A el mogu ja ondak autobiografiju?
Može, može ...
Evo kako bi to moglo da izgleda:
LJUBAV NA PRVI POGLED
U okrutno rani julski čas krenuo sam na pecanje. Do reke sam sišao utabanom stazom, popio jutarnje pivce, i zabacio udicu. Osim mene nije bilo nijednog pecaroša, što me je začudilo. Pomislio sam da su, možda, pročitali vremensku prognozu koju sam tog jutra zaobišao, te da se sprema neko nevreme. Ali, nebo je bilo vedro a voda mirna. Sunce se pomaljalo i obasjavalo reku – lepotu tišine koja mi je iznova odizimala dah.
Stajao sam do kolena u vodi, posmatrajući svet koji se u njoj kretao: sitne ribe, račiće, lelujavu travu ... i odjednom osetio kako nešto ili neko uzvraća pogled. Senka sa šljunkovitog dna ubrzano se kretala ka meni. Ustuknuo sam. Pala mi je na pamet priča „Starac i more“, ali i legenda o strašnoj ribi, Kolumbaru, koja je čovekova krajnja sudbina.
„Dragoljube“, šapnula je senka sa dna, „ti li si?“
„Jeste, ja sam“, promucah.
„Izvini, ali ne vidim dobro sa ove udaljenosti, a i voda mi ulazi u oči“, rekla je.
„S kim razgovaram?“, pitao sam. „Budite ljubazni pa se predstavite.“
„Ne znaš? Crni Dragoljube, pa ja sam ti.“
Prekrstio sam se i levom i desnom, i glasno izgovorio pecarošku molitvu: Hik, Mobi Dik!
„Ne, ne pričinjava ti se“, čuo sam njen blagi glas. „Nemoj me se plašiti, došla sam samo da te podsetim na svoje postojanje a i zato što si mi, pravo da ti kažem, jako nedostajao.“
„Ali ovde sam svakog dana ...“
„Jesi. Međutim, retko misliš na mene, a i kad pomisliš, stalno me kritikuješ, pronalaziš mi mane. Uopšte uzev, čini mi se da me ne voliš onoliko koliko ja volim tebe.“
„Oh“, promrmljah pomalo stidljivo, osetivši kako su mi se obrazi zažarili, „izjavljuješ mi ljubav?“
„Naravno“, kazala je senka. „Volim i neke druge, ali ti si mi najveća ljubav. Smatram te najlepšim, najpametnijim i najboljim.“
Takve reči odavno mi niko nije uputio. Bio sam vrlo polaskan i osećao kako mi se srce širi od navale bezgranične ljubavi prema tom biću. Nisam video ništa osim obrisa, no nekako sam naslutio da je stvorenje otelotvoreno božanstvo, kakvo obični ljudi ne mogu ni pojmiti a kamoli imati priliku da im se ono obrati i pride izjavi ljubav. Zamislio sam savršeno lice, besprekoran karakter, lepotu – neopisivu čak i stihovima – i bio potpuno preplavljen nežnim osećanjima. Istog trenutka sve sam, u ime ljubavi, sebi oprostio, pa čak i grehe koje ću tek napraviti; istog trenutka shvatio sam da je velika čast imati sebe u društvu. Ako sam do sada sebe i video kao tamne obrise, postalo mi je jasno da su oni savršeni baš zbog sposobnosti da menjaju oblike i prikažu se onako kako ih drugi zamisle. Ja više nisam morao da zamišljam samog sebe; savršenstvo nema potrebu da išta zamišlja, jer je samo sebi dovoljno, važno, lepo ... bilo kada, bilo gde, u bilo kojoj formi ispoljavanja.
„Hvala ti“, obratio sam se senci.
„Ne, hvala tebi“, odvratila je.
Nisam hteo da razmišljam ko je kome dužan zahvalnost. Poljubio sam površinu vode, mahnuo senci, pokupio pribor i krenuo kući. Usput sam sreo drugare koji su tek pristizali na reku. Oni, svakako, nisu imali pojma sa kakvim mojim JA se druže, pa nisu ni insistirali da im se pridružim. Njih je više interesovalo pecanje nego Dragoljub. Neka, neka, pomislio sam zlobno (i odmah sebi oprostio zlobu, sa nežnošću taze zaljubljenika), neka žive u zabludi da ima i važnijih od mene. Jednog dana će shvatiti ...
Ali, penjući se uz strmu stazu, odjednom sam bio obuzet strepnjom: šta ako i oni sretnu svoje senke? Mogu li njihove biti jače od moje? Postoji li bilo čija osim moje? A možda senka nije samo moja, ili uopšte nije moja, nego od neke slatkorečive sponzoruše? Ko može biti siguran kakva se sve tajanstvena bića kriju pod vodom?
Zadrhtao sam od užasa i ljubomore pri pomisli da, možda, nisam jedini najvoljeniji čovek na svetu. i da ću do kraja postojanja sumnjati u sopstvenu ljubav prema sebi.
Utom čuh Vecin glas: „Ustaj,Dragoljube, već je šest sati, zakasnićeš na posao!“
Ili tuđu, viđenu vašim očima. Uglavnom, nek pršti od ljubavi. 
