Novi roman Harukija Murakamija

[Nina]

Murakamijev novi roman "Grad i njegove nestalne zidine", kod nas u prevodu Divne Glumac. Knjiga je odmah u Japanu dospela među najprodavanije.
Prvi deo romana ispričanog u tri dela, zasnovan je na Murakamijevoj kratkoj priči iz 1980. godine. Autor ju je smatrao neuspelom i zato joj se vratio.

Bezimeni junaci
Zanimljivo je da su tu junaci bezimeni. Mladić upoznaje prvu ljubav, devojčicu sa kojom ga je povezala književnost. Među pobednicima su literarnog konkursa, a naliv pera koja su dobili kao nagradu poslužiće za pisma kojima dugo održavaju vezu. Kako i priliči Murakamijevim junacima ne žive na običnom gradskom asfaltu, kao neki ljudi iz komšiluka, već se kreću između stvarnog sveta i fantastičnog grada s nestalnim zidinama koje je za njih izgradio Haruki Murakami.
Te zidine dele podsvesno od svesnog, simbol su tananih granica između dva sveta, simbolišu fizičke i emotivne barijere.
"Da li smo mi to bili u ljubavnoj vezi? Može li se to samo tako nazvati? Ne znam. Ali ti i ja smo, barem u tom periodu od skoro godinu dana, neraskidivo vezali naše duše. I ubrzo smo izgradili poseban, tajni, samo naš svet - čudesni grad okružen visokim zidinama."

Biblioteka starih snova
Kada prestanu da stižu njena pisma krenuće u čudesnu potragu za njom. Iz stvarnog sveta prelazi u paralelni, u grad nestalnih zidina ispred kojih mora da ostavi svoju senku. Počinje da radi u biblioteci starih snova kao njihov čitač. Tražeći svoju ljubav on zapravo pokušava da nađe i pravog sebe, a čitalac pronalazi pravog Murakamija i njegove čudesne metafore. Senke, snovi, bunari, toranj sa satom bez kazaljki. Zapamtite ga jer će se ponoviti jedan sličan. Jer vreme među zidinama ne teče za razliku od onog u stvarnom svetu."Dobro se sećam tvoje senke. Sećam se kako si ti gazila po mojoj, a ja po tvojoj senci na pustoj ulici početkom leta. To je igra gaze koju smo često igrali kao deca. Ni sami ne znajući kako i kojim povodom, samo bismo započeli s tom igrom".Igra senkama prerasta u suštinu života. Kako ćete shvatiti senku? Daće vam Murakami mogućnosti.

Bibliotekar u planinama Fukušime
U drugom delu, sada već četrdesetogodišnji junak, napušta posao u Tokiju i odlazi u gradić u planinanama Fukušime, gde radi kao bibliotekar. Ovog puta u pravoj biblioteci, s knjigama. U prvi plan dospevaju junaci koji imaju imena, stanovnici gradića Z. Njihove sudbine su uzbudljive i na čudan način isprepletane sa neimenovanim glavnim junacima.U poslednjem, trećem delu priča se vraća u grad ograđen zidinama. Razrešenje, ali dugo ćete ostati u mislima među Murakamijevim zidinama. Tamo gde bića i senke bivaju otrgnuti jedno od drugog da bi senke mogle da žive u miru i spokojno.

A šta ostaje iza bića? Sićušno seme duše. Njega čine "najrazličitija osećanja, koja ljudi nose u sebi. Tuga, zbunjenost, ljubomora, strah, muka, očaj, sumnja, žaljenje, pometenost... sumnja u sebe. O svemu na Murakamijev način. I poruka: Empatija je nešto što mogu da imaju samo pravi ljudi s pravim emocijama.

 

[Nina]

Odlomak iz romana "Grad i njegove nestalne zidine"

Baš kao što rečni tok postaje zamršeni lavirint i tako kruži mračnim dubinama pod zemljom, čini mi se da se tako i naša stvarnost u nama razvija granajući se u mnoštvo puteva. Nekoliko različitih stvarnosti se meša, kombinuju se različiti izbori i iz toga kao integrisano telo nastaje jedna stvarnost – ono što mi smatramo za stvarnost.
Ovo je, naravno, samo moj lični doživljaj i način razmišljanja. Ako ćete mi reći „stvarnost je jedna i jedina, ne postoji druga“, možda je tako. Mi možda i nemamo drugog izbora osim da se očajnički držimo samo jedne stvarnosti, kao što se posada jedrilice koja tone drži za glavni jarbol broda. Hteli – ne hteli.
Koliko mi, međutim, zaista znamo o tajnim rekama koje u mraku putuju lavirintima pod zemljom baš ispod čvrstog tla na kojem sami stojimo? Koliko uopšte ima onih koji su to stvarno videli, ili onih koji su to videli i koji su uspeli da se potom vrate na ovu stranu?

Tokom dugih mračnih noći ostanem dugo zagledan u svoju tamnu senku koja se pruža sve do zida. Ta senka ne progovara ni jednu jedinu reč. Ne odgovara mi ma šta da joj kažem, ma šta da je pitam. Moja senka je ponovo postala ona stara, nema i ravna silueta. I pored toga, desi mi se da se ipak obratim svojoj senci. Zato što mi je često potrebna njena mudrost, potrebna mi je njena podrška. Za sada, međutim, na svoja pitanja ne dobijam odgovore.
Šta mi se to, zaboga, dogodilo? Šta ja radim ovde? Ja to – taj oblik „stvarnosti“ koji me sada ovako obuhvata – nisam mogao da prihvatim. Kako god gledao na to, ne bi trebalo da sam ovde. Siguran sam da sam bio čvrsto odlučio i da sam se oprostio od svoje senke, a da sam ja sâm ostao u onom gradu opasanom zidinama. Pa, zašto sam se onda sada vratio u ovaj svet? Zar ja to nigde nisam ni išao već sam bio ovde sve vreme i zapravo sam samo sanjao jedan dugačak san?

Kako god bilo, sada makar imam svoju senku. Senka je zakačena za ovo moje telo. Gde god da ja idem, ona me prati. Ako stanem, staje i ona. I ta činjenica me umiruje. Toj činjenici sam zahvalan. Ja i moja senka smo doslovno jedno telo i jedna duša. Siguran sam da to osećanje može da razume samo onaj ko je jednom izgubio svoju senku. Verovatno.

A u noćima kada nisam mogao da spavam u mislima sam vraćao, detaljno i živo, sve ono što sam video u gradu opasanom zidinama i sve ono što sam i sam doživeo tamo, jedno po jedno.

Sećao sam se uljane lampe koja prigušeno osvetljava prostorije biblioteke, tebe kako pažljivo gnječiš lekovito bilje u malom avanu, jadnih životinja čija kopita odjekuju kamenim pločnicima, rečnih vrba kako se tiho njišu na vetru na peščanom sprudu. Zvuka roga u koji ujutro i uveče duva Čuvar kapije, setnog zova nevidljive noćne ptice, puta uz reku kojim sam s tobom išao svake noći, starog pločnika, kolača od jabuka koji se topi u ustima. Bezbroj starih snova koje grejem među dlanovima. Čistog belog snega koji veje po livadi na kojoj se nalazi duboki bazen. Visokih jednoličnih zidina od cigala bez ijedne pukotine koje opasuju grad. Nikakav nož ne može da napravi ni ogrebotinu na njemu. I iznad svega, jedne prelepe mlade devojke koja je na sebi nosila jednostavnu i urednu odeću. Da li su to prizori koji su mi bili obećani? Da li se to obećanje ispunilo? Ili nije?

Možda me je neka sila u jednom trenutku podelila nadvoje. Ponekad i na to pomislim. Možda sam onda taj drugi ja i sada u onom gradu opasanom visokim zidinama i tiho provodim svoje dane. Možda i dalje svako veče odlazim u biblioteku, ispijam zeleni čaj od lekovitog bilja koji si mi ti napravila, i predano čitam stare snove za masivnim radnim stolom.

To mi izgleda kao najlogičnija i najrazumnija pretpostavka. U jednom momentu data su mi dva izbora. I ovaj ovde ja sam ja koji je izabrao ovu mogućnost. A s druge strane, negde postoji drugi ja koji je izabrao onu mogućnost. Negde – verovatno u gradu opasanom visokim zidinama od cigala.

Ja sam jedan muškarac na pragu životnog doba koje se u „stvarnom svetu“ zove srednje godine, i nemam posebnih osobina kojima bih se istakao. Više nisam onaj „stručnjak“ koji poseduje neku izuzetnu sposobnost, kakav sam bio u onom gradu. Oči mi nisu oštećene niti sam kvalifikovan za čitanje starih snova. Ja sam samo jedan od zupčanika u jednom od mnogih sistema od kojih se sastoji ogromno društvo. I to sasvim mali, zamenjivi zupčanik. I ne mogu sasvim da tvrdim da mi nije žao zbog toga.

Već neko vreme otkako sam se vratio ovamo – pretpostavljam da sam se vratio – svakog jutra hvatam voz i odlazim na posao kao da se ništa nije dogodilo, kratko se pozdravim s kolegama kao i inače, na sastancima iznosim adekvatna (mada mi se čini i ne mnogo korisna) mišljenja, a preostalo vreme uglavnom provodim za svojim stolom, radeći za kompjuterom. Mejlom izdajem uputstva poslovnicama širom zemlje i primam od njih razne zahteve. Ponekad izlazim iz firme i sastajem se radi pregovora sa šefovima knjižara i s odgovornima u izdavačkim kućama. Moj posao zahteva određeno iskustvo, ali nije naročito težak. Dakle, jedan mali standardni zupčanik.

A onda, jednog jutra, predajem šefu otkazno pismo. Ne mogu više da radim ovaj posao. Donosim odluku nakon što sam dobro razmislio. Moram privremeno da se mentalno i fizički sklonim s koloseka ovog ovde života – pa makar i ne našao novi kolosek koji će zameniti ovaj.
Šef je iznenađen ovim iznenadnim predlogom. Jer ja do tada nisam pokazivao nikakve znake. On se zapitao da nisam možda postao meta rivalske kompanije. Pokušavam lepo da mu objasnim da se ne radi o tome. Nije lako, ali nekako uspevam da ga uverim. Zatim nagađa da ne prolazim možda kroz neke psihološke probleme. Neku neurozu ili početak krize srednjih godina.

„Ako si umoran od posla ili tako nešto, mogao bi možda da uzmeš koji slobodan dan?“ ubeđuje me šef umirujućim tonom. „Vidim da imaš neiskorišćeno plaćeno odsustvo, pa što ne bi otišao pola meseca na Bali ili negde da protegneš krila, i da se lepo vratiš osvežen? I da onda još jednom razmisliš.“

Ja sam do tada održavao dobar odnos s ovim svojim neposredno nadređenim šefom, a mislim da je i on prema meni gajio izvesnu blagonaklonost. I zato sam pred njim osećao krivicu. Ali što god da se desi, više nemam nameru da se vraćam na ovo radno mesto. To je bilo jasno, kao što je jasan i prvi jutarnji zrak sunca.

Samo osećam da mi ova stvarnost ne odgovara. Isto kao kad osetite da vazduh mesta na kojem se nalazite ne odgovara vašim disajnim organima. Ako bih ovako i dalje ostao ovde, na kraju bih verovatno počeo da imam i problema s disanjem. Zato želim da što pre izađem iz ovog voza, ako može već na prvoj stanici – to je sve što želim. To mi je apsolutno neophodno, nešto što moram da uradim.
No kada bih tako nešto izneo, šef me verovatno ne bi razumeo (a verovatno ni kolege). Verovatno ni s kim ne bih mogao da podelim taj fizički osećaj da ova stvarnost nije za mene, kao ni duboki osećaj nelagode koji mi ona stvara.

Dao sam otkaz i postao sam slobodan čovek, ali u rukama nisam imao ništa što bi ličilo na neki plan. I zato sam se u početku samo razvlačio po kući sam, i tako provodio dane, koliko se to moglo, ne radeći i ne razmišljajući ni o čemu. Nije bilo ničeg drugog što bih mogao da učinim. Osećao sam se kao teška čelična kugla kojoj je oduzeta inercija pa je zaustavila svako kretanje i samo ostala tako ostavljena da leži na zemlji. Premda to uopšte nije bio loš osećaj.

(Odlomak iz romana objavljujemo uz dopuštenje izdavača Geopoetika)
https://www.rts.rs/lat/magazin/kult...jama-kao-navijaci-na-sportskim-tribinama.html

 

[pura moca]

ne sviđa mi se prevod