liči na istinu, ali to nije, na izgled jako i stabilno, u srži trulo i samo što se ne sruši.

Opijaj se i Ti, ako treba, ako ćeš na tako učiniti nešto dobro, stvari postaviti na svoje mesto, što će uvesti red i poštovanje, ako umeš, znaš kako, to je Ljubav.
Drugim rečima, ispij gorčinu, ako treba, da bi došao do slatkog.
Ali nemoj ispijati gorčinu i praviti se pred drugima da piješ slatko, jer onda druge ubeđuješ u svoju laž i vučeš ih u provaliju.
A možda vremenom i sam poveruješ u istu, a to je već ludilo.
Budi iskren prema drugima, kao što si iskren prema samom sebi.
 
Da li neo ima podatke kada su pisani delovi od kojih se danas sastoji Novi Zavet, ko ih je napisao i kada su pod imenom Novi Zavet pridodati Satarom Zavetu i postali integralni deo Biblije ?

Na osnovu analize teksta danas se pouzdano zna da su najstariji delovi Novog zaveta apostolske poslanice. Ako se dobro sećam najstarije su poslanice apostola Pavla, pisane od 47. godine nove ere, pa na dalje. Jevanđelja koja su ušla u sastav Novog zaveta pisana su u najboljem slučaju u drugoj polovini I veka, a verovatno na prelazu iz I u II vek i tokom II veka. Ostala jevanđelja su pisana tokom II veka i početkom III veka. Autorstvo apostolskih poslanica se pripisuje apostolima, dok je autorstvo jevanđelja već problematično za utvrditi.
 
Autori su nepoznati kao i tacan datum pisanja razlog zasto se veruje da su nastala negde na prelazu iz prvog u drugi vek je taj sto ranohriscanski teolozi nabrajaju neka dela kao autenticna ova nabrajanja su se razlikovala od teologa do teologa. Cetiri jevandjelja u danasnjem obliku se mogu naci tek u spisima iz cetvrtog veka pre toga postoje samo fragmenti i oni ne sadrze sve delove koji postoje u danasnjim jevandjeljima, na primer u tim fragmentima nema nicega o zacecu, pa se sumnja da su spisi menjani tokom vremena do svog konacnog oblika. Kanon novog zaveta odnosno dela koja ce uci u novi zavet su bila predmet sporenja sve do osmog veka i problem je bio sadrzan u tome jer je hriscanska crkva tehnicki bila jedinstvena ali je u realnosti bila podeljena na istocni i zapadni deo koji su se medjusobno sporili oko autenticnosti poslanice rimljanima i otkrovenja jovanovog pa je nacinjen obostrani ustupak i uneta su oba dela. O tacnoj godini pa jos i mestu gde su pisana istorija ne zna nista ali zato znaju novokomponovane verske zajednice koje nekako po pravilu osnivaju americki sitni farmeri i prevaranti.

Hvala na trudu, vrlo interesantno
 
Na osnovu analize teksta danas se pouzdano zna da su najstariji delovi Novog zaveta apostolske poslanice. Ako se dobro sećam najstarije su poslanice apostola Pavla, pisane od 47. godine nove ere, pa na dalje. Jevanđelja koja su ušla u sastav Novog zaveta pisana su u najboljem slučaju u drugoj polovini I veka, a verovatno na prelazu iz I u II vek i tokom II veka. Ostala jevanđelja su pisana tokom II veka i početkom III veka. Autorstvo apostolskih poslanica se pripisuje apostolima, dok je autorstvo jevanđelja već problematično za utvrditi.

Hvala Caliburn, to sam i ja mislio, ali ova knjiga koju sam dao u linku tvrdi da su stvarni autori rimska porodica Piso !?
 
Hvala Caliburn, to sam i ja mislio, ali ova knjiga koju sam dao u linku tvrdi da su stvarni autori rimska porodica Piso !?
To je veoma, veoma malo verovatno, jer je Lucije Pizon bio teška lenština, vrlo nemaštovit čovek koji je imao snove o vojničkoj slavi.
Link koji si postavio iznosi netačne podatke u vezi Pizonove zavere i Neronove vladavine, što me navodi da sumnjam i u ostatak knjige.
Po mom mišljenju, reč je o još jednoj nedovoljno inteligentnoj "teorije zavere", koja služi da se autor obogati na račun lakovernih budala.
 
Da li neo ima podatke kada su pisani delovi od kojih se danas sastoji Novi Zavet, ko ih je napisao i kada su pod imenom Novi Zavet pridodati Satarom Zavetu i postali integralni deo Biblije ?

Канон Ηοвог Завета



Јеванђеље XVI век

Зборник свештених књига написаних у I веку после Христа од Богом надахнутих људи и Црквом примљених као норма, правило, канон, за њено учење и живот. Св. Павле употребљава реч "канон" у смислу правила за живот (Гал 6,16). Међутим, ова реч се у смислу зборника новозаветних књига није употребљавала до средине IV века, иако још Ориген (254) говори ο канонизовању новозаветних књига. Св. Атанасије Велики (373) јасније прави разлику између списа који су примљени у Цркви као канонске (κανονιξόμενα) од оних које Црква одбацује као подметнуте (απόκρυφα).

Речју канон, канонске књиге, означавао се зборник сакупљених новозаветних књига у једну књигу, Свето Писмо Новог Завета: "свештене књиге", "свештена Писма", "Писмо".

Настанак новозаветног канона

После Христовог Вазнесења и силаска Светога Духа на Апостоле на Педесетницу, они су наставили усмену проповед најпре обраћеним Јеврејима, који су већ имали оформљени зборник својих, старозаветних свештених књига. Ови Јевреји строго су се држали свог зборника књига и редовно из њега читали сваке суботе. Цели Стари Завет је у то време био подељен на 54 одељка, који су називани параше и хафтаре. Први Хришћани, по узору на Христа (Лк 4,16-19), читали су и тумачили Стари Завет на својим богослужењима, одн. до разорења Јерусалимског храма (70. године), и Хришћани из јудејства посећивали су тамошња богослужења. Осим тога, и сам Исус Христос позивао се на старозаветне списе и цитирао их (Мт 4,4-6; Мк 7,6; Лκ 24,44; 4,20; Јн 10,35).

Први спис Новог Завета који је написан је Прва посланица Солуњанима (52. године). Њен писац, Св. Павле заклиње Солуњане да прочитају ову посланицу "пред свом светом браћом" (1 Сол 5,27). Солунска црква је ускоро добила и Другу посланицу. Свакако да је она ове списе брижљиво чувала и придружила их зборнику старозаветних књига. Уз то, Црквене општине су испомагале једна другу достављајући им преписе својих књига, па су се новозаветни списи ширили и међу црквама којима нису били упућени. Посебно треба истаћи налог Св. Павла ο размени његових посланица, када у Посланици Колошанима поручује: "И кад се ова посланица прочита код вас, настојте да се прочита и у Лаодикијској цркви, а ону из Лаодикије да и ви прочитате" (4,16). На тај начин су прве хришћанске цркве почеле скупљати поједине списе као значајне.

Посланица Ефесцима је била написана као нека врста циркуларног писма, те су је многе цркве у Малој Азији имале и чувале. Неки списи, као Друга посланица Коринћанима и све саборне посланице, били су упућени ширем кругу читалаца, па је и та чињеница допринела бржем ширењу новозаветних књига. Из (2 Пет 3,15-16) видимо да је Св. Петар знао за посланице Св. Павла и препоручује их својим читаоцима, а то су Хришћани у Понту, Галатији, Кападокији, Азији и Витинији; Павлове посланице морале су дотле бити скупљене у један зборник. Даље, Св. Марко је при писању Јеванђеља знао за Јеванђеље које је написао Св. Матеј, а Св. Лука је исто тако знао за оба (Лк 1,1). Св. Јован је знао за синоптичка Јеванђеља, и он их је допунио у Јеванђељу које је написао. Св. Павле је знао за Јеванђеље по Луки, јер га цитира. Апостоли су имали велики ауторитет међу првим Хришћанима, те су се зато њихови списи почели ценити исто онако као и списи Старог Завета.

Новозаветни списи, који су сматрани богонадахнутим, убрзо су постали својина целе Цркве. То се види из цитата појединих апостолских отаца, који већ у II веку цитирају готово све књиге Новог Завета као свете.

Критеријуми за одређивање каноничности

Као главни критеријум, да ли је неки спис инспирисан Духом Светим и канонски, служило је учење Цркве, примљено усменим путем од Исуса Христа, преко Апостола, и чувано у Светом Предању. Још пре постанка новозаветних списа, у Цркви је постојало ауторитативно Предање, које лежи у основи новозаветних списа, нарочито Јеванђеља. Утврђивање новозаветног канона доказ је и резултат труда и настојања Цркве да потврди право Апостолско Предање, и јасно га разграничи од покушаја уплива јеретичких предања. Утврђивање канона у епископским циркуларним писмима и саборским одлукама није ништа друго до потврда онога што је Традиција сведочила ο канону.

Други критеријум каноничности списа била је његова литургијска употреба, јавно читање на богослужењу, затим да ли се учење потпуно слаже са учењем Апостола, а нарочито да ли је спис написао неки од Апостола - апостоличност списа. Овај други критеријум био је примењиван посебно кад се радило ο некој посланици. Уз то се обраћала пажња и на доносиоца посланице, а не само на писца. Постављало се питање да ли та личност ужива поверење код Апостола и оних којима је спис намењен (Рим 16,1 - ђакониса Фива; Еф 6,21 - Тихик; Флп 2,25 - Епафродит, итд.), од којих су адресати могли сазнати неке појединости које су чуване у предању Цркве којој је посланица намењена. Апостолско Предање је брижљиво и чврсто чувано у Цркви. С обзиром на то да су у II веку јеретици (нарочито монтанисти) покушавали да својим делима дају важност и протуре их под именом неког Апостола, Црква је постала веома одређена по питању прихваћених књига, и у канон су примани само списи Апостола или њихових непосредних ученика (писац Јаковљеве посланице као ни писац Јудине посланице, нису били међу Дванаесторицом; исто тако је и са јеванђелистима Марком и Луком, док је Св. Павле био посебно Господом позван у апостолску службу).

Временски развој



Свето Писмо

Први Хришћани су били свесни важности и ауторитета Јеванђеља, и самим тим им није потребан никакав писани документ на који би се позивали. Али временом се јавила потреба да се један део Божијег Окривења Новог Завета запише у књиге, тим више што је хришћанска Црква наследила не само старозаветне списе већ и идеју, појам ο канону, ο збирци списа са посебним ауторитетом. И када је прва генерација Хришћана прошла, следећа генерација је била упућена на новозаветне списе и Свето Предање као на извор учења Христа које је предао Апостолима, а ови Цркви. Међутим, поступак канонизовања је био дуготрајан, праћен борбом коју је Црква водила против јеретика и њихових лажних списа које су покушавали да потуре као апостолске.

Још у II веку, Црква је настојала да одреди које су књиге канонске, а које не. Новозаветни канон је углавном утврђен почетком III, а коначно завршен крајем IV века, када су новозаветне књиге (њих 27) признате у целој Цркви као канонске. Један од разлога дуготрајног процеса признавања ових књига јесте и чињеница да је Хришћанство било "незаконито друштво" (прогоњено од власти), па се нису могли сазивати сабори ради решавања оваквих и других питања. Новозаветни списи канонизацијом постају законски дефинисани списи за употребу у Цркви. Утврђено је да је у њима садржано живо учење Исуса Христа и да јe то учење које ће се ширити све до краја овог века. Апостоли су писали списе како би се њиховим ширењем пренело учење и вернима до којих нису могли доћи. Самим тим писане књиге Новог Завета представљају средство за ширење вере које первазилази физичке могућности појединаца. Поред тога, Црква у поседу књига Новог Завета, у могућности је да превазиђе и временску удаљеност између појединих генерација верних.

Beћ од краја I века настаје процес рецепције појединих апостолских списа, што се добро може пратити према делима апостолских отаца током прва два века и касније црквених учитеља и Светих отаца до краја IV века, све до Климента Римског (око 96. године), преко учења Дванаесторице, Варнавине посланице (око 98. године), Игњатија Богоносца, Поликарпа, Папија Јерапољског, Јерме, Аристида Атињанина, Јустина Мученика, Иринеја Лионског, а посебно уз сведочење Мураторијевог фрагмента (из II века), Климента Александријског, Оригена, Тертулијана, Jeвceвиja Кесаријског, Кирила Јерусалимског, Епифанија и многих других - да би коначну реч ο канону изрекао Св. Атанасије Велики, који је дефинитивно утврдио списак канонских списа Старог и Новог Завета. То је учинио својом чувеном Пасхалном посланицом (367), у којој разликује три групе списа: κανονιξόμενα, αναγιγνωσκόμενα и απόκρυφα.

Свети Атанасије најпре набраја књиге Старог Завета и затим свих 27 књига Новог Завета, с тим што саборне носланице ставља после Дела апостолских, а код Павлових посланица, Посланицу Јеврејима ставља на 10. место, да би потом уследиле посланице упућене појединцима: две Тимотеју, једна Титу и једна Филимону. На крају је Откривење Јованово. Он каже: "Ово су извори спасења... Нека нико њихов број не увећава и не смањује!" Иако је понекад и касније било сумњи у каноничност неке новозаветне књиге код црквених отаца, Атанасијев канон је примљен дефинитивно од целе Цркве. Редослед, па и број новозаветних канонских књига није исти код свих светих отаца или у одредбама помесних сабора (Лаодикијског 360. године, Ипонског 393, Картагинског - први 397, а други, 419. године), нити у кодексима грчког текста Ηοвог Завета почев од половине IV века (Ватикански, Синајски, Александријски и др.), нити пак у најранијим, па ни у каснијим преводима до X века.

Канон књига Ηοвог Завета нису једнако примиле религиозне скупине произашле из Реформације, а поготово њихови предводници (Лутер је одбацивао Посланицу Јаковљеву, између осталих) или познији рационалистички библисти. Протестантска хипердеструктивна критика, с разним својим библијским истраживачким правцима, учинила је да се на Западу почело сумњати како у аутентичност тако и каноничност неких новозаветних књига до те мере да се време њиховог настанка ставља у постапостолско доба
 
Neo hvala na iscrpnom tekstu koji si dao, na neki nacin se moze shvatiti geneza nastajanja Novog Zaveta. Da li imas neke podatke gde i kada je Novi zavet pridodat Starom i objedinjen pod jednim imenom Biblija ? I kakav je stav Jevreja po tome ?
 
To je veoma, veoma malo verovatno, jer je Lucije Pizon bio teška lenština, vrlo nemaštovit čovek koji je imao snove o vojničkoj slavi.
Link koji si postavio iznosi netačne podatke u vezi Pizonove zavere i Neronove vladavine, što me navodi da sumnjam i u ostatak knjige.
Po mom mišljenju, reč je o još jednoj nedovoljno inteligentnoj "teorije zavere", koja služi da se autor obogati na račun lakovernih budala.

Sasvim je moguca i ta varijanta, narucio sam knjigu tako da cu imati jasniji stav posle citanja.
 
Da sam znao da si naručio knjigu u trenutku kada sam pisao prethodnu poruku, drugačije bih je sročio. Nisam imao nameru da te vređam, ali stoji da si bez veze bacio pare.

Nije nikakva uvreda samo zelim da vidim o cemu se radi i koliko je "blizu mozga". I moja prva pomisao je bila ista kao i tvoja. Pitanje nastanka Novog Zaveta medjutim je mnogo sire i nevezano za ovu publikaciju ako imas nesto o tome you are welcome
 
Pored 4 kanonizovana jevandjelja, postoje i 35 apokrifna. Kanonizovana nose naslove Jevandjlja po Marku, Mateji, itd. a ne Markovo, Matejino, itd. jevandjelje. Ona su pisana od brojnih neznanih autora (ne apostola), dopisivana, prepravljana i doterivana prilikom prepisivanja ili prevodjenja, izmedju 70. i 150. godine po biblijskom raspecu Hritovom.

Valja naglasiti da je Isus dobio na znacaju tek sa Prvim nikejskim koncilom zahvaljujuci paganinu Konstantinu Velikom, imperatoru Istrocnog Rimskog Carstva, koji je u to doba jos uvek bio vernik boga Mithre (Sunca). On je taj koji je sazvao Nikejski skup, otvorio njegov rad i dao smernice za dalji razvoj hriscanstva. On je odfredio prirodu bica Isusa Hrista kao bozanstkog, dajuci mu osobine boga Mithre.
 
Pored 4 kanonizovana jevandjelja, postoje i 35 apokrifna. Kanonizovana nose naslove Jevandjlja po Marku, Mateji, itd. a ne Markovo, Matejino, itd. jevandjelje. Ona su pisana od brojnih neznanih autora (ne apostola), dopisivana, prepravljana i doterivana prilikom prepisivanja ili prevodjenja, izmedju 70. i 150. godine po biblijskom raspecu Hritovom.

Valja naglasiti da je Isus dobio na znacaju tek sa Prvim nikejskim koncilom zahvaljujuci paganinu Konstantinu Velikom, imperatoru Istrocnog Rimskog Carstva, koji je u to doba jos uvek bio vernik boga Mithre (Sunca). On je taj koji je sazvao Nikejski skup, otvorio njegov rad i dao smernice za dalji razvoj hriscanstva. On je odfredio prirodu bica Isusa Hrista kao bozanstkog, dajuci mu osobine boga Mithre.

ala ti volis da lupas..dal ti je to hobi ili si prosto zavistan od gluposti zaista ne znam..

Живео између 62. и 115. године АД, римски сенатор, гувернер Витиније у Малој Азији између 109. и 111. године. У својим писмима императору Трајану, поставља питања о томе како да се опходи према онима који су оптужени да су Хришћани. Појавила се потреба за упуствима, јер су оптуженици припадали свим узрастима, половима и социјалним групама. У тим писмима, између осталог, он даје и информације о Хришћанима:

“Имају навику да се састају на одређеном месту одређеног дана пре свитања, када певају химне Христу као Богу, и везани су одређеним видом заклетве. Никада нису имали зле намере, нису починили никакву превару, крађу или прељубу, никад лагали. Никада нису издали неког ко се поуздао у њих. После су се разилазили, али и поново окупљали да би учествовали у храни, обичној храни, потпуно безазленој.”
 
ala ti volis da lupas..dal ti je to hobi ili si prosto zavistan od gluposti zaista ne znam..

Живео између 62. и 115. године АД, римски сенатор, гувернер Витиније у Малој Азији између 109. и 111. године. У својим писмима императору Трајану, поставља питања о томе како да се опходи према онима који су оптужени да су Хришћани. Појавила се потреба за упуствима, јер су оптуженици припадали свим узрастима, половима и социјалним групама. У тим писмима, између осталог, он даје и информације о Хришћанима:

“Имају навику да се састају на одређеном месту одређеног дана пре свитања, када певају химне Христу као Богу, и везани су одређеним видом заклетве. Никада нису имали зле намере, нису починили никакву превару, крађу или прељубу, никад лагали. Никада нису издали неког ко се поуздао у њих. После су се разилазили, али и поново окупљали да би учествовали у храни, обичној храни, потпуно безазленој.”

Uporno demonstriras svoje neznanje. Kakve veze ima tvoj tekst sa mojim???? Nikakve, ama bas nikave. Nemoj da me zamaras idiotizmima. Ako ne znas nista pametnije, okanise trcanja za mnom i pisanja infantilnih nazovi utuka.

Uostalom, postuj Konstatina Velikog, njemu se klanjaj, jer da njega ne bese vi, hriscani, biste sada bili mala neznatna sektica.

I, PRESTANI DA LUDUJES!
 
ala ti volis da lupas..dal ti je to hobi ili si prosto zavistan od gluposti zaista ne znam..

Живео између 62. и 115. године АД, римски сенатор, гувернер Витиније у Малој Азији између 109. и 111. године. У својим писмима императору Трајану, поставља питања о томе како да се опходи према онима који су оптужени да су Хришћани. Појавила се потреба за упуствима, јер су оптуженици припадали свим узрастима, половима и социјалним групама. У тим писмима, између осталог, он даје и информације о Хришћанима:

“Имају навику да се састају на одређеном месту одређеног дана пре свитања, када певају химне Христу као Богу, и везани су одређеним видом заклетве. Никада нису имали зле намере, нису починили никакву превару, крађу или прељубу, никад лагали. Никада нису издали неког ко се поуздао у њих. После су се разилазили, али и поново окупљали да би учествовали у храни, обичној храни, потпуно безазленој.”

Jel se meni to čini, ili misliš da je Vitinije bio guverner Male Azije između 109. i 111. godine? :lol:
 
Uporno demonstriras svoje neznanje. Kakve veze ima tvoj tekst sa mojim???? Nikakve, ama bas nikave. Nemoj da me zamaras idiotizmima. Ako ne znas nista pametnije, okanise trcanja za mnom i pisanja infantilnih nazovi utuka.

Uostalom, postuj Konstatina Velikog, njemu se klanjaj, jer da njega ne bese vi, hriscani, biste sada bili mala neznatna sektica.

I, PRESTANI DA LUDUJES!

sta sad nema?sam si rekao da je Isus dobio na znacaju sa carom konstantinom...bolje bi ti bilo da se malo edukujes i da se skoncetrises na ono sto pises...
 

Back
Top